Свети Григорије Богослов - дела, беседе

[Предање]

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ - САБРАНЕ БЕСЕДЕ

Линк са Светосавља: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiGrigorijeBogoslovBesede/SvetiGrigorijeBogoslovBesede.htm

Свети Григорије Богослов

ЖИВОТ И РАД СВЕТОГ ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА

* * * * *

Реч I - на Пасху

Реч II - онима који су га позвали

Реч III - правдање одласка у Понт

Реч IV - изобличавање цара Јулијана, прво

Реч V - изобличавање цара Јулијана, друго

Реч VI - о миру, прва

Реч VII - надгробна брату Кесару

Реч VIII - надгробна сестри Горгонији

Реч IX - одбрана након рукоположења

Реч X - после враћања из осаме

Реч XI - светом Григорију Нисијском

Реч XII - своме оцу

Реч XIII - приликом Евлавијевог рукоположења

Реч XIV - о љубави према убогима

Реч XV - поводом временске непогоде

Реч XVI - у спомен светих Макавеја

Реч XVII - житељима Назианза

Реч XVIII - утеха мајци Нони

Реч XIX - о речима упућених Јулијану

Реч XX - о догмату Свете Тројице

Реч XXI - похвална светом Атанасију Великом

Реч XXII - о миру, друга

Реч XXIII - о миру, трећа

Реч XXIV - у спомен светог Кипријана Картагинског

Реч XXV - похвала философу Ирону

Реч XXVI - о себи лично, прва

Реч XXVII - о богословљу, прва или уводна

Реч XXVIII - о богословљу, друга

Реч XXIX - о богословљу трећа

Реч XXX - о богословљу, четврта

Реч XXXI - о богословљу, пета

Реч XXXII - о добром поретку

Реч XXXIII - против аријанаца

Реч XXXIV - придошлицама из Египта

Реч XXXV - у спомен светих мученика

Реч XXXVI - о себи лично

Реч XXXVII - на јеванђеоске речи Мт 19:1-12

Реч XXXVIII - на Богојављење

Реч XXXIX - на јављања Господња

Реч XL - на свето Крштење

Реч XLI - на Свету Педесетницу

Реч XLII - опроштајна беседа у Константинопољу

Реч XLIII - надгробна светом Василију Великом

Реч XLIV - на нову недељу

Реч XLV - на Свету Пасху

[karadjordje]

Брате мој,чекам сабрана дјела Светог Григорија Богослова,треба да ми стигну за који дан  0102_laugh

[Дика Израиљева]

Reč VIII

Nadgrobna beseda sestri Gorgoniji[1]

Hvaleći sestru, veličaću svoj rod lično. Ustvari, ne može se ovo smatrati licemerjem pošto je u pitanju nešto jedinstveno, svoje. Baš zbog toga što je sve istinito, zbog toga je i pohvalno; a istinito je ne samo zbog toga što je pravedno, nego i zbog toga što je svima poznato. Ne mogu da govorim pristrasno, sve i da bih hteo; moj sudija biće moj slušalac koji ume da uporedi reč sa istinom i ako je pravedan, on neće prihvatiti i odobriti nezasluženu pohvalu. Ja se ne plašim da ću kazati nešto neistinito, nego se plašim da samu istinu neću dovoljno razložno iskazati, i ne istaknuvši dostojanstvo predmeta, svojim hvalama umanjiću slavu sestrinu: pored svih njezinih vrlina, teško je pronaći reči koje odgovaraju stvarnosti. Kao što ne priliči hvaliti sve ostalo ukoliko je nepravedno, tako ne treba poniziti osobine dostojne poštovanja; da ne bi, u prvom slučaju, koristilo ono što mu je strano, a u drugom - da šteti ono što je svoje. U tom slučaju zakon pravde bio bi, svakako, narušen - bilo da se hvali samo tuđe, bilo da se svoje prećutkuje. Postavivši sebi za cilj istinu i imajući samo nju u vidu, ne brinući niočemu drugom što je bitno prostim ljudima, ja ću hvaliti ili ću prećutati, sve dostojno hvale ili prećutkivanja. Ako se srodniku bilo šta oduzme i prebaci, ako ga okrivimo ili mu nanesemo bilo kakvu drugu, veću ili manju, štetu, po meni to nije dobro delo; bilo kakvo kazivanje protiv srodnika smatram vrlo sramnim delom: najnezahvalnije je misliti da postupamo ispravno ako svoje srodnike lišavamo reči kojima smo dužni da služimo dobrim ljudima i pomoću kojih im možemo omogućiti besmrtni spomen. Takođe je neumesno obraćati pažnju na mišljenje zlonamernih ljudi koji mogu da nas optuže za pristrasnost, a ne obratiti pažnju na mišljenje trezvenih i dobronamernih ljudi. Ako nam nepoznavanje dela nekog tuđina ne smeta da ga hvalimo (mada bi ovo moglo biti sasvim umesna prepreka), može li nam naša ljubav i zavist drugih, onemogućiti da hvalimo poznanike, pogotovo one koji se preseliše od nas, kada je kasno već da im laskamo; naime, oni su već napustili kako sve ostalo, tako i svoje hvalitelje i svoje poricatelje.

Pošto smatram da sam dovoljno ogradio sebe i pokazao da je ova beseda meni samom vrlo potrebna, sada ću pristupiti pohvalama i neću se brinuti o krasnorečivosti i lepoti sloga (ta, koju želim da hvalim, nije volela ukrašavanja, nego je lepotu videla u neukrašavanju), već ću počivšoj ukazati dužnu čast kao najneophodniji dug, nastojeći da istovremeno poučim druge u sarevnovanju i podražavanju njezinih vrlina. Cilj svake moje reči i dela jeste da privedem savršenstvu one koji su mi povereni. Dakle, neka neko drugi, čuvajući formu pohvalnih beseda, hvali i otačastvo i rod počivše: takav zaista može kazati mnoge lepe stvari ukoliko želi da je opiše i spolja, kao što dragu i prekrasnu sliku ukrašavaju zlatom i dragim kamenjem, i raznim ukrasima, veštih ruku umetnika. Ja ću zakon pohvalne besede ispuniti tako što ću pomenuti naše zajedničke roditelje (smatram nepravednim prećutati roditelje i učitelje, kada govorimo o jednoj takvoj riznici). Potom ću lagano preneti reči na nju samu, ne zamarajući one koji željno očekuju da čuju o njoj.

Ko ne poznaje našeg novog Avraama i Saru našeg doba? Tako nazivam Grigorija i Nonu, njegovu suprugu (nije korisno zaboraviti ta imena koja nas podstiču na pobožnost). On se opravdao verom, a ona je živela u braku sa vernim; on je mimo očekivanja postao ocem mnogih naroda, a ona je duhovno rodila; on je izbegao služenje domaćim bogovima, a ona je postala majka i ćerka slobodnih; on se preselio iz svoga roda i doma u obećanu zemlju, a ona je bila uzrok preseljenja i u tom jednom (osmeliću se da kažem) postala je uzvišenija i od Sare; on je prekrasno stranstvovao, a ona mu je odvažno saputničila; on se prilepio Gospodu, a ona poštuje i smatra muža svojim gospodinom; zbog toga je sama opravdana čašću. Data su im obećanja, koliko od njih zavisi, a to je njihov Isaak. Molitvama i rukovođenjem žene svoje on - dobri pastir - obrazovao se, a ona je sebe potvrdila kao dobrog napasaoca. On se iskreno udaljavao od idola i zbog toga je i sam pao u nemilost demonima; ona nikada nije kušala čak ni so zajedno sa idoloslužiteljima. Njihov brak je skladan, saglasan i jednodušan i ne predstavlja samo telesni savez, nego više savez vrlina i jedinstvo sa Bogom; kako godinama i sedom kosom, tako isto trezvenošću i slavnim delima revnuju oni jedan sa drugim, i time prevazilaze sve druge. Oni nedovoljno vezani telom i duhom, još pre razdvajanja sa telom, behu preseljeni odavde; nije njihov - taj svet, prezreni; nego je njihov - taj svet, predpostavljeni; njihovo je - siromaštvo, i njihovo je - obogaćenje dobrom kupovinom, jer prezreše ovdašnje i kupiše tamošnje. Kratak je njihov ovozemaljski život i mnogo još treba da plodonosi njihova pobožnost; ali je dugačak i velik njihov život u kome su se podvizavali. Samo ću još ovo dodati rečenom za njih: dobro je i ispravno što oni ne pripadaju istom polu; jedno od njih je bio ukras muškaraca, drugi žena, i ne samo ukrasima, nego i obrazcem vrline i pobožnosti.

