Ако постоје три Бића, како то да не постоје три бога?

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Јављање тројичних образаца вере у Бога у Новоме Завету

Тројични образац (= тројична formula) јасно се јавља у Новоме Завету и има три вида, од којих су два потпуно егзистенцијални. Први од њих је крштењски вид тројичног обрасца. Вера у Бога, која је предуслов Крштења, садржи веровање или обраћање Богу не као јединки, него као самој Светој Тројици. На крају Јеванђеља по Матеју (28,19) налазимо јасно позивање на Христове заповести: ,,...крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа''. Други вид у коме се јавља тројични образац јесте евхаристијски вид. И овај вид је веома значајан и јасно га налазимо на крају Павлових посланица, а нарочито на завршетку Друге Коринћанима (13,13), у оном познатом исказу: ,,Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама''. Као што су истраживачи доказали, овај вид тројичног обрасца, којим се завршавају посланице апостола Павла, представљао је почетак евхаристијске Литургије у првим Црквама; према томе, морамо га сматрати евхаристијским обрасцем. Другим речима, света Евхаристија је од самог почетка била повезана са тројичним обрасцем. Трећи вид јављања тројичног обрасца јесте богословски вид, у оном најширем смислу који можемо видети у Јовановом Јеванђељу и код апостола Павла. Јасно је да истовремено позивање на Оца и Сина и Светога Духа, и код апостола Павла и у Јовановом Јеванђељу заузима средишње место. Према томе, овде већ започиње ново богословље, које се односи на ова три Лица. Међутим, богословље о три Лица се не појављује као проблем све док не доспемо до светоотачког периода. А светоотачки период, што се тиче црквене књижевности, почиње са апостолским Оцима, а што се тиче богословске и догматске стране, у суштини почиње са апологетама 2. века, јер тек тада, у вези са вером у Бога, почињу да се појављују грчка питања, односно питања у духу грчког предања.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 121)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Кападокијски Оци као ауторитети богословља

Са појавом кападокијских Отаца учење о Светој Тројици на Истоку достиже свој врхунац. У каснијим временима овом учењу скоро да ништа није придодато нити је било икакве потребе за накнадним објашњењима. Ако неко прочита свете Оце који су се појавили после Кападокијаца, као што су свети Максим Исповедник или свети Јован Дамаскин, видеће да после кападокијских Отаца нико није дао неки суштински допринос учењу о Светој Тројици. Када је у питању догмат о Светој Тројици, источно, односно светоотачко богословље престаје са Кападокијцима. Ко не познаје учење Кападокијаца, не познаје ни учење о Светој Тројици. Не може о њему научити ни од кога другога, осим од Кападокијаца. Пре њихове појаве доста се говорило о овој теми, но било је неопходно да они дају свој пуни допринос. Другим речима, у источном богословљу, учење о Богу је са Кападокијцима доживело свој врхунац.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 215)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Искуство личносног односа

Са рођењем сваког појединачног човека присутна је подела суштине и природе. Јер, све што је створено (= тварно), то је сложено; има свој почетак и креће се унутар простора и времена, а простор и време раздељују, а не сједињују. Због тога, све што је створено бива и смртно. У Богу не могу важити овакви услови, јер Он нема почетка, нема смртности. Према томе, код Њега нема поделе суштине. Због постојања три божанска Лица, суштина се не дели на троје на такав начин да свако Лице задобија један њен део; напротив, свако Лице задобија и поседује сву суштину. Посматрајући, међутим, човекову биолошку ипостас, можемо закључити да код човека такве околности не важе, јер се сви ми рађамо са том подељеном природом. Отуда и присуство смрти.

И поред свега тога, кад је реч о случајевима човекових личносних односа, примећујемо постојање једног феномена, односно примећујемо да нека конкретна личност бива носилац целокупне човечанске суштине, човечанског бића. Узмимо за пример обавештење о броју жртава неке битке. Министарство одбране издаје саопштење по коме је у сукобу било ,,десеторо мртвих''. За онога ко нема непосредне везе са њима десеторицом, они представљају десеторицу одвојених људи, и смрт ниједнога од њих не дотиче се човечанске природе у њеној свеукупности. Постоје, наиме, и други људи који настављају да живе; према томе, човечанска природа наставља своје постојање у вечности. Али, за мајку једнога од њих, или за некога ко је са једним од њих у нераздвојивом личносном односу, тај један, са којим имају личносни однос, бива носилац целокупне човечанске суштине. Он не може бити прибројан као један од десеторице. Он је један човек, цео човек. Целокупна човечанска природа је у опасности да нестане онда кад нестане један човек.

Такво је наше искуство личносног односа. Изван личносног односа не можемо имати такву врсту искуства. А зашто је то тако? Зато што је јединство тих двеју личности толико присно да једна личност уистину доживљава другу као носиоца потпуне човечанске суштине, односно човечанског бића.

Управо уз помоћ тих категорија, које су са оне стране нашега ума, можемо објаснити зашто долази до тих апсурдних појава које су ништа мање мистериозне од оних о којима смо говорили кад је било речи о Светој Тројици. Сматрамо, на пример, да је убиство једног човека равно злочину против целокупног човечанства. Па ипак, погинуо је један човек; није смак света. Одакле нам, уопште, идеја да у толикој мери уопштавамо и апсолутизујемо неку личност? Све те идеје извиру из искуства личносног односа, то јест из искуства личности. Што више посматрамо неку личност, то је више сматрамо носиоцем целокупног човечанства.

