Српски национализам 1804 - 1881

[Ћириличар]

Da bi se ušlo u razmatranje nekog problema, potrebno je prvo odrediti sljedeće:

1. šta je predmet razmatranja ( precizno definisati predmet )

2. kakav je način razmatranja predmeta

3. šta je cilj razmatranja

Kao prvo, predmet ovog razmatranja jeste srpski nacionalizam. Nacionalizam kao predmet ovog razmatranja će biti definisan kao pojava, ideja, ideologija, pokret i/ili način mišljenja koji objedinjuje šire narodne mase na osnovu pojma "nacije", nastao u XIX vijeku. O naciji zapravo postoje dva različita shvatanja koja bih nazvao građanskom teorijom i etno-kulturološkom teorijom. Građanska teorija nacije je nastala u Francuskoj i osnovni je pojam nacije na političkom Zapadu. Po ovom shvatanju naciju čini skup građana jedne države ( najkraće i najjednostavnije rečeno ), bez obzira na etničke, religijske ili kulturološke razlike. Etno-kulturološko shvatanje nacije polazi od toga da naciju čini jedan etnos, odnosno skup više etnosa koji dijele zajedničku ( bližu ili dalju ) povijest, kulturu, jezik, običaje, predanje ( što bi se reklo, "tradiciju" ). Ovo shvatanje nacije je nastalo u Njemačkoj. Ova dva shvatanja se mogu, dakle, još zvati i francuska i njemačka teorija nacije. Ovo razmatranje će uzimati u obzir oba shvatanja, zbog prirode, povijesti i položaja samog srpskog naroda i srpske nacije.

Pridjev "srpski" će se takođe tumačiti na dva načina, u užem i u širem smislu. U užem smislu "srpski" će značiti "južnoslovenski pravoslavni narod koji govori srpskim jezikom". Srpski jezik je izjednačen sa crnogorski, bosanskim, srpskohrvatskim, jugoslovenskim i književnim hrvatskim u ovom razmatranju. U širem smislu, pridjev "srpski" će značiti "južnoslovenski narod čiji dijelovi govore srpskim jezikom, imaju zajedničko porijeklo, zajedničku povijest, običaje, predanje...". Razlika između ova dva shvatanja postoji i ima veći značaj nego što na prvi pogled izgleda.

Razmatraće se samo srpski nacionalizam, ali u kontekstu opštih prilika u Evropi i svijetu. Dakle, nikako neće se izdvojeno posmatrati, već će samo biti posebno naglašen kao jedini predmet razmatranja.

 

Kao drugo, način ovog razmatranja biće strogo analitički, objektivno-povjesni. Razmatraće se prvo opšta povijest srpskog nacionalizma, sa svim njegovim oblicima. Drugo, razmatraće se uzroci i posljedice srpskog nacionalizma, uslovi u kojima je nastajao, u kojima se razvijao i u kojima se trenutno nalazi. Vremenski razmak koji će se razmatrati biće od 1804. godine pa do 2014, sa povremenim osvrtom i na ranija doba, kada to bude potrebno.

 

Cilj ovog razmatranja jeste pokušati prikazati što potpunije povijest, sadržinu, oblik, uzroke i posljedice srpskog nacionalizma od 1804. do 2014. i prikazati njegovo razvijanje u tom vremenskom razmaku. 

 

***

 

Srpska revolucija ( 1804 - 1881 ):

 

Godine 1804. dignut je Prvi srpski ustanak. Cilj ustanka bio je potpuno oslobođenje Srbije i svih Srba od otomanske vlasti. Razlog za ustanak se može tražiti u dolasku dahija u Smederevski pašaluk i njihovom samovlašću. Centralna vlast Otomanskog carstva nije imala kontrolu nad dahijama koji su uveli teško bezakonje u zemlji. I nakon njihovog protjerivanja, ponovo su se vratili i nastavili starim putem. Kap koja je prelila čašu bili su preveliki porezi koje seljaci nisu mogli otplatiti, ali je to još više pogodilo srpske trgovce. Njihov privredni interes bio je ugrožen što zbog bezakonja, što zbog previše otežanih uslova za poslovanje i stvaranje profita. Nakon Sječe knezova, ustanak je konačno dignut i za vođu je izabran Đorđe Petrović, kasnije nazvan od Turaka Karađorđe, koji je bio, naravno, trgovac. Odmah na početku je bitno uočiti ovu osobinu kako Prvog, tako i Drugog ustanka. Njih je vodio viši, bogatiji sloj Srba. Vojskovođe su bili uglavnom nahijski kneževi, trgovci i hajduci. Vođa iz običnog naroda nije bilo, što je i sasvim razumljivo. Srpski narod je do tog trenutka održao sebi svojstvenu vrstu svesrpske ideologije čiji je glavni oslonac bila Crkva. Osnova narodnog pokreta za oslobođenje od Turaka se dakle javlja kako u interesu više klase Srba, tako i u narodnoj srpskoj ideologiji koja se već može smatrati nacionalizmom u začetku. za viši sloj ( trgovce, kneževe, sveštenike ) ta narodna ideja je služila i kao propaganda ( propagandu ne treba shvatiti u pogrdnom smislu. Naravno, i sami pripadnici tog višeg sloja su vjerovali u tu ideologiju. Ono što se mora imati na umu jeste da su oni ipak svoj lični imovinski interes stavljali na prvo mjesto. To je i bio pravi razlog pobune. Da je narodno oslobođenje bilo prvi i pravi razlog pobune pobija samo držanje ustanika do bitke na Ivankovcu, do koje su naglašavali da se ne bune protiv Porte, već protiv dahija i njihovog bezakonja. Naravno, određeni dijelovi Crkve, pored običnog naroda, su sasvim sigurno samu ideologiju stavljali na prvo mjesto ). U ovom stanju razvoja, može se govoriti o srpskom nacionalizmu u začetku, iako nije bio potpuno jasno definisan, niti je bio glavni uzrok pobune, ali je sasvim sigurno bio glavna pokretačka sila same borbe za oslobođenje. Glavni nosilac i čuvar ove ideje jeste Crkva, koja ju je održala od XV vijeka.

Ništa nije bilo puno drugačije ni tokom Drugog ustanka 1813. godine. Jedine razlike sa Prvim ustankom jesu te da je Drugi ustanak bio uspješan, i da su se poslije jasnije odražavale ove osobine srpske narodne ideologije ( to jest da je njen glavni idejni nosilac i čuvar bila sama Crkva, da je bila glavna pokretačka sila narodnih masa, i da je bila oruđe viših slojeva srpskog društva, kasnije same kneževine i kraljevine, pri borbi sa susjednim silama. Naravno, kasnije se srpska narodna ideja uzdiže iznad takvog stanja, ali postepeno ). Knez Miloš Obrenović je vladao Srbijom u miru, sarađujući kako sa Otomanskim carstvo, tako i sa Austrijom. Za vrijeme njegove vladavine radio je Vuk Stefanović Karadžić koji je postavio osnove daljem razvoju srpske narodne ideje. Vuk je pisao o "Srbima tri zakona" i bio je zagovornik njihovog eventualnog ujedinjenja. Borio se za uvođenje narodnog jezika kao književnog, svesrpskog jezika umjesto crkvenoslovenskog koji je bio nerazumljiv običnome Srbinu. Crkvenoslovenski jezik koji se tada koristio je zapravo bio ruska redakcija crkvenoslovenskog jezika koja je prvo došla austrijskim Srbima sa knjigama poslanim iz Rusije radi sprječavanja zamiranja srpskog identiteta. Crkva je taj jezik držala kao jedan od stubova srpskog održanja, a i svoje moći u narodu. Vukova jezička reforma joj je prijetila na dva fronta-sa jedne strane izgubila bi moć i posebnost koju joj je davao crkvenoslovenski jezik koga je običan narod doživljavao najvjerovatnije kao što se na Zapadu doživljavao latinski, kao neki viši jezik od običnog, govornog. Sa druge strane, Vukova teza o Srbima tri zakona je relativizovala buduću ulogu Crkve u srpskom narodu. Ukoliko Srbi ne bi svi bili pravoslavne vjere, Crkva ne bi mogla se smatrati srpskim čuvarem, već tek jednom od više srpskih religija. Ukratko, izgubila bi svoju posebnost u određenoj mjeri. Poštovanje i ugled koji je sasvim opravdano imala u srpskom pravoslavnom narodu, sigurno nije uživala u istoj mjeri kod katolika i muslimana. Tako je Vuk Karadžić predstavljao prijetnju Crkvi, i iz tog sukoba već izlazi prva podjela na više oblika srpskog nacionalizma. Vuk je predstavljao "narodnu struju", a Crkva, zajedno sa književnicima koji su bili protivnici Vukovog jezika, činila je "crkvenu struju". Ta crkvena struja mogla bi se još nazvati i prava konzervativna struja, dok bi Vukova bila naprednjačka struja. Potrebno je više pažnje posvetiti analizi ovog sukoba.