Od njih je Gorgonija primila život i slavu; otuda u njoj seme pobožnosti; od njih je i čestit život njezin i mirno upokojenje sa spasiteljnim nadama. Naravno, sve je ovo prekrasno i ne biva svagda udelom onih koji se mnogo hvale blagorodstvom i gorde svojim precima. Ali, ako o Gorgoniji treba rasuđivati trezveno i uzvišeno: onda je njezino otačastvo - višnji Jerusalim, nevidljivi, ali umno vidljivi grad, gde je i nama određeno građanstvo, kuda i mi hitamo, gde je građanin - Hristos, a sugrađani - ceo klir i čin, i Crkva prvorođenih, sabrani oko ovog velikog Graditelja praznujućih u sazercanju slave i likujućih neprestanim likovanjem. A blagorodstvo njezino očuvanje obraza Božjeg, upodobljavanje Prvoliku, koje se savršava umom i vrlinom i čistim željenjem, a sve to nas neprestano sve više i više saobražava Bogu kod pravih sazercatelja višnjeg, koji znaju odakle smo, kakvi i radi čega smo stvoreni. Na takav način ja razmišljam o tome; a zbog toga znam i kažem da je Gorgonijina duša jedna od najblagorodnijih pod suncem; i moje merilo, moj kriterijum pobožnosti i neuglednog porekla bolji su nego li u svetine; ja ovo razlučujem ne po krvnom srodstvu, nego po naravi sudim; o hvaljenima ili osuđenima ne rasuđujem po njihovom rodu, nego po svojstvima svakoga.

Sada ću govoriti o njezinom pregalaštvu i srčanosti; neka svako od vas ovome pridoda nešto svoje i tako olakša moju reč, pošto nije lako jednoj osobi da sve pomene, ma koliko da su njegov um i podaci kojima raspolaže sveobuhvatni. Ona se odlikavala celomudrijem i premašila je sve svoje savremenike među ženama: ne mislim ovde na one žene koje su u drevnosti bile ovenčane celomudrijem. Kao što su u životu moguća dva stanja: bračnost i devičanstvo, od kojih je jedno uzvišenije i bogopodobnije, ali teže i opasnije, a drugo je uniženije i bezopasnije, ona je odbacivši opasnosti i jednog i drugog, odabrala i oboje sjedinila u jedno tj. i uzvišenost devičanstva i bezopasnost supružanstva. Ona je bez ikakve nadmenosti zaista bila celomudrena, sjedinivši sa supružanstvom vrline devstvenosti i pokazavši tako da ni devstvenost, niti supružanstvo, ne mogu potpuno da nas sjedine ili odvoje od Boga ili od sveta; pošto je jedno, samo po sebi, suprotno drugom, um mora biti dobar rukovođa kako bi jedno bilo dostojno izbegavanja, a drugo - bezuslovne hvale: i u supružanstvu i u devstvu od njih, kao iz neke materije, umetnički da obradi i izgradi vrlinu. Ona se nije odvojila od Duha zbog toga što se sjedinila sa telom, niti je zaboravila na prvu Glavu zbog toga što je muža priznala kao glavu: već, posluživši svetu i prirodi u malom i koliko je od nje potraživao zakon tela ili, bolje reći, koliko je potraživao Taj koji je i dao zakon tela, ona je svecelo posvetila sebe Bogu. Naročito joj služi na čast i hvalu, dostojno poštovanja, što je i muža svoga pridobila na svoju stranu, i u njemu dobila ne goropadnog gospodara, nego blagog saslužitelja. Čak i više od ovoga: ona je i plod tela tj. decu i unuke svoje, učinila plodom duha; ceo rod i porodicu ona je, kao jednu dušu, očistila i privela Bogu, a blagougodljivošću u bračnom životu i prekrasnim posledicama takvog ponašanja, ona je i sami brak učinila pohvalnim. Tokom života ona je deci služila kao obrazac svega dobrog, a kada je pozvana odavde - iza sebe je ostavila ukućanima svoju volju, kao neućutivu pouku. Božanstveni Solomon u svojoj knjizi mudrosti tj. u Pričama (glava 31), hvali kod žene to što ona sedi kod kuće i ljubi muža svoga; a ženi, pak, koja izbiva izvan doma svoga i bludniči, koja je neuzdržana i raskalašna, koja izopačenošću i jezikom bludnice lovi časne ljude,[2] on suprodstavlja ženu koja se usrdno brine o svojim ukućanima, koja je neumorna u ženskim poslovima, koja ne diže ruke svoje sa vretena i koja mužu tka raznoliku odeću, koja blagovremeno napušta selo, koja vodi brigu o slugama, gosti prijatelje obilnom trpezom i ispunjava sve ostalo što Solomon hvali kod žene trezvene i trudoljubive.

Međutim, ako bih ja nastojao da po ovome samo hvalim sestru svoju, značilo bi da hvalim statuu po senci njezinoj ili lava po kandžama njegovim, zaboravivši na mnogo važnije i savršenije. Koja od žena je od nje upečatljivija i istovremeno manje dostupna pogledu muškaraca? Koja žena je od nje bolje znala meru strogosti i radosti u ophođenju? Kod nje strogost nije predstavljala natmurenost, a predusretljivost - voljnost, nego u jednom se ogledala trezvenost, a u drugom - krotost. I to, u jedinstvu nežnosti i dostojanstvenosti, činilo je pravilo uljudnosti.

Neka vode računa o ovome žene koje sujetno provode život svoj, rasejane i bestidne! Koja žena je toliko trezveno usmeravala svoje oči? Koja žena je pazila na svoj smeh tako da je i smešak smatrala važnim delom? Koja žena je više od nje zatvarala uši svoje, ali ih je u svemu otvarala za slušanje reči Božje? Ili: koja žena je toliko podčinila jezik svoj umu svome kako bi blagovestila zapovesti Božje, a ograđivala usta od svega neumesnog? Kazaću, ako želite, i o ovom njezinom savršenstvu koje ona nije toliko smatrala važnim, kako i priliči trezvenim i dobronamernim ženama; mada su je na ovo nagovarale žene od ugleda koje su isto tako poučavale druge vrlinama. Nju nisu ukrašavali zlato, obrađeno rukom umešnog zlatara, niti zlatom obojena kosa, vešto upletena i ukrašena; ona se nije povodila za onima koje su od svoje časne glave učinile svojevrsnu piramidu, niti je oblačila šarene i prozirne haljine; nije na sebe stavljala razne priveske ili drago kamenje koje ulepšava okolinu i ozarava lica, a koje je obradila i obojila ruka umešnog umetnika, koja ipak radi nasuprot Umetnika pošto Božjeg stvora pokriva obmanjivim bojama, a umesto Božjeg obličja istavlja na uvid pohotljivim očima lik bludnice, kako bi umetnom lepotom prikrio pravi lik, čuvan za Boga i budući vek. Nasuprot svemu njoj ništa vrednije nije bilo od svoje prirode i unutrašnje lepote. Jedino rumenilo koje je nju krasilo jeste - :policeman: stida, a jedina belina - ona koja dolazi od uzdržanja; a preterana ukrašavanja, umešnost da od sebe napravi živu sliku, ona je prepustila ženama koje vole da se pokazuju i prikazuju, kojima je stidno i neshvatljivo da pocrvene od stida.

Takav je bio njezin stav po ovim pitanjima! Međutim, ne postoje reči kojima bi se mogla iskazati njezina pobožnost, niti se mogu pronaći njoj slični primeri, osim njezinih roditelja, po telu i duhu. Jedino su joj oni poslužili kao obrazac, ni malo ne odstupajući od njihovih vrlina, ne krijući da je od njih jednih pozajmila ovo blago, priznavajući ih za rodonačelnike svoje prosvećenosti. Šta je pronicljivije od njezinog razuma? Njoj su po savet dolazili ne samo srodnici i susedi, nego i svi koji su je u bližoj ili daljoj okolini poznavali: njezine savete smatrali su nenarušivim zakonom. Šta je dražesnije od njezinih reči? Šta je trezvenije od njezinog ćutanja? Pošto već pomenuh ćutanje, onda ću kazati da je ono i njoj i svim ženama, ali i sadašnjem vremenu, najpotrebnije i najkorisnije. Koja od žena je bolje od nje znala šta može znati o Bogu, kako na osnovu Svetog pisma, tako i na osnovu svog razuma, rukovodeći se ličnom pobožnošću, a da je manje od nje govorila? A što se tiče potvrđivanja vere delima, koja od žena je više od nje ukrašavala hramove Božje svojim prilozima? I druge hramove, ali i ovaj, koji posle njezine smrti ne znam da li ima još potrebe ukrašavati? Koja žena je bolje od nje sebe izgradila u živi hram Bogu? Koja žena je više od nje uvažavala sveštenike, a naročito svoga sapodvižnika i učitelja u pobožnosti koji ima dobra semena - dvoje dece, posvećene Bogu? Koja od žena je usrdnije nudila svoj dom onima koji pobožno žive, gosteći ih vanrednom i bogatom gostoljubivošću i, što je najvažnije, primala ih u kuću sa neizrecivim poštenjem i trepetom? Povrh svega, koja žena je toliko naoružala svoj bestrasni um tokom nesrećnog stradanja? Čija ruka je bila štedrija prema ubogima? Ja ću smelo da joj uputim reči Jovove: njezina vragpa su svakome došljaku bila otvorena, a ni stranac nije ostao napolju;[3] ona je bila oko slepima, noga hromima,[4] i majka sirotima. Treba li uopšte da govorim o njezinoj usrdnosti prema udovama, osim da je plod ovoga bilo - ne nazivati se udovom. Njezin dom je bio opšte stanište i pristanište bednih, a njezinim imanjem su se koristili potrebiti kao svojim ličnim imanjem. Prosipa, daje ubogima.[5] Na osnovu nelaživog i nepromenjivog obećanja ona je mnogo uložila u nebeske žitnice, mnogo puta i kroz razne ličnosti kojima je pomogla i tako zadobila Hrista. Najbitnije je što ona nikada nije dozvolila da o njoj misle više nego priliči, pošto je svoju pobožnost provodila u tajnosti, pred Onim koji vidi u tajnosti. Sve je uložila u Svedržitelja, sve je prebacila u nepropadive riznice i ništa nije ostavila zemlji, sem svoga tela. Sve je podčinila uzdanju u buduće; jedino bogatstvo koje je ostavila deci jeste - oponašanje i revnost u vrlinama.

