Милошевић и Путин - Аналогија

[Баба]

А сад нешто о чему сам већ писао на форуму.

Али је то Ђоле Вукадиновић мало дотерао и приредио као текст за Политику.

 

 

[Баба]

Милошевић и Путин, Новорусија и РС(К) – смисао и границе једне аналогије

 

Ђорђе Вукадиновић    уторак, 22. јул 2014.

 

Србија и Русија! Милошевић и Путин! То је та „јеретичка“ асоцијација која се, с једне стране, просто намеће и од које се, истовремено, готово панично бежи и отклања. То је поређење које свих ових месеци, од избијања украјинске кризе, непрестано праве заједнички српски и руски непријатељи. Али такође и многи добронамерни посматрачи, забринути да би Путин и Русија на крају могли поделити жалосну судбину Србије и Милошевића.

Најлакше је, али и најповршније рећи: ма, нема то никакве везе, друго је време, други су актери, уосталом, погледајте само колико је Русија – упркос свему – велика и моћна, а колико је Србија безначајна и мала.

Међутим, када погледамо регионалне пропорције и односе, а посебно када погледамо третман који још од припајања Крима, а нарочито последњих дана, после пада малезијског авиона на истоку Украјине, у тзв. светском (читај, западном) јавном мњењу имају Русија и њен лидер, асоцијација је неизбежна. При чему се Путин јавља као Милошевић, Игор Стрелков као нека комбинација Капетана Драгана, Милана Мартића и Ратка Младића, а Доњецк и Луганск као Крајина. Односно, у тој асоцијацији једина неизвесност би била то да ли ће Руси на украјинском истоку поделити судбину „Републике Српске Крајине“ у Хрватској, или – у оптимистичкој варијанти – ипак проћи боље, тј. институционализовати се отприлике као „Република Српска“ унутар БиХ.

Да, Русија је велика, много већа од Србије. Али велика је и Украјина, много већа од Хрватске и БиХ. Да, однос Руса и Украјинаца није идентичан односу Срба и Хрвата (можда би се пре могао упоредити са односом Срба и Црногораца, или, још пре, Срба и Македонаца). Али, нажалост, управо на фону актуелног сукоба у Украјини, одвија се довршетак процеса интензивне националне хомогенизације и „украјинизације“ која би врло брзо могла довести до тога да Русија и „москаљи“ у највећем делу те земље имају статус и третман који су имали Срби у Загребу и Сарајеву почетком деведесетих година. Да, „међународна заједница“ није хомогена, Русију није лако изоловати, а Немачка показује наговештаје да није склона радикализацији и тоталном захлађењу са Москвом. Али и Срби су деведесетих ту и тамо имали пријатеље, као и наду да се ни на Западу (у Паризу и Лондону) сви не слажу са агресивном политиком према Србији, бомбардовањем и санкцијама. (И уопште се не бих изненадио уколико се и ово актуелно „уздање у Немачку“ испостави као залудан и штетан посао.)    

Услед свих ових догађаја, у прилично незахвалној позицији нашла се и званична српска политика, која се Милошевића и његовог завештања већ одавно званично и суштински одрекла (а о „Републици Српској Крајини“ да и не говоримо), жели најбоље односе са Западом, „безалтернативно“ тежи уласку у ЕУ – док Путина и Русију (бар званично) воли и подржава. Што све скупа неодољиво личи на политички галиматијас и шибицарење које се на крају по званични Београд неће ни срећно, а ни часно завршити. Но, поред владајуће тројке, на муци се нашао и један део тзв. патриотске јавности, који је Милошевића давно апсолвирао као „комунисту“ и „издајника“, и сада са нелагодом гледа на његову, фактички, глобалну рехабилитацију и реафирмацију, поготово у Русији – те сада пада у искушење да за издајника прогласи и самог Путина, или, пак, да коригује своје претходне превише круте ставове о Милошевићу.

Заправо, суштинска дилема која се, барем из српског угла, поставља у вези са аналогијом Милошевић-Путин јесте то да ли говоримо о Милошевићу као жртви „новог светског поретка“, борцу за политичку и економску независност свог народа, који се храбро супротставио Империји на врхунцу њене моћи и за то био сурово кажњен. Или говоримо о колебљивом партијском апаратчику који се није снашао у историјским околностима и који је, зарад своје власти и својих погрешних процена, проћердао огроман национални капитал и изгубио и оно што се можда није морало изгубити. Проблем је што обе ове супротстављене слике имају своје упориште, своје аргументе и своје љуте заступнике. Но, то је ипак локална српска антиномија, која нема много везе са актуелним процесима и Милошевићем као глобалном метафором.     

