Руско-српски односи (духовни и световни)

[Grizzly Adams]

Зато је суштински битно стварање наше политичке опције, стварање нове елите, дорасле изазовима савремене геополитичке ситуације.... Пре свега високоморалне и непоткупљиве....

А како се то ствара таква елита?

[Михајло]

Зато је суштински битно стварање наше политичке опције, стварање нове елите, дорасле изазовима савремене геополитичке ситуације.... Пре свега високоморалне и непоткупљиве....

А како се то ствара таква елита?

Скупи се нас 10..направимо тајну организацију...

..изаберемо 4 такмичара....и  даље се зна...

[Самурај]

Зато је суштински битно стварање наше политичке опције, стварање нове елите, дорасле изазовима савремене геополитичке ситуације.... Пре свега високоморалне и непоткупљиве....

А како се то ствара таква елита?

Скупи се нас 10..направимо тајну организацију...

..изаберемо 4 такмичара....и  даље се зна...

Хехехехехехе, духовит дечко нема шта  girl_jumping

Радом на себи у сваком смислу прво.... Па онда сабирањем па деловањем итд... ово није тема за то тако да... можемо отворити неку тему о томе па дискутовати... Да не спамујемо

[мирођија]

Фондација Алексеја Јордана, за помоћ кадетским корпусима, организује четврти «Кадетски збор у Србији», од 27. јуна до 6. јула 2011. године у градовима Бела Црква и Београд (Србија). Од 2008. Фонд сваке године организује овај међународни програм, који је усмерен на изучавање и очување историјског и културног наслеђа руске емиграције у земљи.

Програм се спроводи уз активну подршку МИД Руске Федерације, Амбасаде Србије у Русији, Московске Патријаршије РПЦ. У пројекту је узело учешће око 150 кадета из различитих кадетских корпуса и 100 директора из 20 региона Русије.

Кадетски зборови су постали значајан догађај у друштвеном животу Србије. Руски кадети својим талентом, високом дисциплином и јаком организацијом, освојили су срца Срба и приказали у најбољем светлу савремену омладину Русије. Кадети су постали у Србији, на тај начин, својеврсна и најлепша визиткарта своје земље.

На 90. годишњицу доласка руских кадетских корпуса у Србију, у збору ће бити 45 васпитаника, два козачка кадетска корпуса - белокалитвинског «Матвеја Платова» и московског козачког кадетского корпуса «М.А.Шолохова» - с циљем да се прикаже културна самобитност руског козаштва, богата музичко-плесна традиција, национални систем васпитања кадета-козака у нашој земљи. У програму су: обнављање руског гробља у Белој Цркви, где су гробови кадета, официра-васпитача руских кадетских корпуса, гробови руских војника из Првог светског рата, одржавање кадетских концерата у Београду (у концертној сали Илије Коларца и Руском центру за науку и културу) и у Белој Цркви, посета Пресветлом Патријарху Србије Иринеју, пријем за кадете који приређује амбасада Русије у Србији, екскурзија по историјским местима, која су повезана са историјом дијаспоре, одржавање спортских такмичења са ученицима из Србије, отворени часови руског језика заједно са Фондом «Руски свет», као ресорним центром у једној од гимназија у Белој Цркви.

Подсећања ради, још од 1921 године, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, почели су да раде кадетски корпуси који су евакуисани из Русије: Донски кадетски корпус императора Александра III и Кримски кадетски корпус, који је основан 1919. године од козака-кадета из Терских и Оренбуршких трупа, које су евакуисане у Крим и Други Донски кадетски корпус, који се састојао првенствено од староседелаца Дона и Кубана, представника сибирског и усуријског козаштва.

У некадашњој Југославији, иначе, свој школско-васпитни процес наставио је само Донски женски (Марински) институт.

понедељак, 20 јун 2011

http://www.rusija.rs/rusi-u-srbiji/desavanja/1312-kadeti-u-srbiji-promocija-omladine-rusije.html

[Оља]

"Кубањ је ближи Србији него престоница Русије"

Настојник храма Иконе Мајке Божије Свих Скорбних Радост у граду Краснодару протојереј Алексије Касатиков.