Takva je i tolika, eto, bila njezina velikodušnost! Ipak, uzdajući se u svoje dobročinstvo, ona nije prepustila telo svoje raskoši i neobuzdanom slastoljublju, tom zlom i razjarenom psu; kao što se mnogima dešava koji misle da svojim milosrđem mogu sebi kupiti pravo na raskošan život i ne leče zlo dobrim, nego umesto dobra zadobijaju i nalaze rđavo. Za nju ne možemo kazati: mada je zemno u sebi uništavala postovima, ipak je drugome prepustila lekarstvo koje se nalazi na zemlji; ili, mada je u tome nalazila olakšanje za dušu, ipak je manje, od bilo koga, ograničavala meru sna; ili, mada je i u tome dala sebi zakon, kao bestelesna, ipak se priklanjala zemlji dok su drugi provodili celu noć u uspravnom stanju (ovakav podvig priliči isključivo trezvenim muževima); ili, iako se i u ovome pokazala odvažnija ne samo od žena, nego i od muškaraca, ipak što se tiče mudrog psalmopojanja, čitanja i tumačenja reči Božje, blagovremenog podsećanja, preklonjavanja izmoždenih i skoro priraslih za zemlju kolena, suznog čišćenja duševne nečistote u srcu skrušenom i duhu smirenom, molitve koja podiže uvis, delatnosti i takmičenja uma, pitanje je da li bi iko od muškaraca ili žena mogao da se pohvali svojim preimućstvom u odnosu na nju u svemu navedenom ili bilo čemu drugom. Sasvim ispravno može se kazati za nju da je u jednom savršenstvu sarevnovala, a u drugom je sama bila predmet sarevnovanja; jedno je stekla, a drugo je dostigla svojom silom i, ukoliko je imala podražavatelja u bilo čemu, ona ih je prevazišla tako što je u sebi smestila sva savršenstva. Ona je toliko bila savršena u svemu, da niko drugi toliko nije uspeo ni u jednom od savršenstava. Svako savršenstvo je dovela do takve uzvišenosti, da je umesto svih bilo dovoljno samo jedno od njih. Koliko je zanemarivala telo i odeću, blistajući samo vrlinom! Kolika je sila njezine duše da je telo održavala u životu i bez hrane, kao da je nematerijalno! Ili još bolje kazano: koliko je trpela u telu, skoro umrtvljenom, još pre razdvajanja sa dušom, samo da bi duša bila slobodna i nepritešnjena čulima! Koliko je samo besanih noći provela, stojeći i pojući psalme, spajajući tako prošavši i dolazeći dan! Tvoji psalmi, Davide, nisu predugi za verujuće duše! Gde je nežnost članova, rasprostrtih po zemlji, nasuprot prirode ogrubelih? Gde je izvor suzama, izlivenih u tuzi, da bi se požnjele u radosti? Noćni vapaj, koji prožima oblake i dostiže nebesa! Plamenost duha, koji u predugoj molitvi ne strepi ni od pasa noći, ni mraza, ni kiše, ni gromova, ni grada, ni mraka! Priroda žene koja je u opštem podvigu spasenja nadmašila prirodu muškaraca, pokazujući da se žena ne razlikuje od muža dušom, nego samo telom! Čistota, kao ona posle krštenja, i duša zaručena Hristu u čistoj bračnoj odaji u telu! I gorka iskušenja, i Eva - majka ljudskog roda i greha, i sablazniteljna zmija, i smrt - sve je to pobeđeno njezinim podvižništvom! I rane Hristove, i obličje sluge, i stradanje - ispoštovani su njezinim samoumrtvljenjem! Na koji način mogu ili, nabrojati sve njezine vrline ili, prećutavši o većem njihovom broju, lišiti koristi sve one kome ove vrline nisu poznate?

Međutim, vreme je već da kažem i o nagradama koje se dobijaju za pobožnost. Čini mi se da vi, koji dobro poznajete sve njezine vrline, dugo već očekujete i nadate se da ćete čuti koju reč od mene ne samo o sadašnjim nagradama, nego i o onima kojima se ona sada veseli tamo, a koje su iznad ljudskog razuma, nedostupni sluhu, očima, kao i o onim nagradama kojima je Pravedni Sudija nagradio nju još ovde: On i ovde vrlo često nagrađuje kako bi poučio neverne, uveravajući ih kroz malo o velikom, i kroz vidljivo o nevidljivom. Delimično ću govoriti o onome što svi vi već znate, a delimično i o onome što je mnogima nepoznato; jer ona se, po svojoj čistoti, nije hvalila blagodatnim darovima.

Svima vam je poznat slučaj kada su mazge pobesnele i povukle u trk kola, kako je ona bila užasnuta dok su se kola prevrtala nanoseći joj telesne povrede; mnogi nevernici se sablazniše i likovaše nad ovim jer se, eto, i pravednicima dešavaju ovakve nevolje tako da je njihovo neverje, ustvari, opravdano. Gorgonija je bila sva ugruvana, kosti i udovi tela polomljeni; međutim, ona nije htela da zna za bilo kojeg drugog lekara osim Onoga čijom voljom se sve desilo iz prostog razloga što se stidela da bilo koji drugi muškarac, lečeći je, bude u prilici da gleda njezino telo (ona je i u stradanju sačuvala svoju pristojnost), ali i zbog toga što je tražila i očekivala zaštitu i lek isključivo od Onoga koji je dozvolio da ona pretrpi ovakvo stradanje. I zaista, samo od Njega, a ne od drugog lekara, primila je ona izlečenje i spasenje. Zbog toga svi dotadanji nevernici ne da se izbezumiše zbog njezine bolesti, nego zbog čudesnog izlečenja njezinog; iz svega su zaključili da je sva nevolja na nju došla samo zbog toga da bi se čudnovatim ozdravljenjem ona proslavila svojim stradanjem. Mada je postradala kao i svaki čovek, ipak je isceljena višnjom silom, a ne ljudskom, i celom potomstvu je ostavila priču kojom se potvrđuje njezina mera u stradanjima i trpeljivost u bedi, ali još više Božja čovekoljubivost prema njoj i sličnima njoj. Kazano je za pravednike: ako padnu, neće se ugruvati;[6] ovome se slobodno može pridodati još i ovo: ako se i ugruva, vrlo brzo će ozdraviti i biti proslavljen. Ako je njezino stradanje prevazilazilo nečiju veru, takođe je i njezino ozdravljenje bilo čudnovato; pošto je bolest skoro sasvim bila u senci ozdravljenja, isto tako je i iscelenje postalo očiglednije od pretrpenih nevolja. Ovakva nevolja je sasvim dostojna hvale i divljenja, a bolest je viša od zdravlja! A reči: zaceliće, izlečiće i isceliće i posle tri dana vaskrsnuće,[7] koje ukazuju, kao što i događaji potvrdiše, na nešto uzvišenije i najtajnovitije, ništa manje ne priliče njezinim stradanjima!

Ovo čudo je poznato svima, čak i udaljenima od njezinog mesta življenja, jer se glas o njemu brzo proširio na sve strane; svagde se o njemu prepričavalo i o njemu se slušalo sa jednakom pažnjom kao i o svim ostalim čudesima Božjim i silama. O tome, što je mnogima sve do sada ostalo nepoznato i što je, kao što rekoh, bilo skriveno njezinom plemenitošću i pobožnošću, bez imalo pristrasnosti i gordeljivosti zapovedio si mi da govorim, ti, najplemenitiji i najsavršeniji među Pastirima, koji si bio pastir ove plemenite ovce.[8] Da li ćeš sve ovo prihvatiti i odobriti (jer, ova tajna je poverena samo tebi i jedino sam ja, zajedno sa tobom, bio svedok čuda)? Ili ćeš čuvati reč i obećanje koje si dao usopšoj? Ali, ja mislim da, kao što je onda bilo vreme da se ćuti, tako je sada vreme da se o tome govori, ne samo u slavu Božju, nego i radi utehe onima koji tuguju.