Ово преузимамо из појма који имамо о Богу, јер Бог, односно Света Тројица, значи управо то да једно Лице није део суштине, већ целокупна суштина. Према томе, и у нашем искуству имамо показатеље таквог божанског тројичног постојања, управо онаквог начина постојања на какав постоји и Света Тројица. То је оно што нас људе чини иконама Божијим. Кад кажемо да је човек по икони Божијој, онда аналогије између Бога и човека морамо потражити у тројичним односима. Догмат о Светој Тројици има толико велику важност управо зато што расветљава сâмо човеково биће.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 214)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Истражујући Августиново тријадолошко богословље, напомињемо следеће:

Попут Кападокијаца, и попут светих Отаца уопште, и Августин је тражио начине на које би изразио ову велику тајну Свете Тројице. У трагању за представама које би, макар и на магловит начин, могле да изразе тајну Свете Тројице, Августин прибегава учењу о метафизички савршеном бићу, а то је Бог. Такво своје учење Августин заснива на платонистичком схватању савршеног метафизичког бића. То савршено метафизичко биће, које се поистовећује са Сâмим Богом, по учењу платонизма јесте ум. Према томе, ум се поистовећује са Богом. Бог је, у ствари, то савршено биће, које је по својој суштини Ум.

Али, сагласно са платонизмом, то савршено метафизичко биће, односно тај Бог, пошто је истовремено и ум, поседује три друга карактеристична елемента. Први је сећање. Другим речима, савршени ум, односно савршено биће које је ум, поседује својство сећања. По учењу платонизма, сећање је од суштинског значаја, јер ово учење полази од схватања да је целокупна истина нагомилана и смештена у прошлости, да је душа човечија вечна, односно да је њено порекло у вечности и да, због тог свог вечног порекла, душа, као у каквој ризници, носи са собом целокупну истину. Самим тим, по мишљењу платонизма, сећање представља веома значајну ствар. Оно је извор из кога се излива и излази истина. Бог, као савршено метафизичко биће, и Сâм поседује тај извор, ту ризницу истине. Према томе, Бог поседује сећање; а то што је код Бога сећање, сматра Августин, и што, како рекосмо, представља извор целокупног живота, мишљења и деловања Бога, тога узвишенога Бића, тога Ума, то у језику догмата о Светој Тројици јесте Отац. Јер, према постојаном хришћанском схватању, Бог је извор целокупног живота у Светој Тројици. Дакле, у представи о сећању, Августин проналази аналогију којом на успешан начин може изразити представу Оца.

У савршеном метафизичком бићу, међутим, сећање није пасивно. То је сећање јер представља ризницу, извор из којега излази знање, излази истина. А истина (у грчком) је реч која је састављена од негације и од речи заборав. Према томе, истина (не-заборав) је оно чега се сећамо, што се не заборавља, што излази на површину сећања. Међутим, кад изиђе на светлост, истина бива окарактерисана кроз познање ствари; а то излажење на светлост представља знање.

До знања се долази и тако што учитељ, у оном сократовском смислу, својом методом веште бабице, извлачи из ученика оно што је овај одувек знао. Јер, по платоновском схватању, не постоји ништа ново. Учитељ своме ученику не пружа ништа ново, што овај одраније већ није знао. Ученик је све знао, али је све знање било ускладиштено у његовој души. Јер, знање се носи у души. Истина се, дакле, носи у души, а душа, коју свако поседује, јесте вечна и са собом носи знање. Према томе, учитељ само треба да дијалектичким методом, попут бабице, изведе из ученика знање. Он извлачи знање из ученика и доводи га до тога да овај каже: ,,Да, тако је како кажеш''. Тада из ризнице излази оно првобитно сећање и од њега постаје знање.

Из извора сећања, дакле, излази знање; у овој представи Августин проналази употребљиву аналогију, пошто је и у класичној и у хришћанској терминологији Син називан Логосом. Логос је, опет, појам који у себи садржи и елемент знања. Према томе, Логос одговара знању, које се рађа из сећања.

Али савршено натприродно биће, опет према платоновском схватању, не поседује само сећање и знање, него и љубав. Јер, привлачи га оно што је Благо, што је Добро и што је Лепо. Према томе, не може Бог, то савршено Биће, односно тај савршени Ум, да не поседује и тај елемент, односно да буде без љубави. Овде Августин проналази аналогију са Светим Духом. Другим речима, Свети Дух је воља или љубав коју поседује тај преузвишени Ум.

Тако је у делу О Светој Тројици Августин, уз помоћ платонизма, начинио неку врсту апологетике. Догмат о Светој Тројици је превео на језик који је био познат и прихватљив образованим људима тога времена. У том свом покушају, међутим, Августин се удаљио од основних начела које беху зацртали Кападокијци; могуће је, пак, да та основна начела он није ни познавао.

Овде наилазимо на ону класичну разлику између учења Августина и учења Кападокијаца. У чему је, дакле, она садржана? Основна разлика је у томе што, по Августину, све (у вези са Светом Тројицом) можемо сагледати на основу аналогије, имајући на уму само једног човека. Другим речима, о догмату о Светој Тројици можемо говорити посматрајући само једног човека, који поседује све те елементе појединачно и на тај начин наликује оном савршеном Бићу.

