Prvi svetski rat i Srbija, nasa otadzbina

[Božena]

Интересантна фотографија настала након Првог светског рата. 650 официра позира у част осам милиона коња који су настрадали током Првог светског рата...

[Božena]

ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Ћуте и све подносе изгладнели до крајњих граница

 

Невоље жена и деце у окупираној Србији у Великом рату (Википедија)

Три године трајала је окупација Србије у Великом рату, три црне године за српски народ, писали су савременици. Један од њих, инжењер Радован Требињац из Бајине Баште, сведочи у свом дневнику (чије делове преноси Милован Лукић у тексту „Рачани у Првом светском рату 1914‒1918”, објављеном у „Историјској баштини” 2014. године) о том злом времену.

Бележи Требињац да је окупациона власт заводила сурове казне (па и јавно вешање), забрањивала свако удруживање и путовања без полицијске дозволе. У Срезу рачанском, особито на Тари, окупатор безобзирно сече шуме, пљачка домаћинства реквизицијом, од људи одузима драгоцености... Опљачкан је и манастир Рача, скидана су звона с цркава.

За то време јадни народ грца у недаћама. Владају глад и болештине у овом крају. Становништво меље кочање и бере коприве да ишта поједе. Жито из Ваљева и Шапца сељаци на леђима доносе. За кило соли жене дају дукате.

„Данас 24. марта 1917. дан је сиротиње Среза рачанског. Према упутима, дошла је свеколика сиротиња из среза да прими жито, али га није добила, нема... Окарене сељанке и испијена деца, све изгладнело до крајњих граница, враћају се кући. И сви ћуте, подносе ово. Истина, гледао сам како људи угинуле коње черупају као гаврани”, пише бајинобаштански инжењер.

„Данас 11. маја било је шишање оваца. И синоћ су, као и у понедељак увече, прошла кола натоварена џаковима вуне. Сељанке власнице оваца јадају се једна другој: ’Кад помислим да зимус немам чим закрпити чарапе деци, а камоли шта друго, како да ми се не цепају груди...’”

„Мај 26. 1917. године: На улицама варошице осећала се глад. Све више је људи који просе, траже храну. Понеки од сељака или сељанки прође послом, било код власти било приватно, више се лелујају него што иду. Само се богатији још мало држе, боре се и сплавари... Аустроугарска среска команда 23. јуна 1917. издала је наређење, објаву добошем, да се сваком без разлике забрани млети жито без дозволе.”

Строго је забрањено имати више од 50 кила шљива, сви вишкови се предају властима. Свака кућа морала је предати по килограм коприва и лешника. За неизвршене обавезе плаћало се 20 круна. Клање стоке се пријављује. Забрањена је приватна продаја сена. Уведен је обавезни кулук: обично се долази по неколико дана „о свом руву и круву” на рад на Тару или поправку путева, за недолазак је предвиђена казна.

„Август 12. 1917: Некада тако дивљи Луг, а сад две трећине исечених горостаса (храстова) који већ хиљаду година претурише. Најзад и сами подлегоше рату и његовим грозотама. Уместо веселих дерана и малих стада оваца, чује се монотон одјек секира и шкрипа кладарских тестера у рукама њихових војника, које прекидају гробну тишину Луга”, описује Требињац.

Са општом оскудицом, личном и имовинском несигурношћу суочава се становништво Бајине Баште и околних села. Шире се заразне болести. Само у последњој години окупације овде је 121 особа умрла од шпанске грознице, 56 од туберкулозе, 33 од дизентерије.

Један савременик пише: „Кућа је била обична шупа, скроз отворена до крова. У спаваћој соби, где је цео дан уношена мокрина од обуће и одела, ноћу је сушена сва обућа и одело, и то са чељадима који спавају у просторији. У оваквим приликама није ни чудо што је умирање велико, особито деце. Памтим да је из суседних кућа за недељу умирало по троје, четворо деце...”