Gorgonija je teško obolela i telom je mnogo stradala; bolest beše neobična i nepoznata; nenadana vrućica je zapalila celo telo i kao da je sva krv u njoj uzavrela; zatim se krv naglo hladila, a telo se počelo kočiti, postajući bledo; um i udovi su počeli da se parališu i sve se ovo dešavalo ne s vremena na vreme samo, nego skoro da nije ni prestajalo. Bolest nije delovala kao ostale ljudske bolesti; nije pomogla ni pojedinačna umešnost lekara, ni konzilijum lekara - ni roditeljske suze, ni zajedničke molitve, prozbe i vapaj koji je uznosio ceo narod, mada su molitve uznošene sa velikim usrđem: kao da se svaki molio za svoje spasenje; i zaista, njezino izlečenje i spasenje bilo je spasenje za sve, kao što je i njezino stradanje bilo sveopšte. Šta je dobila ova velika, i velikih nagrada dostojna, duša? Kakvo izlečenje se desilo naočigled? U tome se, ustvari, sastoji sva tajna. Odbacivši sva lekarstva, ona je pribegla Lekaru svih i koristivši se noćnom tamom, kada je bolest unekoliko popuštala, prionula je sa verom ka žrtveniku, gromoglasno vapijući prema Onome koji sve čuje, vapijući mu i pominjući sva pređašnja čudesa Njegova (pošto je bila upućena u sva starozavetna i novozavetna svedočanstva). Najzad, odvažila se na izvesno pobožno i prekrasno delo, oponašajući ženu koja je izlečila tečenje svoje krvi doticanjem Hristove odeće; priljubivši glavu svoju žrtveniku, ona je snažnim vapajem i obilnim suzama, kao u drevnosti što je učinila ona žena koja je suzama svojim oprala Hristove noge, dala je obećanje da se neće udaljiti od žrtvenika dok ne ozdravi; zatim, namazavši celo telo svoje ovim lekarstvom svoga izuma, što je ruka mogla sakupiti namesto časnog Tela i Krvi, pomešavši sve sa suzama svojim (divnog li čuda!), polako je počela da se udaljava, osećajući u svome telu, srcu i umu, vraćanje zdravlja, dobivši tako nagradu za uzdanje svoje i snagom duha dobivši snagu telesnu. Zaista je sve ovo čudesno, ali istinito; neka u ovo veruje svaki: i zdrav i bolestan, jedan radi čuvanja, a drugi radi ozdravljenja! A da moje kazivanje nije hvalisavo razmetanje, vidi se iz toga što sam ja o svemu ovom ćutao tokom njezinog života i tek sada o tome pričam; budite sigurni da ja ovo ni sada ne bih objavio da me nije obuzeo strah za smelost da skrivam ovakvo jedno čudo: i od verujućih i od neverujućih, od savremenika i od potomaka.

Takav je bio njezin život! Veći deo njezinog života ja sam prećutao radi srazmere u besedi i da se ne bih pokazao kao neumereni hvalisavac. Svakako da ja ne bih ukazao dužno poštovanje njezinoj svetoj i slavnoj končini, ako bih prećutao prekrasne okolnosti smrti, tim pre što je Gorgonija sa velikom željom i nestrpljenjem očekivala svoju smrt. Kazaću o tome što je moguće kraće. Ona je silno želela da se razreši ovog života (bila je vrlo odvažna prema Zovućem), a zajednicu sa Hristom predpostavila je svemu na zemlji. I niko, i pored svih svojih ostrašćenosti i neobuzdanosti, nije voleo toliko telo svoje kao ona, ali je i pored svega odvažno skinula sa sebe ove uze i uzvisivši se iznad tela u kome je živela, zaželela je da se sasvim sjedini sa Ljubljenim i celovito da Ga prigrli (dodaću još) sa Onim ko je i nju ljubio, Koji nas i sada ozarava zracima svoje svetlosti da bismo lakše shvatili od Koga smo odvojeni. Njezina želja nije ostala zaludna i prazna: štaviše - ona je predokusila željeno blago u predznanju nakon jednog dugog molitvenog bdenja koje je došlo kao nagrada u snu i viđenju u kome je, voljom Božjom, njoj predskazan datum smrti, pa čak i sam dan njezinog odlaska, kako bi se spremila i da se ne uplaši.[9] Dakle, za nju je bila spremna blagodat očišćenja i osvećenja koju smo svi mi primili od Boga kao opšti dar i temelj novog života; ili: ceo njezin život za nju je bio očišćenje i osvećenje. Mada je dar novorođenja primila od Duha, očuvanje ovog dara beše pripremljeno pređašnjim životom. Usudiću se još da kažem da sama Tajna njoj nije bio novi dar, nego pečat. Svemu ovome ona je nastojala još da pridoda osvećenje svoga muža (želite li da vam i ovo ukratko ispričam? Reč je o Gorgonijinom mužu i mislim da o njemu ne treba ništa drugo kazati sem ovoga): ona se trudila da celo telo bude posvećeno Bogu i nije želela da se preseli odavde dok je samo jedna polovina savršena, a druga ostaje nesavršena. Njezina molba nije ostala bez nagrade. Kada se sve ustrojilo po njezinoj molbi i zamisli, kada su sve želje bile ispunjene, a naznačeni dan smrti se približio, ona je počela da se priprema za smrt i svoj odlazak odavde; ispunivši sve što treba, ona je mirno legla na odar. Prenevši poslednju volju i želju svome mužu, deci i prijateljima, kako i priliči ženi koja voli svoga muža, decu i prijatelje, posle poučne besede o budućem životu, pretvorivši dan svoje smrti u dan slavlja, ona je usnula mada nije ispunila vek ljudskog života znajući da bi dugovečan život bio beskoristan njoj samoj, pošto bi najveći deo života bila vezana za telo i prah; pored svega ona je bila sita dana koje je živela po Bogu, te mi se čini da niko nije toliko sit života pa ma doživeo i najdublju starost. Tako se ona razrešila od ovog života ili, bolje da kažem, uzeta je, odletela je, preseljena je, nešto predhodeći telu.

Ali, skoro da sam se zaboravio! Zar si sve do sada dopuštao ti, duhovni oče njezin, koji si pažljivo na sve motrio i nama ispripovedao čudo koje je nju proslavilo, a nas podsetilo na njezine vrline, da i mi želimo takvu končinu? Ja, dok pričam o ovome, obuzet sam takvim užasom da ne mogu skoro suze da zadržim. Ona se već skoro upokojila i bila je već na izdisaju; oko nje su stajali ukućani, a u pozadini prijatelji koji su došli da joj daju poslednji celiv; ostarela majka je duboko uzdisala i kidala dušu svoju (želela je da preduhitri ćerku u odlasku); ljubav se mešala sa tugom; jedni su želeli da čuju bilo šta o njoj, drugi su, opet, želeli da pričaju o njoj; međutim, niko nije smeo ni reč da prozbori; ćutljive behu i suze i tuga neutešna; činilo se neumesnim da se ridanjem remeti ovaj mirni odlazak; tišina je bila duboka, a dolazeća smrt je delovala svešteno svečana. Ona je naočigled delovala bezživotno, nepokretno, bez glasa, tako da nas je njezino ćutanje nagonilo na zaključak da joj se telo već ukočilo, a glasne žice da su se stegle i umrtvile. Međutim, Pastir je pažljivo motrio na sve što se dešava, jer je sve što se sa njom dešava bilo čudno; primetivši lagano micanje usana njezinih, on je priklonio svoje uho njenim ustima, što mu je omogućavala bliskost i jednodušnost sa njom. Bolje bi bilo da si ti sam kazao u čemu se sastoji tajna ćutanja. Niko ne bi smeo da posumnja u ono što bi ti kazao. Ona je tiho izgovarala reči psalma, odnosno, reči izlazećeg psalma i (ako ćemo istinu) one su posvedočile o hrabrosti sa kojom je Gorgonija usnula. Blažen je svaki koji umire sa ovim rečima na usnama: u miru ću usnuti i počinuti.[10] Ovo si ti pojala, ovo se na tebi i ispunilo - najsavršenija među ženama. Bilo je to i pojanje, i nadgrobni slavopoj tvoj, jer si u potpunosti bila smirena po pitanju strasti i njihovog meteža, te si udostojena sna koji se daruje ljubljenima Božjim, kako ti je i priličilo, s obzirom da si i živela i otišla sa rečima blagočašća i pobožnosti.

Sasvim sam ubeđen da je mnogo bolje i bitnije od ovoga što vidimo, tvoje sadašnje stanje - glas praznujućih, radost anđela, nebeski čin, viđenje slave, a iznad svega, najčistije i najsavršenije ozarenje Svevišnje Trojice koja se više ne skriva pred umom, kao vezanim i rasejanim čuvstvima, nego celovito, svecelim umom sazercana i primljena, ozaravajući našu dušu punom svetlošću Božanstva. Ti se već naslađuješ svim ovim dobrima čiji potoci su te oblili još tokom ovozemaljskog života, zbog tvojih iskrenih stremljenja. Ako ti je koliko-toliko spasiteljno i ovo naše proslavljanje, ako je svetim dušama od Boga dopušteno da se, kao nagradom, naslađuju i ovakvim proslavljanjima, onda primi i moje slovo umesto mnogih i premnogih pogrebnih počasti, slovo koje sam pre tebe darovao Kesaru, a posle njega darujem ga i tebi; jer, ja sam zbog toga i ostavljen na zemlji da bih nadgrobnim besedama ispratio braću. Hoće li i mene, posle vas, neko ispratiti sličnom čašću - ne mogu reći; želeo bih da se udostojim samo jedne časti - časti u Bogu i preselenja i naseljenja u Hristu Isusu, Gospodu našem. Njemu slava, i Ocu, sa Svetim Duhom u vekove. A m i n.

Sv. Grigorije Bogoslov

[Иван Недић]

Из дела Григорија Богослова "О себи самоме и о епископима". Мој превод са руског превода Илариона Алфејева

Можеш веровати лаву, леопард може постати кротак, па чак ће и змија вероватно побећи од тебе, иако је се бојиш. Али једнога се чувај – лоших епископа! Свима је доступан висок положај, али не и благодат. Погледај кроз јагњећу кожу и иди у њој вука. Немој ме убеђивати речима, него делима. Мрзим учења којима се супротставља сам живот. Хвалећи боју гроба, осећам одвратност према смраду распаднутих удова у њему.

