Да ли Бог суди свету или човек?...

[Никола Ђоловић]

Постоје две перцепције: да ли ће Бог судити људима по томе колико су Га познали, или пак по томе колико је неко био горд? Бог није сујетан. Његова Евхаристија се беспоштедно сажртвава вековима као потврда тог несебичног односа према човечанству. Но, колико то некоме заиста значи ако у томе не препознаје Спаситељски и Господствени акт? Са друге стране, када би се судило по гордости, питање је ко би опстао али би зато осим хришћана и други нехришћански народи имали шансу за искупљење ако су се показали смирени. Из тога се рађа проблем, шта ће онда бити са гордим хришћанима који иако имаше познањско деловање благодати нису укинули јаз између себе и осталих полупобожних или безбожних народа? У Цркви не сме да постоји разлика између посвећених и непосвећених но само разлика у даровима службе, баш као и у светским службама. Али, изван Цркве поставља се проблем практичног (богослужбеног) познања Бога и гордости. Свако ће и унутар Цркве и изван ње сносити одговорност за себе: и они који Га нису познали и они који су Га познали, али неће свакоме суд бити исти јер није свако био покретан истим разлозима којима је поступао. Бог стално дела тако да жели да свако нађе спасење у Њему (Тројици), али иако зна да нема спасења осим Њега, Он поступа тако да у свему увек брине за човека и жели да Га доведе до Себе. Он жели да помогне без обзира колико неко зна за Њега, али имамо парадокс што се до спасења не може доћи мимо познањског Њега. Неће судити Он, но човек сам себи у односу на Њега. То је и сада искуство Цркве а не само у есхатону. Јер ће свако у Његовој светлости видети себе какав заиста јесте. Он ће само ћутати.

Бог не изабира Себи савршене, нити грешне, већ људе какви јесу и који слободно желе заједницу са Њим. Само је Бог савршен. То знају и пагани. Нико не може да буде савршен све време, као ни грешан све време. За Бога нису пресудне толико етичке норме колико слободне. Он је Тај који ће слободно опредељеног да учини савршеним благодаћу Својом. Не може да учини савршеним благодаћу Својом онога ко себе сматра савршеним мимо Њега. Савршенство овде не носи етички карактер већ онтолошки јер се дотиче новог постојања у Христу које омогућава посредовачки уплив Духа Светог. Човеково јесте да се труди али у благодати, а опет пре свега тога јесте да поклони своју слободу. Чему усавршавање ако није по слободи? То је оно чиме се деценијама, ако не и вековима, трују омладинци. Они знају да треба да буду савршени али се ту удара на домен људског егоизма а не на онтолошку раван са Светом Тројицом. Притом, доживљавају различите и изнуђене врлине, готово силовањем од родитеља, просвете и система а да нити уживају своја добра, нити их повезују са Богом Који и када усавршава то ради ненаметљиво и без критике ако неко не дела како треба. Када Бог дарује опроштај грехова Својом благодаћу, Он Своме даривању не претпоставља питање „Зашто си погрешио?“, већ изнова врти у круг једно исто констатовање сваком појединцу „Иди и не греши више!“ - чак и када опет погреши. Ми морамо научити да људске критеријуме не одражавамо на Бога. Само тако ћемо и разумети да је једно усавршавање ван Христа а друго усавршавање у Христу. Тачно се разликује васпитање по Богу од васпитања које није по Њему – парадоксално, то важи и за оне који погрешно покушавају да едукују младе аскете. Бог не изнуђава врлину и не силује је. Из Његове перспективе врлина само може бити последица слободне љубави, а никако егоцентричног усавршавања ради других. Међутим, док заједница два или више човека може бити само љубазна, симпатична, сентиментална, психолошка, итд., дотле Његово даривање врлине човеку је Васкршњег порекла јер уноси у човека благодат есхатолошког живота кружећи око човечије историчности. Тако све људске врлине изван Његовог окриља показују своју сујету и волшебност јер промашују ниво свог постојања. Богу не значи много када неко приморан на добро дела добро, него када неко дела добро по својој вољи мимо туђег утицаја. Сетити се некога само од себе а не бити испровоциран туђом критиком, то су сасвим две различте врлине јер је једна по слободи а друга не. И када Бог говори да „силеџије освајају Царство Небеско“ (парафразирам), не мисли на оне који шиканирају друге већ своју слободу, приморавајући је на ослобођење од робавања себичности; и не мисли на људску патологију да сама себе обожује добрим делима, већ да је благодат та која освештава добра дела и да сама дела нису циљ већ благодат. И док се благодат не задобије не зна се колико она пуно вреди када за тренутак нестане. Зато онај који је једном окуси жели вечно њоме да се наслађује, или, „да све прода своје само да то благо задобије“. То показује колико се нови идентитет са сигурношћу упушта у богопрепуштање и колико не жели да га помеша са свим оним заврзламама светских околности да би то искуство нестало. Од тада тражећи ослонац у благодати, литургијски човек не може више себе да замисли у некој другој равни постојања изван Христа колико год различитих занимања променио јер се ни са једним не поистовећује да би променио „ново за старо“. То не ради чак и када се појављују неки теолошки програми или боље рећи погроми који (ин)директно могу одударати од природе Литургијског сабрања. Зато је Црква икона Тројице а не стриктно људског скупа. Људско окупљање добија своју пуноћу обожењем у икони Тројичног Бога. Благодат је Тај Дух Свети Који долази од Оца а сведочи за Сина да је Христос и Који открива нова сазнања у ономе што је Јеванђељско и Који осмишљава новим инспирацијама.  А Есхатон није неки „далеки футуризам“ јер се без обзира на Литургијско пројављивање у иконичности историје, Парусија још вечерас може догодити у пуноћи...