27.06.2011

Српска дијаспора разбацана је по најразличитијим угловима Русије. Много Срба живи на територији Краснодарског краја. Они углавном раде на грађевинама, али има и представника других професија. Колико су се они укполили у локални начин живота питали смо настојника храма Иконе Мајке Божије Свих Скорбних Радост у Краснодару, протојерејом Алексијем Касатиковом. Обратили смо му се када смо сазнали да је у његовој цркви за време НАТО бомбардовања у Југославији била постављена кутија за добротворне прилоге. И тако је тема нашег разговора постао живот српске заједнице у Краснодару. Наш саговорник је убеђен да је Краснодарски крај, или како га још зову Кубањ, по реци Кубању, становницима Балкана много ближи од, на пример, руске престонице, где је српска дијаспора такође прилично широко заступљена.

Чак ћу да кажем да становнику Кубања, који се нашао у Србији, може да буде комфорније него у Средњем појасу Русије – говори отац Алексиј. Средњеруска природа заиста се више разликује од кубањеске, него кубањска од средоземне. Када смо били у Црној Гори, у манастиру Острог, приметили смо да тамо расте биље које се може видети у нашем Краснодарском крају. Да не говорим о многим другим традицијама које спајају Балкан и Кавказ.

Отац Алексиј до данас се са захвалношћу сећа своје посете Балкану 2006. године.

Никада нећу заборавити осећај када су нас свуда дочекивали са раширеним рукама. Мене, младог свештеника, чак су ставили на чело црквене службе. То је било и у манастиру Дечани, и у Пећкој Патријаршији, и у другим српским манастирима. Сви су сматрали да је требало на посебан начин, и не само са поштовањем, већ са искреном љубављу, истаћи не само руског свештеника, већ и обичног руског човека.

Али вратимо се на југ Русије. Ево шта говори отац Алексиј о српској дијаспори у Краснодарском крају.

Српска заједница је једна од заједница наше покрајине које су представљене у Центру националних кулутра у Краснодару. Треба рећи да када не бисмо имали могућност такве културне комуникације, могуће, имали бисмо крајње напету међунационалну ситуацију. Али на срећу, Кубањ се посебно не одликује конфликтима на међунационалној основи. Сви народи радо живе заједно на Кубању. Срби су се појавили у Краснодарском крају још у совјетско време. Градили су прехрамбени комбинат у граду Тимашевску, 70 километара северно од Краснодара. Многи од њих су овде стекли породицу и остали. А не тако давно српски грађевинари изградили су у Тимашевску читав кварт у балканском стилу, који се одлично уклопио у природу Кубања. Наравно, локални Срби нас позивају на своје велике празнике: Видовдан, Крсну Славу. Српска заједница на челу са Момчилом Ећимовићем већ неколико пута је организовала у Краснодару фестивал српског филма. На њихову инцијативу у нашем граду је одржана и економска изложба. Нажалост, морали смо да се састајемо и тужним поводима – наставља свештеник. На пример, смрт Слободана Милошевића. Сећам се како је много наших пријатеља дошло у цркву, када смо служили помен. Сада смо озбиљно забринути због хапшења Ратка Младића. Једноставно не можемо да останемо по страни.

Нажалост, има много других непријатних момената, о којима ипак морамо да говоримо.

Сада Момчило Ећимовић преживљава тежак период. Недавно је његова фирма БелКрас која је радила у Краснодару и доносила корист читавом Кубању, постала мета рејдера. После тога у питање су дошли сви његови даљи планови. На пример, Момчило је са супругом намеравао да отвори у Краснодару српско подворје. Све је већ било усаглашено, била је нађена земља. Не знам да ли ће им сада ово добро дело поћи за руком. Али не сме се падати у очај у сваком случају. Без обзира на све незгоде, ипак ћу се надати у најбоље.

Глас Русије

[Милан Меденица :)]

Сада Момчило Ећимовић преживљава тежак период. Недавно је његова фирма БелКрас која је радила у Краснодару и доносила корист читавом Кубању, постала мета рејдера.

лопови, криминалци, или има неко друго значење?

[Оља]

[quote author=Милан Меденица ака Меда Брутал link=topic=15316.msg473028#msg473028 date=1309285597]

Сада Момчило Ећимовић преживљава тежак период. Недавно је његова фирма БелКрас која је радила у Краснодару и доносила корист читавом Кубању, постала мета рејдера.

лопови, криминалци, или има неко друго значење?