По учењу светих Отаца, међутим, икону Свете Тројице не можемо пронаћи само у једном човеку. За тако нешто морамо употребити представу тројице људи. Јер, карактеристика учења кападокијских Отаца била је у следећем: три Лица Свете Тројице не представљају енергије једнога Бога, него представљају три потпуне ипостаси. Стога, да би се представила та пуноћа трију ипостаси, аналогија се мора односити на три човека (три сунца, три упаљене свеће), а не на једнога. Треба да буду три целовита, потпуна бића; према томе, овде је присутна прва темељна разлика.

Августиново схватање може да доведе до индивидуализма, односно до става да је Бог некаква јединка која поседује различите енергије и способности и својства, који могу бити схваћени и као личности. На тај начин опет постоји опасност да личности, као код јелинских философа и као код савелијанаца, постану маске (ликови), да постану својства која једно те исто биће поседује, а не да и саме буду потпуна и целовита бића. У вези са овим схватањем постоји велика разлика.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 227)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Верујемо у Једнога Бога

Све до 4. века, односно до појаве Кападокијаца, било је тешко дати одговор на питање: ако верујемо у Једнога Бога, како се можемо позивати на три Лица као да су и она онтолошки повезана са тим Једним Богом? Дилема је у следећем: ако кажемо да су та три Лица онтолошки повезана са Једним Богом, само по себи се намеће питање: ,,Па зар онда немамо три Бога?'' А ако кажемо да три Лица, или два Лица, нису онтолошки повезана са Једним Богом, тада се намеће друго питање: ,,Па зашто онда тим Лицима служимо и клањамо им се, и зашто им приписујемо енергије и делатности (нпр. есхатолошки суд историји или чудеса која чини Свети Дух) које, по библијском схватању, припадају само Богу?''

Према томе, ову дилему није лако превазићи. Питање је да ли се може прихватити Света Тројица, а да се при том једнобоштво не доведе у сумњу. Осим уколико се то не назове ...,,тајном''. Али и то представља безизлаз. Допустићете ми да се не користим тим безизлазом - јер тада бисмо сваку недоумицу назвали тајном, и тиме је ствар решена. Но, тако се не богословствује. Са друге стране, опет, то јесу тајне, али тајне које нас позивају на решавање. Оне нас не спречавају да размишљамо. У сваком случају, свети Оци се уопште не би бавили богословљем да су говорили: ,,То је тајна''. Напротив, улагали су велики напор, нарочито Кападокијци, да пронађу начин да искажу како не постоји сукоб између једнобоштва и Тројичнога Бога. Не постоји такав сукоб. А то представља основни проблем који и ми овде, на основу учења светих Отаца, износимо. Зашто не постоји сукоб?

Овај проблем је заокупљао пажњу богословâ светоотачког периода. Било је потребно да прођу многи нараштаји богословâ да би се дао одговор на ово питање. Као што је из Историје догмата познато, у 2. и у 3. веку су давани различити одговори на ово питање. Да бисмо олакшали њихово разумевање, сврстаћемо их у неколико категорија.

Једна категорија ових одговорâ је Логоса и Светога Духа поистовећивала са енергијама Божијим, доводећи их у везу са стварањем и, уопште, са васељеном; наиме, Бог је један, али када је реч о стварању света, Он дејствује као Логос и као Свети Дух. Велика потешкоћа са овом врстом одговора јесте у томе што тројично постојање Бога у овом случају претпоставља и постојање света. Према томе, на овај начин губимо трансцендентност Божију када су у питању Три Лица.

У 2. веку, а рекао бих и код светог Јустина, у вези са овим ствари још увек нису јасне. У учењу апологетâ 2. века још увек није било јасно да ли Логос и Дух Свети припадају сфери Бога или сфери стварања света. У сваком случају, Они увек дејствују и појављују се у вези са стварањем, што је веома опасно чак и за трансцендентност трију Лица. Као што вам је из Историје познато, ово је довело до аријанства, због чега је Црква била присиљена да разјасни своје учење бар што се тиче Сина, односно Логоса, и да каже како Логос не припада равни стварања, већ равни Бога. Према томе, Црква је на такву врсту схватања дала одричан одговор. Наиме, Бог није Тројица зато што је као такав створио свет, него је Он Тројица по себи, независно од стварањâ света. Ово је, бар што се тиче Логоса, разјашњено на Првом васељенском сабору.

Друга категорија одговорâ је она која је названа монтанистичком, односно модалистичком. Тамо се Син и Свети Дух, па чак и Отац, схватају као начини (modi) на које је Бог деловао у историји, а не као Бића, односно као независне Личности. Овакву врсту учења, као што знате, нарочито је развио Савелије, који је тиме Цркву ставио пред огромне проблеме, но јасно је да Црква није прихватила овакво учење и овакво објашњење. Јер, она остаје при томе да ова Три Лица јесу Бића, која се између себе налазе у личносном односу, у том смислу да свако од Њих јесте нешто друго у односу на друга Лица. На пример, Отац разговара са Сином, Син се моли Оцу; према томе, овде имамо два Бића.

Црква је, дакле, одбацила те ,,начинске'' (модалистичке) теорије; одбацила је, такође, ,,икономијску'' теорију, и тако је остало питање: ако постоје три Бића, како то да не постоје три бога?

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 123-125)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Опасност од савелијанства

    Савелије је сматрао да је Бог монада која се проширује и поприма те три улоге, а на концу ће се та група (од три Лица) опет сабрати и опет ће постати једно. Сматрао је Бога једним бићем, које се шири и задобија три обличја једне те исте суштине.

