Prvi svetski rat i Srbija, nasa otadzbina

[Božena]

Vreme smrti prepričano, Dobriša Ćosić | Lektire.rs

WWW.LEKTIRE.RS

---

Vreme smrti lektira, kratak sadržaj prepričano, analiza dela i analiza likova. Istorijski roman koji govori o stanju u Srbiji za vreme I. svetskog rata.

 

[Božena]

MAR

Сарајевски атентат је историјски играни филм из 1975. годин

[Božena]

Сарајевски атентат је историјски играни филм из 1975. годин
http://www.dailymotion.com/video/x180825_the-day-that-shook-the-world-an-assassination-in-sarajevo-1975-clip2_shortfilms    2.dio

http://www.dailymotion.com/video/x180o4k_the-day-that-shook-the-world-an-assassination-in-sarajevo-1975-clip3_shortfilms     3.dio

http://www.dailymotion.com/video/x180rvy_the-day-that-shook-the-world-an-assassination-in-sarajevo-1975-clip4_shortfilms      4.dio

[Božena]

Љетопис, 28. април • Радио ~ Светигора ~

SVETIGORA.COM

---

На данашњи дан, 28. априла 1918. године у затвору у Терезину (Чешка) умро је Гаврило Принцип. На...

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

Srpski Jerusalim

Ljubomir Saramandić, kustos muzeja „Srpska kuća”, već pet godina dočekuje i ispraća hodočasnike na sveto mesto srpske istorije
POLITIKA
18. januar 2006.

„Posle posete ovom mestu, vraća mi se nada da ću se vratiti na Kosovo.”

Ovo je napisao jedan od stotine hiljada posetilaca upisanih u knjigu utisaka u „Srpskoj kući” na Krfu, gde se ovih dana navršava 90 godina od iskrcavanja srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Silina ove poruke je još jača ako se zna da ju je zapisalo dete izbeglo sa Kosova i Metohije, boravivši na ostrvu na ekskurziji 2002. godine.
Ljubomir Saramandić, rodom iz Beograda, kustos „Srpske kuće”, jedinstvenog muzeja srpske istorije, gotovo pet godina dočekuje i ispraća veliki broj naših turista. Naš sagovornik je svedok kako se za ovaj period srpske istorije, nepravedno zapostavljen, ponovo vraća poštovanje posebno mlađih generacija.

– Za mene, najuzbudljiviji trenutak na Vidu dogodio se pre dve godine na komemorativnim svečanostima koje srpska vlada organizuje svake godine početkom septembra. Tada je krfski filharmonijski orkestar prvi put posle toliko godina intonirao himnu „Bože pravde” izvan granica Srbije, samo nekoliko nedelja pošto je Narodna skupština donela preporuku o korišćenju državnih simbola – priseća se naš sagovornik.
Ako putnik dva puta dođe na Krf ne znači da će zauvek ostati na njemu, ali će mu se uvek vraćati. Ovo pravilo se retko narušava. Tek direktnim suočavanjem sa spomenicima i svedočanstvima tragičnog i slavnog vremena, srpski turista doživljava preobraženje, postaje hodočasnik. 

Zgrada muzeja - Srpska Kuća
Svoj boravak na Krfu naš sagovornik je pretočio u knjigu „Hodočašće na Krf”. Autor knjige ne pruža suvoparan hronološki prikaz činjenica boravka naše vojske od prelaska preko Albanije, novembra 1915. godine, dolaska na Krf januara 1916, pa sve do konačnog napuštanja dve godine kasnije, već više govori o stanju duha srpskog vojnika, oficira, civila.
Zahvaljujući velikoj brizi Krfljana za očuvanje svojih istorijskih zdanja, stari grad je ostao gotovo isti kakav je bio za vreme Prvog svetskog rata.

Na svakom delu ostrva postoji trag boravka srpske vojske. Na mestu njihovog prvog iskrcavanja, u luci Guvija, gde su vojnici najpre kročili, koje je počelo 19. januara (6. januara po starom kalendaru) 1916. godine i trajalo gotovo do aprila, podignuta je spomen-ploča. Na njoj je ispisan tekst na tri jezika, francuskom, grčkom i srpskom, kao svedočanstvo spasa koju je vojska dočekala posle višemesečne golgote prelazeći albanska bespuća.