Честити и васпитани и вољени моји сапастири, пуцајући од зависти (знате Фрасониде – неотесаност не подноси културу), радо су ме послали отуда, одбацивши ме као што се одбацује какав исувишни терет са преоптерећеног брода.

Јер у очима лоших ја сам био терет, с обзиром да сам имао разумне мисли. А затим ће уздићи руке, као да су чисти, понудити Богу ,од срца‘ очишћујуће дарове, и осветити народ тајанским речима.

То су исти они људи који су ме помоћу лукавства одагнали отуд (иако не сасвим против моје воље, јер за мене би била велика срамота да будем један од оних који продају веру).

Једни од њих, потомци скупљача пореза, ни о чему више не мисле осим о незаконитом приписивању дугова; други су дошли из мењачнице, пошто су најпре мењали новце; трећи са рала, опаљени сунцем; четврти су оставили свакодневни будак и пијук; пети су напустили флоту или армију, и још увек смрде на бродски магацин и имају жигове на телу. Уобразили су да су крманоши и предводници народа, и ни у чему не желе да попусте.

Теже нагоре, као балегари према небу, котурајући куглицу, само не више од балеге, и не сагињући главу према земљи као раније. Мисле да имају власт над небом, иако брбљају свакојаке глупости, не могући чак ни да израчунају колико имају руку или ногу.

Зар то није велико зло, недостојно епископског чина, најдражи мој?! Због тога треба да бираш најбоље људе, јер ма колико се неко од људи средњих способности трудио, тешко да би могао победити најбоље.

Они су лавови према слабијима, а пси према онима који имају власт. Они су грабљивци са изврсним чулом за сваку храну. Они често прелазе прагове властодржаца, али не и мудрих људи. Они мисле само о личној добити, а не о заједничкој користи.

Сами не владајући речју, они помоћу закона везују језик оних који су красноречивији.

Чудна ствар: у време када је готово цео свет од Бога добио тако велико спасење – тако много недостојних поглавара [у Цркви]!

Узвикиваћу истину, иако је веома непријатна. Срамота ме је да кажем како стоји ствар, али ћу ипак рећи. Иако смо постављени за учитеље добра, ми смо радионица свих зала и наше ћутање виче (чак и ако наизглед не говоримо). Ми са лакоћом постављамо на престоле све, само ако они то желе, чинимо их старешинама народа, не истражујући пажљиво ни њихову садашњост, ни прошлост, ни делатност, ни припрему, ни круг познаника, него на брзину [постављајући] оне који нам се учине достојни трона.

А заправо, ако знамо да изабранога власт у већини случајева чини горим, који ће онда разумни човек предложити онога кога не познаје? И док лоших кљусади свуда има довољно, чистокрвни коњи се одгајају у домовима богатих – па због чега онда ми старешине налазимо тек тако, па још и новајлије, који нису ни осетили муку.

О, брзе промене обичаја! О, дела Божијег повереног коцки! Или, још боље: о, комичне маске, неочекивано стављене једном од најпоганијих и најништавнијих људи, и – ево пред нама новог чувара побожности! Заиста је велика благодат Божија, ако је међу пророцима и најдражи Саул!

Јуче си био у мимовима и позориштима (а шта је било осим позоришта, то нека сазнаје неко други), а сад си нам и сам постао необична представа. Сада си озбиљан, поглед ти је испуњен само кротошћу (осим што си у тајности предан старој страсти). Јуче си као оратор продавао судске процесе, вукући час на једну, час на другу страну све што се тиче законâ, а сада си ми изненада постао судија, и као други Данило. Јуче си био међу женскастим играчима, изводио песме и поносио се пијанкама, а сада си чувар чедности девица и удатих жена. Јуче Симон маг, данас Симон Петар! Каква брзина! Уместо лисице – лав!

Реци ми, вољени, како си се ти, бивши сакупљач пореза или некакав службеник у војсци, који си најпре био сиромашан, а затим својим приходима превазишао Креза (управљајући домом пуним суза), пробио до светилишта и завладао троном?

Изменило те је крштење, које је очишћење? Сачекај мало! Нека се то покаже! Јер крштење није очишћење човековог карактера, него само онога што из карактера израста.

Претпоставимо да је неко добар човек. Да ли је то довољно? Шта, зар ћемо волети саму воштану таблицу, која је очишћена и са које су избрисани претходни отисци? Тражи благодат! Ја у теби сада видим дужника, иако те катедра уздиже на велику висину.

Претпоставимо, такође, да је епископство савршено очишћење. Високи положај те је изменио – видим анђела. Верник, који поштује исте законе које поштујем и ја, спремно ће то прихватити, зато што верује учењу [Цркве]. Али они који су изван [црквене ограде] не знају како другачије да суде о добру вере, ако [у свештенослужитељâ] нема доброг имена. И мада не види ниједан свој недостатак, он постаје строги разобличитељ твојих. Како ћемо га, реци ми, убедити да стекне о нама другачије мишљење, другачије од оног које смо му ми сами усадили својим животом? Како ћемо му затворити уста? Којим аргументима?

Како је све замршено!

На основу чега се наше учење нашко тако јефтино?

Ко је беседио или лечио болести пре него што је проучио вештину изговарања беседа или карактер болести? Како би вештине биле јефтине када би било могуће савладати их већ самом жељом! Довољна је само наредба, и старешина за трен постаје потпуно савршен!

Али како ти, гледајући са висине онога ко остаје слуга Божији, можеш да се надимаш од охолости и да тежиш ка власти над престолом, уместо да, будући на њој, дрхтиш и трептиш од помисли да напасаш волове који су бољи од свога чобанина?

Ето, такви су они. Можда би и постали бољи, али им сметају престоли, јер власт безумника чини још горим. И ако такав човек код нас постаје епископ, ако је најгори и препун гнусобе, онда трн царује над дрвећем. Па ипак, он у сјају седа у средину, користи плодове туђег стола, а све остале презире као недоношчад. Он има само један повод за охолост – важан град. Да ли било који градски магарац претендује на првенство над другим, сеоским магарцем? Такав је какав је, иако живи у граду.

Дакле, ви и даље држите у рукама престоле и власт, ако вам чини да је то највећа награда. Веселите се, владајте се распуштено, бацајте коцку за место патријарха – нека вам се велики свет покорава! Мењајте катедру за катедром, једне збацујте, друге уздижите. То је оно што ви волите. Идите својим путем! А ја ћу се мислима окренути Богу, за кога живим и дишем, и према коме једнином окрећем поглед

[marko_13]

Чији је болдовање? Григоријево, митрополитово или твоје!? То мораш да нагласиш, макар у загради.

[Ведран]

@Иван Недић

ти благодарам за трудот и преводот.....

......................., трн царује над дрвећем.

[Лазар Нешић]

Брутално!

[Иван Недић]

Чији је болдовање? Григоријево, митрополитово или твоје!? То мораш да нагласиш, макар у загради.

Добро, Григоријево свакако није, јер тада нису постојала адекватна средства

Ја сам болдовао, као најупечатљивији и, што каже Лазар, најбруталнији моменат.

[Sophrosyne]

Опасан овај Григорије.

Изменило те је крштење, које је очишћење? Сачекај мало! Нека се то покаже! Јер крштење није очишћење човековог карактера, него само онога што из карактера израста.Претпоставимо да је неко добар човек. Да ли је то довољно? Шта, зар ћемо волети саму воштану таблицу, која је очишћена и са које су избрисани претходни отисци? Тражи благодат!

facenew22222222

А ово је вечита замршеност :

Али они који су изван [црквене ограде] не знају како другачије да суде о добру вере, ако [у свештенослужитељâ] нема доброг имена. И мада не види ниједан свој недостатак, он постаје строги разобличитељ твојих. Како ћемо га, реци ми, убедити да стекне о нама другачије мишљење, другачије од оног које смо му ми сами усадили својим животом? Како ћемо му затворити уста? Којим аргументима?

Како је све замршено!

[Ламех]

Јуче Симон маг, данас Симон Петар! Каква брзина! Уместо лисице – лав!

шта рећи...

[obi-wan]

Hirurgija...

[w.a.mozart]

Уобразили су да су крманоши и предводници народа, и ни у чему не желе да попусте.

[Vaske]

Pošto krajnje savremeno zvuči ovaj tekst, pretpostavljam da ni tada nije bilo kakve vajde od ovog teksta, a stim u vezi ne mislim da ni danas može šta promjeniti.

Oni kojima je tekst upućen, pročitaće ga poslednji ili ga neće ni pročitati. Tekst kao tekst jeste brutalan, kako reče Lazar ali ja generalno sumnjam u to da se po ovom pitanju išta više može promjeniti akademskim putem. Ovakvi tekstovi sigurno ništa ne mogu promjeniti na direktan način ali zato mogu da nahrane djecu gladnu promjene. A opet, promjena odozdo traži svoju krv, a krv se razvodnila, pitam se postoji li uopšte snage za to?

[N.Petrovic]

Odlican primer kako istorija razlucuje ovce od jaraca.

Ti tadasnji episkopi su imali i svoje odane koji su ih u svemu slepo slusali smatrajuci ih za nosioce duhovnosti ne prepoznajuci vucju narav u njima. Ovako je Bog projavljuje. Sam tekst mora barem da nam da osnovu, da kada vidimo neslaganje episkopa, dobro otvorimo oci koga i kako cemo slediti. Jer ako smo slepi, a jos sleplji nas vode, svi cemo u jamu.

