Личности - Митрополит Иларион Алфејев

[bora]

Пријатељу....ово сада је толико далеко од Христа....да верујем да неће никог од нас познати када дође време...

А ја нисам оптужио клир да су штетна појава.....стварно нема потребе за конструкцијама и Б92 методама......него да има доста клира којима није место у Цркви...

од Епископа да Свештенства...то је ваљда моје право да речем!

Ај ти мало изучи историју Цркве...па да причамо!

п.с

а о богумилима нећи ни да коментаришем...

Mihajlo, prvi put da se sa tobom slazem.

[berđajev bijeli]

Mislim da se puno pažnje obraća na to ljubljenje ruku. Ono što poražava je ushićenje i oduševljenje tih pravoslavnih sveštenika pojavom samog pape, koje je primjetno na njihovim licima. Izgledaju mi kao tinejdžerke koje su konačno uspjele da lično upoznaju svog omiljenog pjevača ili glumca. I sam papa je bio dio te popularne parade osamdesetih sve sa Madonom, Eltonom Džonom, Lejdi Dajanom, Bonom Voksom, Majkl Džeksonom i ostalim. Mogu sve skupa da ih zamislim kako pjevaju Wind of change na ruševinama Berlinskog zida ili u Sarajevu dok masa kliče. E pa ostalo je još nešto od te histerije i danas. Mada doduše nismo očekivali da se ona projavi baš kod pravoslavnih sveštenika.

Stvar bi tu trebala da bude prosta. Ako se papa priznaje kao duhovni autoritet ili episkop onda bi svakako trebala da mu se poljubi ruka (tj. uzme blagoslov), a ako se ne priznaje (što logično slijedi za sve pravoslavne) onda ne bi trebalo da mu se ljubi ruka. Ili iz kurtoazije treba da se ljubi ruka svakom starcu od osamdeset godina? Ne znam. Ne razumijem šta ovo danas rade "pravoslavni" sveštenici i arhijereji, kud su krenuli i dokle će stići...

[Оља]

2суботаокт 2011

Posted by radiosvetigora

У петак 21. октобра, предсједник синодалног Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, митрополит Волоколамски Иларион, примио је у Москви представнике Центра за међурелигијски дијалог при Организацији за исламску културу и везе Ирана: директором Центра др Мухамедом Хусеином Музафаријем и његовим замјеником др Мохсеном Шоджаханијем.

Пожељевши гостима добродошлицу, митрополит Иларион је истакао да су за Русију односи са исламским свијетом увијек били од изузетне важности, будући да се вјековима налази на раскрсници Истока и Запада, као и због тога што су муслимани друга по бројности вјерска заједница у земљи.

Главна тема састанка била је припрема следећег засиједања мјешовите Руско-Иранске комисије за дијалог „Православље-Ислам“. Договорено да се одржи 2012. у Москви. Тема сусрета, како је одлучено, биће везана за дискусију о концептима достојанства, слободе и људских права у двјема вјерским традицијама. Митрополит Иларион је гостима рекао да је Руска Православна Црква 2008. усвојила документ под називом „Основе учења о слободи, достојанству и људским правима“. Овај документ одражава основе православног богословља по питању разумијевања слободе, достојанства и људских права, и нуди могућност њиховог усклађивања са свјетовним учењем о људским правима. На сусрету руских и иранских богослова 2012. разматраће се комплекс проблема везаних за разумијевање људских права у религиозним и свјетовним културама.

[Guest - . . .-]

Каже наш народ да би о некоме могао да судуш треба најпре да га упознаш.Тако и ја створих прваи суд о Митропилиту Илариоу тек наког упознавња са њим.А упознао сам се на следећи начин.Читајући његове беседе и оно мало његових преведих књига на српски језик схватио сам да се ради о врло великом телогу данашњице. Праву слику сам створио проликом његовог боравка у Србији у марту тј.априлу ове године.Када сам га видео на факултеу схватио сам да се ради о врло културном човеку који пази на сваку своју реч,а притом веома лепо изгледа.Али тек на светој Литургији у ман.Раковици видео сам да је он и подвижник,јер када је скинуо горњу мантију,телом ме је подсетио на дрвене пустињаке какве видимо на фрескама. Врхунац је била света Литургија јер сам се уверио да он заиста СЛУЖИ Господу.Сваки његов покрет и свака рач су били на месту.Чак и неки проблеми који су код нас готово уобичајни (попут различитих одежди,гршака за певницом...) нису моги да га одвоје од служења.Чинило ми се као да је био на небу.

Тако да заиста могу да кажем да га познајем.

А Светог Марка Ефеског познајемо из његовог житија и из дела која је чинио.Својим делима је постао заштитник Православља од Запада .Па какве везе има он са Мит.Иларионом вероватно се питате,има много тога.

Разлог писања овог текстића су разне оптужбе које стижу на рачун Митрополита ових дана.А као што сви знају ових дана је у току сајам књига,те идући Сајмом нађох књигу "Свети Марко Ефески и Флорентинска унија" у кој има много важних података,те ћу их сада приказати.

О ЦЕЛИВАЊУ РУКЕ

Навешћу део и књиге,страна 35

" Пошто је био обавештен да грчки клирици на знају на који начин треба да протекне њихово међусобно поздрављање,папа их је обавестио да ову ствар препушта њима.Међусобно поздрављање између грчког свештенства и папе састојало се у томе што је папа разменио целив са Патријархом,док су остали грчки епископи,разменивши целив са папом,након овога ЦЕЛИВАЛИ ЊЕГОВУ РУКУ". Дакле свети Марко Ефески је целивао руку папи.О овоме сведочи Сиропулу,очевидац и сам учесник у преговорима.

О ЛЕПИМ РЕЧИМА

Пошто многи замерају Митрополиту на некких похвалам папиној вери,да видимо какве је похвале изгворио Св.Марко папи.

