Ако постоје три Бића, како то да не постоје три бога?

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Ако постоје три Бића, како то да не постоје три бога?

Да је Црква прихватила ,,модалистички'' монархијанизам, односно савелијанство, могла је да избегне такве проблеме. Међутим, она је радије прихватила да има проблеме, него да порекне учење да три Лица Свете Тројице јесу три Бића. Управо зато што није желела да се удаљи од овога начела и што је истовремено желела да нађе одговор, а не да каже: То је тајна, дакле, о томе се не говори. Због тога је настало целокупно богословље кападокијских Отаца, које је представљало основу за хришћанску догму (= учење) и за хришћанско богословље. Том богословљу морамо приступити врло пажљиво, спремни да нешто научимо. Догматски проблем Свете Тројице веома је тежак. Али онај мрачњачки став, који се данас може приметити код многих који, у име некакве једноставности вере и у име благочешћа, не желе да се интелектуално напрежу, сматрам веома опасним. Богословље није непријатељ благочешћа; према томе, ако нас ови догматски проблеми истински занимају, видећемо да нам Бог постаје у већој мери егзистенцијално познат него да се таквим проблемима нисмо бавили.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 126)

[karadjordje]

Интересантно ми је,сад кад се сјетим,кад сам решетао питањима на Верујем Срећка,Звонка,Драгог и компанију да појам Света Тројица и Његова егзистенција ми је био ``глуп``,чак шта више ми је био одбојан.Како,мајку ли му,Три Лица а један БОГ,зар то нису Три БОГА?

Сад ми је појам Света Тројица и Света Тројица као биће постао ``логичан``и примамљив и изазован  за разумијевање и објашњење 0442_feel

[karadjordje]

Каже Христос:чиним оно што видјех и чух од Оца,а то значи,да ниуедно лице Свете Тројице не чини ништа без остале Двојице и да све чине у сагласности.Овдје се не мисли на класично савјетовање:Сазове се Сабор и онда Света Тројица вијећају.Не,него да међу Њима постоји такво јединство да се оно не може исказати и зато је речено да се савјетују.Отац не мора да савјетује Сина јер и један и други знају шта и како  navijanje

Макар сам ја овако схватио  dada

[Лазар]

????? ??? ?? ????? ??????? 

????? ?? ?????? ?? ???? ?? ?????? (???? ???? ?? ??????) ??? ???? ???????? ?????? ?? ????? ??? ??? ?????? ? ??????? ????? ??????, ? ???? ???? ????? ????? ???????.

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас, Догм. теме, нови сад 2001, стр. 210-212

Богословски допринос кападокијских Отаца

Светоотачко поимање личности

  Богословље Првог васељенског сабора и Символ вере користи слику светлости („светлост од светлости“) да би се њоме показало јединство између Оца и Сина. Светлост, наиме, одашиље зраке који не могу бити одвојени од свога извора, нити извор може бити одвојен од зрака; ово представља веома корисну слику којом се може показати да је Син нераздељиво сједињен са Оцем. То значе речи: „светлост од светлости“.

  Кападокијски Оци сматрају да је ова слика недовољна, јер може бити схваћена и у смислу пројекције једног тела, односно може се схватити да Син представља енергију једнога Бога. Отуда, уместо израза „светлост од светлости“, они радије користе појам три сунца. Другим речима, овде није у питању напросто „светлост“ која происходи од „светлости“, него три сунца, три упаљене бакље. То су пригодне слике којима се показује да су у питању три самосталне, потпуне личности које се, опет, уз помоћ те слике приказују и сједињене. Но, овде се налазимо пред критичном тачком. Шта је то што је заједничко, што сједињује три сунца? То је заједничка суштина, заједничка енергија коју поседују; јер, сва три сунца одашиљу исту топлоту и исту светлост. Према томе, заједничка им је енергија и заједничка им је суштина, која иде укорак са енергијом. На тај начин, истовремено се изражава ипостасност, односно потпуност свакога лица, а исто тако и јединство трију Лица Свете Тројице.

  Да би показали три Лица Свете Тројице, Кападокијци су за пример узимали и човека. Наиме, као што Петар, Павле и Јован представљају три личности три човека, сједињена истом природом, истом суштином – а то је човечанска природа – тако се и три Лица Свете Тројице могу показати сликом тројице људи. Но, кад је Бог у питању, ова слика захтева извесно прилагођавање. Оно што је потребно нагласити као некакву уводну напомену, јесте чињеница да Кападокијци подразумевају да свако од Лица Свете Тројице поседује потпуну индивидуалност, и да би слике које користимо морале да показују исту такву потпуну битијност, а не пројекцију тела. Треба, дакле, да буду три сунца, три бакље, три човека. На овај начин показује се потпуна ипостасност свакога Лица Свете Тројице.

  То доводи свете Оце до једног посебног начина исказивања односа трију божанских Лица, којим се истовремено указује и на јединство и на особеност и пуноћу свакога од њих. Реч је, наиме, о ономе што је догматика назвала узајамним прожимањем. Три Лица се узајамно прожимају; у потпуности се налазе једно у другоме. На овај начин Оци су очували независност и пуноћу свакога Лица, а истовремено и њихово јединство.