Naime, i Vukova i crkvena struja zasnivale su se na njemačkom shvatanju nacije. Dakle, naciju su činile određene etničke, kulturne, povijesne i/ili vjerske zajedničke osobine. Vukova naprednjačka ideja srpske nacije ne bi obuhvatala element vjere kao dio pojma srpske nacije. Glavni elementi naprednjačkog shvatanja bili su jezik i zajedničko porijeklo. Sa druge strane, crkvena, konzervativna ideja srpske nacije bi kao jedan od glavnih elemenata uzela i vjeru ( dakle pored zajedničke povijesti i jezika ), te bi samo pravoslavni Srbi mogli biti dio srpske nacije. Ova dva shvatanja će zapravo i opstati u kasnijim vremenima, te će se vremenom zbližiti i donekle preplitati, ali nikada potpuno spojiti.

 

Nakon Miloševog abdiciranja i svrgavanja Mihaila, na vlast dolazi Aleksandar I Karađorđević. Za vrijeme njegove vlasti, 1844. godine napisano je Načertanije. To je zapravo bio prepis jedog češkog programa koji se ticao slovenskog, pa i srpskog ujedinjenja. Ilija Garašanin je u Načertaniju kao ciljeve srpske spoljnje politike postavio oslobođenje južnoslovenskih naroda od otomanske vlasti i njihovog primanja u srpski nacionalni korpus. To se odnosilo na današnje Makedonce i Bošnjake, pored današnjih pravoslavnih Srba i Crnogoraca. Dakle, ponovo je potrebno analizirati upotrebu srpskog nacionalizma kao oruđa. Srbija je u to vrijeme bila snaga u razvoju, sa aspiracijama za daljim proširenjem. Ona nije imala konkurenciju u drugim slovenskim državama, jer drugih slovenskih država nije ni bilo, osim zanemarljive Crne Gore. Da bi se upotrijebila državna sila uvijek je potrebno opravdanje za tu silu. U ovom trenutku, Srbija je ciljala da zahvati što više može, pa joj je samim tim trebalo  najpraktičnije opravdanje. Tu praktičnost je obezbjeđivalo naprednjačko shvatanje srpske nacije, jer je obuhvatalo širi krug ljudi od crkvenog pojma. Pored toga, Srbija je od samog početka bila izrazito sekularna. Državna vlast nije željela crkvena ograničenja ( što je, moglo bi se reći, čak pozitivna posljedica apsolutizma Obrenovića ) koja bi joj sasvim sigurno došla sa prihvatanjem crkvenog konzervativnog shvatanja srpske nacije. No, na kraju, glavni razlog prihvatanja naprednjačkog shvatanja jeste čisto praktične prirode, jer on opravdava širi krug djelovanja. Ponovo se nacionalizam koristi kao oruđe viših slojeva, sada već prave državne vlasti. Ta činjenica ponovo nikako ne isključuje opravdanost, ni istinitost, niti umanjuje značaj i vrijednost srpskog nacionalizma. Nacionalni osjećaj u Srba je tada počeo veoma brzo da jača u svim krajevima i u svim njegovim društvenim slojevima. Bio je glavna pokretačka sila i osnovna misao srpskog naroda.

Naravno, u ovom dobu neophodno je spomenuti i Njegoša kao još jednog od ideologa srpskog nacionalizma. Svojim Gorskim vijencem udario je temelje kasnijem razvoju nacionalne ideje. Iz narodnih pjesama on je prvi put uzeo i u srpsku nacionalnu ideju stavio "Kosovski zavjet" u svojoj knjizi. Čestim pozivanjem na Miloša Obilića i Kosovsku bitku, Gorski vijenac jednostavno odzvanja mišlju da je došlo vrijeme za srpski protiv-napad i protjerivanje tuđina. Ipak, Njegoševo shvatanje srpske nacije je bilo crkveno-konzervativno, kao što se vidi i u samom djelu gdje pravoslavni Crnogorci ubijaju "Turke" ( a zapravo Crnogorce muslimane ) koji neće da pređu u pravoslavlje. To je i razumljivo s obzirom da je Njegoš bio vladika, crkveno školovana ličnost. On je na Crkvu gledao kao na jedan od nosilaca srpstva, što i jeste bila u ranijim vremenima, a pogotovo u Crnoj Gori i Bosni. No, ideja Kosovskog zavjeta zapravo dolazi od Njegoša.

 

Poslije smrti Mihaila Obrenovića 1868. godine, na vlast dolazi Milan Obrenović. Pod njegovom vlašću, 1881. godine donijet je zakon kojim je dozvoljeno stvaranje političkih stranaka. Ubrzo su nastale Radikalna, Napredna i Liberalna stranka, sve mahom nacionalističke, i to naprednjačkoga shvatanja možda? Teško je ipak reći kojoj nacionalnoj struji je koja stranka pripadala, jer se te struje više nisu sukobljavale. No, iz kasnijih djelovanja nakon Prvog svjetskog rata, a iz Načertanija, moglo bi se reći da je državna sila bila prvenstveno naprednjačkoga nacionalnoga shvatanja. Ipak, Pašić je uporedo sa ujedinjenjem sa Hrvatima, radio i na "malom rješenju" koje je značilo stvaranje srpske države koja bi obuhvatila ciljeve postavljene kako Vukovim shvatanjem Srba tri zakona, tako i Načertanijem ( što je jednako šešeljevskoj Velikoj Srbiji, od Vardara do linije Karlobag-Ogulin-Virovitica ). Naprednjačko shvatanje je, može se zaključiti, postalo vladajuće u višim slojevima srpskog društva i unutar državne sile, dok je crkveno-konzervativno shvatanje se učvrstilo, ironično, kod običnog naroda. Naprednjačka Vukova struja koja je prava narodna opcija je postala nacionalna ideja viših slojeva i zauzela je mjesto konzervativnog shvatanja kao shvatanja manjine, dok je ova zauzela njeno mjesto ideje širokih narodnih masa. Povijest je zaista kraljica ironije. 