А кад мука више не може да се трпи, онда се у народу јавља отпор окупацији, у разним видовима: од неизвршавања пореских обавеза, одбијања одласка на кулук, прикривања хране, до неиспуњавања наредби, јатаковања одметницима. Отпор је био спонтан, повезан са менталитетом планинаца који се не мире са неправдом и угњетавањем. Многе је због тога окупаторска власт осудила на робију, поједине одметнике и на смрт. Било је масовног интернирања становништва у логоре, узимања талаца.

Али побуњени народ није мировао. У последњој години окупације све више их се склања на Тару да пружи отпор власти, ту је одметнички логор групе Теодосија Ордагића из Бесеровине. Међу овим одметницима била је и једна жена, Стојка Југовић, која је касније погинула у борби против аустроугарских војника. Становништво је побуњеницима доносило храну и одећу, јављало им о кретању власти приликом организовања потера.

„У једној потери окупаторски војници успели су из заседе да убију Радоја Ћосовића, а ухваћен је одметник Здравко Милекић, калуђер манастира Рача. На пијаци испод куће Јовановића спремљена су вешала. Међутим, под неутврђеним околностима хајдук Милекић успео је да побегне. Обешена је на пијаци у Бајиној Башти Драгиња Китић, из села Луга”, наводи се у тексту.    

Бранко Пејовић, politika.rs

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/08/15/7409262_-t.jpg

Век од смрти краља Петра I Карађорђевића

WWW.RTS.RS

---

Краљ Петар I, унук вожда Карађорђа запамћен као Ослободилац, Стари краљ и Чика Пера, умро је на данашњи дан 1921. године. Државна церемонија полагања венаца и одавања почасти...

 

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/08/15/7408987_cerski-mars-t.jpg

Пут ходочашћа од Шапца до Текериша у част јунака са Цера

WWW.RTS.RS

---

У част славним церским јунацима који су августа 1914. извојевали прву победу над Аустроугарском у Великом рату, готово две хиљаде учесника традиционалног Церског марша...

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

MRAČNA STRANA SRPSKE POBEDE U VELIKOM RATU: PRIČA O KOJOJ SE NE GOVORI, A ZBOG KOJE ĆE VAS BITI SRAMOTA

O srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata pisane su knjige i pevane pesme. Njihovo junaštvo slavljeno je širom sveta ali, ironično, u Srbiji su nakon Velikog rata dočekali strašnu sudbinu - zaborav! 

Pokazalo se da srpskoj državi vojnici trebaju samo da za nju, kada je dušmanin pred vratima, umru. Kada je trebalo živeti, otadžbina je bila mnogo manje brižna. O tome najbolje svedoči sudbina vojnih invalida nakon Prvog svetskog rata.

Veliku pobedu u ovom sukobu Srbija je skupo platila – tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije!

 

Ipak, i one koji su preživeli dočekala je strašna sudbina. O srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata pisane su knjige i pevane pesme. Njihovo junaštvo slavljeno je širom sveta ali, ironično, u Srbiji su nakon Velikog rata dočekali strašnu sudbinu – zaborav!

Srbija nikada nije imala adekvatan pogram pomoći vojnim invalidima. Nesposobni za rad, ljudi koji su svoje zdravlje poklonili otadžbini, nakon rata nisu mogli da izdražavaju svoje porodice. Većina je završila proseći po ulicama, tužni starci sa natpisima: “Ratni invalid, pomozite” ili prodajući svoja krvlju plaćena odlikovanja.

Verovatno najlustrativniji primer odnosa države prema ratnim herojima je sudbina Milunke Savić. Srpska heroina Balkanskih i Prvog svetskog rata koju su zbog njene neizmerne hrabrosti Francuzi prozvali “srpska Jovanka Orleanka” završila je, i to tek posle intervencije njenih saboraca, kao čistačica direktora u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Najodlikovanija žena u istoriji ratovanja u Srbiji je penziju stekla radeći.