Страна 41.

" Данас је почетак радости читавог света!Данс духовни зраци васељенског сунца излазе за читав свет.Данас удови Тела Господњег,који су раније били раздељени и раздвојени теком многих векова,хитају ка узајамном јединству!И неће страдати Глава-Христос Бог-да буде над раздељеним телом,и Љубави не жели одузети од нас окове љубави!Због тога Он теје подстакао,тебе КОЈИ СИ ПРВИ МЕЂУ ЊЕГОВИМ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉИМА,да нас позовеш овамо,и покренуо нашег најпобожнијег императора да те послуша,а такође је учинио да наш пастир и патријарх заборави старост и дугогодишњу слабост,а нас пастире који се налазимо под њим,са свих страна је сакупио и учинио да се одважимо на дугачак пут и на море и остале невоље...Дакле Сјатијејши Оче,прими децу која ти долазе са далеког Истока,загрли њих,која су била раздвојена током много времена,ИСЦЕЛИ ОНЕ КОЈИ СУ ПАЛИ У ЗАБЛУДУ."

Даље се свети Марко моли Господу да уклони раздоре и да дође до једниства.Наравно само кроз јединство које значи да католици одбаце заблуде.

Из свега приложеног видимо да Мит.Иларион није тај који највише хвали папу,а ако ћемо строго судити испада да је он већи од Светог Марка јер није Патријарх а није ни целивао руку Папи.

Бранислав Керечки

Фејсбук

[Јелена Симић]

Каже наш народ да би о некоме могао да судуш треба најпре да га упознаш.Тако и ја створих прваи суд о Митропилиту Илариоу тек наког упознавња са њим.А упознао сам се на следећи начин.Читајући његове беседе и оно мало његових преведих књига на српски језик схватио сам да се ради о врло великом телогу данашњице. Праву слику сам створио проликом његовог боравка у Србији у марту тј.априлу ове године.Када сам га видео на факултеу схватио сам да се ради о врло културном човеку који пази на сваку своју реч,а притом веома лепо изгледа.Али тек на светој Литургији у ман.Раковици видео сам да је он и подвижник,јер када је скинуо горњу мантију,телом ме је подсетио на дрвене пустињаке какве видимо на фрескама. Врхунац је била света Литургија јер сам се уверио да он заиста СЛУЖИ Господу.Сваки његов покрет и свака рач су били на месту.Чак и неки проблеми који су код нас готово уобичајни (попут различитих одежди,гршака за певницом...) нису моги да га одвоје од служења.Чинило ми се као да је био на небу.

Тако да заиста могу да кажем да га познајем.

А Светог Марка Ефеског познајемо из његовог житија и из дела која је чинио.Својим делима је постао заштитник Православља од Запада .Па какве везе има он са Мит.Иларионом вероватно се питате,има много тога.

Разлог писања овог текстића су разне оптужбе које стижу на рачун Митрополита ових дана.А као што сви знају ових дана је у току сајам књига,те идући Сајмом нађох књигу "Свети Марко Ефески и Флорентинска унија" у кој има много важних података,те ћу их сада приказати.

О ЦЕЛИВАЊУ РУКЕ

Навешћу део и књиге,страна 35

" Пошто је био обавештен да грчки клирици на знају на који начин треба да протекне њихово међусобно поздрављање,папа их је обавестио да ову ствар препушта њима.Међусобно поздрављање између грчког свештенства и папе састојало се у томе што је папа разменио целив са Патријархом,док су остали грчки епископи,разменивши целив са папом,након овога ЦЕЛИВАЛИ ЊЕГОВУ РУКУ". Дакле свети Марко Ефески је целивао руку папи.О овоме сведочи Сиропулу,очевидац и сам учесник у преговорима.

О ЛЕПИМ РЕЧИМА

Пошто многи замерају Митрополиту на некких похвалам папиној вери,да видимо какве је похвале изгворио Св.Марко папи.

Страна 41.

" Данас је почетак радости читавог света!Данс духовни зраци васељенског сунца излазе за читав свет.Данас удови Тела Господњег,који су раније били раздељени и раздвојени теком многих векова,хитају ка узајамном јединству!И неће страдати Глава-Христос Бог-да буде над раздељеним телом,и Љубави не жели одузети од нас окове љубави!Због тога Он теје подстакао,тебе КОЈИ СИ ПРВИ МЕЂУ ЊЕГОВИМ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉИМА,да нас позовеш овамо,и покренуо нашег најпобожнијег императора да те послуша,а такође је учинио да наш пастир и патријарх заборави старост и дугогодишњу слабост,а нас пастире који се налазимо под њим,са свих страна је сакупио и учинио да се одважимо на дугачак пут и на море и остале невоље...Дакле Сјатијејши Оче,прими децу која ти долазе са далеког Истока,загрли њих,која су била раздвојена током много времена,ИСЦЕЛИ ОНЕ КОЈИ СУ ПАЛИ У ЗАБЛУДУ."

Даље се свети Марко моли Господу да уклони раздоре и да дође до једниства.Наравно само кроз јединство које значи да католици одбаце заблуде.

Из свега приложеног видимо да Мит.Иларион није тај који највише хвали папу,а ако ћемо строго судити испада да је он већи од Светог Марка јер није Патријарх а није ни целивао руку Папи.

Бранислав Керечки

Фејсбук

Oдлично, само доста кратко, а и на крају је упао у замку и, у неку руку, писао исто као они којима је ово намењно. то упоређивање ми се не допада, али добро, текст је добар.

[Оља]

Архиепископ Иларион прославио имендан у Сиднеју

3. Новембар 2011 - 10:33

У четвртак, 03. новембра 2011. године, у саборном храму Руске Заграничне Православне Цркве у сиднејском насељу Стратфилд, посвећеном Првопрестолним Апостолима Петру и Павлу, торжествено је служена Света Архијерејска Литургија којом је Високопреосвећени Архиепископ Иларион прославио свој имендан - празник Светог Илариона, схимника кијевско-печерске лавре.