 

U ovom vremenskom razmaku, početna srpska narodna ideja je postavila temelje svom daljem razvoju i evoluciji u nacionalizam u pravom smislu te riječi. Od samoga početka, srpski nacionalizam se razvijao po njemačkom modelu koji je za obavezne elemente nacionalnosti uzimao zajedničko porijeklo, jezik, povijest, predanje i kulturu. U duhu tog puta razvitka, kasnije su se razvila dva shvatanja pojma srpske nacije. Uži pojam je bio crkveno-konzervativni koji je kao obavezan element uzimao i vjeroispovjest, dok je širi pojam počivao na svim drugim elementima osim na vjerskom. U njihovom samom začetku došlo je do sukoba iz koga je veoma brzo, čak za manje od pola vijeka, naprednjački, Vukov, narodni odnio prevagu i uzeo mjesto zvanične srpske nacionalne politike Ironično, narodno naprednjačko shvatanje postalo je shvatanje vladajuće manjine, a crkveno širokih narodnih masa. U ovom periodu ta dva shvatanja su bila odvojena, ali će se kasnije početi preplitati sa dolaskom Drugog svjetskog rata, propašću ideje o ujedinjenju Srba tri zakona i uzdizanju crkveno-konzervativnog pojma srpske nacije kao osnovne srpske nacionalne ideje. Taj uspon je uslovljen makedonskim antisrpskim pokretom VMRO ( koji je zapravo bio bugarski pokret ) i ustaškim pokretom u NDH koji je na svoju stranu pridobio bosanske muslimane, koje je naprednjačka struja smatrala za Srbe. Slom naprednjačkog shvatanja je došao uslijed razočarenja koje je nastupilo, prvo od strane bosanskih muslimana, pa kasnije od strane današnjih Makedonaca. Naravno, uzroci takvih djelovanja muslimanskog i makedonskog korpusa je uslovljen kako srpskim, tako i nesrpskim djelovanjem, što bi trebalo biti predmet detaljnije analize. 

[Млађони]

Добар текст, нажалост што је брзо то је и кусо.. па тако и наша национална свест... незрела и нездрва...

[Ћириличар]

Добар текст, нажалост што је брзо то је и кусо.. па тако и наша национална свест... незрела и нездрва...

Изгубила је 50 година развоја јер ју је заробио социјалистички тоталитаризам, а постије његовог пада је остала незрела због изгубљеног развоја, недефинисана и затрована социјалистичким  тоталитарним начином мишљења.

[коЖељ њацИ]

[Ћириличар]

Омакло ми се да сам куцао латиницом и схватих тек када сам завршио... Издао сам своју идеју!

[Ђуро Станивук]

Ево изволте...није ме мрзело...иначе имаш пребацивач из латинице у ћирилицу овде

 

Да би се ушло у разматрање неког проблема, потребно је прво одредити сљедеће:

1. шта је предмет разматрања ( прецизно дефинисати предмет )

2. какав је начин разматрања предмета

3. шта је циљ разматрања

Као прво, предмет овог разматрања јесте српски национализам. Национализам као предмет овог разматрања ће бити дефинисан као појава, идеја, идеологија, покрет и/или начин мишљења који обједињује шире народне масе на основу појма "нације", настао у XИX вијеку. О нацији заправо постоје два различита схватања која бих назвао грађанском теоријом и етно-културолошком теоријом. Грађанска теорија нације је настала у Француској и основни је појам нације на политичком Западу. По овом схватању нацију чини скуп грађана једне државе ( најкраће и најједноставније речено ), без обзира на етничке, религијске или културолошке разлике. Етно-културолошко схватање нације полази од тога да нацију чини један етнос, односно скуп више етноса који дијеле заједничку ( ближу или даљу ) повијест, културу, језик, обичаје, предање ( што би се рекло, "традицију" ). Ово схватање нације је настало у Њемачкој. Ова два схватања се могу, дакле, још звати и француска и њемачка теорија нације. Ово разматрање ће узимати у обзир оба схватања, због природе, повијести и положаја самог српског народа и српске нације.

Придјев "српски" ће се такође тумачити на два начина, у ужем и у ширем смислу. У ужем смислу "српски" ће значити "јужнословенски православни народ који говори српским језиком". Српски језик је изједначен са црногорски, босанским, српскохрватским, југословенским и књижевним хрватским у овом разматрању. У ширем смислу, придјев "српски" ће значити "јужнословенски народ чији дијелови говоре српским језиком, имају заједничко поријекло, заједничку повијест, обичаје, предање...". Разлика између ова два схватања постоји и има већи значај него што на први поглед изгледа.

Разматраће се само српски национализам, али у контексту општих прилика у Европи и свијету. Дакле, никако неће се издвојено посматрати, већ ће само бити посебно наглашен као једини предмет разматрања.

 

Као друго, начин овог разматрања биће строго аналитички, објективно-повјесни. Разматраће се прво општа повијест српског национализма, са свим његовим облицима. Друго, разматраће се узроци и посљедице српског национализма, услови у којима је настајао, у којима се развијао и у којима се тренутно налази. Временски размак који ће се разматрати биће од 1804. године па до 2014, са повременим освртом и на ранија доба, када то буде потребно.

 

Циљ овог разматрања јесте покушати приказати што потпуније повијест, садржину, облик, узроке и посљедице српског национализма од 1804. до 2014. и приказати његово развијање у том временском размаку. 

 

***

 

Српска револуција ( 1804 - 1881 ):

 

Године 1804. дигнут је Први српски устанак. Циљ устанка био је потпуно ослобођење Србије и свих Срба од отоманске власти. Разлог за устанак се може тражити у доласку дахија у Смедеревски пашалук и њиховом самовлашћу. Централна власт Отоманског царства није имала контролу над дахијама који су увели тешко безакоње у земљи. И након њиховог протјеривања, поново су се вратили и наставили старим путем. Кап која је прелила чашу били су превелики порези које сељаци нису могли отплатити, али је то још више погодило српске трговце. Њихов привредни интерес био је угрожен што због безакоња, што због превише отежаних услова за пословање и стварање профита. Након Сјече кнезова, устанак је коначно дигнут и за вођу је изабран Ђорђе Петровић, касније назван од Турака Карађорђе, који је био, наравно, трговац. Одмах на почетку је битно уочити ову особину како Првог, тако и Другог устанка. Њих је водио виши, богатији слој Срба. Војсковође су били углавном нахијски кнежеви, трговци и хајдуци. Вођа из обичног народа није било, што је и сасвим разумљиво. Српски народ је до тог тренутка одржао себи својствену врсту свесрпске идеологије чији је главни ослонац била Црква. Основа народног покрета за ослобођење од Турака се дакле јавља како у интересу више класе Срба, тако и у народној српској идеологији која се већ може сматрати национализмом у зачетку. за виши слој ( трговце, кнежеве, свештенике ) та народна идеја је служила и као пропаганда ( пропаганду не треба схватити у погрдном смислу. Наравно, и сами припадници тог вишег слоја су вјеровали у ту идеологију. Оно што се мора имати на уму јесте да су они ипак свој лични имовински интерес стављали на прво мјесто. То је и био прави разлог побуне. Да је народно ослобођење било први и прави разлог побуне побија само држање устаника до битке на Иванковцу, до које су наглашавали да се не буне против Порте, већ против дахија и њиховог безакоња. Наравно, одређени дијелови Цркве, поред обичног народа, су сасвим сигурно саму идеологију стављали на прво мјесто ). У овом стању развоја, може се говорити о српском национализму у зачетку, иако није био потпуно јасно дефинисан, нити је био главни узрок побуне, али је сасвим сигурно био главна покретачка сила саме борбе за ослобођење. Главни носилац и чувар ове идеје јесте Црква, која ју је одржала од XВ вијека.