Нема, наравно, сумње да су Путин и Русија много јачи, а – ја бих рекао – и много невинији за догађаје у Украјини и на простору бившег СССР-а, него што су Милошевић и Србија били у случају бивше Југославије. (А што, опет, нипошто, не значи да су Милошевић и Србија били криви у оном смислу и мери у којима им се то настоји приписати пресудама Хашког трубунала, или у заједничким „постконфликтним“ историјским уџбеницима које пишу локалне невладине организације.) Спонтано или намерно, плански или стихијски, Русија је у распад Совјетског Савеза ушла потпуно другачије од Србије и својевремено су многи у Београду помишљали да је то бољи начин, пребацујући Србима и Милошевићу што су „срљали“, и што „нису били мудри као Руси и Јељцин“. (По мом мишљењу, та „мудрост“ је највероватније била израз слабости и геополитичког пораза, па и директне издаје. Мада се, теоретски, могла тумачити и као нека дефанзивна, „кутузовљевска“ стратегија – да се примири, сачека док се мало не ојача и не промене околности.)

 

У сваком случају, за разлику од Милошевићеве Србије, Русија се помирила са распадом земље, заправо, чак га је на неки начин и иницирала, и наизглед мирно прихватила чињеницу да се двадесетак милиона етничких Руса нашло у улози мањине широм бившег СССР-а. Русија није правила своје „крајине“ и „аутономне области“, није политички мобилисала нити инструментализовала Русе по балтичким републикама, Украјини или Казахстану. И тек у последњих десетак година је почела нешто мало више да се интересује и брине о судбини и људским правима својих сународника раштрканих диљем екс-совјетског простора.

Положај тог становништва често је био понижавајуће дискриминативан и, поштено говорећи, Москва се у протеклих четврт века није прославила у његовој заштити. Али сва та невиност (која је у неким случајевима прелазила у својеврсни немар и неодговорност), односно, недовољна заинтересованост, инертност и неспремност да се озбиљније ангажује на политичкој и физичкој заштити сународника, није била довољна да Русију амнестира од оптужбе како „попут нациста, инструментализује своју мањину у суседним земљама“, нити да са Путина скине ореол „непријатеља слободног света и демократије“ (читај, Запада). Одустајање од сопствених интереса и потпуна капитулација  једина је „прихватљива“ политика која се данас тражи од Москве, исто као што је јуче тражена од Београда. Иако многи ни сада у Москви, ни тада у Београду то нису могли или желели да схвате.

Зато сам сигуран да за Русију и Путина лично, односно, његове политичке, медијске и остале саветнике, у овом тренутку готово да нема важнијег и хитнијег посла него да – још једном – пажљиво простудирају све аспекте југословенског конфликта из деведесетих година. И тако, можда,  избегну макар неке Милошевићеве и српске заблуде, грешке и замке. А нарочито ону основну и фаталну: да вас прво медијски и политички демонизују („зликовац“, „балкански касапин“, „убица беба“), потом, тако ослабљеног и дезоријентисаног, залуде игром доброг и лошег полицајца, прогласе за „фактор мира и стабилности“ и наведу на одрицање од легитимних националних и државних интереса – и на крају елиминишу индуковањем унутрашњих немира и незадовољства.

Све у свему, свиђало нам се то или не, аналогија је успостављена и од ње ће се тешко моћи побећи. А на Путину и Русији је сада да се – не само себе ради – потруде и учине све да та аналогија макар не буде дословна. А поготово не у погледу крајњег исхода.        

(Шира верзија текста објављеног у "Политици", 22.07.2014.)

 

 

Извор: НСПМ

[Баба]

Наравно овде Ђоле не изводи аналогију до краја и не говори реално о правој разлици између Милошевића и Путина, мада помиње да у светлу савремених дешавања у Русији Милошевић доживљава рехабилитацију.

Реално Путин није урадио ни десети део за руски народ у Украјини као Милошевић за прекодринске Србе.

[Православни Србин]

У неким стварима Вукадиновић итекако има право.

 

Путин се сада понаша кукавички, рекао бих. А то није добро.

 

Јер хунта и њене газде не намеравају да се зауставе...

[RYLAH]

Ко још Вукадиновића узима за озбиљно?

[Aquilius Cratus]

Ко још Вукадиновића узима за озбиљно?

 

 Jankovic sa TR?

[Баба]

Ко још Вукадиновића узима за озбиљно?

Кесић са 24 минута

[RYLAH]

Све неозбиљни ликови. Не падајте на аматере, озбиљнији сте од тога.

[Crveni Baron]

Наравно овде Ђоле не изводи аналогију до краја и не говори реално о правој разлици између Милошевића и Путина, мада помиње да у светлу савремених дешавања у Русији Милошевић доживљава рехабилитацију.

Реално Путин није урадио ни десети део за руски народ у Украјини као Милошевић за прекодринске Србе.