Не знам, нисам ни ја разумела а и нисам стигла да проверим. Та редакција генерално има јако лоше преводиоце.

[Оља]

АРХИЕПИСКОП САМАРСКИ СЕРГИЈЕ ПОСЕТИО МИТРОПОЛИЈУ

Објављено од стране Светигора на 1. јул 2011.

Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије је данас на Цетињу угостио Архиепископа самарскога и сизранскога Сергија, који се ових дана са неколико својих свештеника и вјерника налази у поклоничкој посјети Црној Гори.

Владике Амфилохије и Сергије су у дужем братском разговору размијенили своја искуства о обнови и умножењу вјере у народу, поред свих тешкоћа и изазова, који се представљају пред модернога човјека.

Говорили су такође о обновама и изградњи нових храмова и манастира, упознавши један другога са историјатима својих епархија, размијенивши, коначно, и пригодне поклоне.

Архиепископ Сергије ће ових дана посјетити значајније храмове и манастире црногорског Приморја и Боке.

Раније данас Митрополит се у Цетињском манастиру сусрео са породицама члановима Удружења родитеља, дјеце и омладине са посебним потребама из Даниловграда, који су са својим свештеником Предрагом Катанићем, посјетили Цетињски манастир, цјеливавши мошти Св. Петра Цетињског, Десницу Св. Јована Крститеља и честицу Часног Крста.

[Оља]

Сергий, архиепископ Самарский и Сызранский (Полеткин Виктор Моисеевич)

Епархия:

Самарская и Сызранская епархия

(Правящий архиерей)

Награды:

Церковные:

2011 г. — орден прп. Серафима Саровского II степени;

орден св. блгв. кн. Даниила Московского II степени;

орден свт. Иннокентия, митр. Московского и Коломенского, II степени;

орден прп. Сергия Радонежского II степени.

Светские:

государственный орден Дружбы.

E-mail:

[email protected]

Web-сайт:

www.samara.orthodoxy.ru

Официјални сајт епархије:

http://samara.orthodoxy.ru/

[Оља]

РУСКА СЕСТРА

Приближава се 100 година од почетка Првог светског рата. Изненађујуће је, али ми још много тога о њему не знамо. Једна од тих мало изучених страница је и хуманитарна помоћ Србији у том рату . Ауторка ових редова је неколико година радила у историјским архивима, проучавајући ту материју и конкретне примере. На жалост, судбине неких од учесника је веома тешко пратити. Сваком историчару је интересантно како су живели ти људи, у шта су веровали, шта их је покретало. Када је реч о рату, углавном се говори о ратном подвигу. Наравно, то је нормално. Али слава не припада само онима који носе оружје.

Одмах после објаве Првог светског рата, који су савременици назвали Великим, хиљаде жена је изразило жељу да служе како сестре милосрђа. Међу њима су биле и жене из сиромашних слојева и жене из слоја аристократије. Наши дедови и прадеде желели су да сачувају за потомке имена свих «сестрица» и «голубица», које су на себе примиле туђу бол као своју, и часно испуниле свој дуг. Историја је тако удесила, да смо ми слабо сачували своје наследство. Подвиг већине тих жена распоредио се у хиљаде страница написаних о Првом светском рату. Али, дешавају се и неочекиване ситурације: одједном, хероји се враћају из заборава. Као да нека светлост обасја неку епизоду из њиховог живота и они заувек остају са нама.

Испод је прича о једној од таквих руских хероина, која је дала свој живот у далекој Србији, у једном од најтежих периода за наше савезнике.

О Дарји Коробкиној смо сазнали случајно, откривши у једном од архива извештај отправника послова руске мисије Василија Николајевича Штрандмана, који је написан крајем октобра 1914г., а у коме је саопштење «о погибији на фронту код Гучнево-Планине (од стране Штрандмана искривљено име једног од српских географсих појмова – прим. аутора) сестре милосрђа Дарје Александровне Коробкине» и молба да се информише Московско одељење Руског друштва Црвеног Крста (РОКК). Одговор из Главне Управе РОКК је био, да у списку организације поменуто лице не постоји. Према обичају тог доба, извештај о смрти руске поданице на фронту, био је објављен у новинама.