Ништа није било пуно другачије ни током Другог устанка 1813. године. Једине разлике са Првим устанком јесу те да је Други устанак био успјешан, и да су се послије јасније одражавале ове особине српске народне идеологије ( то јест да је њен главни идејни носилац и чувар била сама Црква, да је била главна покретачка сила народних маса, и да је била оруђе виших слојева српског друштва, касније саме кнежевине и краљевине, при борби са сусједним силама. Наравно, касније се српска народна идеја уздиже изнад таквог стања, али постепено ). Кнез Милош Обреновић је владао Србијом у миру, сарађујући како са Отоманским царство, тако и са Аустријом. За вријеме његове владавине радио је Вук Стефановић Караџић који је поставио основе даљем развоју српске народне идеје. Вук је писао о "Србима три закона" и био је заговорник њиховог евентуалног уједињења. Борио се за увођење народног језика као књижевног, свесрпског језика умјесто црквенословенског који је био неразумљив обичноме Србину. Црквенословенски језик који се тада користио је заправо био руска редакција црквенословенског језика која је прво дошла аустријским Србима са књигама посланим из Русије ради спрјечавања замирања српског идентитета. Црква је тај језик држала као један од стубова српског одржања, а и своје моћи у народу. Вукова језичка реформа јој је пријетила на два фронта-са једне стране изгубила би моћ и посебност коју јој је давао црквенословенски језик кога је обичан народ доживљавао највјероватније као што се на Западу доживљавао латински, као неки виши језик од обичног, говорног. Са друге стране, Вукова теза о Србима три закона је релативизовала будућу улогу Цркве у српском народу. Уколико Срби не би сви били православне вјере, Црква не би могла се сматрати српским чуварем, већ тек једном од више српских религија. Укратко, изгубила би своју посебност у одређеној мјери. Поштовање и углед који је сасвим оправдано имала у српском православном народу, сигурно није уживала у истој мјери код католика и муслимана. Тако је Вук Караџић представљао пријетњу Цркви, и из тог сукоба већ излази прва подјела на више облика српског национализма. Вук је представљао "народну струју", а Црква, заједно са књижевницима који су били противници Вуковог језика, чинила је "црквену струју". Та црквена струја могла би се још назвати и права конзервативна струја, док би Вукова била напредњачка струја. Потребно је више пажње посветити анализи овог сукоба.

Наиме, и Вукова и црквена струја заснивале су се на њемачком схватању нације. Дакле, нацију су чиниле одређене етничке, културне, повијесне и/или вјерске заједничке особине. Вукова напредњачка идеја српске нације не би обухватала елемент вјере као дио појма српске нације. Главни елементи напредњачког схватања били су језик и заједничко поријекло. Са друге стране, црквена, конзервативна идеја српске нације би као један од главних елемената узела и вјеру ( дакле поред заједничке повијести и језика ), те би само православни Срби могли бити дио српске нације. Ова два схватања ће заправо и опстати у каснијим временима, те ће се временом зближити и донекле преплитати, али никада потпуно спојити.

 

Након Милошевог абдицирања и свргавања Михаила, на власт долази Александар И Карађорђевић. За вријеме његове власти, 1844. године написано је Начертаније. То је заправо био препис једог чешког програма који се тицао словенског, па и српског уједињења. Илија Гарашанин је у Начертанију као циљеве српске спољње политике поставио ослобођење јужнословенских народа од отоманске власти и њиховог примања у српски национални корпус. То се односило на данашње Македонце и Бошњаке, поред данашњих православних Срба и Црногораца. Дакле, поново је потребно анализирати употребу српског национализма као оруђа. Србија је у то вријеме била снага у развоју, са аспирацијама за даљим проширењем. Она није имала конкуренцију у другим словенским државама, јер других словенских држава није ни било, осим занемарљиве Црне Горе. Да би се употријебила државна сила увијек је потребно оправдање за ту силу. У овом тренутку, Србија је циљала да захвати што више може, па јој је самим тим требало  најпрактичније оправдање. Ту практичност је обезбјеђивало напредњачко схватање српске нације, јер је обухватало шири круг људи од црквеног појма. Поред тога, Србија је од самог почетка била изразито секуларна. Државна власт није жељела црквена ограничења ( што је, могло би се рећи, чак позитивна посљедица апсолутизма Обреновића ) која би јој сасвим сигурно дошла са прихватањем црквеног конзервативног схватања српске нације. Но, на крају, главни разлог прихватања напредњачког схватања јесте чисто практичне природе, јер он оправдава шири круг дјеловања. Поново се национализам користи као оруђе виших слојева, сада већ праве државне власти. Та чињеница поново никако не искључује оправданост, ни истинитост, нити умањује значај и вриједност српског национализма. Национални осјећај у Срба је тада почео веома брзо да јача у свим крајевима и у свим његовим друштвеним слојевима. Био је главна покретачка сила и основна мисао српског народа.

Наравно, у овом добу неопходно је споменути и Његоша као још једног од идеолога српског национализма. Својим Горским вијенцем ударио је темеље каснијем развоју националне идеје. Из народних пјесама он је први пут узео и у српску националну идеју ставио "Косовски завјет" у својој књизи. Честим позивањем на Милоша Обилића и Косовску битку, Горски вијенац једноставно одзвања мишљу да је дошло вријеме за српски против-напад и протјеривање туђина. Ипак, Његошево схватање српске нације је било црквено-конзервативно, као што се види и у самом дјелу гдје православни Црногорци убијају "Турке" ( а заправо Црногорце муслимане ) који неће да пређу у православље. То је и разумљиво с обзиром да је Његош био владика, црквено школована личност. Он је на Цркву гледао као на један од носилаца српства, што и јесте била у ранијим временима, а поготово у Црној Гори и Босни. Но, идеја Косовског завјета заправо долази од Његоша.

 

Послије смрти Михаила Обреновића 1868. године, на власт долази Милан Обреновић. Под његовом влашћу, 1881. године донијет је закон којим је дозвољено стварање политичких странака. Убрзо су настале Радикална, Напредна и Либерална странка, све махом националистичке, и то напредњачкога схватања можда? Тешко је ипак рећи којој националној струји је која странка припадала, јер се те струје више нису сукобљавале. Но, из каснијих дјеловања након Првог свјетског рата, а из Начертанија, могло би се рећи да је државна сила била првенствено напредњачкога националнога схватања. Ипак, Пашић је упоредо са уједињењем са Хрватима, радио и на "малом рјешењу" које је значило стварање српске државе која би обухватила циљеве постављене како Вуковим схватањем Срба три закона, тако и Начертанијем ( што је једнако шешељевској Великој Србији, од Вардара до линије Карлобаг-Огулин-Вировитица ). Напредњачко схватање је, може се закључити, постало владајуће у вишим слојевима српског друштва и унутар државне силе, док је црквено-конзервативно схватање се учврстило, иронично, код обичног народа. Напредњачка Вукова струја која је права народна опција је постала национална идеја виших слојева и заузела је мјесто конзервативног схватања као схватања мањине, док је ова заузела њено мјесто идеје широких народних маса. Повијест је заиста краљица ироније. 