Началствовао је Високопреосвећени Митрополит источноамерички и њујоршки, Првојерарх Руске Заграничне Православне Цркве и Архиепископ сиднејски и аустралијско-новозеландски Г. Иларион а саслуживао му је Преосвећени Владика Иринеј, Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве, са бројним свештеницима и ђаконима из обе јурисдикције. Литургији је присуствовао и Високопреосвећени Архиепископ монтреалски и канадски г. Гаврило.

Преосвећени Владика Иринеј, у пратњи јерођакона Силуана (Мракића) и ђакона Петра Мракића, учествовао је и у прослави која је затим уследила у просторијама руске епархије. Честитајући Високопреосвећеном Архиепископу Илариону и свом његовом свештенству, монаштву и верном народу, Владика Иринеј још једном је истакао значај и дубину братских српско-руских односа.

Конкретизација српско-руског братства, макар у Сиднеју, види се и из наступајуће заједничке добротворне акције која се спрема у Блектауну. Наиме, у организацији Српских Четника Аустралије, а са благословом Њ.П. Епископа Иринеја и Њ.Впр. Архиепископа Илариона, у недељу 27. новембра 2011. године, у српској парохији Светог Николе у Блектауну одржаће се хуманитарни пикник на коме ће се, милосрђем српског и руског верног народа из Сиднеја и околине, сакупљати средства за помоћ напаћеном српском народу на Косову и Метохији.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландск

[Оља]

Московски Божићни фестивал

09понедељакјан 2012

Митрополит Иларион

Први музички догађај нове године у Русији је Међународни божићни фестивал (2-8. јануар), који се одржава у главном граду други пут.

Његов програм обухвата духовну музику различитих земаља и народа. Слушаоцима ће бити представљене мелодије, почев од 9. века све до данашњости – од византијских и православних духовних песама све до католичких григоријанских хорала. Пред слушаоцима ће наступити хорови из Русије, Француске, Грчке и САД, који су носиоци и чувари древних традиција. Ми се трудимо да се бавимо не само извођачком делатношћу, већ и истраживачком, – каже организатор фестивала Олга Љакина. – Ове године смо позвали колективе, који су у правом смислу удубљени у изворе духовних традиција.

Божићни фестивал има два уметничка руководиоца: Владимир Спиваков је истакнути виолиниста, диригент, председник Московског Међународног Дома музике, и митрополит Волоколамски Иларион, председник Оделења спољних црквених веза Московске патријаршије и композитор. Хорски фестивал омогућује усвајање не само певачке уметности, већ и духовне, религиозне музике – каже митрополит Иларион – не ограничавамо репертоар само литургијским песмама, доста широко третирамо појам религиозна музика.

Ја сам принципијелни противник тога да се на богослужењима изводи световна музика у било којој варијанти – наставља архијереј – С друге стране, сматрам да то духовно искуство, које стичемо у цркви приликом богослужења, може да буде пренето и ван богослужења, између осталог, и на концертној позорници. Моја дела су управо компонована као покушај да се уз помоћ хора и оркестра пренесе аудиторијуму – не баш обавезно црквеном – мисли и осећања, које имамо приликом богослужења, између осталог, у Божићном периоду.

После великог успеха која су дела митрополита Илариона доживела у Ватикану, Торонту, Москви, Истанбулу и Мелбурну, композитор-епископ представља аудиторијуму Божићног фестивала светску премијеру – Stabat Mater према латинском канонском тексту. То су веома дирљиве речи, посвећене Богородици која стоји под Христовим Крстом – коментарише митрополит Иларион. Диригент ће приликом премијере бити маестро Владимир Спиваков.

Извор: Глас Русије

[Оља]

Свечаном литургијом обележена десетогодишњица хиротоније Митрополита Илариона

17. Јануар 2012 - 13:37

Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски Г. Иларион, шеф Одељења за међуцрквене односе Московске Патријаршије, обележио је 14. јануара 2012. година на празник Обрезања Господњег и дана молитвеног сећања на Св. Василија Великог, десетогодишњицу своје хиротоније началствујући свечаном Светом Архијерејском Литургијом у цркви Богородице у Москви. Митрополиту су саслуживали гости из помесних Православних Цркава у које спадају Грузијска Патријаршија, Грчка Православна Црква, Пољска Православна Црква, Православна Црква Чешких земаља и Словачке, као и настојатељи Подворја: Јерусалимске Православне Цркве, Бугарске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, и Грузијске.

После Литургије прочитане су честитке Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила, Патријарха грузијског и Католикоса Г. Илије II и Митрополита чешких земаља и Словачке г. Христофера.

Игумана Илариона (Алфејев) изабрао је Свети Синод Руске Православне Цркве 7. децембра 2001. године за викарног Епископа Керча. На Божић, 7. јануара 2002. године. Игуман Иларион постао архимандрит у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Смоленску. Хиротонисан је 14. јануара 2002. године у Цркви Христа Спаситеља у Москви. Патријарх московски и целе Русије Алексеј II га је хиротонисао и њему је саслуживало десет епископа, међу којима је био и Митрополит Кирил. Он је изабран 17. јула 2002. за Епископа подолског, викара Московске епархије, и шефа подворја Руске Православне Цркве при Европским међународним организацијама. Постао је Епископ бечки и аустријски, иако је и даље био настојатељ Подворја у Бриселу.

Епископ Иларион је изабран 31. марта 2009. за шефа Одељења за међуцрквене односе Московске Патријаршије и стални члан Светог Синода са титулом Епископ волоколамски, викар Патријарха московског и целе Русије.