Da je tada postojao internet, mogu samo da zamislim sta bi se sve pisalo po forumima...

[Guest]

 

 

Укратко ћемо богословствовати о данашњем празнику да би наше славље могло постати духовно. Сваки од нас има свој начин празновања; служитељ речи, пак, слави речима које су најприличније поводу. Ни једна красота не радује толико љубитеље лепоте, као што љубитеља славља радује духовно празновање. Размотримо казано. Јудејац празнује, али, по написаном, он, тражећи закон телесни, закон духовни није остварио.[1] Празнује и Јелин, али телесно, саобразно својим демонима и боговима од којих су једни, по личном признању пагана, узрочници страстима, а други су поштовани као богови страсти; због тога се и њихово празновање састоји у задовољавању страсти својих, а грешити за њих значи поштовати Бога који штити страст као најдостојније дело. Празнујемо и ми, али празнујемо онако како је угодно Духу; а њему је угодно да ми или радимо, или говоримо нешто умесно. Празновати - то код нас значи остваривати души својој вечна блага, добра која вечну вредност имају, а не блага која брзо пролазе и нестају, која, како ми се чини, тек мало наслађују сећања, а много више разгоне и штете им. Довољна је телу злоба његова. Треба ли пламен потпиривати или звери давати обилнију храну да би он овладао разумом и постао још неукротивији?

 

 

Значи, треба празновати духовно. А почетак беседе (сасвим је умесно указати и на предмет наше пажње како бисмо се помоћу њега што више приближили слављу, мада ће се наша реч донекле и удаљити од предмета) - почетак беседе биће овакав.

Јевреји, на основу Мојсејевог закона поштују број седам, као што су касније Питагорејци поштовали број четири, којим се они чак и заклињу, а Симонијци и Маркионити поштују број осам и тридесет, помоћу којих поштују и дају имена неким еонима. Иако ми није познато на основу којих то закона или по каквој сили броја седам, ипак Јевреји овај број поштују; познато је да је Бог за шест дана створио материју, уобличио је и дотерао у сваком погледу, савршивши овакав свет који сада видимо, а у седми дан је починуо од дела својих што нам посведочава и назначавање суботе која на јеврејском језику значи одмор. Но, ако у овоме постоји и неки узвишенији смисао, препустићемо да о томе мудрују други. Поштовање броја седам није се односило само на дане, већ су они овај смисао пренели и на године. Када су у питању дани - субота је најбољи сведок тога, јер они њу непоколебиво поштују, као и седмодневно неупотребљавање квасног хлеба, а када су у питању године свака седма година опроштаја.[2] Поштовање се није простирало само на седмице, него и на седмицу седмица, како дана, тако и година. Седмице дана стварају педесетницу - у њима је дан нарочито свет;[3] седмице, пак, година - тако они називају јубилеје у којима су остављали земљу необрађеном, ослобађали су робове, а све што су током протеклих година купили, без накнаде су враћали пређашњим власницима. Народ тај није Богу посвећивао само прве плодове и првородну летину, већ чак дане и године. Такво поштовање броја седам довело је до поштовања педесетнице. Наиме, број седам помножен са собом самим даје педесет, при чему недостаје један дан, али тај недостајући број ми Позајмљујемо од будућега века и то је осми дан, али у исто време и први, или боље рећи, једини и неокончиви. У њему треба да се оконча овдашње суботствовање душа наших, да би била указана част седмерици и осморици[4], како су неки пре нас схватали ову Соломонову изреку.

 

Мада о поштовању броја седам постоји још и других сведочанстава, за нас ће површно тумачење тог броја бити сасвим довољно. Тако, наименовано је седам духова којима приличи поштовање,[5] а духовима, како ми се чини, угодно је било Исаији да назове и именује управо дејства Духа. Словеса Господња, по речима Давидовим, очишћена су седморицом.[6] Праведник, који буде избављен из шест невоља,биће поштеђен и у седмој.[7] Такође знамо да грешнику неће бити опроштено само седам пута, него седамдесет пута седам.[8] Међутим, и у обратном смислу (пошто је и кажњавање за грех похвално), Кајин је седмоструко трпио казну тј. поднео је казну за братоубиство; Ламех, пак, седамдесет седмерица[9] јер је постао убица након доношења закона и после осуде. Лукави суседи ће примити седмоструку плату у недра своја.[10] Дом Премудрости је утемељен на седам стубова,[11] а истим бројем је украшен Зоровавељов камен.[12] Током седам дана указује се хвала Богу. Чак и неплодна рађа седморо, савршени број, и тиме се супродстављају они који немају пуни број деце.[13]

Ако треба уважити и старозаветне извештаје, онда примећујем да је Енох, будући рођен као седми после прародитеља, поштован као промена.[14] Такође примећујем да је двадесетпрви - Авраам, прослављен патријараштвом, добијањем великог тајанства, јер редоследни број његовог рођења чини трикратно узета седмица. Неки други, који су одважнији од нас, осмелили би се па да дођу и до Новог Адама, Бога мога и Господа Исуса Христа Који се, по нисходном родослову код Луке, сматра седамдесетседмим од старог, и под грехом живећег, Адама. Указујем још на седам труба Исуса Навина, а исти толики број је свештеника, али и број дана, колико је трајао опход око Јерихона када су пале зидине града.[15] Подсећам још и на седмократно обраћење, као и трикратно тајновито дување пророка Илије, који је повратио живот сину Сарептске удовице и једнаком броју изливања на дрва када је он, од Бога ниспосланим огњем, запалио жртву и посрамио надри пророке који нису могли то исто да учине помоћу својих молитава.[16] Указујем и на исти број Јелисејевог клечања над сином Суманићанке, после чега је у њему повраћено дисање.[17]

 

На основу оваквих поставки, како ми се чини, нећу још наводити примере светилника у храму који је имао седам кракова и.седам светиљки, у седми дан освештава се свештеник, седмог дана се очистио губавац, а током истог броја дана обнавља се храм.[18] Седамдесете године народ је враћен из ропства да би и у десетицама било исто што бива и у јединицама, и најсавршенијим бројем вршено је поштовање броја седам. Но, што стално да говорим о ономе што је далеко од нас? Лично Исус - потпуно савршенство, могао је у пустињи да нахрани гладне, најпре са пет хлебова пет тисућа људи, а потом и са седам хлебова да нахрани четири тисуће људи, тако да је и преостало још хране: у првом случају дванаест котарица, а у другом седам котарица;[19] ово, и још друго, сматрам да сасвим приличи Духу и није без разлога. Чак и ти, док читаш Писмо, уочаваш многе бројеве који се помињу, а који поред јасног,.садрже и дубље значење.

За садашње време најприкладније је рећи да, вероватно на основу ових разл.ога или по веома блиским им узроцима или, пак, по неким узвишенијим разлозима, Јевреји поштују педесети дан, који и ми поштујемо, исто као што и друго шта јеврејско поштујемо, Јевреји поштују праобразно, а ми обновљено, тајанство. Пошто смо све ово казали као увод, приступимо сада започетој теми.

Ми празнујемо Педесетницу, силазак Духа Светога, окончавање обећаних нам догађаја, испуњење наших надања, тајну веома велику и достојну хвале! Окончавају се Христова дела телесна или да кажемо, дела која се тичу његовог телесног обитавања на земљи (опрезно кажем да се окончавају дела која се односе на тело, да ме не би нека реч убедила у то да је боље свући тело) и почињу дела Духа. Шта је везано за Христа? Дјева, рођење, јасле, повоји и пелене, анђеоско појање, присутни пастири, звезда водиља, поклоњење и дарови мудраца, Иродово убијање деце, Исус који бежи у Египат и враћа се из Египта, Исус обрезани, крштени, сведочанство озго, кушање, каменовање нас ради, Исус који нам дарује образце страдања за реч, који је предат и прикуцан на дрво, сахрањен и васкрсли и вазнесени на небо. Много од набројаног Христос и данас прима, подразумевам безбожно понашање Христомрзаца, али све то Он трпи по својој дуготрпљивости, јер од Христољубаца прима достојно поштовање. Он хита да првима покаже свој гнев, а нама да потврди своју доброту - њоме се, вероватно, дарује време за покајање, а нас испитује у љубави и постојаности својој, хоћемо ли ослабити у жалости и подвизима побожности? Такав је од древности закон Божјег провиђења, закон неистраживих судби Божјих по којима се премудро управљају дела наша. Таква су дела Христова, а долазећа ћемо видети у још већој слави. О, када би и нас Христос видео!

 

Да бих могао говорити о делима Духа, молим се да на мене сиђе Дух и да ми дарује моћ речи колико желим, али ако и не у толикој мери онда онолико колико време дозвољава доћи ће Он, свакако, не у обличју слуге, него царски, и неће чекати нечије заповести како то неки мисле. Дух дише где год хоће, на кога, када и колико му је угодно. Дух нам заповеда да тако мислимо и тако да говоримо.