Opštinske krfske vlasti 1993. godine ustupile su našoj državi zgradu od velike istorijske vrednosti u centru grada Krfa, zdanje koje je ubrzo nazvano „Srpska kuća”. Sastoji se od muzeja, koji je posvećen boravku Srba na Krfu, i počasnog konzulata državne zajednice Srbija i Crna Gora. Pred potresnim slikama iscrpljenih vojnika, čitavih četa, dece i civila retko koji posetilac ostaje ravnodušan. Rastrgnuta i smrznuta tela vojnika, iznurena bolešću i glađu, upala lica mršavih vojnika, od kojih je jedan imao svega 27 kilograma, deca u snegu do struka..., samo su neke od fotografija koje se mogu videti u muzeju. Tu su i originalne uniforme oficira i običnih vojnika, trube, gusla, ordenja koje je vojska imala sa sobom.
Srbi najbolji turisti
Sezona na Krfu tradicionalno počinje sa Uskrsom, a završava se krajem oktobra.
– Samo prošle godine na Krfu je boravilo oko 15.000 turista iz Srbije, dvostruko više nego godinu dana ranije. Još veći značaj ima činjenica je da su Srbi, u mestima gde najviše borave, Dasija i Kasiopi, po ocenama lokalne štampe, proglašeni za najbolje turiste. To priznanje stiže od domaćina, sa ostrva na kome godišnje boravi gotovo milion turista iz ekonomski daleko moćnijih zemalja nego što je naša. Za Krfljane, dobar turista, pored ekonomskog, poseduje i visok civilizacijski i kulturni nivo kojim predstavlja zemlju iz koje dolazi – kaže Ljubomir Saramandić.
Hodočašće na Krfu se nastavlja do ostrva Vido, nazvano „ostrvom smrti”, koje se nalazi na samo desetak minuta vožnje brodićem od grada Krfa. Oni vojnici koji su bili u najtežem stanju odvoženi su na Vido i smeštani u šatore-bolnice. Svakodnevno ih je umiralo na stotine. U početku su sahranjivani u plitkim kamenim grobnicama na obali ostrva. Kada više nije bilo moguće sahranjivati na Vidu, tela su slagana i polagana iz barki francuskog sanitetskog broda u dubine Jonskog mora. U svom izlaganju posetiocima Ljubomir Saramandić, kustos „Srpske kuće”, kaže da se nije vodila evidencija koliko je vojnika sahranjeno na taj način, ali se pretpostavlja da je taj broj nekoliko hiljada vojnika.

Mitropolit Dimitrije je još 1918. godine osetio značaj tragedije na Krfu, rekavši da će ostrvo Vido za buduće srećnije naraštaje postati srpski Jerusalim, zborište zahvalnih potomaka.
– Podatak da za više od dve i po godine boravka Srba na ovom ostrvu nije zabeležen nijedan incident, nijedna krađa, nijedna grana masline nije slomljena, sigurno da ostavlja snažan utisak na sve posetioce „Srpske kuće”, posebno mlade – kazuje Saramandić.
O velikom poštovanju Krfljana prema srpskom narodu govori to da su opštinske vlasti zabranile da se na ostrvu Vido gradi bilo kakav turistički objekat.
Odmah po završetku rata jednodušna želja je bila da se na poseban način obeleži stradanje na Vidu. Prvi spomenik na ostrvu „Kameni krst” otkriven je 17. maja 1922. godine, a podigla ga je kraljevska mornarica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u prisustvu kralja Aleksandra Karađorđevića.

Dvadeset godina posle završetka Prvog svetskog rata posmrtni ostaci srpskih boraca sa groblja koje je postajalo na Vidu i sa 27 grobalja na samom ostrvu preneti su i pohranjeni u mauzolej, podignut 1937. godine. Imena 1.232 borca čije kosti počivaju na ovom ostrvu ispisana su na kasetama mauzoleja. Pored većina imena stoji naziv vojne jedinice kojoj su borci pripadali, kao i rodno mesto.