Ni uslovi im nisu isti. Milosevic je radio sta je radio u SFRJ i tokom gradjanskog rata a nakon priznanja republika za drzave odmah je povukao saveznu vojsku. Putin vec ima nezavisne drzave i njihova pozicija nikako se ne moze porediti. Pozicija Rusije u Ukrajini se moze porediti sa pozicijom Amera ili NATO pakta u Libiji. Ali naravno tek kada Rusi krenu u bombardovanje vladinih trupa, odnosno kijevskih neonacista. Tada bi bili u istoj poziciji kao Ameri preneku godinu u Libiji.

[Agnostik]

Наравно овде Ђоле не изводи аналогију до краја и не говори реално о правој разлици између Милошевића и Путина, мада помиње да у светлу савремених дешавања у Русији Милошевић доживљава рехабилитацију.

Реално Путин није урадио ни десети део за руски народ у Украјини као Милошевић за прекодринске Србе.

 

Ili je uradio dobro ili lose???

 

Na Slobu mislim. 

 

Ili je to neka ironija. 

[Миљан Јокић]

Ко још Вукадиновића узима за озбиљно?

je l` mozete samo u kratkim crtama da izlozite zasto ne bismo trebali, ako uznadjete slobodnog vremena i volje; znacilo bi mi, hvala unapred

[Agnostik]

Ako bi uporedito Putina za nekim Srbinom onda jos najpre za Milosom Obrenovicem samo sto je Putin manji sadista. 

 

Za Slobom sigurno ne. 

 

Inace nije to Vukadinovic izmislio. 

 

https://www.google.at/#q=Putin+Milosevic

[Баба]

Ako bi uporedito Putina za nekim Srbinom onda jos najpre za Milosom Obrenovicem samo sto je Putin manji sadista. 

 

Za Slobom sigurno ne. 

 

Inace nije to Vukadinovic izmislio. 

 

https://www.google.at/#q=Putin+Milosevic

 

 

Ti očigledno ne razumeš ič od onoga što se ovde piše.

 

Ови твоји швабови пореде Путина и Милошевића са Хитлером.

 

А Срби и Руси дају другачије аналогије.

И веруј ми мањина је Срба која Милошевића и Путина види као Хитлера и диктатора и онако како их запад види.

 

Овде се ради о отпору империји. Слоба је први био на удару империје, исти рецепт се примењује на Путина.

А твоји швабови са гуглета не пореде Путина са Слобом да би разумели русе или србе или оправдали Путина него да би га осудили и сатанизовали исто онако како су и Слобу.

[RYLAH]

je l` mozete samo u kratkim crtama da izlozite zasto ne bismo trebali, ako uznadjete slobodnog vremena i volje; znacilo bi mi, hvala unapred

Нисам баш толико матор да ми персираш, мада имам браду, стомак, и немам више косе. Ал опет...

Ђ.В. ти је ко кад бациш празну конзерву низ степенице. Мож да дигне буку, ал се брзо стиша и не обавезује било кога. Посебно откад се цела НСПМ ономад на изборима сврстала уз ДС а за узврат добила медијски простор и ко зна шта још. Да не помињем да се кандидовао као кандидат Влашке партије да би прешао цензус (и издувао).

И саме анализе Вукадиновића лепо звуче понекад, ал не обавезују било кога нит имају гаранцију остварења. Нит се остварују углавном.

По мојој процени, за твој сентимент је Нови Стандард одличан за сада, нема потребе за овим неозбиљним ликовима.

[Ignjatije]

“Putin igra igru kao Srbija 1991.“

JUTARNJI LIST, 22. JUL 2014. BISERA FABRIO

Tim Džuda, novinar, publicista i komentator Ekonomista, osim što je izvrstan poznavalac evropskog jugoistoka, ove godine je dosta vremena proveo i u Ukrajini. Premda je Balkan njegovo prvo područje interesa, planira ponovno i prema Ukrajini za koju nedelju.

 

 

Vladimir Putin (Beta/AP)

Na koji način bi rušenje malezijskog aviona moglo da utiče na ono što će se dalje događati u Ukrajini? 

- Ne vjerujem da će doći do nekih dramatičnih promena u nekom skorom vremenu. Ne mislim da će se stvari dramatično menjati iz dana u dan, ili iz nedelje u nedelju. Ali verujem da ćemo u budućnosti, kada budemo razmišljali o ovom događaju i ovom razdoblju, shvatiti da je i ono što se događalo s ovim rušenjem aviona deo procesa. 

Iz mog iskustva, pa i ovde u ovom regionu, na Balkanu, pokazalo se da ti dramatični događaji ne menjaju stvari preko noći. Zbog toga je toliko vremena trajao rat u Hrvatskoj, rat u Bosni i Hercegovini... Pokazaće se, verujem, da je tako i ovde. 