    Кападокијци су желели да искључе такво учење и због тога су упорно тврдили да та три Лица не представљају три пројекције једне те исте суштине, него да су то три самостална, потпуна бића; због тога су и истицали појам „ипостас".

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 209)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Августинова тријадологија у односу на Кападокијце

    Најпре треба да напоменемо следеће: у свом учењу о Светој Тројици Августин не користи слику тројице људи, односно три бића, да би показао Лица Свете Тројице. Као основу он узима само једног човека. Верује да посматрање једног човека може довести до аналогије која је потребна да бисмо говорили о Светој Тројици. Овде постоји коренита разлика у односу на Кападокијце. Другим речима, посматрајући само једног човека, Августин покушава да пронађе представе које ће нам помоћи да говоримо о Светој Тројици.

    У вези са овим, Августин је под очигледним утицајем неоплатонизма: наиме, да би пронашао начин да некако расветли тајну Свете Тројице, он се користи платоновском антропологијом и сматра да се у њој налазе сви елементи који су му за те аналогије потребни.

    Суштину онога што човека чини човеком, платоновска мисао смешта у онај елемент који назива Умом. Човеков ум представља његову главну особеност - ум је оно што човеку омогућава да постоји на начин који није само биолошки него и метафизички.

    Ако се то пренесе на догмат о Богу, а Августин то чини, тада ће, на неки начин, метафизичко бити то што ћемо суштину Ума назвати Богом. Ова слика - да Бог јесте Ум - није први пут коришћена од стране Августина. О томе је говорио и Платон, али и многи хришћански теолози (нпр. свети Јустин). Касније ову идеју усвајају Ориген и Евагрије, који је наставио и развио Оригеново учење. Сви су они говорили о Богу користећи ову категорију Ума: Бог је Ум.

    Према томе, пошто и сâм по својој природи представља ум, и човек се, посредством ума, налази у сродству са Богом. Самим тим, овде је присутна извесна аналогија. Кад посматрамо човека, видећемо да је он по својој суштини ум. А управо то, односно чињеница да је Бог у Својој суштини Ум, показује јединство. Један Бог је онај велики метафизички Ум.

    Идући даље од те основе и посматрајући човечанску психологију, видимо да човеков ум садржи три основна елемента. Један и првоначални елемент јесте сећање. Платон је поистоветио Ум са Добрим и са Лепим. Узимајући то за основу свога учења, да би објаснио тајну Свете Тројице, Августин представља Бога као Добро, које као Ум поседује Знање. Но, какво знање Бог поседује, пошто осим Њега Сâмога не постоји ништа друго? Он има знање о Себи. Према томе, знање Божије представља знање о Себи.

    А пошто Лепо и Добро привлаче - a то је y основи платоновска идеја - Добро не може да не привуче некога да га љуби. Због тога Добро и Лепо љубе једно друго. А љубав, у овом случају, представља љубав Божијег Ума према Сâмоме Себи. Другим речима, Он љуби Себе Самога, односно привлачи Сâм Себе.

    На овим моментима Августин је засновао аналогије о Тројици, односно о трима Лицима Свете Тројице. Тако је на место Сећања поставио Оца, на место Знања поставио је Логоса, а на место Љубави поставио је Светога Духа. Према томе, Бог је нешто што је аналогно са те три психолошке особености које се могу наћи код човека, односно са Сећањем, Знањем и Љубављу. Због тога се Свети Дух назива nexus amoris, као однос Љубави између Оца и Сина. Видећемо касније колики значај ово има, нарочито кад је у питању Filioque.

    Оно што треба нагласити јесте чињеница да се овде налазимо пред теолошким светом који је потпуно другачији од онога који смо имали код Кападокијаца и код светих Отаца уопште. Истаћи ћемо сада у чему су те разлике.

    Прва разлика је у томе што нам је, по мишљењу Кападокијаца, да бисмо показали Свету Тројицу, потребно три Лица, три човека; није довољно посматрати само једног човека. Наиме, окрећући се само себи и посматрајући себе, не можемо сагледати изображење Свете Тројице. Човек није икона божија зато што поседује ум, сећање, разум и љубав. Нису то чиниоци који сачињавају подобије и образ Божији у човеку; могло би се, међутим, рећи да су по Августиновом учењу управо то чиниоци који представљају икону Божију у човеку. И многи православни - свакако да овакво схватање иконе Божије у човеку није у потпуности августиновско - узимају појам разума (= логоса), логике, и у њега смештају икону Божију; другим речима, икону Божију поистовећују са човековим разумом.

    Ако пажљиво размотримо ове ствари, уочићемо следеће: да бисмо имали изображену икону Свете Тројице, потребно је да имамо заједницу више од једне личности. Једно Лице није довољно. Једна личност једнако је ниједна личност. Но, Августин - и ово је веома значајно - схвата личност као мислећи субјект, и на тај начин указује на нови пут којим се још увек ходи на Западу, па и код нас - јер западна мисао је и на нас утицала.

    За западну мисао личност више није оно што је за Кападокијце; напротив, да би био личност, мораш да поседујеш способност разума, самопознања, односно знања, и то нарочито познања себе сâмог. Ту свест о себи сâмоме касније негује целокупна западна философија, пре свих Декарт, а следе га Кант, Хегел, просветитељи итд. Тако да кад на Западу - али и код нас - кажемо да неко представља личност, подразумевамо да он има изграђену свест и о другима и о себи. Отуда, главна карактеристика личности за западну мисао јесте свест.