Na vratima spomen-kosturnice stoji natpis: Srpskim junacima – Jugoslavija. Ostaci 1.532 neidentifikovana vojnika pohranjeni su u dva spoljna bočna bunkera.
Iako se ovih dana navršava 90 godina od iskrcavanja srpske vojske na Krf, zvanična proslava, zbog vremenskih uslova, održaće se tek u septembru.

 

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/04/25/7221693_bg-koncert-t.jpg

Звуци традиционалних српских маршева одзвањали Кнез Михаиловом улицом

WWW.RTS.RS

---

Београђани и гости престонице могли су да уживају у концерту на отвореном оркестра Гарде и ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“, а поводом...

 

[Božena]

 „Српска трилогија“ као јединствени споменик херојима Великог рата

Стеван Јаковљевић 1890 - 1962

 
"Историја ће забележити наш подвиг, исто онако као што се кроз векове помиње прелазак Ханибала преко Алпа или ће потомство равнnдушно гледати како пси разносе кости мученика?" 

Писао је овако у свом роману "Српска трилогија" Стеван Јаковљевић о преласку српске војске преко Албаније, плашећи се помало заборава сопственог народа када су у питању велике жртве које је поднео.

Поред тога што можда на најбољи начин описује све страхоте, ужасе, поразе и победе српске војске током Првог светског рата, ова књига настоји и  да спречи заборав и постане својеврсан споменик херојима рата.

Стеван Јаковљевић који је као официр српске војске учествовао у Првом светском рату желео је да остави једно сведочанство и сећање на догађаје из прве руке, са прве линије фронта.

Његов рукопис је зато тако јединствен и богат као да је писан крвљу уместо мастилом.

Док читате књигу можете осетити мирис барута и прашине која затим пада са ивице заклона у коме се налазите и чути експлозију коју стварају артиљеријске гранате.

Све је у овој књизи стварно и зато је лако поверовати да се налазите на фронту девесточетранесте или да прелазите непроходне албанске гудуре на путу до Крфа и назад.

Сам аутор је сведочио да се све из књиге заиста десило и да је настало на основу личних запажања, сведочења учесника одређених догађаја као и  оргиналних докумената.

Ипак, посебно је интересантно како је дошло до објављивања ове књиге која је по многима на свој начин обележила двадесети век и која је само до Другог светског рата штампана у шест издања а преведена на неколико језика.

Данас се не може са сигруношћу рећи колико је различитих издања ове књиге штампано. Једно време је тај роман чак био и лектира за студенте славистике на московском универзитету...

Међутим као што сам и рекао објављивање „Српске трилогије“ није ишло баш глатко. Након што је довршио рукопис, Јаковљевић је понудио својим пријатељима да га прочитају и дају свој суд. Мишљења су била опречна, понуде за штампање од издавача није било. Синиша Пауновић[1] каже: „Јаковљевић се наобијао прагова док није издао књигу“.

Књига је 1934. године коначно објављена и то понајвише захваљујући уреднику „Наше књиге“ Живку Милићевићу који је препознао квалитет рукописа.

Стеван Јаковљевић нам је оставио интересантно сведочанство о одлуци да се штампа његова књига:

„Онај мој првобитни рукопис, као што свакако знате, стигао је и до Живка Милићевића, који је био уредник "Наше књиге". Дајући му ово своје прво веће дело, мислио сам да ће га само прочитати и после ме упутити шта даље да радим, како да му дам завршну форму. Али после десетак дана Милићевић ме позове својој кући. Састанак је заказан за једанаест часова пре подне. Знао сам Милићевићеву педантност, па сам се трудио да будем тачан у минут. И заиста, затекао сам га већ за писаћим столом. И то с мојим рукописом пред њим. Мало сам се збунио. Нешто ме је такнуло. Помислио сам: "Кад ме сад овај почне критиковати! ..."Био сам приправан да му одмах кажем истину: да ја нисам ни спремао рукопис за штампу. Шта је он мислио, не знам, нити сам га после икад питао, али сам видео како је приметио моју збуњеност и проницљиво ме погледао, вероватно да види како ћу се даље понашати. Ја сам пак чекао да он нешто каже. Али он ни речи. Него чим је видео да сам се ја спустио на понуђено седиште пред њим, извадио је из џепа неки дугачак ножић, отворио га и затим на одређеној страни расклопио рукопис и снажно зарезао сечивом да пресече "књигу" по дужини. Изненађен, поумих нешто да кажам, али се збуних још више него кад сам ушао. У међувремену ножић учини своје — мој толико пажљиво укоричен и нежно чуван рукопис распаде се на два дела. Разрогачених очију посматрао сам, нем и даље, и једва некако узбуђен упитао:

— Зашто сте то учинили?!