Arčibald Rajs, švajcarski forenzičar, publicista, kriminolog i jedan od najvećih prijatelja srpskog naroda iz najtežih dana i te kako je znao za strašnu sudbinu srpskih vojnika nakon rata. Svojim očima je gledao kako junaci postaju prosjaci i na to je pokušao da ukaže.

 

“VrativšI se u otadžbinu posle pobede, u kojoj nisu učestvovali, vašI intelektualci su težili da upravljaju svim poslovima. Seljaci njima nisu ništa značili iako su činili ogromnu većinu u Srbiji, a vojnici, tvorci pobede, za njih su bili “prostaci”, dobri da mlate neprijatelja i ginu, i ni za šta drugo… Umesto da deluje pozitivno vaša inteligencija je delovala negativno. Umesto da gradi, ona je razgrađivala. Ona je žarište truležI i iskvarenosti, od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi, zemlja vam je izgubljena.”

— Arčibald Rajs, “Čujte Srbi, čuvajte se sebe”

 

Njegove reči nije imao ko da čuje. Uskoro je postao samo “jedan Nemac”  čije kritike na račun novog društva nisu dobrodošle.

Razočaran i sam, Rajs je umro u svojoj vili na Topčideru 1929. godine, ali tu se nije završila njegova želja da pomogne srpskom narodu. Testamentom koji je ostavio njegova kuća trebalo je da pripadne srpskim ratnicima-invalidima koji su se nakon rata našli u nevolji i siromaštvu.

Rajsove poslednje želje nisu ispunjene, a vlasništvo nad kućom i danas je sporno.

istorijskizabavnik.rs

[Božena]

CERSKA BITKA BILA JE SLAVNA POBEDA! DVA AUSTROUGARSKA VOJNIKA TADA SU ZAPISALA OVO O SRBIMA

istorijskizabavnik.rs

Mnogi zaljubljenici u istoriju će vam reći da je najveličanstveniji, a ujedno i najstrašniji trenutak burne srpske prošlosti bio Prvi svetski rat. O njemu su kasnije pisali novinari, književnici i istoričari... Ipak, možda najveća pohvala junaštva i hrabrosti našeg naroda tokom te krvave četiri godine početkom 20. veka došla je sa neprijateljske strane.

---

Bitka na Ceru bila je velika pobeda Srbije ali i, možda još važnije, prva pobeda saveznika u Velikom ratu. Ona je pokazala da se na malu balkansku državu stisnutu između neprijatelja, oslabljenu od Balkanskih ratova i izolovanu od saveznika, i te kako može računati!

O ovoj pobedi u danima koji su usledili pisali su i novinari, i književnici i vojnici… Ipak, možda najveća pohvala junaštva i hrabrosti srpskog naroda došla je upravo sa neprijateljske strane.

Evo šta su posle Cerske bitke zapisala dva austrougarska vojnika koja su u njoj učestvovala:

 

“Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska – ne, razbijena rulja jurila je u bezumnom strahu prema granici. Vozari su šibali svoje konje, artiljerci su boli svoje mamuzama, oficiri i vojnici gurali su se i probijali čitave kolone komore ili gazili u rovovima pored puta u grupama u kojima su bili zastupljeni svi rodovi vojske.

Sjajni su momci ovi Srbi, oni umeju da brane svoju zemlju. Tek u Srbiji 1914. shvatio sam da je ljubav prema slobodi malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek ovde sam shvatio da neumitna sila-volja savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje u silu.”

— Egon Ervin Kiš, austrougarski vojnik i pisac

“Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni sa malim, dovitljivi, lukavi, osobito pokretljivi, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, za borbu mržnjom i oduševljenjem zagrejani, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća nego Rusi, Rumuni i Italijani.”

— Alfred Kraus, austrijski general

 

[Božena]

[Božena]