 

У овом временском размаку, почетна српска народна идеја је поставила темеље свом даљем развоју и еволуцији у национализам у правом смислу те ријечи. Од самога почетка, српски национализам се развијао по њемачком моделу који је за обавезне елементе националности узимао заједничко поријекло, језик, повијест, предање и културу. У духу тог пута развитка, касније су се развила два схватања појма српске нације. Ужи појам је био црквено-конзервативни који је као обавезан елемент узимао и вјероисповјест, док је шири појам почивао на свим другим елементима осим на вјерском. У њиховом самом зачетку дошло је до сукоба из кога је веома брзо, чак за мање од пола вијека, напредњачки, Вуков, народни однио превагу и узео мјесто званичне српске националне политике Иронично, народно напредњачко схватање постало је схватање владајуће мањине, а црквено широких народних маса. У овом периоду та два схватања су била одвојена, али ће се касније почети преплитати са доласком Другог свјетског рата, пропашћу идеје о уједињењу Срба три закона и уздизању црквено-конзервативног појма српске нације као основне српске националне идеје. Тај успон је условљен македонским антисрпским покретом ВМРО ( који је заправо био бугарски покрет ) и усташким покретом у НДХ који је на своју страну придобио босанске муслимане, које је напредњачка струја сматрала за Србе. Слом напредњачког схватања је дошао услијед разочарења које је наступило, прво од стране босанских муслимана, па касније од стране данашњих Македонаца. Наравно, узроци таквих дјеловања муслиманског и македонског корпуса је условљен како српским, тако и несрпским дјеловањем, што би требало бити предмет детаљније анализе.

[Agnostik]

Meni je uvek interesantno kako se kaze da je Vuk Karadzic neka nulta linija srpkog nacionalizma, a gotovo sve sta je zastupio Vuk mozete i naci kod Dositeja Obradovica. 

 

Drugo ta crkvena konservativna struja nikad nije postojala to je neki mith, tipa da je SPC rekla malom Muji i Anti da su Srbi mi bi bili do Karlovca jer su svi Stokavci hteli da budu Srbi samo zla SPC to nije htela. Totalno nerealno sto bi Musliman slusao sta neki pop prica. Od pocetka srpskog nacionalizma on se zasniva kod ideologa na jeziku stokavskom, samo sto to realnosti mozda u odredjenom trenutku svoje istorije pre Nemanjica jeste odgovaralo (mislim na Srbiju Konstantina Bodina) a od tad nije. Srpsko nacionalno i narodni identitet je samo kod pravoslavaca postojao i to gde i danas bilo i nesto u Makedoniji ali je ruku na srce bilo rasirenije bugarsko. Ta struja nije postojala makar ne u toj meri da je mogla da parira prvoj.

 

Trece prema meni Njegosovo svatanje je bilo prvo, tu mora da se vidi korespodencija za Dubrovnikom gde se obraca za njima ko da su Srbi. A i u gorskom vjencu uvek ispliva ono da su ti ljudi ustvari Srbi, koji se trebaju vratiti srpstvu. Ne bi se trebalo kod Gorskog Vjenca sve uhvatiti zdravo za gotovo.

 

Vec Dositej je pricao o Srbima tri zakona, ali za vreme prvog srpskog ustanka se pokazalo kao iluzija, domaci Muslimani su prvih godina bili najveci neprijatelji Srbima za Albancima. Muslimani Beogradskog Pasaluka su isterani vise puta 1804-06, 1815 i od 1833-1866 tu je sad kod treceg pitanje koliko je to bilo dobrovoljno ili nasiljno. 

 

 

Bilo je par izolovanih slucajeva Srba katolika naprimer u Dubrovniku koji je nestalo posle 1. svetskog rata i medju Muslimanima u Austrougarsko doba (ko zna mozda bi srpstvo postalo glavno da nismo Svabe pobedili u 1. svetskom ratu posebno medju mladim studentima). Jedan od tih Srba Muslimana je potomak po muskoj liniji Sulejmanspahica Skopljaka bio koji je za Hursidom ugusio srpski ustanak.

 

Radim diplomski po toj temi pa ce biti jos prilika da se malo prica i da daje izvor ako je neko zajinteresovan kad malo imam vise vremena. 

 

Ali zakljucak oj vec sad cilj srpske drzave i inteligencije je uvek bio broj jedan, samo sto je taj koncept puko u stvarnosti. Da bi Dositej, Vuk ili Garasanin zvali da se i razvila i crnogorska nacija poludeli bi nacisto. 

 

Inace da je pobedila francuska struja danas bi bili Turci i Austrijanci, dobro i ja se smatram Austrijancem. Ja se smatram po francuskom modelu Austrijancem a po nemackom Srbinom.

 

Inace cirilicar i Djuro interesantni tekstovi.

[Agnostik]

Francuzi su inace uspeli da svi regionalni jezici juzne Francuske polako izumru kao i bretonski toliko o gradjanskom modelu kao cuvaru pluraliteta. Tek sada kad je vec kasno se daju neke prava nacionalnim manjinama.

[Ћириличар]

Meni je uvek interesantno kako se kaze da je Vuk Karadzic neka nulta linija srpkog nacionalizma, a gotovo sve sta je zastupio Vuk mozete i naci kod Dositeja Obradovica. 

Није он био идеолог српског наицонализма из намјере. Он се бавио српским језиком, митологијом и хронолгоијом. Он је описао и казао неке ствари које су касније унијете у националистичке идеје. А ипак, он заједно са Доситејем јесте имао слагања, али и несугласица. А лично, велики сам Вуков поштовалац па ето ( Доситеја сам изоставио јер не знам довољно о њему, али што се тиче језичке реформе, био је Вуков противник, па сам га некако због тога и отписао. Морам се више Доситејем позабавити ).

 

 

 

Drugo ta crkvena konservativna struja nikad nije postojala to je neki mith,

Не кажем да је званично постојала као јасно утврђена идеологија, него да је то било једно схватање српске нације које се само по том једном детаљу разликовало од овог другог. Али, тај детаљ је много значио, као што се касније показало.

 

 

 

Inace da je pobedila francuska struja danas bi bili Turci i Austrijanci, dobro i ja se smatram Austrijancem. Ja se smatram po francuskom modelu Austrijancem a po nemackom Srbinom.

Срећа па се наша интелектуална елита у Војводини развијала под њемачком чизмом Мада, не бих рекао да је тај модел нације нама дошао од Нијемаца, него да смо га ми сами за себе створили, узимајући у обзир неке повијесне чињенице и жеље.

Иначе, данас у свијету преовлађује тај француски модел. Једино у Источној Европи, то јест код Словена+Мађара,Грка,Албанаца и осталих источњачких народа налазиш црте етно-културолошке нације ( на примјер, у Русији када се каже "Россиянин" мисли се на грађанина Русије, а када се каже "Русский" мисли се на етничког Руса. У Америци, Француској, УК итд. нема тога. Добро, у УК постоје Шкоти, Велшани, Енглези и Ирци као етно-културолошке нације, али се над њих надградила наднација француског грађанског модела, Британска нација. Опет, иронија повијести јесте та да су те Западне државе велики противници етатизма, тоталитаризма и прејаке државне власти, а Западњачке нације је управо обликовала државна сила. Још један доказ како у свијету ништа није црно-бијело, већ су само нијансе сиве ).

[Ћириличар]

Nacionalni zamah ( 1881 - 1918 )

 

Godine 1881. je donijet zakon koji dozvoljava osnivanje političkih stranaka. Veoma brzo donijet je i Radikalski ustav 1888. godine koji je od Srbije napravio ustavnu parlamentarnu demokratsku monarhiju. Srpski parlament je konačno dobio ovlašćenja i moć koja pripadaju parlamentima u tadašnjoj Evropi. Okruženje Srbije se postepeno mijenjalo. Godine 1878. Austro-Ugarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu, a 1908. je aneksirala. Iste godine je Bugarska postala nezavisna od Otomanskog carstva. Bolesnik sa Bosfora je propadao i ciljevi srpske nacionalne politike odjednom su izgledali sasvim mogući.
Sa jedne strane, gubitak Bosne i Hercegovine je bio ogroman udarac srpskoj nacionalnoj ideji, ali sa druge strane aneksija je primorala Srbiju da sve svoje snage okrene ka istoku i jugu. Uskoro je stvoren savez balkanskih država koji će munjevitom brzinom srušiti vjekovnu vlast Istanbula na ovim prostorima.

