Зашто људи варају?

[Deja Vu]

Проблем је у поносу. Кад нас неко превари, нама је у ствари повређен понос, што је последица гордости. А прећи преко повређеног поноса је мнооого тешко. И то важи и за хришћане и за нехрићане. ”Зар је он/она бољи/боља од мене?” Ако пажљиво размислимо и загледамо се у себе, видећемо да се свако једење због (било какве) преваре у ствари егоцентрично. Увек је ”ЈА” у центру тог бола.

 

Шта има лоше у полигамији/полиандрији ако се тако договоримо? Нема ништа лоше, само што црква каже: ”но но”. И ко хоће да буде у цркви, мора да слуша. Просто и једноставно.

 

Па и мени тако делује. Зато сам покренуо то питање, ако се људима вређа понос приликом преваре, да ли превазилажењем тога као суперхришћанина долазимо да нас баш брига што нам жена тамо са неким хопа-цупа, ми и даље са њом у браку, чак иако га доводе кући, ми му пожелимо добродошлицу. 

 

Једно је кад ја неког преварим и тиме повредим, а друго је кад мене неко превари.  Имам могућност и да се не увредим на тако нешто. Исто као кад ја неком ударим песнајом у главу па он кука и бесни, а друго је кад мене неко удари. Имам избор да стоички издржим, па и да му окренем образ како Христос каже. Но, поставља се питање да ли ћемо таквим равнодушним гестом помоћи ближњем?