Сваки који унижава Духа Светога сматрајући Га створењем, клеветник је, зли слуга и најзлобнији од свих злобника. Злим слугама је својствено да поричу власт и господство, устају против свога господара, а оно што је било слободно уподобљавају себи и своме робству. Сваки, пак, који Га призна за Бога, тај је божанствен и просвећен је умом својим. А онај који Га назива Богом тај се велича пред трезвеним људима, а ако то чини пред простима, онда је веома несмотрен; све ово из простог разлога што бисер доноси штету, прасак грома штети и слаби слух, сунчева светлост заслепљује болесне очи, а тешка храна - веома штети онима који још млеко пију. Поступно их треба водити напред и приближавати узвишенијем да би дарована светлост заиста светлела, а истина да би била награђена истином. Због тога и ми, оставивши најсавршенију реч за коју још није време, побеседићемо овако.

Ако ви не исповедате Светога Духа ни нествореним, ни времену подложном онда (дозволите ревности да се изрази донекле смело) у вама очигледно делује опречан дух. Ако сте ви до тога степена трезвени да избегавате директну нечастивост и изван робства стављате Тога који и нас чини слободнима, онда и са Светим Духом, и заједно са мном, размотрите следеће: ја сам, наиме, уверен да сте ви већ у извесној мери причасници Духа Светога и стога ћу са вама разговарати као са својима. Или укажите на нешто средње између робства и господства где би могао наћи место за достојанство Духу или, избегавајући робство, немојте оставити недоумицу где да прибројите Тога о коме је реч.

 

Можда вас оптерећује стил, можда вас спутава тежина речи која за вас постаје камен спотицања и камен саблазни, као што је за неке и Христос био. То је људска слабост и немоћ. Сјединимо се стога духовно, постанимо више братољубивијима, неголи самољубивијима. Признајте Божју силу и ми ћемо вам поједноставити казивање. Исповедите природу другачијим, вама најприкладнијим, изразима и ми ћемо вас исцелити као болеснике, па чак ћемо вам утиснути и ново задовољство. Веома је срамно и неразумно душом бити здрав, а трубити на сав глас, утајивати ризницу као да завидиш другима, или опасати се да не би осветио језик. Још је срамотније што смо ми подложни свему ономе за шта друге оптужујемо, што осуђујемо спорења у речима, а сами се залажемо за реч. Исповедајте у Тројици једно Божанство или, ако вам више одговара, једну природу и ја ћу вам од Духа испросити реч: Бог. Врло добро знам да Тај који је дао прво, даје и друго, а тим пре узрок спора је духовна област, а не ђаволска упорност. Рећи ћу још јасније и краће: нити ви нас оптужујте за исувише висококазивање (не треба завидети узвишености), нити ћемо ми вама замерити на примедби за овако узвишено казивање; нећемо ми вас оптуживати ни за ту привремену изреку све док са нама не остварите, ма и другим путем, то исто пристаниште. Ми нећемо тиме остварити победу, већ ћемо вратити браћу своју са којом нас дели извесна разлика.

 

Ово говорим вама који у себи имате живота и трезвено расуђујете о Сину. Дивим се вашем животу, али не одобравам у свему ваше учење. Пошто имате дарове Духа треба да примите и Духа лично, да се не бисте просто подвизавали, него да се подвизавате по закону.[20] Од њега, као награду за ваш живот, нека вам буде дарован и овај венац - савршено исповедање Духа, и са нама и пре нас, да Га исповедате достојно. Одважујем се и на нешто узвишеније, односно, усуђујем се заједно са апостолом да кажем: толико вас волим, толико ценим ваше богоприлично владање и тај цвет уздржавања, и свештена сабрања, и часно девство, и чистоту, и свеноћно појање, и ништољубије, и братољубије, и странољубије, да сам спреман да будем одлучен од Христа[21] и пострадам као осуђеник само да ви останете са нама, и да заједно прославимо Тројицу. Треба ли да говорим и о другима који се, сасвим очигледно, умртвише и које једино Христос може својом моћи да васкрсне из мртвих? Они се злонамерно одељују међусобно по месту свога живљења, али су везани јединственим учењем и међу собом су несагласни колико и разроке очи усмерене на један предмет, али пошто нема разлике у виђењу, него само у положају, можемо их кривити једино за тај један недостатак, а никако и за слепило. Ако сам довољно образложио то што се вас тиче, опет ћу се вратити Духу Светом. Мислим да ћете и ви поћи за мојим мислима.

 

 

Дух Свети је свагда био, јесте и биће: Он нема почетак и неће имати крај свога постојања и бића, него се свагда сa Оцем и Сином представља и броји. Нити Оцу приличи да је некада био без Сина, нити Сину без Духа: то би сасвим било неславно за Божанство као када би услед измене савета својих дошли до пуноте савршенства. Дакле, Дух Свети се свагда прима, а не да (Он) прима; Он савршава, а не да Га савршавају; испуњава, а не да Га испуњавају; освећује, а не да њега освећују; приводи човека обожењу, а не да њега уводе у обожење. Он је свагда један и исти, како у односу на себе самог, тако и у односу према осталим Лицима Свете Тројице са којима Га чествујемо; невидљив је, не подлеже ововременом закону, необухватив је, неизмењив је, без каквоће је или количине, без облика; неописив је, самопокретан је, свагда дејствујући, слободан, самовластан, најмоћнији (иако, као што све припада Јединорођеноме, тако и све што припада Духу, узводи се до првог Узрока); Дух је - живот и животодавац; Он је - светлост и Светлодавац; Он је - изворна доброта и благост, и извор је доброте; Он је - Дух прави, владичњи, Господ, Он изашиље, одабира на дело, сазидава себи храм, узводи до истине, дела где хоће, раздељује дарове, Дух је усиновљења и истине, премудрости, разума, познања, побожности, савета, крепоспш, страха Божјега.[22] Кроз њега познајемо Оца небескога и прослављамо Сина,[23] а једино Они познају њега, јер је једна част, једно је служење и клањање, једна моћ, једно савршенство и освећење. Које је његово својство? Све што има Отац, то припада и Сину, осим нерођености; све што има Син, припада и Духу, осим рођености. Међутим, нерођеност и рођеност не значе разлику суштине, како се мени чини, него се та својства разликују у једној и истој суштини.

 

Ти си нестрпљив у жељи да ми противуречиш, а ја опет хитам да наставим поуку. Поштуј овај дан Духа Светога, задржи колико год можеш језик свој: сада ћемо причати о неким другим језицима; бој се или се постиди ових језика који се показаше у пламеном облику. Данас ћемо учити, а сутра ћемо расправљати о речима: данас ћемо славити, а сутра ћемо се усаглашавати. Једно је област тајне, а друго приличи нашем гледању; једно приличи црквама, а друго - онима који се наслађују; једно приличи онима који побожно расуђују о Духу, а друго - онима који се исмевају са Духом. Одбацимо туђинско и устројимо своје.

Дух Свети је, као прво, деловао у анђеоским и небеским силама, у тим бићима која су створена и најближа су Богу, која окружују Бога; њихово савршенство и блистање, једнако као и спорост на грех, или непријемчивост на зло, нису ни од кога другога до од Духа Светога; потом је Дух деловао и у Оцима, и у Пророцима, од којих су први познали Бога путем праобраза, а други се удостојише познања будућега збивања у мери у којој је Дух Свети открио то у срцима њиховим, и то што ће тек доћи они су видели као да се већ десило; таква је, ето, моћ Духа Светога; после тога, деловао је Он и у ученицима Христовим (нећу казати у Христу, у коме је Он обитавао, али не као дејствујући, него као равноправни сапутник) трократио, по мери њихове пријемчивости, и у трима различитим временима - до Христовог прослављања страдањем, после прослављања васкрсењем и после вазнесења на небо, или после васпостављања,[24] или како већ да назовемо то; као прво, њихово очишћење од болести и духова које се свакако није десило без учешћа Духа Светога, тако исто и друго, после савршавања провиђења - Христово дување које је, очигледно, било божанствено дихање и, најзад, данашње раздељивање огњених језика које и прослављамо. Али, прво беше нејасно, друго беше јасније, а ово данашње је најсавршеније; данас Дух Свети није присутан само деловањем својим, дејством, већ суштински и, да кажем, Дух саприсуствује и живи заједно са нама. Као што је Син телесно разговарао са нама, тако и Духу приличи да се на видљив начин покаже; и када је Христос узашао од нас у слави својој, тада је Дух Свети сишао нама; требало је да дође, јер Он је Господ; и да буде изаслан, јер Он није противник Божји. Овакво образложење наше много више показује њихово једномислије, неголи деобу (њихове) природе.

 

Дух Свети због тога долази после Христа да ми не бисмо остали без Утешитеља; због тога се и назива иним да би ти схватио равнославност; наиме, реч: ини, употребљена је уместо друго ја; тај израз нам означава истоветну владавину и господство, а никако неко унижење, јер се реч ини, колико ја знам, не употребљава код инородних, него управо код једносушних. Дух се јавља у виду раздељених језика због сродности са Божјом Речи; у виду пламених језика (шта мислиш зашто?), или због очишћења (на основу Писма знамо и за огањ који чисти, што могу и познати они који то желе), или по суштини својој: јер, Бог наш јв огањ - огањ који спаљује нечастивост.[25] Но, ти поново негодујеш због речи: једносуштан! Појављује се у виду раздељених језика због различитих дарова који су од њега; у виду седећих језика, да би означили царско достојанство и обитавање у светима; наиме, и Херувими су Божји престо. Јавља се у горњој соби чиме се означава усхођење и узношење од земље оних који Га примају; и водама Божјим се покривају неки дворови (горнице) у којима се химнама слави Бог.[26] Све оне који су посвећени у узвишеније служење Христос причисљује тајновитости горнице показујући да и Бог треба да снисходи ка нама (као што је и познато када је снисходио Мојсеју), а потребно је да и ми усходимо ка њему и да при таквом срастању достојанства обавезно настаје и происходи заједничарење Бога са људима. И докле год да се људи находе у свом личном достојанству Бог је свагда у узвишеном достојанству, а човек - у униженом, све дотле је благост несједињива, човекољубије несаопштиво, а посреди је велика и непремостива пропаст која не само да богаташа одваја од Лазара и од жељених недара Авраамових, него одваја створено и пролазно јестаство од нествореног и личног.