[Никола Ђоловић]

shuntavilo2

[Aquilius Cratus]

Он жели да помогне без обзира колико неко зна за Њега, али имамо парадокс што се до спасења не може доћи мимо познањског Њега. Неће судити Он, но човек сам себи у односу на Њега. То је и сада искуство Цркве а не само у есхатону. Јер ће свако у Његовој светлости видети себе какав заиста јесте. Он ће само ћутати.

Ovo nazalost mnogi nemogu da ukapiraju.

A to je sve iz one rimokatolicke zablude, koji su  usle u  glave mnogih pravoslavnih, da je Bog po

sustini imperator, vladar koji zeli da uradi svet kako on hoce i mi samo da klimamo glavom.

[Дража]

Неће судити Он, но човек сам себи у односу на Њега.

Ovo nazalost mnogi nemogu da ukapiraju.

A to je sve iz one rimokatolicke zablude, koji su u usle u glave mnogih pravoslavnih...

Мислим да ово сви недвосмислено разумеју (или "капирају") - наша дела и личносни однос према Богу ће нам судити. То овде нико не спори. А мислим да се римокатоличким заблудама у животу руководе управо они који друге оптужују за њихово поседовање.

[Aquilius Cratus]

Мислим да ово сви недвосмислено разумеју (или "капирају") - наша дела и личносни однос према Богу ће нам судити. То овде нико не спори. А мислим да се римокатоличким заблудама у животу руководе управо они који друге оптужују за њихово поседовање.

NIKAKO!

"Vi" volite da koketirate sa juridikom a to je specijalitet rimokatolicke kuhinje.

[Дража]

"Vi" volite da koketirate sa juridikom a to je specijalitet rimokatolicke kuhinje.

Смешно (и иронично) је то што "нас" (који смо то ми?) Ти оптужујеш за поседовање римокатоличког наслеђа.

idea

[Aquilius Cratus]

"Vi" volite da koketirate sa juridikom a to je specijalitet rimokatolicke kuhinje.

Смешно (и иронично) је то што "нас" (који смо то ми?) Ти оптужујеш за поседовање римокатоличког наслеђа.

idea

Sta mislis zasto sam "vi" stavio pod navodnike???

Razmisli malo.

[w.a.mozart]

al se prepoznao...  4lg1k751spamte-bilo

[Дража]

"Vi" volite da koketirate sa juridikom a to je specijalitet rimokatolicke kuhinje.

Смешно (и иронично) је то што "нас" (који смо то ми?) Ти оптужујеш за поседовање римокатоличког наслеђа.

:229229229:

Sta mislis zasto sam "vi" stavio pod navodnike???

Razmisli malo.

Спусти се мало на ниво "нас" обичних смртика да би могли да те разумемо о моћни (0110_hahaha) акуилио. Тако ће нестати неспоразума и недоумица. 

Знам шта си мислио са "ви" братац, не брини се. А сада, пошто свако јутро устајем у 6 сати, одох спавати како бих одморио своје дугоконтоновске (бар их тако нека браћа оцењују) кликерчиће. Лаку ноћ и свако добро свима.

[Сефора]

isus-sinai

И ко чује Моје речи и не верује, ја Му нећу судити; јер Ја не дођох да судим свету, него да спасем свет.
Који се одрече Мене, и не прима речи Моје, има себи судију: реч коју Ја говорих она ће му судити у последњи дан;

Свето Јеванђеље од Јована  Гл. 12, 47,48.

[w.a.mozart]

na šta je mislio pod -vi- Dražo  89898989898989

[Дража]

na šta je mislio pod -vi- Dražo  89898989898989

Па мислио је -ми-.  isus-sinai

[w.a.mozart]

isus-sinai

[Дража]

Зима, зима е па шта је - а ко ј' зима није лав.

& = FANTASTIC TWO

[w.a.mozart]

bliss jeeee 

može i ovako