Ovo je bilo vrijeme nacionalnog zamaha, ali ne samo srpskog, već i grčkog i bugarskog. Do sada, srpska nacionalna ideja se razvijala i borila da dobije svoj konačan oblik. Osnova srpske nacionalne politike bilo je naprednjačko shvatanje srpske nacije koje je obuhvatalo prostore Bosne, Hercegovine, Vojvodine, Crne Gore, Šumadije i vardarske Makedonije smatrajući ljude sa tih prostora čisto Srbima. Ipak, aneksija Bosne i Hercegovine je oduzela ogroman dio željenog nacionalnog korpusa, sa jedne strane, a sa druge strane, narod vardarske doline ( iako anacionalan ) je po njemačkom modelu nacije više pripadao bugarskom nego srpskom nacionalnom korpusu ( što je u svojim kartama predstavio i Jovan Cvijić ). Ipak, politika srpske vlade nikako nije mijenjala svoj pravac. Nacionalni zamah je sve više uzimao maha. Većih previranja i promjena u samoj nacionalnoj ideji nije bilo u ovim vremenima. Od 1881. do 1918. srpska nacionalna politika bila je vukovska, naprednjačka, a sam narod se držao crkveno-konzervativnog shvatanja. U Bosni su se javljala srpska i muslimanska udruženja koja su u početku sarađivala. Srpski nacionalizam je počinjao da zauzima mjesto i među bosanskim muslimanima. ODređeni muslimani su se izjašnjavali kao Srbi, ali su nailazili na otpor kod svoje pravoslavne braće. Naime, podjele u Bosni i Hercegovini su bile toliko duboke da se kod velike većine i pravoslavnih i muslimanskih Slovena razvio odnos koji imaju dvije različite narodnosti ( naravno, bilo je odbojnosti i na muslimanskoj strani ). Pravoslavni i muslimani nisu mogli vidjeti svoje zajedništvo. Pošto je predmet razmatranja samo srpski nacionalizam, onda ću se samo ograničiti na uzroke ove podjele koji su došli sa te strane. Naime, Srbi su razvili osjećaj identiteta koji se zasnivao na vjerskoj opredijeljenosti. Samo pravoslavni Srbin je pripadao srpskoj naciji. To je ujedno bila i posljedica same povijesti balkanskih prosotora. Muslimani su vijekovima bili vladajuća klasa koja je naglašavala svoju posebnost u odnosu na hrišćansku raju, sa kojom je dijelila jezik i porijeklo. Takvo stanje je uslovilo kasnije jačanje crkveno-konzervativne nacionalne struje među običnim srpskim narodom. Pravoslavci su odbijali srbovanje muslimana, a većina muslimana je i dalje čuvala svoju posebnost, uprkos nezavidnom položaju u kojem su se našli poslije 1878. Uskoro je srpska nacija izgubila muslimanski narod na koji je računala.

Balkanskim ratovima srpski nacionalizam je ipak imao velike pobjede. Jedan od ciljeva Načertanija je ispunjen-Makedonija je u sastavu srpske države. Ali, više nije bilo Srba pogodnih za oslobađanje, osim onih u Austro-Ugarskoj. To je upravo bio i jedan od razloga zbog kojih je Srbiji i objavljen rat. Nacionalni zamah poslije uspijeha u Balkanskim ratovima je bio tako jak da su određeni krugovi u Beču strahovali od lančane reakcije unutar Habzburške carevine. Austro-Ugarska je već godinama pokušavala da na neki način izađe u susret srpskom nacionalizmu koji je uspjeo raspiriti najviše hrvatski nacionalizam. Odgovor je došao u vidu trijalizma Carevine. To je ujedno i začetak jugoslovenske ideje, koja je već i postojala paralelno u Srbiji. No, to su bile dvije vrste jugoslovenstva. Habzburško jugoslovenstvo je zagovaralo ujedinjenje Vojvodine, Slavonije, Dalmacije, Bosne, Hercegovine i ostalih južnoslovenskih zemalja u zasebnu kraljevinu unutar Austro-Ugarske. Takva ideja je i odgovarala Beču, iako nisu svi mislili da tako. Srpsko jugoslovenstvo je utemeljeno na Srbiji kao Pijemontu Južnih Slovena. Srbija bi trebala svojom silom osloboditi kako Srbe, tako i Hrvate i Slovence sa kojima bi stvorila jednu državu. To je zapravo bilo proširenje načina mišljenja naprednjačkog shvatanja srpske nacije. I prirodno je što jeste, jer je Srbija bila ta sila koja je željela da ujedini. Ona je htjela da upotrijebi svoju državnu moć za određeno djelovanje, a za svako državno djelovanje je potrebno opravdanje. U ovom slučaju, najpraktičnije opravdanje je ležalo u jugoslovenstvu, stvorenom prostim proširivanjem vukovske nacionalne ideje od strane malobrojne više klase. Upravo ta činjenica da je nekolicina krojila čitavu nacionalnu politiku i dovela do kasnijeg slome naprednjačke struje. Ne uzimajući u obzir sama osjećanja običnog naroda, političke i intelektualne elite su na kraju stvorile Jugoslaviju.

Jedna od crta bilo kojeg nacionalizma jeste pojava krajnje struje koja, iako obuhvata mali broj sljedbenika, ima sposobnost da u kritičnim trenucima utiče na dalji tok nacionalne povijesti. Poput Jovane od Orleana koja je živjela za oslobođenje Francuske od Engleza, japanske vojne hunte do kraja Drugog svjetskog rata koja je oblikovala japansko društvo kao izrazito ksenofobično i tradicionalno, poput mladoturske revolucije i Ataturkove reforme, i srpski nacionalizam je imao svoje predstavnike krajnje nacionalne struje ( zavisno od slučaja do slučaja, krajnja nacionalistička struja je donosila kako loše tako i dobre posljedice, a nekad samo jedne ili druge ). To su bili pripadnici grupe "Ujedinjenje ili smrt", odnosno "Crna ruka". Grupa oficira srpske vojske se udružila radi djelovanja ka ujedinjenju i pomaganju ujedinjenja svih Srba. Crna ruka je bila dakle vojna organizacija, što je i prirodno. Naime, vojni krugovi su najpodložniji idejama koje imaju za cilj jačanje svog centra moći ( svog vojnog centra moći koji bi se posredno jačao preuzimanjem i jačanjem državne sile ), to jest kolektivističkim idejama. Potrebno je samo pogledati druge države u kojima je vojska imala značajan uticaj.
Pruska je bila vojnička država, visoko birokratizovana, stvorila je društvo čvrste discipline i solidarnosti. Njen kolektivizam je najviše došao do izražaja u samom njenom vladaru, Fridrihu Velikom Hoencolernu. On je u svom djelu "Antimakijaveli" istakao kako i sam vladar mora služiti opštem dobru.
Carski Japan do kraja Drugog svjetskog rata je imao vojnike kao glavne pokretače države. Glavne odlike takvog Japana jesu jak etatizam, militarizam, agresivnost, stroga tradicionalnost...
U Sovjetskom savezu državna sila je počivala na vojnoj sili. Iako vojska nije upravljala samom državom, njen značaj je bio veliki. Uporedo sa tim, sovjetski socijalistički model je težio da ojača i očuva snagu svog centra moći u Moskvi.
Dakle, vojska se koristi radi jačanja i održavanja snage državnog centra moći, kako po naredbi države, tako i po sopstvenom nahođenju. Crna ruka potpada pod ovaj drugi slučaj. Njeni pripadnici su nezavisno od srpske vlade preduzimali različite djelatnosti za koje su smatrali da pomažu interesima Srbije. Crna ruka je zapravo i ubila kralja Aleksandra II Obrenovića i Dragu Mašin 1903. godine, poslije čega su na presto došli Karađorđevići, što je i primjer kako ovakvi vojni krugovi i djeluju-upotrebom jake, precizne, munjevite i dobro upotrijebljene sile. Isti slučaj je i sa pretpostavljenom vezom Crne ruke sa mladobosancima koji su izvršili atentat na Franca Ferdinanda u Sarajevu. Na tom primjeru se ponovo vidi priroda nacionalizma kao ideologije ( a ujedno i priroda svih političkih ideologija ), a to je da se ideologije uvijek koriste kao oruđe radi ostvarenja određenih interesa. Kako je prvobitna srpska narodna ideja bila oruđe u rukama višeg sloja Srba, trgovaca i kneževa prvenstveno koji su imali za cilj uspostavljanje povoljnijih uslova za svoj interes priliko Prvog i Drugog ustanka, tako je u ovom slučaju jugoslovenski nacionalizam Mlade Bosne bio oruđe srpskog nacionalizma Crne ruke. Možda je ovaj pojedinačni slučaj zapravo prikaz jedne šire slike, pravog stanja srpskog nacionalizma prilikom stvaranja Kraljevine SHS.