 

Духа Светога су проповедали пророци у следећим извештајима: Дух Господњи је на мени; и починуће на њему седам духова; и сиђе Дух Господа и поучи их; Дух знања испуни Веселеила, градитеља скиније;Дух зна бити и гневан; Дух је узео Илију на колима и многоструко је испрошен од Јелисеја; Дух добри и господствени поучава и избавља Давида; Свети Дух је први пут обећан кроз пророка Јоиља који каже: и у последње дане излићу Духа свога на свако тело тј. на верујуће, на синове ваше и на кћери ваше,[27] итд. На крају и кроз Исуса који прославља Духа и прославља се Духом, исто као што прославља Оца и бива прослављен Оцем својим. Колико је то штедро обећање!? Дух и сада и вечно сапребива са достојнима још и у овоземаљском животу нашем, а и после ће сапребивати са свима који се удостојише небеских добара, уколико Га целосно сачувамо побожним животом својим и уколико Га не одбијемо од себе у мери учињеног греха.

 

Исти тај Дух, заједно са Сином, устројава творевину и делује у васкрсењу, у чега нека те увери написано: речју Господњом утврдише се небеса и Духом уста његових сва сила њихова; Дух, који ме је створио, дихање Сведржитељево које ме поучава; и још: послаћеш Духа твога и настаће и обновиће се лице земље[28] Он устројава људе у духовном рађању, у чега нека те увери речено да нико не може видети или примити царство, уколико се не роди озго, Духом, и од првог рођења које је тајна ноћи неће се очистити дневним и светлим узсаздањем,[29] којим се узсаздава сваки појединачно.

Тај Дух, као премудар и човекољубив, ако обујми пастира - чини га псалмопојцем који одагнава зле духове и указује у њему цара Израиљева. Ако обујми пастира оваца, који је до тада брао дудове -чини од њега пророка. Сети се само Давида и Амоса![30] Ако обујми оштроумног дечкића - још пре потребног узраста његовог - ствара од њега судију чак и над старешинама. Сведок томе нам је Данило који је победио лавове у рову. Заокупи ли рибаре - цели свет лови у мрежу Христову, њиховом проповеђу. Узми за пример Петра и Андреја, и синове грома, који су грмили о духовноме. Обујми ли царинике обраћа их у ученике и ствара од њих купце душа. Сведочи нам то Матеј, дојучерашњи цариник, а од данас јеванђелиста. Обухвати ли противнике и ревносне гонитеље, мења њихову ревност и од Савла ствара Павла који са толико ревности дела сада у побожности, колико је јуче ревновао у злу.

Он је једновремено и Дух кротости, али и гневљив на оне који греше. Дакле, упознајмо његову кротост, а не гнев, исповедајмо његово достојанство и избегавајмо хуљења, не пожелимо да Га видимо гневног без помиловања. Он и сада чини мене пламеним проповедником овде пред вама. Ако ни у чему не пострадам, слава Богу! Ако ли и пострадам, опет слава Богу! Прво што желим јесте да Бог поштеди наше противнике, а друго да и мене освети, награђујући ме тиме за свештенослужење јеванђељу и примајући оно што се савршава крвљу.

 

Апостоли су почели говорити туђим језицима, а не матерњим и што је нарочито важно, почели су говорити иако беху неуки. То је доказ невернима, а не верујућима, и треба да послужи за посрамљење неверника као што и пише: страним језицима и туђим уснама говорићу људима својим, и ни тако ме неће послушати. Слушали су,[31] ипак. Застани кратко овде и размисли о реченом. Јер у реченом постоји обостраност, раздељена знаком интерпункције. Тако су сваки на свом језику и наречју чули, односно, можемо казати да је изговорен један глас, а чуше се многи гласови због комешања и потреса у ваздуху, или да кажем јасније: из једнога гласа настајаху и происхођаху многи гласови! Или, задржавши се на речи слушаху, речи: који говоре својим речима треба подвести под оно што происходи да би се дошло до смисла: казивали су речи које су биле познате слушаоцима, а не њихов матерњи језик и управо то значи да су говорили страним речима. Ја се са овим последњим саглашавам из разлога што би прво било чудо. које би имало смисла за слушаоце, а не за говорнике, док се последње односи директно на говорнике које су оптуживали да су се напили, на основу чега закључујемо да су деловањем Духа Светога сами они чудодејствовали у казивању благовести.

 

Истина, за похвалу је било и деоба језика извршена у древности, када су људи градили кулу, али беху злонамерни и безбожни, мада су сви говорили једним језиком (на ово се и сада неки усуђују); једномислије које је разрушено различитошћу гласова, разрушило је и започети посао. Ипак је много похвалније раздељивање језика које се чудесно десило сада; јер, изливши се од једнога Духа на многе, опет се све доводи до јединственог сагласја. Постоји различитост дарова који потражују нови дар, помоћу којег ће се знати разликовати најпревасходнији међу њима; из простог разлога што сваки дар поседује нешто похвално. Прекрасним би могли назвати и ону деобу о којој нам казује Давид: потопи Господе, и раздели језике њихове.[32] Због чега? Због тога што су заволели свакојаке речи од погибљи, језик превртљив и лукав.[33] Давид овде као да директно изобличава све оне језике који расецају Божанство. Но, о овоме је сасвим довољно речено.

 

Пошто су ови језици благовестили житељима Јерусалима, побожним Јудејцима, Парћанима, Миђанима, Еламитима, Египћанима, Крићанима, житељима Либије, Арабије, Месопотамије и мојим Кападокијцима и свакоме народу који је под небесима, Јудејцима (ако неко тако жели да представи) сабраним у Јерусалиму, онда је сасвим умесно питање: који то беху Јудејци и из којег робства враћени? Јер, египатско и вавилонско робство је било за времена и давно је већ прошло повратком заробљеника; римско робство још није ни настало, а требало је да наступи као последица њихове дрскости против Спаситеља. Преостаје нам да под овим подразумевамо робство које се збило за време Антиоха, а које је било мало пре ових збивања. Ако се неко не саглашава са оваквим тумачењем, као са натегнутим (jep се то робство не сматра древним, а Јудејци у њему нису били расејани по свим странама васељене), већ потражује и очекује неко веродостојније, онда нека чује и ово. Пошто је народ јудејски, како нам повествује Јездра, много пута и од стране многих завојевача поробљаван и пресељаван, нека племена се вратише у отачаство, а нека су и даље остала у робству и, вероватно, нека од ових последњих, расејаних по многим народима, дођоше тада у Јерусалим и постадоше учесници и сведоци чуда. Овакво образложење сам наменио знатижељницима и вероватно да оно није излишно. И све друго што год бих придодао овоме дану, као прикладно, представљало би добитак и за нас. Међутим, време је већ да отпустим ово сабрање: беседа ми се веома продужила. А славља никада не треба прекидати, свагда приличи да празнујемо, сада телесно, а касније, и убрзо, сасвим духовно када ћемо чистије и јасније сазнати основу свему овоме у Речи, и Богу, и Господу нашем Исусу Христу - истинском празнику и радости спасених, са Којим нека је слава и част Оцу, са Светим Духом, сада и у све векове. Амин.

 

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Рим. 9:31.
2. Лев 25:10.
3. Лев 23:21.
4. Проп 11:2.
5. Ис 11:2-3.
6. Пс 11:7.
7. Јов 5:19.
8. Мт 18:22.
9. Пост 4:24.
10. Пс 79:12.
11. Приче 9:1.
12. Зах 3:9.
13. 1 Цар 2:5.
14. Пост 5:25, и даље.
15. Ис Нав 6.
16. III Цар 18:43-44; 17:21.
17. IV Цар 4:35.
18. ср. Изл 25:31, 37; 29:35; Лев 13:50; II Дн 7:8.
19. Мт 14:20; 15:37.
20. II Тим 2:5
21. Рм 9:3.
22. ср. Пс 51:12, 14; II Кор 3:17; Дела 13:4, 3; Кол 2:22; Јн 16:13; I Кор 12:11; Рм 8:15; Јн 14:17; Ис 11:3,4.
23. Јн 16:11.
24. Дела 3:21.
25. Јевр 12:29.
26. Пс 104:3.
27. ср. Ис 61:1; 11:2; 63:14; Изл 31:3; 63:10; IV Цар 2:9, 15; Пс 142:10; 51:14; Јоиљ 2:28; Дела2:17.
28. Пс 33:6; Јов 33:4; Пс 104:30.
29. Јн 3:3, 5; Пс 139:16.
30. Амос 7:14.
31. I Кор 14:21; Ис 28:11; Дела 2:6
32. Пс 55:10.
33. Пс 51:4.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!