Извор: Московска Патријаршија

СПЦ

[Оља]

Патриаршее поздравление митрополиту Волоколамскому Илариону с 10-летием архиерейской хиротонии

Святейший Патриарх Московский и всея Руси Кирилл поздравил председателя Отдела внешних церковных связей митрополита Волоколамского Илариона с 10-летием архиерейской хиротонии.

Его Высокопреосвященству, Высокопреосвященнейшему Илариону, митрополиту Волоколамскому, председателю Отдела внешних церковных связей Московского Патриархата

Ваше Высокопреосвященство!

Примите мои сердечные поздравления со знаменательной датой в Вашем служении на благо Христовой Церкви — 10-летием архиерейской хиротонии.

В 2002 году в кафедральном соборном храме первопрестольного града Москвы тайнодействием Всесвятаго Духа и возложением рук преемников апостольских Вы были возведены в епископское достоинство и ныне ревностно совершаете важные и ответственные труды в Винограднике Господнем.

Определенное Вам Священноначалием послушание в Отделе внешних церковных связей требует много времени и сил, и Вы стремитесь к вящей славе Божией показывать «в себе образец добрых дел, в учительстве чистоту, степенность, неповрежденность, слово здравое, неукоризненное» (Тит. 2:7-8).

Осуществляя сотрудничество с Поместными Православными Церквами, ведя диалог с инославием, Вы не оставляете без внимания и поддержки преследуемых за веру наших братьев и сестер, пытаясь дипломатическими методами достигнуть прекращения насилия.

Вашей насущной заботой сегодня является также подготовка квалифицированных специалистов. Возглавляя Общецерковную аспирантуру и докторантуру, Вы с усердием исполняете эту непростую работу.

Возношу молитвы Всещедрому Владыке Неба и земли, дабы Он сподобил Вас в крепости душевных и телесных сил, в мире и радости успешно совершать дальнейшее служение на пользу Его Святой Церкви.

С любовью о Господе

+КИРИЛЛ, ПАТРИАРХ МОСКОВСКИЙ И ВСЕЯ РУСИ

[Guest]

ЧЕСТИТКА МИТРОПОЛИТА ИЛАРИОНА ПОВОДОМ ДАНА РОЂЕЊА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

Светигора Прес |

Митрополит Иларион у Цетињском манастиру

ЦЕТИЊЕ, 30. јануара – Поводом дана рођења Митрополита Амфилохија, 7. јануара, Високопреосвећени Митрополит волоколамски Господин Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, најближи сарадник Свјатјејшег Патријарха московског и цијеле Русије Господина Кирила упутио је Митрополиту Амфилохију честитку чију садржину у потпуности преносимо у преводу на српски језик:

Његовом Високопреосвештенству

Високопреосвећеном Амфилохију,

Архиепископу Цетињском,

Митрополиту Црногорском и Приморском

Ваше Високопреосвештенство,

Драги Владико,

Срдачно Вас поздрављамо поводом Вашег дана рођења.

Животни пут Вашег Високопреосвештенства обиљежен је изванредном научном и архипастирском дјелатношћу, и с правом Вас данас уважавају као познатог богослова и једнога од најауторитавнијих јерараха братске Српске православне Цркве и читавог православног свијета.

Ваша паства воли Ваше Високопреосвештенство због очинске бриге о њој у мучним годинама искушења, које посљедњих деценија трпи црквени народ Црногорско-приморске Митрополије. Ви чврсто и храбро браните достојанство канонског Православља у Црној Гори, чинећи тако подвиг свједочења о његовом неразоривом јединству с духовном традицијом славне вјековне Пећке Патријаршије.

На онај свечани дан молитвено Вам желим мир, свесилну помоћ Божију у Вашем архипастирском служењу и крепко здравље на многаја и благаја љета.

С братском љубављу у Господу

Предсједник

Одјељења спољних црквених веза Московске Патријаршије

Митрополит Волоколамски

+ Иларион

[Оља]

[Оља]

Русија ће штитити права хришћанских мањина на Блиском истоку

10петакфеб 2012

Posted by radiosvetigora

Током сусрета премијера Руске Федерације, Владимира Путина, са представницима традиционалних вјерских заједница у Русији, одржаног 8. фебруара у Москви, предсједник синодалног Одјељења за спољне црквене везе, митрополит Волоколамски Иларион, покренуо је питање прогона хришћана у више земаља:

„Желио бих да кажем нешто о положају хришћанских мањина на Блиском истоку и у неким другим земљама. На примјер у Ираку, Египту, земљама у којима су режими срушени уз помоћ страних сила, видимо да се положај хришћана у тим земљама драматично погоршао“, истакао је Митрополит. „У Ираку је под Садамом Хусеином живјело 1,5 милион хришћана, а данас их је остало око 150 хиљада. Слушамо о нападима на хришћанске храмове и пожарима у Египту. Статистика каже да сваких пет минута негдје у свијету за вјеру пострада по један хришћанин. То се првенствено односи на земље Блиског истока: Египат, Ирак, а такође и на Пакистан, Авганистан. Тренутно се погоршава ситуација у Индији. Хришћане убијају, хришћанке силују, хришћанске храмове пале, одвија се масовни егзодус хришћана из земаља у којима су вјековима мирно и хармонично живјели са муслиманима и припадницима других религија“.

Митрополит Иларион је изразио наду да ће, у случају побједе г. Путина на предстојећим предсједничким изборима, систематска заштита хришћана у земљама у којима су подвргнути прогону, бити један од задатака спољне политике Русије.

„Снажна Русија, то је Русија која штити хришћанске мањине у тим земљама, што подразумијева тражење гарантовања њихових права у замјену за политичку подршку или економску помоћ“, закључио је архијереј.

У одговору на питање митрополита Илариона, г. Путин је рекао: „Можете бити сигурни у то. Нема сумње да ће тако бити“.