    Овакав психолошки приступ личности ствара проблем који настаје у вези са оним људима код којих није развијена способност свести. Јесу ли такви људи заостали и кад je y питању личност? Данас се у психологији много расправља о овом питању, и постоји тежња ка томе да се прихвати да такви људи заиста заостају. Расправља се чак и о томе који је то моменат у животу човека кад он постаје личност. Свакако, веле они, да не постаје личност као ембрион, или пре но што се роди, или док је мало дете које не поседује свест о себи, него тек кад порасте и кад стекне свест о себи, тада постаје личност. To je веома расплинуто схватање, које указује на Августина, односно на његову тријадологију. За источне Оце, односно за источну мисао у целини, не важе таква схватања личности. На овом месту још подробније ћемо упоредити ова два схватања.

    За свете Оце на Истоку, три Лица (Свете Тројице) не могу бити дефинисана на основу својстава, а нарочито не психолошких, као што су сећање, знање, воља или љубав. Сва ова својства, по мишљешу светих Отаца, везана су за једну суштину Божију. Она не показују постојање три Лица. Која су то три Лица и на који начин се пројављују? Пројављују се, напросто, кроз своја ипостасна својства, која су онтолошке природе. Наиме, ипостасна карактеристика, ипостасно својство Оца, изречено на одричан начин, јесте у томе што је нерођен, што је једини нерођен; а изречено на потврдан начин јесте у томе што је Отац, Који има једнога Сина. Син се, на одричан начин, пројављује тиме што није Отац, а на потврдан тиме што је рођен. Дух Свети се на одричан начин пројављује тиме што није ни Отац ни Син, а на потврдан начин тиме што је „исходећи''. Овде израз „исходећи'' има другачије значење од израза „рођен'', али у чему је та разлика, то не можемо рећи. Он, напросто, показује да Дух није Син, јер ако би се и Он рађао од Оца, тада бисмо имали два Сина. Но, Син је један, према томе, један је и Онај Који се рађа („рођен''). Како ћемо показати онога другога који, додуше, излази од Оца, али није Син? Показујемо то појмом „исхођења''.

    Ове три карактеристике - очинства, синовства и исхођења - представљају показатеље онтолошких односа. А шта значи то „онтолошких односа''? Значи да показују начин на који та три Лица постоје. He показују како она осећају, како размишљају; не показују љубав, знање итд. Показују, напросто, начин постојања. Због тога су Кападокијци личношћу назвали начин постојања, начин на који свако Лице Свете Тројице постоји - ступа у постојање или постоји; наиме, Отац не ступа у постојање; Он, једноставно постоји, али постоји као Отац. A то je онтолошки ниво. Јер, то што је Он Отац, значи да доноси у постојање Сина и Духа. Према томе, по мишљењу светих Отаца, имена свакога Лица Свете Тројице откривају онтолошке различитости, онтолошке особености, а не само психолошка искуства.

    Код тих ипостасних својстава божанских Лица присутна је и одрична и потврдна страна. Свети Кирило Александријски, а пре њега свети Атанасије и Кападокијци, изразито наглашавају чињеницу да је једно бити нерођен, а друго је бити Отац. Ова два својства, дакако, откривају исто Лице, али представљају различите појмове. Јер, евномијевци су тежили ка томе да поистовете појмове нерођен и Отац. Појам Отац, вели свети Кирило Александријски, указује на то да Бог има Сина. He може, наиме, бити Отац уколико нема Сина. Ово се у великој мери разликује од тога када кажемо да је Отац нерођен, јер израз нерођен показује да није рођен. Ово је дало повода аријанцима и евномијевцима да истакну како је Он, напросто, нерођен. Али не - кад Бога назовемо Оцем, тада изражавамо нешто потврдно, односно да има Сина. Према томе, Он није могао бити Отац да није имао Сина, нити је могао постати Оцем некада (= једнога трена), него је увек и вечно био Отац. Самим тим, и Син је одувек постојао. Ово је био аргумент православних против аријанаца.

    У појму Отац садржан је и појам нерођен, али и појам Отац, који је потврдан. Кад je y питању појам Син, он сâм је потврдан; открива начин на који је ступио у постојање, односно открива начин постојања из рађања. Тај начин не представља само онтолошку зависност, него посебан начин који не можемо одредити, јер је особен. Разликује се од Светога Духа; наиме, и Свети Дух происходи од Оца, те и код Њега постоји онтолошка зависност, али то je другачији начин постојања: другачији је начин на који Дух ступа у постојање.

    Због тога се, дакле, свети Оци не служе психолошким категоријама да би показали Лица Свете Тројице. Са друге стране, по учењу Августина, овде је реч о психолошким категоријама које воде ка таквом схватању Бога које допушта да икону Божију - човека - сматрамо личношћу чак и кад je y питању само један човек. Док, по учењу Кападокијаца, једна личност не може бити личност; потребно је да се налази у општењу са другим личностима.