Саопштавајући о тој несрећној чињеници «Петербургские ведомости» су изразиле претпоставку, да је сестра служила у приватном или добровољном санитарном одреду. У домовини је она заборављена, као и многе хиљаде њених колега, који су постали само епизоде тог рата.

Зашто се тако десило? Зашто руски дипломати нису ништа знали о сународници, која је служила у српској војсци? За то постоји просто објашњење.

Балкански ратови су исцрпели српску државу, и то је био један од главних разлога неспремности Србије за рат. Српска влада се од самог почетка ратних дејстава морала више пута обраћати савезницима и неутралним странама тражећи помоћ. У српској краљевској мисији у Петрограду била је скупљена група специјалиста, који су неопходни српској армији, у том смислу лекара и санитарног персонала за слање у Србију. На основу инструкција, које су добијене од српске војне управе, формиране су засебне, мале групе добровољаца. По доласку у место, они су распоређивани од стране српских војних и цивилних власти (у зависности од специјалности).

Прва таква група је отпутовала из Петрограда у Ниш, привремену престоницу српске државе, 20 августа 1914 г. До краја 1914 г. у Србију су долазили организовани одреди добровољаца из Русије. Било је и доста случајева када су поједини специјалисти долазили и укључивали се у рад самостално, без знања руских власти. Понекада су то биле особе, које су остале у Србији по уговору по завршетку балканских ратова. Немогуће је било пратити судбину тих људи. До дан данас непозната су имена већине тих људи.

Зато изненађује чињеница, да је у септембру 1917г. у додатку званичних новина «Српске новине» (Сербские новости), издатог тада на грчком острву Крфу, била публикована песма «Дарја Александровна» у стилу народног епоса.

Аутор је био један од другова руске сестре милосрђа, Милосав Јелић, који је свој живот посветио да прослави «нове хероје ослободилачке епопеје». Као некада гуслари, он је желео да сачува описе подвига и имена свих својих ратних другова.

Изгледа да Јелић није знао презиме жене, или га је заборавио, јер га не помиње чак ни у предговору аутора, где је он испричао о руској сестри милосрђа, која је служила у њиховом пуку од августа 1914г. Са почетком крвавих борби, предложили су јој да, као странкиња, пружа прву помоћ борцима на прелазној линији. Дарја је одбила, сматрајући да јој је место у борби, где је превијала ране рањеницима и пребацивала их до медицинске коморе. Једноставно, радила је оно што је требало.

Милосав Јелић је био сведок, да је она била одушевљена хероизмом и ненадмашном чврстином српских војника. Дарја им је стално говорила: «Када би Руси знали како ви страдате, пожурили би преко Карпата. Али они то не знају.»

Живот Дарје Александровне је трагично прекинут у јесен 1914г. (тачан датум није познат) близу Гучева. Храбра сестра милосрђа је свој дуг одужила до краја. Погодила ју је паљба аустријске хаубице са растојања од 50 метара, у време док је пружала прву помоћ рањенику.

Заједно са осталим војницима 5-ог пука другог позива, који су пали у тој бици, она је сахрањена у гробници на Гучеву. После рата, 1929 године, српски Савез официра и војника поставио је тамо споменик. На њему је уписано: «Слава ономе ко се родио и до краја живота испуњавао своју предодређеност». Те речи се у потпуности односе и на руску сестру милосрђа Дарју Александровну Коробкину.

Тако се, захваљујући труду српског песника Милосава Јелића, после толико времена нама вратило сећање на једног од неколико хиљада наших сународника, који су бранили част Русије на Балкану.

***

Књига Г.И. Шевцове може се купити у Москви у књижари галерији «Нина» (ул. Бахрушина, д. 28) и продавници «Сретение» (ул. Лубянка, д.19), у Београду (Србија) у издању «Инфинитас» (Србија, [email protected]@gmail.com ).

______________

См. Шевцова Г.И. Русија и Србија. Из историје руско-српских односа у годинама Првог светског рата (хуманитарни аспект). – М.,2010; Она же. Руска добротворна помоћ Србиjи у ратовима 1912-1917. – Београд: Инфинитас, 2010.

Планина (узвишење) Гучево. 8 септембра 1914г. почела је, за српску армију, једна од најтежих и најкрвавијих битака Првог светског рата – битка на Дрини. Део војних операција се одвијао на планини Гучево и трајао 55 дана – од краја септембра до почетка новембра 1914г. Особеност те битке је било мало растојање између српске и аустро-угарске војске, што је непрекидно користила аустријска артиљерија.