На "операторовом" лицу ниједан мишић није заиграо. Захватио је само више од половине мога рукописа и мирно, али некако као да смо о овој теми већ раније разговарали, рекао:

— Е, видите... ово ће бити прва књига, која ће моћи да се штампа. А од овога овде остатка написаћете још две књиге!

Тек тад сам био изненађен и збуњен.

— Па зар ви хоћете то да штампате?!

Није ништа одговорио на то. Пружио ми је само онај остатак рукописа и рекао, скоро истим тоном као и онај малочас "написаћгте још две књиге"! — Ово можете понети и разрадити даље...

— Како разрадити?! Како две књиге?!

—Тако. Овај део рукописа, који вам дајем, не може да остане овако. То не иде заједно. Затишје 1915, немачка и бугарска офанзива, одступање кроз Албанију, Крф, до доласка на Солунски фронт — једна је ствар, и то захтева засебну кљигу. Солунски фронт и ослобођење, друго је — трећа књига. А обоје ћете попунити новим материјалом, обрађујући све важније догађаје, као и у овој првој књизи, засебно. Кад буде која књига готова, донећете ми је, па ћемо опет поразговарати.“[2]

Критичари су имали другачије мишљење од уредника Милићевића и сматрали су да дело Стевана Јаковљевића не завређује пажњу. Неки су ишли чак толико далеко да су тврдили да то и није написао сам Јаковљевић већ да је то рукопис неког од виших српских војсковођа:  „Не, то није могао написати један официрчић“ -  како су погрдно називали Стевана Јаковљевића.  

Шира читалачка публика имала је сасвим другачије мишљење, па је књига врло брзо постала једна од најчитанијих. То је условило да већ следеће године изађе наставак Јаковљевићеве књиге под називом „Под крстом“.

Критичари су сада били још оштрији:

—  Обично ређање догађаја из рата, који су сами по себи занимљиви.

—  Разливено новинарско причање!

—  Препричавање историје!

Стеван Јаковљевић им је одговорио:

„Какав сам такав сам, и таквог ме читајте!Да сам другачији, не бих био ја.“

А издавачка кућа „Наша књига“ је те 1936. критичарима одговорила објављивањем и последњег дела трилогије под називом „Капија слободе“

На предлог Живка Милићевића, још исте године издавач Геца Кон одлучио је да све три књиге штампа у једном издању. Стеван Јаковљевић је предложио наслов заједничком издању „Крвави таласи“. Тако је и објављено у првом "Политикином" огласу. Али, пошто је у међувремену изишло више приказа и критика у којима се дело као целина називало Српском трилогијом, издавач је одлучио да се књига тако и назове, па је та промена учињена већ у идућем огласу у новинама.

Данас се у Народном позоришту у Београду изводи представа  „Српска трилогија“ по драматизацији  браће Никачевић на основу текста из књиге Стевана Јаковљевића. Сваког сајма књига изненадим се опсегом (ако се тако може рећи) издања „Српске триологије“, на штандовима се може пронаћи издање од пар стотина, па до неколико хиљада динара.

Чак су и једне дневне новине поклањале уз викенд издања делове „Српске трилогије“.

Стога се може рећи да је књига „Српска трилогија“ заиста актуелнија него икада и да је на срећу свих нас Стеван Јаковљевић успео у свом науму да у виду књиге „подигне“ споменик својим саборцима и то у свакој кући у Србији.

И на томе му бескрајно хвала...

nedeljnik.rs

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

[Božena]

На питање – ко треба да предводи антифашистичку поворку испред Тријумфалне капије, Де Гол је одговорио: „И за Први и за Други светски рат, зна се, Срби, и то они у опанцима!