Премијер је, такође, подвукао значај међувјерског дијалога: „С тим у вези хтио бих да кажем да важан фактор решавања овог озбиљног проблема са којим се суочавамо у разним дјеловима свијета, представља наставак рада међу вјерским заједницама на међународном плану. И то се можда најприје односи на наше сусједе. Знамо како су добри, чак и пријатељски, односи између представника Исламске заједнице у Азербејџану и свјатјејшег Патријарха. Утицај који локални вјерски ауторитети, рецимо муслимански, имају на свој народ, на муслимане, у њиховом васпитању, је од великог значаја. У том смислу и ми морамо ујединити снаге са вама, како у земљи тако и на међународној сцени. Ако будемо радили тако консолидовано, сигурно ћемо имати успјеха“.

[Guest]

Богословска академија у Минску Митрополиту волоколамском Илариону доделила степен доктора богословља honoris causa

15. Март 2012 - 9:22

Са благословом Његове Светости Патријарха московског и целе Русије г. Кирила и на позив Митрополита минског и слутског Филарета, Митрополит волоколамски Г. Иларион, шеф одељења за међуцрквене везе Московске Патријаршије, у својству ректора Школе за постдипломске и докторске студије Свети Кирило и Методије и председник Синодске библијско-богословске комисије, током своје посете Белорусији, посетио је Богословску академију у Минску.

Његовo Високопреосвештенство поклонио се чудотворној икони Богородице зировитске, а 6. марта 2012. године посетио је цркве и знаменитости манастира Покрова Пресвете Богородице у Зировици и посетио је Богословски факултет. У подне, Митрополит Филарет је на церемонији уручио Митрополиту Илариону докторат honoris causa Минског Богословског факултета. После говора, Митрополит Филарет је уручио Митрополиту Илариону диплому, крст и панагију. Митрополит Иларион се захвалио и поклонио Богословском факултету икону Светог Исака Сирина.

Извор: mospat.ru

[Guest]

Манија политичке коректности уништава Европу

О узроцима и перспективама пораста хришћанофобије у Европи, о тенденцији према одрицању од традиционалног морала и посебном путу Русије, о филму „Диригент“ и смислу живота у интервјуу који је дао новинарки РИА Новости Олги Липич у тешко време за Цркву, говорио је један од њених истакнутих јерарха – председник Оделења за спољне црквене везе Московске патријаршије, композитор, митрополит Волоколамски Иларион.

Фото: РИА Новости, Владимир Федоренко

— Забрану ношења крстића у радно време у Великој Британији многи верници сматрају за истакнути пример пораста хришћанофобије у Европи у току последњих година. Познато је да су британски грађани који су добили отказ због демонстрације својих религиозних симбола поднели тужбу суду у Стразбуру. Како се сад развија ситуација и шта Ви о томе мислите?

— Позиција владе Велике Британије која се састоји у оправдању забране послодаваца за ношење крстића на радном месту садржи се у позиционом документу упућеном Европском суду за права човека. Овај позициони документ је упућен у одговор на тужбу неколико грађана Велике Британије којима је у различито време забрањено да носе крстић. Између осталог, то је позната Нађа Евејда, чији је случај имао приличног одјека: пре неколико година она је остала без посла у авиокомпанији “British Airways” зато што је одбила да скине крстић који је носила преко униформе. Затим је медицинска сестра Ширли Чаплин која је 30 година радила у болници добила отказ зато што је носила крстић. И још низ лица која су одбила да региструју савезе истог пола као брак.

У овом позиционом документу који нам је непознат, по информацијама из медија каже се да послодавци имају право да забране ношење крстића. И енглески правници у одбрану ове позиције истичу читав низ аргумената важећег права Велике Британије, као и религиозне аргументе, на пример, да ношење крстића за хришћане није обавезно.

У разматрање ове теме укључио се Кентерберијски надбискуп Ровен Вилијемс који је говорио да је за многе крстић данас постао део некита. Неслагање с овом позицијом истакао је претходни надбискуп – лорд Кери.

У принципу, ово питање се сад разматра у Великој Британији. Међутим, главно је, како ми се чини – сама формулација питања о томе да послодавац може да забрани ношење религиозних симбола својим радницима, а посебно ношење крста. Мислим да то сведочи о врло озбиљном моралном паду и о свесном одрицању представника руководства Велике Британије од хришћанских корена ове земље.

Мислим да је једина паралела која се овде може навести и која ми сасвим природно пада на памет – паралела са Совјетским Савезом у којем је било забрањено управо ношење крстића и где су они скидани с врата уколико би били примећени. И ја сам био ђак, носио сам крстић и сећам се како ми га је наставница кад је приметила ланчић, извукла га је и скинула... Уколико Велика Британија у идеолошком диктату жели да постане налик на ратоборни секуларизам Совјетског Савеза, то неће бити најласкавије поређење за земљу која се сматра демократском.

— А с чиме је, по Вашем мишљењу, повезано то што се слични догађаји у току последњих година бележе један за другим?

— Мислим да је у многим западним земљама, а посебно у Великој Британији – настала некаква манија политичке коректности која се развија брзином манијакалне психозе. Ова политичка коректност се састоји у томе: не дај Боже да ми хришћани или ми – представници ове или оне западне земље било чиме увредимо муслимане, или Јудејце, или хиндуисте или представнике других религија. И да се не би изазвали међурелигиозни конфликти нуди се следеће решење: хајде да потпуно одстранимо религију из друштвеног поља и да одстранимо религиозне симболе из живота друштва – тада ће наводно победити мир и љубав међу вероисповестима.

Међутим, знамо да религиозни симболи једних конфесија у апсолутној већини случајева не изазивају никакву љутњу, напротив, изазивају саосећање код представника других конфесија. У ствари, ови религиозни симболи изазивају љутњу управо код атеиста и представника секуларизованог погледа на свет. Није случајно што у редовима бораца против крстова пре свега видимо управо ратоборне атеисте.