    По учењу западне теологије, могуће је говорити о једној личности, и на тај начин се личност поистовећује са индивидуом. Овде је присутно поистовећење које није само терминолошког карактера, него представља суштинско поистовећење личности и индивидуе. Наиме, израз индивидуа (јединка), који свети Оци користе наизменично са изразом личност - код светог Јована Дамаскина се он наизменично користи - никад нема оно значење које има у западној мисли, односно у западној теологији. Појам индивидуа у западној теологији означава издвојену јединку, која се може замислити без односа са другим бићима. Док, за Кападокијце, и за свете Оце уопште, личност представља пројаву односа и, према томе, не може бити схваћена као издвојена јединка. Ово има веома широке последице и на антропологију у Августиновој тријадолошкој теологији. Пре него што испитамо на који начин се ове последице тичу човековог бића, потребно је да још дубље размотримо и на који начин се оне дотичу учења о Богу.

    Сећање, знање, воља и љубав, по мишљењу светих Отаца, подједнако припадају свим Лицима Свете Тројице. Они или представљају енергије, или се везују са природом, односно са суштином Божијом. Овако свети Оци говоре о трима Лицима Свете Тројице не преносећи на Бога антрополошка психолошка искуства, као што су сећање, знање или љубав. (Долазимо до веома осетљиве теме, која често доводи до забуне кад је реч о личности.) Овде постоји велика опасност од антропоморфизма; наиме, човекова психолошка искуства преносимо на Бога. Свети Оци, међутим, не прибегавају таквом преношењу човекових психолошких искустава на Бога, и због тога многи од њих на апофатички начин говоре о Лицима Свете Тројице.

    Овакав став је изнео најпре Лоски, а данас га следе многи православни тврдећи да о Лицима Свете Тројице имамо представу која не одговара представи човекове личности. Они полазе од претпоставке да човечанска личност може бити схваћена само у једном смислу, a то је психолошки смисао. Ho, то je западни персонализам, који човека, као личност, не посматра другачије до као субјекта који поседује свест и психолошке способности.

    Пошто се на Западу развило такво персоналистичко схватање личности, многи православни данас сматрају да у учењу о Светој Тројици није исправно говорити о личности. Но, свакако да то не могу у потпуности избећи, јер их на то приморава и сама терминологија, али свако поређење Божанских Личности са човечијом личношћу сматрају опасним. Грешка je y томе што они полазе од претпоставке да једини начин да се говори о човековој личности јесте персонализам који се заснива на поседовању самосвести. Но, право богословље не би требало да антропоморфна, човечанска искуства преноси на Бога, него да појам личности позајми из тројичног богословља и да га пренесе на човека. To je неопходно јер другачије не можемо говорити о образу и подобију Божијем у човеку.

    Својим учењем Августин чини да Бог буде по образу и подобију човековом; због тога он психолошка искуства преноси на Бога и због тога, сасвим природно, западни персонализам не може одговарати тројичном богословљу. Са тог становишта су у праву они који тврде да многи који данас не узимају у обзир ово светоотачко поимање личности, узалуд говоре о личности. Грешка je y томе што, прихватајући западни персонализам, не можемо да се користимо онаквим схватањем личности какво је присутно у богословљу светих Отаца.

    Допринос православног богословља садржан је управо у томе што оставља по страни тај западни персонализам и што појам личности узима из тројичног богословља кападокијских Отаца. На тај начин човек јесте по образу и подобију Божијем, a Бог престаје да буде по образу и подобију човековом.

    Учење о Богу има великог значаја за поимање човекове личности. При обожењу човек не постаје ништа друго до личност по образу и подобију Свете Тројице. He можемо бити обожени по природи. Наша природа не може постати Бог. Могу ли божанска природа и човечанска природа постати Бог, односно божанска природа? Створена природа не може постати божанска природа. Човек, међутим, може постати личност, може постати Син Божији и спознати Бога као Оца. Све ово су личносни односи, и не можемо их појмити на начин западног персонализма, и то уз помоћ Августина. Треба да их појмимо уз помоћ богословља кападокијских Отаца.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 217-226)

[ZarkoZ]

Би л` ти нама скенирао ову књигу  bliss jeeee

Догматске теме- Митрополит др Јован Зизијулас

https://www.pouke.org/library.php?cid=33&id=1100&do=view

[Milan Nikolic]

То је друго издање књиге исто као и прво. Само је штета што није урађено исправљање словних грешака и још можда неколико изостављених и уметнутих речи, конкретно једне негације која ту не треба бити, и томе слично.

За овако озбиљан рад требало је да се позабаве тим стварима - исправљању првог издања. Али може да се чита као и до сада.

[звечанац]

Света Православна Црква неодступно верује, исповеда и и учи: Бог је један по Бићу, а тројичан по Лицима. У једној недељивој Божанској суштини постоје три савршена и савечна Лица. Изузетна и неизрицива надумност Богооткривене истине о Светој Тројици и састоји се у томе што су три Лица Божанства у исто време и једносушна по Бићу и различита по својствима. Лично својство Оца јесте нерођеност, јер се ни од кога не рађа и не исходи. Лично својство Сина јесте рођеност, јер се вечно рађа од Оца. Лично својство Духа Светога јесте исхођење, јер вечно исходи од Оца. Заједничко и једно у тројичном Божанству јесте то што сва три савечна Лица имају једну исту суштину (природу), једно исто дејствовање, једну исту вољу, једну исту власт, једну исту моћ, једну исту доброту. Отац, Син, Дух Свети у свему су једно, осим нерођености, рођености и исхођења. Очинство је лично својство Оца, синовство - Сина, исхођење -  Духа Светог. Сва три Лица имају једну суштину, због чега су један Бог, али се међу Собом разликују по личним својствима, због чега су Тројица. Даље и дубље од овога схватања ум људски не може да продре. Не би мога ни оволико да му Тројични Бог, по Својој неизмерној љубави то није открио.......