Poslije ubjedljive pobjede Srbije u Prvom svjetskom ratu, a prije toga u Balkanskim ratovima, svi ciljevi srpske naprednjačke nacionalne politike bili su ispunjeni. U roku od 6 godina ostvarile su se želje i nadanja koja su pod osmanskom i austrijsko-mađarskom vlašću bila suzbijena. Ta nadanja i ideje su se za najmanje 50 godina od Prvog ustanka razvila u jasno defnisanu ideologiju koja je sebi postavila jasne ciljeve. Vjekovne želje su se ostvarile samo za kratkih 6 godina, što je nevjerovatno munjevita brzina. Imajući to u vidu, kasniji događaji prilikom i poslije stvaranja Kraljevine SHS onda uopšte ne začuđavaju.
Srpska država je pod sobom držala sve prostore od Vardara do Triglava. To je bilo više nego što se očekivalo. Pred srpskom vladom i budućim kraljem Aleksandrom III Karađorđevićem stajao je izbor - uzeti samo dosadašnje ciljeve srpske nacionalne politike, ili zadržati i dodatne zemlje koje nisu bile dio prvobitnog plana. Aleksandar se odlučio za ovo drugo. Naravno, srpski nacionalizam nije mogao pružiti opravdanje državnoj sili za takav postupak, te je umjesto njega izabran jugoslovenski nacionalizam. Ponovo, ideologija je iskorišćenja za opravdavanje djelovanja državnog centra moći. Ipak, jugoslovenski nacionalizam je još više patio od problema koji će kasnije dokrajčiti vukovsko shvatanje srpske nacije, a to je da su ga oblikovale i održavale male elitističke grupe ljudi koje nisu uzimale u obzir prava nacionalna i narodna osjećanja običnog naroda.
Sličnosti srpskog vukovskog i jugoslovenskog nacionalizma su postojale, i pored činjenice da je prvi prirodna a drugi intelektualna prisilna tvorevina. Sličnosti su se ogledale u istim elementima nacije koje su prihvatali, ali koje je jugoslovenski nacionalizam šire tumačio. Srpski nacionalizam obuhvata samo Srbe, to jest srpski jezik, srpsku povijest, predanje, kulturu, dok je jugoslovenski nacionalizam zanemario naziv jezika, pa ga onda uzeo za glavni jezik države i društva ( iako su se govorila 3 slovenska jezika u Kraljevini SHS ). Oba nacionalizma su odbacivala element religije ( kao što je to bio slučaj i sa njemačkim nacionalizmom ). Još k tome, Jugoslavija je bila nesumnjivo srpska tvorevina. Bez srpske vojske koja je obezbjedila granice sa Mađarskom, Austrijom i Italijom stanje bi bilo drugačije. Iz tog razloga, sudbina srpskog vukovskog nacionalizma se vezala za sudbinu same Jugoslavije i jugoslovenstva. Razlog za to je bio velika sličnost između te dvije ideje u načinu pristupanja problemu ujedinjenja svih, odnosno dijela južnih Slovena, a i izvedenosti jugoslovenskog nacionalizma iz srpskog. Ove dvije ideje su od početka bile usko vezane. Zbog toga će opstanak vukovskog shvatanja srpske nacije zavisiti od uspijeha jugoslovenstva u budućnosti.

[зеленизуб]

Radim diplomski po toj temi pa ce biti jos prilika da se malo prica i da daje izvor ako je neko zajinteresovan kad malo imam vise vremena.

Ali zakljucak oj vec sad cilj srpske drzave i inteligencije je uvek bio broj jedan, samo sto je taj koncept puko u stvarnosti. 

Inace da je pobedila francuska struja danas bi bili Turci i Austrijanci, dobro i ja se smatram Austrijancem. Ja se smatram po francuskom modelu Austrijancem a po nemackom Srbinom.

 

https://openlibrary.org/books/OL23364103M/La_grande_Serbie.

https://archive.org/download/lagrandeserbie00deniuoft/lagrandeserbie00deniuoft_bw.pdf

И ето сад, "da je pobedila francuska struja danas bi bili Turci i Austrijanci"...

... а мени се баш доп'о ови Didot.

Знам да има један баш модеран тај фонт, и то више од 200 година, Firmin Didot (1799), у народу познатији к'о VOGUE. Ал' опед, сиромашан ћирилицом па ми сад занимљива...

 

[Agnostik]

Није он био идеолог српског наицонализма из намјере. Он се бавио српским језиком, митологијом и хронолгоијом. Он је описао и казао неке ствари које су касније унијете у националистичке идеје. А ипак, он заједно са Доситејем јесте имао слагања, али и несугласица. А лично, велики сам Вуков поштовалац па ето ( Доситеја сам изоставио јер не знам довољно о њему, али што се тиче језичке реформе, био је Вуков противник, па сам га некако због тога и отписао. Морам се више Доситејем позабавити ).

 

 

I Dositej je pisao narodnim jezikom njegove savjeti zdravog razuma i zalagao se za narodi jezik. Samo sto nije bio istrajan u tome sta je radio pa se vratio na slavenoserbski. Vuk je gotovo sve njegove ideje imao od negde od Dositeja, Mrkalja, Kopitara, Venclovica i.t.d. Samo je bio najiztrajni u onome sta je radio na kraju. 

 

 

 

Не кажем да је званично постојала као јасно утврђена идеологија, него да је то било једно схватање српске нације које се само по том једном детаљу разликовало од овог другог. Али, тај детаљ је много значио, као што се касније показало.

 

 

Reko sam ti da od vaznih ideologa srpskog nacionalizma od Garasanina do Seselja tog svatanja nemamo, iako je to bilo realno stanje na terenu.

 

 

 

Срећа па се наша интелектуална елита у Војводини развијала под њемачком чизмом Мада, не бих рекао да је тај модел нације нама дошао од Нијемаца, него да смо га ми сами за себе створили, узимајући у обзир неке повијесне чињенице и жеље.