—Да ли се може рећи да се у европским земљама формирао и да делује лоби људи на високим функцијама који ватрено подржавају легализацију истополних савеза, еутаназију, односно максимално укидање забрана које су у друштву постојале вековима? Условно говорећи, да постоји извесна завера, притом не просто антихришћанска, већ усмерена против обичаја свих традиционалних религија?

— Наравно, за ове људе су хришћанство, крст и други хришћански симболи исто што и црвена марама за бика. И није случајно што их ови симболи нервирају: позиција хришћанства по свим овим питањима је врло недвосмислена.

Иако смо више пута говорили о томе да се данас у читавом низу хришћанских Цркава, а посебно у Енглеској цркви саме традиционалне представе о моралним вредностима разлокавају. И на смену моралној доктрини која је забележена у Светом Писму, у Новом Завету, у Јеванђељима и апостолским посланицама, у делима светих отаца, долазе нови либерални стандарди који се инкорпорирају у учење ове или оне хришћанске Цркве о моралу и приморавају их на модификацију ових моралних постулата како би се угодило савременим секуларизованим стандардима.

Тога се добро сећам пошто сам се школовао у Великој Британији од 1993. до 1995. године. И буквално на моје очи, чак за две године, имао сам прилике да видим постепено срозавање енглеског друштва и медија у пучину овог секуларизма.

На пример, сећам се случаја кад је у једном популарном телевизијском програму (чини ми се "Hard Talk") било постављено питање (заправо емисија се тако и звала): „Да ли свештеник мора да верује у Бога?“ Сиже је био следећи: један англикански свештеник по имену Ентони Фримен написао је књигу у којој је доказивао да Бог као лично биће не постоји, да је Бог појам који су људи измислили ради моралног усавршавања. И кад су ову књигу анализирале црквене власти, њен аутор је кажњен на следећи начин: дато му је годину дана за размишљање и посаветовали су му да поново размотри своју позицију. Односно, читавих годину дана он је и даље служио као англикански свештеник, наставио је да обавља свештенодејства не верујући у Бога.

Овакве појаве су се већ тада, 1990-их година могле видети у Енглеској. И наравно, овај процес се само продубљује.

—Које перспективе онда видите? Колико је вероватно да ће овај процес прерасти у окрутне прогоне Цркве у току следећих деценија и то не само у Европи, већ и у Русији? Јер, видимо пораст антиклерикалних расположења у нашем друштву: час акцију око које се дигла велика прашина с плесом девојака у храму Христа Спаситеља, час гласине у вези са станом поглавара у Кући на кеју, час писма Березовског патријарху – све се то претвара у једну велики кампању.

— Треба отворено да говоримо о томе да то није антиклерикализам, већ да су то антицрквено расположени људи који организују овакве кампање и у нашем друштву и у западном друштву.

Али, ако се ипак вратимо Западу, чини ми се да овај процес не може да траје бесконачно. Макар због тога што за цело западно друштво има самоубиствени карактер. И он ће или довести до физичког уништења европских нација или ће се руководство ових држава замислити и почеће да поново разматра своју позицију.

Зашто говорим о физичком уништењу? Зато што на пример, ова либерална безбожна идеологија која је данас постала доминантна у многим земљама Запада не наноси ударац само религији – она пре свега задаје ударац основама људске егзистенције као што су породица и породичне вредности.

Јер, до чега доводи пропаганда хомосексуализма? – До тога да се ствара све више савеза истог пола, који претендују на статус брачних. Притом се само по себи подразумева да у оваквим савезима нема потомства. Уништавање идеала традиционалне породице доводи до тога да има врло мало породица с више деце. Данас је породица с више деце у западним земљама, као и у Русији – велика реткост. Углавном више деце има у породицама муслимана, а не у хришћанским породицама, а још мање у породицама безбожника.

Односно, демографска криза која је данас захватила западне државе већ је довела до тога да опада број становника. И он ће и даље опадати уколико се ови либерални стандарди буду налазили у основи закона, уколико буду формирали јавно мњење и ако се буду пропагирали преко медија.

Уколико људи на власти икада схвате да је то самоубилачки пут и почну да предузимају мере за промену ситуације – можда ће започети обрнут процес. А ако то не схвате и буду тврдоглаве до краја, рекао бих да Западну империју очекује судбина многих великих империја које су постојале и које су пре свега пропале због моралног распада. Као, на пример, Римско царство.

— А како то може да се одрази на Русију? Јер, Русија је делимично Европа и сви ови утицаји, чак и ако је то с неколико година закашњења и слабије, ипак долазе до нас.

— Мислим да Русија не треба да се плаши да иде својим путем. Неколико векова, почевши од епохе Петра Првог покушавамо да се интегришемо у западну културу, у западно друштво, у западни менталитет. У нечему нам то полази за руком – у нечему смо већ постали део западног друштва. Ипак, до сада смо успели да сачувамо своје лице.

Не улазећи у било какве конфликтне односе са Западом, не супротстављајући се вештачки западном свету, ипак можемо и треба да чувамо и развијамо свој културни, национални и духовни идентитет. Јер, Русија је земља у којој већина становника исповеда православну веру и у којој с православцима вековима живе представници других вероисповести.

Мислим да сваки верујући човек у нашој земљи пре свега треба да се побрине за то да живи по својој вери, по оним заповестима којима учи његова Црква или његова вероисповест. Да припадност овој или оној конфесији не буде просто нека културна чињеница, већ да утиче на човеков свакодневни живот.

Ако, на пример, религија учи да је породица савез мушкарца и жене, значи да верник само тако треба да доживљава породицу. Уколико религија учи да брачни пар треба да има онолико деце колико Бог благослови, а не онолико колико они сами планирају (а тако уче и хришћанство, и јудаизам и ислам), то значи да људи треба да живе по овим заповестима.

