Први изражава првенство љубећи друге - Епископ браничевски Г. Игнатије

[Guest]

 

 

  Монашка обитељ је део Цркве, али будући да је то посебан начин живота, издвојен из урбаних средина, поседбно се и уређује- на литургијски начин, јер све у Цркви Божијој има исту структуру као Литургија. Та структура је уређена тако да свака заједница има првог међу собом, међу том браћом. Као што је епископ први у Цркви, тако и у свакој парохији постоји свештеник који је први, кога поставља епископ да руководи том заједницом.  у монашкој обитељи епископ поставља првог, игумана, који руководи заједницом братском. Зашто нам је први потребан? Први, пре свега, уједињује заједницу. да нема првог, свако би био сам за себе, свако би био први. Први нас сабира, у њему се сви уједињујемо и постајемо једно тело, као што се сједињујемо у Господу. Тако је он гарант јединства.

 

  Државе се данас уједињују око Устава, а комунистичке или диктаторске земље око неке идеје. Али то није лично јединство између тих чланова. тако је и у нашем парламенту, јер су наше државе уставновљене по протестанстком уређењу, не по православном: они се уједињујукоко једног устава, али нема никаквог јединства. Чак су раздвојени и непријатељски настројени једни према другима.

 

  У Цркви пак није могуће да се уједињујемо око закона. Треба нам жива личнст да бисмо остварили живу заједницу. Онда јединство постаје слобода која се изражава као љубав. Јер први позива на заједницу и у тој заједници слободе и љубави престајемо да будемо јединке и ствари и постајемо личности. Личност сте само када волите некога свим срцем. Тада га видите као непоновљиво биће. Што је најважније, видите да не можете да постојите без њега. То су нам оставили свети оци, јер и наш Бог постоји као заједница, због чега је личност.

 

  Отац стоји у љубавној заједници са Сином и Сиг га назива Оцем. То значи да Отац лични идентитет, непоновљиву личност добија од Сина, као што Син добија од Оца и као што је Дух Свети добија од Оца. Та лина заједница не сједињује као што се скупе капи воде па се изгубе. Жива личост сједињује тако што ми у заједници с њом не губимо своју непоновљивост. Човек жели да буде непоновљив. Зато се и дели од другог: мисли да ће тако сачувати непоновљивост. Не жели да се утопи у масу, већ да буде посебна личност. А то се може остварити само у заједници љубави са другим. Нажалост, ми данас мислимо да ћемо бити нешто посебно ако се оделимо од других. Још и ако негирамо другог- то је нама данас личност! По православном убеђењу, личност је само када волите другога, када имате заједницу са њим. Када останете сами, то је смрт. Шта друго значи смрт него распадање, раздвајање? Све док нас неко воли ми живимо. Залг нашег вечног живота је управо љубав нашег Бога, који је вечна личност, који нас воли и који ће нас војом љубављу васкрснути из смрти и учинити да вечно живимо- али само захваљујући његовој љубави.

 

  Тако и ми- у заједници љубави коју остварује први међу нама, који нас сједињује, али у исто време и многи, различити- не можемо једни без других. Зато увек први (то да чујете оче Димитрије, игумане) своје првенство изражава тако што воли друге, што се жртвује за другог. Ако први мисли да је независан од других и ако првенство изражава сам за себе, тада престаје да буде први. Први може бити кад га други из љубави призна за првог. То увек подразумева неког поред њега, а не самоћу. Ако нема кога да га воли, коме је први?! Служба првог је таква да он поштује друге, да их воли јер не може без њих да постоји. Дакле, знајмо све да не можемо постојати без првог међу нама, али ни при не може без нас. Тако смо везани једни за друге и, мада постоји нека градација, сви смо једнаки. Шта значи моје првенство ако нисам уздигнут изнад вас и не могу да постојим без вас? Чим вас нема, нема ни мене. Моје првенство није у томе да вас угњетавам, већ супротно: што сте ви виши, то сам ја виши Што први више поштује друге, то је он важнији, и што други више поштују првог, то су они важнији. То је за наша схватања тешко, јер смо живот претумбали и све смо покварили. Не може први да се понаша деспотски и да га не буде брига шта други каже. Не може да буде први ако пљује другога, јер то све води у смрт. Сваки од нас жели да буде први, али не може да се помири са чињеницом да при реба да служи другима. Свако од нас жели бити непоновљива личност, али то се може остварити само ако волите другога, ако другога уздижемо изнад себе. А ми смо све то у нашој цивилизацији пореметили. Онај први не поштује другога, овај други мисли да је велики ако убија, куди, прича све најгоре о првоме.

Зато ви одете код духовника, који прича све најгоре о другом, мислећи да че бити велики у вашим очима. Сви су, тобоже, лоши, једино је о у праву. И ви то слушате. Онда се тако ми, хришћани, понашамо. То је од сатане а не од Бога. То води у смрт, а не у живот.

Ето, оче игумане, да се трудите да тако изражавате своје првенство над братијом. Љубављу ако спасавате њих, спасавате и себе. Кад год се борите за њих, борите се за себе. И ви, братијо, да знате, кад год угађате игуману, и себи угађате. Тако потврђујете себе. Ко има уши да чује, нека чује- то је од Господа. Да сте живи и здрави и благословени

 

 

Беседа је изговорена 17. новембра 2013. године, 21. недеља по Духовима, манастир Заова. Мало освећење Цркве, рукопроизвођење о. Димитрија у игумана

 

 

Из књиге беседа Владике пожаревачког Игнатија „Да нам брзо дође Господ“, Пожаревац 2014. године

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[ivona]

[Milan Nikolic]

Ето лепог примера шта значи бити први.