1-ви балкански рат (октобар 1912 – мај 1913), 2-ги балкански рат (јун-јул 1913).

Београд се налазио превише близу линије фронта, зато су све државне институције и дипломатски кор на почетку рата пребачени на југ, у дубину земље, у Ниш. Број становника малог провинцијског града се одмах повећао неколико пута.

У чланку су коришћени материјали часописа «Русиjа данас», 2010 (5).

Галина Шевцова

Превод урађен cajтом Русиja.рс

[Оља]

Нови бог власти Црне Горе

11.07.2011,

Културна баштина Црне Горе одједном је почела да смета туристичком бизнису  у тој земљи. То се нарочито огледа на острву св. Стефан где се налази неколико православних светиња Црногорско-приморске митрополије СПЦ. Недавно су власти депотовале из земље настојатеља храма св. Александра Невског о. Синишу Смилића. Замолили смо га за коментар.

Политика и власт у Црној Гори се итекако мешају у Цркву. Јер православна митрополија Црногорско-Приморска је стожер поштеног и верног народа у Црној Гори. Дакле та чињеница постоји, и упркос тој чињеници опет се дешава то, што се дешава. Ми се надамо да ћемо на неки начин обратити светску пажњу на тај проблем, можда и жалећи неким институцијама, Чак и тим потезом да смо донели неке руске новинаре и десетак најугледнијих медијских кућа из Русије, желећи да се упознају са ситуацијом у Црној Гори, покушали смо да нешто урадимо по том питању да би се актуелна власт у Црној Гори освестила и прихватила те чињенице да је већина народа у Црној Гори православна, а да нарушена елементарна људска и религијска права. Католички народ, народ муслиманске вероисповести уживају сва права у Црној Гори. Наравно то има поздравити. И ми то, као чланови Православне Цркве и свештенства, поздрављамо. То је добар знак. Треба да сви уживају сва људска и религијска права и слободе. Али не поздрављамо чињеницу да православни народ, већински народ у Црној Гори, не може да ужива иста та права, као и остали.

У чему је, према Вашем мишлењу, корен овог проблема?

То је питање веома комплексно. Али у истом моменту мени на га лако одговорити. Са једноставништа свештеника ја бих рекао да је узрок тог проблема је одсуство институције од Бога. Црна Гора је страдала од комунизма, као и Русија, и остале комунистичке земље, које су прогониле Цркву и православље. Црна Гора је једна мала земља, у којој комунизам је нашао најплодније тло, него било где. У малој Црној Гори је протерано много свештеника, који су убијани, стрељани. И као резултат тога. Имамо и сад ову ситуацију, где се не поштује ништа што је свето, што је истинито. Комунизам је проузроковао све то. Комунисти су владали, а сада владају њихови синови. Дакле актуелна црногорска власт је нашла новог бога. Тај бог је, како да кажемо, новокомпонована еврорелигија. И та новокомпонована религија се клања једноме богу, а то је новац. То је новац, то је бизнис, то је моћ. Дакле, у Црној Гори се покушава да се затри све што је свето, што је вековно на том подручју управо само због моћи, новца и бизниса.

Могу ли световна и црквена лица наћи компромисно решење?

Сваки разуман човек, да се одрекне својих неких страсти ради интереса добра, мира и слоге, може наћи. Све је могуће. Што се тиче власти у Црној Гори, то итекако веома лако решити. Потребно да само актуелној власти у Црној Гори угледа на светог Петра Цетињског, који је и окупио црногорска племена. У време Петра Цетињског црногорски народ је био разједињен у племенима. И управо је Петар Цетињски својом молитвом, својом смиреношћу, молитвеношћу, и кроз свету саборну и апостолску цркву окупио сва та црногорска племена. И потребно је да власт у Црној Гори само схвати да без Цркве не може бити ни благослова, ни јединства у Црној Гори.  Светог Петра Цетињског поштују сви у Црној Гори као једну изузетну историјску личност, као духовну личност и као великог владара Црне Горе. Дакле, моје мишљење и мишљење Нашег Високопреосвештенства господина Амфилохија, који управо и седи на трону светог Петра, да окупљени око тог трона само могу да се уједине и да превазиђе све проблеме у Црној Гори. Дакле да се на страну ставе сукоби, интереси, па чак и лични интереси власти Црне Горе, а да власт се дозове у памет и да схвати да без Цркве, које ужива највеће поверење, као институција у Црној Гори, нема јединства. Све званичне статистике показују да митрополија Црногорско-Приморска у Црној Гори ужива највеће поверење у народу. Дакле власт мора да, будући у добрим односима са Црквом, буде и у добрим односима и са народом. Шта је битно о светом Петру Цетињском, када су последње његове ређи били као аманет, а то су рећи: „држите се Русије. Јер без Русије тој малој православној земљи нема опстанка“.