Бићемо способни за живот тачно онолико колико будемо озбиљно прихватали моралне заповести наших религиозних традиција.

У муслиманским земљама или регионима у којима се чува традиционална представа о породици – видимо стабилан пораст броја становништва. А тамо где је ова представа изгубљена или изопачена запажамо смањење броја становника, демографску кризу. То је врло једноставан и јасан показатељ.

— Сматрамо врло одговорним политичко руководство, законодавце. А шта још могу да учине обични хришћани у Европи за спасење староседелачког становништва континента од изумирања? И како Руска Православна Црква може да помогне?

— Пре свега, треба да сачувамо непоколебљиво основе веронауке и основе моралог учења које смо наследили од Самог Христа, од апостола, од ранохришћанске Цркве и које смо пронели кроз векове, чак и по цену мученичког подвига. Мислим да се снага Православне Цркве састоји управо у томе што она не подлеже утицајима времена, не модификује ни своје вероучење, ни своје морално учење како би угодила секуларистичким либералним стандардима.

Међутим, то се тиче Православне Цркве, рецимо, као организације. Ако је реч о конкретним верницима, треба да констатујемо врло очигледну чињеницу – да ни из далека не живе сви наши парохијани по Христовим заповестима. И ни из далека нису сви они који се сматрају православним хришћанима парохијани наших храмова, не учествују у животу Цркве и њеним тајнама. А што је главно – ни из далека није за све учење Цркве руководство за деловање у свакодневном животу.

Тек кад научимо да свој свакодневни живот градимо на високим моралним основама које проповедају религиозне традиције, моћи ћемо да кажемо да озбиљно схватамо религију.

—У контексту све оштријег сукоба либералног и религиозног погледа на свет посебан значај стиче Ваш заједнички пројекат с режисером Павлом Лунгином – филм „Диригент“ који се појавио на екранима. Како је настала замисао таквог рада и које циљеве сте имали пред собом?

— С Павлом Семјоновичем Лунгином сам се упознао пре пет или шест година, убрзо након што је снимио свој филм „Острво“ који је на мене оставио врло позитиван утисак и убрзо након што сам написао свој ораторијум „Страдања по Матеју“. Поклонио сам му диск с видео снимком премијерног извођења овог дела којем су присуствовали Његова Светост покојни патријарх Алексије Други и садашњи Свјатејши патријарх Кирил (тадашњи председник Оделења за спољне црквене везе), дириговао је Владимир Федосејев. Лунгину се веома свидела ова музика и почели смо да разматрамо питање како би било да се ова музика појача неким видео снимком.

Моје идеје су биле прилично једноставне: да се музика илусрује старим фрескама, рецимо, византијским, македонским и српским, с приказивањем сцена из догађаја Христовог страдања о којима се говори у Јеванђељу и поје у овом ораторијуму. Лунгин је одмах рекао да га то не занима, зато што он не прави документарне већ игране филмове и са своје стране је предложио да музику споји с неком радњом. Даље је почео рад на сценарију. Он је прилично дуго трајао (за то време сам ја постао председник Оделења за спољне црквене везе и митрополит). Знам да је било неколико варијанти сценарија – и у извесном тренутку појавио се сценарио којим је он био задовољан.

У процесу снимања нисам учествовао. Присуствовао сам само једном снимању једне епизоде – кад диригент излази на сцену и почиње да се изводи моја музика.

На крају је добијен резултат, по мом мишљењу, успешног стваралачког савеза. Музика није просто саундтрек уз филм, већ је постала један од главних актера у овом филму. Не само то, неке епизоде филма се потпуно уклапају у ове или оне музичке тачке из ораторијума „Страдања по Матеју“.

—Шта духовна музика и филмска уметност у комбинацији треба да дају савременом човеку, колико могу да га приближе Богу, да га учине бољим, моралнијим и дубљим?

- Мислим да су овакви филмови важни, зато што иако директно не објављују неке религиозне идеје или вредности, наводе гледаоце да се замисле о смислу живота и о одговорности човека за своје поступке.

Строго говорећи, у овом филму нема никаквог религиозног наравоученија. Односно, филм се не завршава, на пример, тиме да је диригент отишао на исповест и добио отпуштење грехова или да су сви јунаци филма сложно кренули у цркву да се причесте.

Лунгин је режисер, који како сам каже, воли да ради у полутоновима, он не воли да доводи сижејне линије до краја. Овде ниједна сижејна линија није доведена до краја. Ми једноставно као да постајемо учесници у извесној драми која се развија неколико дана, али не знамо шта јој је претходило и шта ће за њом уследити.

Ипак, то је филм о врло важним и вечним темама као што су односи између очева и деце, између мужа и жене. И то је филм о томе да неки наши поступци могу бити непоправљиви. На пример, однос овог диригента према свом сину, којег није схватао, којег је игнорисао – и он је свој однос променио тек након што се десило нешто непроправљиво, након што је син отишао из живота.

— Неостварена прича о блудном сину?

- Да, зато што мислим да је филм важан у смислу да приказује свакодневни живот обичних људи – живот у који се улива туга, у који улазе неки проблеми и живот у који се улива музика. И ова музика целој радњи придаје извесну посебну нијансу.

— Да ли се може рећи да јунаци овог филма доживљавају тренутке највећих страсти, бола, страха, туге, сумње који се могу упоредити са Христовим страдањима и да то треба да наговести гледаоцу који размишља пут ка храму?

— У етапи једног од сценарија постојала је идеја да се сиже повезан са животом јунака филма повеже с идејом Христовог страдања, односно да се у филму развијају два паралелна сижеа. На крају Христова страдања као сиже у филму нису приказана – све главно време заузимају сижејне линије повезане с животом јунака.