Надам се да нисам тему промашио.  bliss jeeee 

[Milan Nikolic]

Света Православна Црква неодступно верује, исповеда и и учи: Бог је један по Бићу, а тројичан по Лицима. У једној недељивој Божанској суштини постоје три савршена и савечна Лица. Изузетна и неизрицива надумност Богооткривене истине о Светој Тројици и састоји се у томе што су три Лица Божанства у исто време и једносушна по Бићу и различита по својствима. Лично својство Оца јесте нерођеност, јер се ни од кога не рађа и не исходи. Лично својство Сина јесте рођеност, јер се вечно рађа од Оца. Лично својство Духа Светога јесте исхођење, јер вечно исходи од Оца. Заједничко и једно у тројичном Божанству јесте то што сва три савечна Лица имају једну исту суштину (природу), једно исто дејствовање, једну исту вољу, једну исту власт, једну исту моћ, једну исту доброту. Отац, Син, Дух Свети у свему су једно, осим нерођености, рођености и исхођења. Очинство је лично својство Оца, синовство - Сина, исхођење -  Духа Светог. Сва три Лица имају једну суштину, због чега су један Бог, али се међу Собом разликују по личним својствима, због чега су Тројица. Даље и дубље од овога схватања ум људски не може да продре. Не би мога ни оволико да му Тројични Бог, по Својој неизмерној љубави то није открио.......

Надам се да нисам тему промашио.  bliss jeeee  

Не знам сада тачно ко је беше писао овај текст. Све је како треба осим двеју реченица од којих једна гласи: ,,У једној недељивој Божанској суштини постоје три савршена и савечна Лица''. Овакав исказ погодује римокатоличком богословњу које се противи православном. Вероватно је западно богословље толико продрло у свест православних да се о тој проблематици ретко води рачуна.

Онај који је овако непажљиво изнео учење о Пресветој Тројици не може бити исправан ни када је казао: ,,Бог је један по Бићу, а тројичан по Лицима''. То су осетљиви термини где не сме да постоји нагађање. Било ко да говори о овим темама, био он Светитељ или Блажени, не сме се узимати као непогрешиви ауторитет. Искуства са тим проблемима имамо већ пуно, као што је са блаженим Августином и другима.

Православни треба смирено да посматрају откривење Бога као што је у икони Пресвете Тројице са гостопримством Авраамовим. Ту имамо конкретна три Бића која су дошла код праоца Авраама. То је откривење Бога као Заједнице која се дарује сада кроз Оваплоћење Логоса и сабирањем свега и свих у Њему, и ступајући у личносни однос са Оцем.

Како тешкоће са тумачењем Тројице постају све веће у данашње време многих различитих учења, конкретно западног и источног хришћанства, тако православни постају принуђени да се ослободе свих неправославних утицаја. Треба да захвалимо Богу што данас ипак имамо могућност да успемо у томе, јер Бог није нити ће икада напустити Своју Цркву Католичанску и Православну.

Једноставно, не можемо рећи да је Бог једно Биће а притом да имамо на уму једну суштину Божију. Јер биће представља онтолошки карактер, вечни и постојани карактер, који се заснива на заједници бићâ. Зато су свети Оци кападокијски поистоветити пијам личности са појмом бића.

Према томе, ако имамо три личности, онда имамо и три бића, као што смо Марко, Дејан и ја, три бића. А како треба објаснити једнобоштво, иако постоје Три Лица, то је искуство богословског познања. Реч је о потпуна Три Бића која поседују једну суштину. Да је ова теологија једноставна не би раскол запада и истока трајао већ читав миленијум.

[звечанац]

Света Православна Црква неодступно верује, исповеда и и учи: Бог је један по Бићу, а тројичан по Лицима. У једној недељивој Божанској суштини постоје три савршена и савечна Лица. Изузетна и неизрицива надумност Богооткривене истине о Светој Тројици и састоји се у томе што су три Лица Божанства у исто време и једносушна по Бићу и различита по својствима. Лично својство Оца јесте нерођеност, јер се ни од кога не рађа и не исходи. Лично својство Сина јесте рођеност, јер се вечно рађа од Оца. Лично својство Духа Светога јесте исхођење, јер вечно исходи од Оца. Заједничко и једно у тројичном Божанству јесте то што сва три савечна Лица имају једну исту суштину (природу), једно исто дејствовање, једну исту вољу, једну исту власт, једну исту моћ, једну исту доброту. Отац, Син, Дух Свети у свему су једно, осим нерођености, рођености и исхођења. Очинство је лично својство Оца, синовство - Сина, исхођење -  Духа Светог. Сва три Лица имају једну суштину, због чега су један Бог, али се међу Собом разликују по личним својствима, због чега су Тројица. Даље и дубље од овога схватања ум људски не може да продре. Не би мога ни оволико да му Тројични Бог, по Својој неизмерној љубави то није открио.......

Надам се да нисам тему промашио.  0205_whistling  

Не знам сада тачно ко је беше писао овај текст. Све је како треба осим двеју реченица од којих једна гласи: ,,У једној недељивој Божанској суштини постоје три савршена и савечна Лица''. Овакав исказ погодује римокатоличком богословњу које се противи православном. Вероватно је западно богословље толико продрло у свест православних да се о тој проблематици ретко води рачуна.