Postoje li sličnosti s ratom na području bivše Jugoslavije? 

- Da, ali su vrlo površne. Postoje utoliko što i ovde imamo zemlju koja tvrdi da nema nikakve veze sa sukobima, kao što je Srbija tvrdila. Rusija igra tu istu igru. Slična je situacija i po pitanju širenja propagandne i uloge koju mediji igraju. 

Jednako kao što su srpski mediji plašili ljude sa 1941. godinom i vraćanjem ustaša, isto se događa u ruskim medijima koji pišu o ukrajinskim fašistima. 

Ono što je deprimirajuće jeste činjenica da je 2014. godine čak i lakše ljude time zavarati, uz svu tehnološku prednost i različite izvore koje danas imaju, nego što je to bilo pre više od dvadeset godina. I zatim, sličnosti su i u tome što se pojavljuju neki neobični ljudi u različitim uniformama koje sada navlače na sebe, a koji će, nagađam, kasnije, tokom godina, iz tih uniformi preći u sferu organiziranog kriminala. Takva vrsta preklapanja u određenom trenutku dogodila su se i u bivšoj Jugoslaviji. 

Što mislite o ultimatumima i sankcijama Evropske unije i SAD? Menjaju li one nešto? 

- Neke se stvari menjaju. Uzeo bih primer Slavjanska. Proveo sam tamo mesec dana. Slavjansk je bio dugo pod kontrolom proruskih snaga. Odjednom je opkoljen i opet su ga preuzeli Ukrajinci. Bio sam vrlo iznenađen. Rusija ga je pustila da padne. Zašto? Možda zbog sankcija, možda zbog pritiska... 

Možda sve to ima određeni efekat. Iz Slavjanska su molili rusku pomoć, ali nisu je dobili. A puno tih ljudi, običnih ljudi koji su uzeli oružje, pa čak i paravojnih grupa, bili su sigurni da će im Rusi pomoći. Neki od njih ne bi nikada ni uzeli oružje da su znali da im Rusija neće pomoći. 

Zašto Rusija nije intervenisala? 

Imam teoriju, ne mogu je, naravno, dokazati, ali vratimo se nekoliko meseci unazad, u vreme pada Viktora Janukoviča. Putin je tada sve iznenadio i uzeo Krim. Niko ne veruje šta se događa i ne znaju šta da rade. Onda je zavladala euforija. S obzirom na to da je prošlo tako lako, počelo je da se razmišlja da da se nešto slično napravi i na istoku Ukrajine. Ali, to nije Krim. Da je išlo lako, krenuli bi dalje prema jugu, stvarajući neku novu Rusiju. To se nije dogodilo. Istočna Ukrajina je posve drugačija i posve su krivo procenili i napravili veliki, krvavi nered. 

Dali su netreniranim paravojnim formacijama oružje i ništa se drugo osim ovoga nije ni moglo očekivati. Oni ne znaju šta rade i ne znaju da rukuju tim oružjem. Čak su i profesionalne vojske rušile civilne avione, a kamoli neće netrenirani ljudi koji su se domogli oružja. Tu je rizik još veći. 

Može li se Putin baš zbog ove nesreće sada izvući? Može li se naprosto izmaći od pobunjenika i pustiti da Ukrajina vrati svoju teritoriju? 

- Ne može više to da napravi. On je i u Rusiji stvorio nacionalnu euforiju. Tvrdi da brani rusku braću od fašističkih hordi i ne može iz toga izaći. Ako ih napusti, imaće hiljade ljudi koje će pohrliti u Rusiju da bi pobegle od fašista koji im žele pojesti decu, a u Rusiji će se pitati otkud sada to kada je do juče postojala posve jasna pretnja. On je upao u vlastitu zamku. Ono što ne znamo je šta će napraviti dalje. Niko nije mogao predvideti da će uzeti Krim i tako poništiti sve ono što smo mi u Evropi gradili od 1945. godine naovamo. On ne može iz ovoga izaći elegantno. 

Postoji li opozicija Putinu unutar Rusije? 

- Koliko znam, nema je. 

Kako se u svemu snalazi američka administracija i Barak Obama? Koliko mu je uopšte važno šta se događa u Ukrajini? 

- Ukrajina je velika i važna zemlja, ali nije u toj meri važna SAD. Ako Rusija uspe s Ukrajinom, ako ono što su napravili s Krimom naprave i na istoku zemlje i krenu dalje, a da ih niko ne zaustavi, onda će sve postati puno ozbiljnije. 

Što više jedete, apetit vam je veći, pa ako baltičke zemlje budu iduće na redu, a one su NATO članice, onda se stvari dramatično menjaju. SAD su toga svesne.