 

 

Srpska inteligencija nije sad ni bila nesto narocito velika to su ti par imena.

 

 

 

Иначе, данас у свијету преовлађује тај француски модел. Једино у Источној Европи, то јест код Словена+Мађара,Грка,Албанаца и осталих источњачких народа налазиш црте етно-културолошке нације ( на примјер, у Русији када се каже "Россиянин" мисли се на грађанина Русије, а када се каже "Русский" мисли се на етничког Руса. У Америци, Француској, УК итд. нема тога. Добро, у УК постоје Шкоти, Велшани, Енглези и Ирци као етно-културолошке нације, али се над њих надградила наднација француског грађанског модела, Британска нација. Опет, иронија повијести јесте та да су те Западне државе велики противници етатизма, тоталитаризма и прејаке државне власти, а Западњачке нације је управо обликовала државна сила. Још један доказ како у свијету ништа није црно-бијело, већ су само нијансе сиве ).

 

Kazi Flamcima, Kataloncima ili skotskim nacionalistima da je prevladao francuski model. To je vise prica koja se tura Srbima da prihvate BiH. 

[Ћириличар]

Reko sam ti da od vaznih ideologa srpskog nacionalizma od Garasanina do Seselja tog svatanja nemamo, iako je to bilo realno stanje na terenu.

Није та идеја имала своје идеологе, попут ове друге коју је и Доситеј мислим заступао. Ово "конзервативно/религијско схватање" је заправо било право стање ствари међу народом, а обликовано је управо због Цркве која се јако везала за народну судбину бослије 15. вијека и постала њен чувар. Није она била чак ни утврђена идеологија, него осјећај, сентимент заснован на неким чињеницама.

 

Ма укратко, ако је такво стварно стање на терену, значи да људи тако размишљају, што значи да постоји такво схватање, само не као јасно дефинисана идеологија, него као народни осјећај и народно схватање. Ево овдје на форуму је један корисник, не зна мје ли био Палама или Православни Србин, сам рекао да је једно од обиљежја српства и православље. Дакле постоји то схватање.

 

А ово друго "вуковско" схватање је идеологија у правом смислу, само што је такво схватање данас пукло због разочарења југословенског експеримента. Нестаде братства и јединства кога никада није било. А штета, сам сам таквог схватања.

 

 

 

Kazi Flamcima, Kataloncima ili skotskim nacionalistima da je prevladao francuski model. To je vise prica koja se tura Srbima da prihvate BiH. 

 

Па говоре им људи, али им не иде. Белгија није мјесецима имала владу, а Шкоти хоће да се отцијепе.

 

И да знаш и да јесте у неку руку. Само што та прича није усмјерена само на нас босанске Србе, него и на све у БиХ. Људи који тако мисле, да се треба градити једна босанска нација, а не српска, бошњачка и хрватска, нема пуно. Један од њих је Бесим Спахић, много занимљив човјек. Помало луцкаст.

И то је опет иста прича као са југословенством или овим мојим "вуковским" српским национализмом - не узима се у обзир стварни осјећај народа. 

 

Иначе:

 

https://www.youtube.com/watch?v=QkQ8ilj62lo

 

"Он ће мени ја Босанац!? Ја сам Бошњак!" Ех, кад ти се помијешају термини

[Agnostik]

Није та идеја имала своје идеологе, попут ове друге коју је и Доситеј мислим заступао. Ово "конзервативно/религијско схватање" је заправо било право стање ствари међу народом, а обликовано је управо због Цркве која се јако везала за народну судбину бослије 15. вијека и постала њен чувар. Није она била чак ни утврђена идеологија, него осјећај, сентимент заснован на неким чињеницама.

 

 

Dobro ako se tako gleda naravno te konzervativne struje je bilo samo nije bilo uobicajno kod inteligencije (nase), nego pravo stanje na terenu.

 

Da se Srbi tri vere nije uspelo je prvenstveno zbog toga sto Muslimani i Katolici nisu hteli, a da su hteli je pitanje koliko bi njih obicni Srbi prihvatili. Ali to nije neki srpski fenomen Pomanci i dan danas posle 150 pranje mozak se drze da nisu Bugari. 

 

 

Није та идеја имала своје идеологе, попут ове друге коју је и Доситеј мислим заступао. Ово "конзервативно/религијско схватање" је заправо било право стање ствари међу народом, а обликовано је управо због Цркве која се јако везала за народну судбину бослије 15. вијека и постала њен чувар. Није она била чак ни утврђена идеологија, него осјећај, сентимент заснован на неким чињеницама.

 

 

Pa ja ne znam koliko je crkva za to kriva bas u vreme nacionalog budjenja gde SPC ne postoji i Srbi su ili pod karlovackim, cetinskim ili carigradskim mitropolitom. Carigradski Mitropolit je ovde slao Fanariote kao vladike koje sigurno nisu negovali srpsku naconalnu svest, nego pokusali da sto vise para ukradu.

[Ћириличар]

Dobro ako se tako gleda naravno te konzervativne struje je bilo samo nije bilo uobicajno kod inteligencije (nase), nego pravo stanje na terenu.   Da se Srbi tri vere nije uspelo je prvenstveno zbog toga sto Muslimani i Katolici nisu hteli, a da su hteli je pitanje koliko bi njih obicni Srbi prihvatili. Ali to nije neki srpski fenomen Pomanci i dan danas posle 150 pranje mozak se drze da nisu Bugari. 

 

То и кажем.

 

Укратко, обије стране су ту криве јер су се држале старих мржњи и предрасуда. Мада, истини за вољу, тога се заправо било скоро па немогуће ослободити, с обзиром каква се повијест одвијала на овим просторима.  

 

Pa ja ne znam koliko je crkva za to kriva bas u vreme nacionalog budjenja gde SPC ne postoji i Srbi su ili pod karlovackim, cetinskim ili carigradskim mitropolitom. Carigradski Mitropolit je ovde slao Fanariote kao vladike koje sigurno nisu negovali srpsku naconalnu svest, nego pokusali da sto vise para ukradu.

Није постојала у формалном смислу, ако независна, аутокефална црква, али јесте у суштинском смислу, то јест српски свештеници из свих тих архиепископија су чували српство (користићу од сада тај израз, да не морам писати стално културу, обичаје, повијест ). Грчки свештеници јесу покушавали да нашкоде српској ствари, али нису имали много успијеха. Када би испословали код Порте да се укине Пећка патријаршија, онда би Мехмед-паша је уздигао поново. Када би је опет укинули, онда би дошао неки рат са Аустријом за који су им били потребни Срби, и гле чуда, ето опет Патријаршије. И онда се некако црква и одржавала, иако није увијек постојала у формалном смислу као аутокефална црква. Свештеници су знали да их ни муслимани ни католици не миришу и да би их се најрадије ријешили да могу, па су морали користити сва могућа средства која су имали на располагању. Један патријарх чак био за сарадњу са Турцима, други су били за сарадњу са Аустријом, трећи за нешто треће, и увијек се кроз ту борбу за опстанак Цркве водила и борба за опстанак српског идентитета који је и био подлога и снага Цркве. А мислим да се гледало и у обрнутом смјеру, то јест да је владало мишљење како народ није могао опстати без своје цркве.

 

Занимљиво би било проучити појединачно српску цркву ( у суштинском смислу ) у Војводини, па Босни и Херцеговини, Црногј Гори и Шумадији. Мислим да би босанска и шумадијска црква биле сличне, док би се црногорска и карловачка истицале по неким посебним обиљежјима.