Ипак, чини ми се да се ова сижејна линија – догађаји Христовог страдања, може пратити у филму, премда не директно. Она се прати кроз музику, кроз фрагменте јеванђељског казивања које се тамо чита. И она се прати кроз однос људске драме, која се развија у филму на наше очи – с Јерусалимом, - местом где се пре две хиљаде година развијала друга људска драма. И на крају све ове драме – доводе до теме односа између човека и Бога.

—Владико, дотакли сте се теме смисла живота. Да ли постоји неки униврзални смисао живота који бисте могли да откријете свакоме ко код Вас долази с таквим питањем?

— Било би врло тешко формулисати универзални смисао живота и кад би се то могло учинити, већ би било учињено. Али мислим да за нас као хришћане не постоји ништа изнад смисла који је формулисао и задатка који је дао Исус Христос: Тражите пре свега Царство Божије и све остало ће вам се придодати.

Не може се данас свакоме лако објаснити шта је Царство Божије. Зато што обични људи, чак и верници Царство Божије замишљају као нешто што је доступно после смрти и што нема директне везе с нашим животом. А ми би, као хришћани који практикују веру, требало да кажемо да Царство Божије може већ бити присутно у нашем земаљском животу уколико то пожелимо.

У цркви долазимо у додир с Царством Божјим које постаје реалност нашег живота кроз наше молитвено искуство, кроз наше учествовање у тајнама, а пре свега у тајни евхаристије (причешћа) – кад не просто општимо с Богом, већ се сједињујемо с Богом духовно, душевно и телесно.

Ово присуство Царства Божијег које најпотпуније осећамо у храму може и треба да прожима цео наш живот. Кад бисмо ово искуство заједничарења у Царству Божијем ставили на прво место, све остало би се око тога градило, приложило. То могу да сведочим из искуства, барем сопственог живота. Али могу да сведочим и на основу искуства многих других људи, које познајем, мојих пријатеља, мојих парохијана, моје маме. А да не говорим о људима из ранијих генерација, о свецима који су много потпуније од нас умели да оваплоте ову заповест у живот.

—А како се ова заповест тежње ка Царству Божијем огледа у човековом понашању осим тога што он одлази у храм? И шта осећа: љубав према Богу, према ближњем, према животу или још нешто друго?

— Опет, не постоји модел понашања који се може приписати човеку ради испуњавања ове заповести. Сваки човек за себе налази конкретне путеве оваплоћења ове заповести у живот уколико заиста жели да живи по њима.

Ево, на пример, блаженом Августину се приписује изванредна изрека: заволи Бога и ради шта хоћеш! То значи: ако човек заиста воли Бога ниједна друга заповест му није потребна, зато што ће он ионако испуњавати све заповести. Он ће их испуњавати зато што воли Бога. Ако воли Бога то значи да ће волети и ближњег. Ако воли Бога то значи да неће дозволити себи да почини смртни грех, па чак ни греховну помисао и тако даље.

Ако човек на прво место ставља Царство Божије и духовне идеале, све остало ће му се придодати. Тражење Царства Божијег и правде његове, оно што нам је заповедио Господ Исус Христос, постаје лајтмотив његовог живота, не само религиозног, већ и личног, породичног и професионалног.

Конкретно, у чему се то испољава? У томе да ако је то православни хришћанин, значи да заснива чврсту породицу, воли своју жену и децу и има онолико деце колико му је Господ дао. Он је и бранилац и хранитељ своје породице. На послу се такође руководи хришћанским моралним нормама: на пример, ако је бизнисмен не краде, одбија шеме корупције, не пристаје на неморалне поступке ради остваривања личне користи, носи крстић чак и ако то противречи дрес-коду.

Сад не говорим о томе да ли се крстић носи унутра или споља – то је већ другостепено питање. Говорим о томе да човек треба да има права да се руководи хришћанским духовно-моралним нормама у свим аспектима свог живота.

Митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев)

РИА Новости

13 / 04 / 2012

[Zayron]

ЕДИНСТВО ВЕРНЫХ (2012)

http://www.youtube.com/watch?v=Amyd4exmlQI

16.05.2012.

Фильм митрополита Иллариона (Алфеева).

Информация о фильме

Название: Единство верных

Оригинальное название: Единство верных

Год: 2012

Жанр: документальный

Выпущено: телеканал "Россия 1"

Производство: студия "НЕОФИТ"

Режиссер: Ольга Жукова

Автор и ведущий: митрополит Волоколамский Илларион

О фильме

17 мая исполняется пять лет восстановления единства Русской Православной Церкви в Отечестве с Русской Зарубежной Церковью. По словам В.В. Путина, принявшего большое участие в трудном процессе воссоединения, подписание Акта о каноническом общении 17 мая 2007 года стало "событием поистине всенародного, исторического масштаба и огромного нравственного значения". Идея создания фильма была разработана Председателем Отдела внешних церковных связей Московского Патриархата, Митрополитом Волоколамским Илларионом, и получила полную поддержку Патриарха Московского и всея Руси Кирилла, а также митрополита Нью-Йоркского Иллариона, архиепископа Берлинского Марка и других.

Фильм рассказывает о том, как иерархи Церкви в Отечестве и в зарубежье шли к этому эпохальному событию, как преодолевались разногласия и противоречия, какими усилиями достигалось единство. Он построен на уникальных воспоминаниях и впечатлениях непосредственных участников переговорного процесса -- Святейшего Патриарха Московского и всея Руси Кирилла, архиепископа Берлинско-Германского и Великобританского Марка, секретарей обеих комиссий по восстановлению канонического общения -- двух митрофорных протоиереев -- Николая Балашова и Александра Лебедева и многих других.

Воспоминаниями о своих переживаниях делятся и прихожане: актер и режиссер, Родион Нахапетов, главный «голос» радио «Свобода» -- Виктория Мондич и две «половинки» одной молодой семьи, которой могло бы просто не быть, если бы Господь не воссоединил Семью Русской Православной Церкви...