[Оља]

ДJEЛА ОЦА ПАВЛА ГУМЕРОВА У ИЗДАЊУ МАНАСТИРА КЛИСИНА

Имајући у виду колико је живот православних хришћана обремењен тешкоћама данашњег времена, које је готово избрисало све некад важеће духовне вриједности, Светомарински Манастир Клисина објавио је три књиге руског свештеника Павла Гумерова ( Домаћа црква, Православна аскетика за мирјане, Света Тајна Причешћа), како би православним вјерницима било омогућено сагледавање многобројних проблема на начин својствен хришћанима, што би опет понудило рјешења кроз светотајински живот, који и представља образац духовног живота, овдје на земљи.       

У својим књигама, свештеник Павле Гумеров, на допадљив начин приближава актуелну стварност, објашњава је и предлаже рјешења, а све у складу са древном отачком тадицијом, нудећи начин за превазилажење проблема, како они не би постали дубљи, а самим ти и опаснији, како за појединца, тако и за цијелу заједницу – Цркву.

С обзиром да је брачни и породични живот у великој кризи, нарочито знајући какве „вриједности“ настоји да афирмише савремена Европа, Манастир Клисина припрема издање нове књиге свештеника Гумерова, под насловом „Брачни конфликти – предострожност и лијечење“, како би се помогло оним брачним паровима који пролазе кроз кризе брачног живота, али и онима који још увијек немају искуство брака, како би што припремљенији ушли у њега.       

Нарочито треба истаћи предусретљивост Сретењског Манастира из Москве, као и самог аутора, који су нам омогућили да штампамо поменута издања. Тиме смо учинили још један корак ка продубљивању српско – руске духовне везе, која остаје и опстаје вијековима, на радост свих православних хришћана.

Православие.Ru

[Оља]

МИЛЕШЕВА: ЗВОНО СТИГЛО СА УРАЛА

Објављено од стране Светигора на 17. август 2011.

У Милешеви највеће звоно у Србији. Вредно пола милиона евра. На звону су ликови три светитеља.

ПРИЈЕПОЉЕ, 16. августа – На звоник манастира Милешева у уторак је подигнуто звоно тешко девет тона, највеће у Србији. У Српској православној цркви само је звоно храма Христовог васкрсења у Подгорици теже за тону.

Звоно је, поводом осам векова постојања Милешеве, даровао Андреј Козицин, генерални директор „Угмк холдинг“, фабрике бакра на Уралу у Русији. Израђено је у фабрици ЗАО „Пјатков и К“, у граду Каменски.

На звону су ликови три светитеља – Николе Чудотворца, апостола Андреја Првозваног и кнеза Александра Невског, као и икона Богородице Тихвинске, испод које је натпис „Пресвета Богородице, спаси нас“.

Епископ милешевски Филарет у уторак је подсетио да су руска црква и народ вековима одржавали добре односе и помагали немањићку задужбину. Звоно ће, како је рекао владика Филарет, бити освештано 7. октобра, на дан крсне славе ктитора – краља Владислава. За тада је најављен долазак патријарха Иринеја, као и његова посета Прибоју и Сјеници.

Звоно је са Урала до Милешеве превезено камионом за 14 дана. На нови звоник, висок 12 метара, у уторак су звоно са металном конструкцијом и клатном подигли мајстори београдске „Мостоградње“ и Фабрике бакарних цеви из Мајданпека, уз помоћ дизалице Рудника угља у Пљевљима. Вредност звона је око 500.000 евра.

Извор: Новости Online

[Оља]

[Guest]

прелепо :group111: 0442_feel 0442_feel