Онај који је овако непажљиво изнео учење о Пресветој Тројици не може бити исправан ни када је казао: ,,Бог је један по Бићу, а тројичан по Лицима''. То су осетљиви термини где не сме да постоји нагађање. Било ко да говори о овим темама, био он Светитељ или Блажени, не сме се узимати као непогрешиви ауторитет. Искуства са тим проблемима имамо већ пуно, као што је са блаженим Августином и другима.

Православни треба смирено да посматрају откривење Бога као што је у икони Пресвете Тројице са гостопримством Авраамовим. Ту имамо конкретна три Бића која су дошла код праоца Авраама. То је откривење Бога као Заједнице која се дарује сада кроз Оваплоћење Логоса и сабирањем свега и свих у Њему, и ступајући у личносни однос са Оцем.

Како тешкоће са тумачењем Тројице постају све веће у данашње време многих различитих учења, конкретно западног и источног хришћанства, тако православни постају принуђени да се ослободе свих неправославних утицаја. Треба да захвалимо Богу што данас ипак имамо могућност да успемо у томе, јер Бог није нити ће икада напустити Своју Цркву Католичанску и Православну.

Једноставно, не можемо рећи да је Бог једно Биће а притом да имамо на уму једну суштину Божију. Јер биће представља онтолошки карактер, вечни и постојани карактер, који се заснива на заједници бићâ. Зато су свети Оци кападокијски поистоветити пијам личности са појмом бића.

Према томе, ако имамо три личности, онда имамо и три бића, као што смо Марко, Дејан и ја, три бића. А како треба објаснити једнобоштво, иако постоје Три Лица, то је искуство богословског познања. Реч је о потпуна Три Бића која поседују једну суштину. Да је ова теологија једноставна не би раскол запада и истока трајао већ читав миленијум.

Преузето из ''Православни Катихизис''.....

[Sherlock H.]

Inace,taj text u "Pravoslavnom katihizisu" je iz dogmatike Ave Justina.

Јасно је учење Светог Откривења: Отац је Бог, Син је Бог, Дух Свети је Бог; то су три Лица једнога Божанства, због чега Православна Црква неотступно верује, исповеда и учи: Бог је један по бићу, а тројичан по Лицима; у једној недељивој Божанској суштини постоје три савршена и савечна Лица; Бог је у исто време и један и тројичан: вечно постоји као савршена Јединица у савршеној Тројици и савршена Тројица у савршеној Јединици

http://svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve26.htm

[Херцег]

Још давно сам на једном од  православних форума (СК) наишао на следећи текст од дискутанта автора, сачувао га и ево прилике да га поново отвотимо на овој теми:

''Једино што о Светој Тројици може да се каже, а да се најмање погреши, јесте следеће:

- Бог Отац је Праузрок свега. (по речима св. Кападокијаца Василија и оба Григорија)

- Логос или Син Божји је РОЂЕН од Бога Оца предвечно, тј ван сваког времена и простора и затим је кроз Логос Божји СВЕ створено. И ништа без Њега није постало, што је постало... Он је Онај Који јесте.

- Дух Свети, Који Живот даје, ИСХОДИ од Бога Оца.

То су три Ипостаси Свете Тројице, Бога Једног и јединог. Тако је Бог открио Себе човеку, и то кроз Цркву Своју, кроз „догмате”. Дакле, ЈЕДИНО „разликовање” Ипостаси Свете Тројице је у рођењу Сина и у исхођењу Светог Духа, дакле у каквоћи ОДНОСА са Оцем. Све остало, све речи, све особине или атрибути као нпр. Беспочетност, Вечност, Бескрајност све то ПОДЈЕДНАКО важи за сваку Ипостас Свете Тројице.

Тако да је свеједно да ли ћеш Судијом назвати Оца или Сина или Духа Светога, јер Бог је Један и Отац и Син су ЈЕДНО са Оцем. Нема никакве „субординације”, подређености једне или друге Ипостаси према Оцу, јер Отац НИКАДА није „био” Отац без Сина и Духа Свога Светога.

А Христа називамо Судијом зато што Он то каже у Еванђељу Своме, и зато што нас је створио и најбоље нас познаје, и зато што је понизио Себе до краја и узео људску природу итд...

Богочовек Христос је као Бог Дух, али као Човек се обукао у „хаљине од коже” и то нам даје за право да Га представљамо на иконама. На неки начин нам је „блискији” од Оца Коме се, ето, сваки дан обраћамо са Оче наш и „блискији” од Духа Светога, и поред тога што се сваки наш „сусрет” са Оцем и Сином одвија У Духу Светоме, Животодавцу''.

[Milan Nikolic]

Тако да је свеједно да ли ћеш Судијом назвати Оца или Сина или Духа Светога, јер Бог је Један и Отац и Син су ЈЕДНО са Оцем. Нема никакве „субординације”, подређености једне или друге Ипостаси према Оцу, јер Отац НИКАДА није „био” Отац без Сина и Духа Свога Светога.

Вероватно постоји лапсус у овим речима или је не дај Боже у питању нешто друго, јер то друго може бити само савелијанство. Колико видим требало је да се каже ,,јер Бог је Један и Дух Свети и Син су ЈЕДНО са Оцем''.