  У свом 38. Писму свети Василије Велики пише у вези са темом прожимања: „Оно што је Отац, то се налази и у Сину. И све оно што је Син, налази се у Оцу. Син се у Својој целокупности налази у Оцу, а исто тако и Отац се у Својој целокупности налази у Њему. Тако ипостас Сина бива икона и обличје у коме се Отац може сагледати. А ипостас Оца може се видети у икони Сина“. Овде се могу применити речи из Јеванђеља по Јовану: „Ко је видео мене, видео је Оца. Јер, ја сам у Оцу и Отац је у мени“ (14,9-10). Онај ко види Сина, тај види и Оца. Отац је у пуноћи присутан у Сину, и Син је у пуноћи присутан у Оцу. На тај начин свака ипостас, свака Личност постаје носилац целокупне суштине. Божанство се не може делити и не може се комадати; свако Лице Свете Тројице носи га недељиво и потпуно.

  Управо то представља чињеницу која свакоме од Лица (Свете Тројице) допушта да пребива у другоме Лицу. Свети Григорије Богослов каже: „Нераздвојиво божанство присутно је у одвојеним Лицима“. Јер, божанство, односно природа или суштина јесте недељива. Међутим, божанство у својој пуноћи почива у одвојеним Личностима, у различитим Личностима, односно у Личностима које се међусобно разликују.

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Бог јесте Један, али није сâм

Посматрано и са философског и са егзистенцијалног становишта, ово доноси потпуно нове токове у онтологији. Касније ћемо видети значење свега овога. За сада треба имати на уму то да је Црква веома рано одлучила да прихвати такав монотеизам који Једнога Бога неће поистовећивати са самим Богом (= са Богом који је сам). Бог не представља самоћу, односно није усамљен. Никад није био сам. Одувек је број три представљао истинска бића која се налазе у личном односу. Дакле, Бог није монада (= индивидуа) која је узимала на себе различите маске (= ликове) или играла различите улоге. Према томе, ово разликовање битија свакога Лица Свете Тројице довело је до веома израженог проблема тумачења, ако ништа друго оно до проблема философског тумачења и поимања. Наиме, шта хришћани имају на уму кад говоре о тим стварима; или можда говоре бесмислице које само они између себе разумеју? Свети Оци, дакле, ову тему нису могли да оставе у овако магловитом и нејасном стању.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 132)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Личност и ипостас задобијају истоветно значење

Разлог за то јесте потреба Отаца да изразу личност дају онтолошки садржај, односно да покажу како три Лица (= личности) нису ликови (= маске), као што је израз лице до тада подразумевао, него да су то три Бића. Израз личност (persona) дотад је имао значење (позоришног) лика и маске, због чега је увек била присутна сумња у савелијанство. И тако, после Кападокијаца, можемо рећи да је Бог једна суштина а три Лица, а да при том не будемо у опасности да западнемо у савелијанство. Јер, личности означавају ипостаси, а ипостаси означавају потпуна бића.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 148)

[Цвеле1993]

Милане, много ти хвала на овим текстовима, поставаљај још. 0205_whistling

[Guest O.Ugrin]

Bice, na srpskom jeziku, jeste opasan termin za imenovanje licnosti u Trojici posto sobom nosi sliku odelitog, egzistencijalno autonomnog postojanja koje nije primerno Bozanskom postojanju a koje je nije zamislivo mimo Trojicnog postojanja. Dakle, bice (na grckom - o on) i nauka o bicu (ontologija), nije zamislivo mimo odnosa sa drugim bicem, zapravo jeste istina o odnosu bica, o bicu koje se ostvaruje i postoji odnosom. Bog nije zamisliv mimo Trojice, posto svako lice nosi punocu prirode te, ponistenjem jednog lica, dobijamo ponistenje i preostala dva. Logicno, to je nemoguce i o ovome samo hipoteticki mozemo govoriti ne bi li priblizili sliku takvog postojanja sebi jer smo za takvo postojanje naznaceni, a zato Bog i stvara Evu, ali zato i daje ''kozne haljine'' nakon pada prvostvorenim ljudima da ne bi smrt jednih uzrokovala smrt svih. Jednom recju, dolazi do fragmentacije licnosti tako da ljudi umiru ali njihovom smrcu ne prestaje da postoji covek, odnosno priroda njegova, vec se iznova i iznova radjaju novi. Cilj postojanja jeste ostvarenje licnosti, zapravo ostvarenje coveka kao bica, postojanja u odnosu, sto je garant Vecnosti. Zato se Logos i Ovaplocuje, uzevsi na Sebe ljudsku prirodu, time ostvaruje Zivot kao odnos, za coveka, koji je sada u mogucnosti da taj model zivljenja ostvari kao sopstveni model zivljenja. Zato Crkva i jeste zajednica i zato krstenjem prevazilazimo svoju biolosku ipostas eklisioloskom ostvarujuci se u evharistijskoj, ucestvujemo u licnosti Hristovoj, bivajuci ud Njegovog Tela.

