Миша Ђурковић-Случај оца Јоила

[Marjanovic]

Као једна од последњих институција у коју обичан свет има поверења, СПЦ би морала да поради на формирању практичних препорука за деловање верника у секуларном свету

Новине су пре десетак дана објавиле вест да је породица преминулог човека одустала од дозволе за пресађивање његовог срца после разговора с оцем Јоилом, игуманом манастира Ћириловац (поред Колашина у Црној Гори). У први план пласирана је информација да је због овог монаха, припадника Српске православне цркве, мајка троје деце остала без срца. У самом тексту помиње се, додуше, да је овакав његов став супротан званичном ставу Српске православне цркве. Но, о томе говоре некакви „верски аналитичари”, док се, нажалост, поводом овог случаја нико из званичне хијерархије СПЦ није огласио.

Ако обичан човек почне да истражује по интернету не би ли нашао шта је став цркве у вези с овим питањем, наћи ће ауторски текст једног значајног епископа и неколико интервјуа и изјава професора Богословског факултета. Међутим, тешко ће се доћи до информације да је управо Сабор СПЦ одржан у мају 2005. године благословио рад на пресађивању органа, чиме је заузет званичан став у вези с овим веома важним и у много чему контроверзним питањем. Да је ова одлука видно окачена на веб-страници СПЦ, сваком свештенику и писменом вернику постало би јасно да су овакви (а и многи други) ставови оца Јоила супротни ставу цркве. Шта ће црква урадити с њим потпуно је друго питање, али је њена обавеза да јасним, гласним и свима доступним ставовима обезбеди одговоре пастви, бар у вези с оним питањима о којима их има, као и да спречи да њени припадници супротним ставовима наносе штету и друштву и цркви.

Српска православна црква, као и сав наш народ, има много проблема које није сама узроковала. На њу се врше огромни притисци, још се привикава на деловање у новоформираним земљама, у Црној Гори је предмет сталних напада, у самој Србији суочава се с бруталним отимањем храмова од стране припадника Румунске православне цркве у источним деловима земље... Међутим, као једна од последњих институција у коју обичан свет и номинални верници још имају поверења, морала би више да поради на систематизацији својих вредносних начела и на формирању практичних препорука за деловање верника у оваквом секуларном свету.

Ово што се дешава с оцем Јоилом дешавало се и широм Русије током деведесетих година. Ко познаје новију историју руске цркве сетиће се низа сличних проблема, кад су локални свештеници по свом нахођењу давали понекад врло контроверзне препоруке и спроводили праксу која је одступала од преовлађујућег става у цркви. Тако су неки, слично Јоилу, одбијали да прихвате грађански брак и одбијали чак и да крсте децу из таквих бракова. Познат је случај свештеника Глеба Јакуњина који се, супротно препорукама цркве, кандидовао за учешће на парламентарним изборима, што је окончано његовим рашчињавањем 1997. године.

Због оваквих спорова, али и због чињенице да су у хаотичном транзиционом друштву верници и други обични људи тражили морално и вредносно усмерење и одговоре на низ конкретних питања, као што су управо пресађивање органа, став према хомосексуализму, еутаназији, абортусу, клонирању и другим биоетичким питањима, али и економским итд, црква је већ 1994. отпочела процес који се завршио 2000. године, објављивањем званичног кодификованог документа под називом Основе социјалног учења РПЦ.

Руска црква је, дакле, следећи вековну, разрађену и успешну праксу римокатоличке цркве, донела основе свог социјалног учења, које уз саму службу постаје други стуб савремене црквене праксе. Социјално учење јесте скуп доктрина, начела или принципа које специфична верска заједница развија полазећи од својих основних верских текстова и предања, како би верницима понудила смернице за деловање у друштвеном, државном и уопште јавном животу. Руска црква је овај храбар, али и те како неопходан потез направила као прва у православном свету, задржавајући врло јасно свој карактеристичан став према националном питању, људским правима, глобализацији и многим другим темама у којима се њено социјално учење разликује од западних.

Током ових четрнаест година настављено је разрађивање тема и проблема, али је од суштинске важности да постоји јасан основни корпус одговора који обавезује и свештенике и паству. Случај оца Јоила још је један од показатеља да је, чини се, време и да Српска православна црква почне да ради на кодификацији свог социјалног учења. У ово бурно време верницима су све потребнији јасни одговори на низ питања с којима се сусрећу у животу. С разрађеним социјалним учењем црква би могла да им помогне, али би се и сама лакше наметнула у јавности као фактор који може својим предлозима да утиче на законе и друге важне одлуке које држава доноси.

Виши научни сарадник, Институт за европске студије

 

Миша Ђурковић

објављено: 28.08.2014.

 

http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/Slucaj-oca-Joila.sr.html

[Дејан]

може ли извор текста?

[Mironosica]

Koliko ja vidim izvor je politika

[Trifke]

Stos je u tome da cak iako bi nasa crkva izasla sa jednim slicnim dokumentom kao i Ruska,  licno, ne verujem da bi bi se "duhovnici" drzali tog dokumenta jer bi verovatno imal podrsku nekih vladika kojima taj dokument zbog nekih njima znanih razloga nebi odgovarao. No opet sa druge strane takav dokument bi omogucio obicnom verniku da zna na koji nacin da se rukovodi u danasnjem svetu. Opet ima tu i nekih zackoljica kada su takvi dokumenti u pitanju. Secam se kako su Katolicki predstavnici na promociji knjige " Katolicka socijalna doktrina" ili tako nesto slicno, na nasem Teoloskom fakultetu, bili zbunjeni stavovima nasih teologa.

Moje misljenje je da je pisac teksta sasvim u pravu i da bi krajnje vreme bilo da se episkopi pozabave temama koje muce obican narod. Npr postoji tzv komisija SPC koja treba da se bavi pitanjem bogosluzenja u crkvi ali kako vidimo prilicno je neaktivna.