To bi, u najkracim crtama, bilo to i zato naglasavam da je termin bice, na srpskom jeziku i za srpsko govorno podrucije, opasan kao sto je bio opasan i pojam prosopon pa su ga zamenili pojmom ipostas, omiusios zamenjen terminom omousios, sto je i bilo zalaganje Kapadokijaca u njihovoj borbi za jasnu terminologiju. Sa tim u vidu, termin bice bih zamenio terminom licnost te na bazi tog termina gradio razmisljanje o Trojicnom postojanju ali i o licnosti, kao modela postojanja, za Vecnost...

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Садржај Августиновог тријадолошког богословља

Покушавајући да пронађе аналогије у човековом постојању, Августин од сâмога почетка прави крупну грешку која жигоше целокупни каснији ток богословља о Светој Тројици на Западу. Грешка је у томе што аналогију, или модел, тражи само у једном човеку - док кападокијски Оци никад нису могли да виде аналогију Тројице посматрајући једног човека. Да би се таква аналогија могла извести, увек су била потребна три човека. Наиме, док је за Кападокијце свака божанска Личност представљала потпуну ипостас, потпуно биће (према томе, уколико бисмо тражили потпуну сличност са човечанским искуством, требало би да узмемо Петра, Павла и Косту да бисмо образовали тројицу), Августин је управо овде чинио грешку мислећи да Тројицу може пронаћи само у Петру, односно изучавајући само једног човека. Погледајте у ком правцу иде његова мисао: посматрајући само једног човека, чини му се - под утицајем неоплатонизма - да ум представља оно суштинско у човеку, и то у оном платоновском смислу да је ум тај који чини да ја будем ја. Овакво учење, које је започео Августин, касније су развили Картезије (Декарт) и целокупна западна мисао, којом доминира ова интровертованост: сâм испитујем своју савест; сâм могу да пронађем себе (= своје ја), немајући потребе да се обазирем на онога ко је поред мене; сâм поседујем могућност да размишљам; поседујем свест о себи, што представља кључ за разумевање мога бића (= постојања). Cogito ergo sum, „мислим, дакле постојим“. Према томе, довољно је да кажеш да постојиш, довољно је да си сâм, да изучаваш своје биће; и због тога није потребно да гледаш око себе. Дакле, посматрајући једног човека, тражимо да пронађемо у њему и аналогије које ће нам пружити појам тројичног постојања. Ту проналазимо елементе које Августин издваја и на којима гради своју тријадолошку теологију.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 152)

[karadjordje]

Би л` ти нама скенирао ову књигу  klapklap

[Milan Nikolic]

Nemam iskustva u tolikoj meri. :smiley: Valjda će se naći negde.

[karadjordje]

Е сад ме разочара  klapklap

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Начело беспочетности Божије

Када је Бог у питању, хипотеза о непостојању простора и времена у Њему, постаје стварност. А шта то значи? Значи да множина (= мноштво) није у супротности са јединственошћу (= једнином). У томе је тајна Свете Тројице. То је тајна за наше искуство, јер је по нашем поимању множина увек у супротности са једнином. Ово, дакле, представља тајну за наше искуство; међутим, од часа кад Бога прихватимо као нествореног (= нетварног) Бога, који не подлеже простору и времену, то престаје да буде тајна. (...) Догмат о Светој Тројици представља најбогатију егзистенцијалну поруку коју нека религија или нека философија може да има. Кападокијски Оци, дакле, кажу да пример, односно аналогија између једне човечанске природе и множине (= многих) људи може бити примењена на Бога - под условом да у Божије постојање не уводимо категорије простора и времена. На тај начин аутоматски нестаје проблем трију Богова унутар Свете Тројице.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 139-140)

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Основно објашњење кападокијских Отаца о Светој Тројици

Кападокијци су, говорећи о Светој Тројици, користили одређене примере и слике, које су увек биле карактеристичне по томе што су садржавале потпуна бића. На Првом васељенском сабору, кроз богословље светог Атанасија Великог, истакнуто је да се Син рађа из природе или из суштине Очеве. Ово је могло бити схваћено и тако да се Син рађа као пројекција суштине Очеве, а не као потпуно и самостално биће. Уколико имамо три пројекције суштине Божије, тада се веома приближавамо савелијанству. Због тога су се ,,једносуштности'' оштро успротивили они који су се уплашили да никејски израз ,,једносуштан'' носи у себи опасност од савелијанства. Савелије је сматрао да је Бог монада која се проширује и поприма те три улоге, а на концу ће се та група (од три Лица) опет сабрати и опет ће постати једно. Сматрао је Бога једним бићем, које се шири и задобија три обличја једне те исте суштине. Кападокијци су желели да искључе такво учење и због тога су упорно тврдили да та три Лица не представљају три пројекције једне те исте суштине, него да су то три самостална, потпуна бића; због тога су и истицали појам ,,ипостас''.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 209)