Да ли је богоцентрична поезија (која ниче из личног искуства благодати) могућа?

[w.a.mozart]

Death, do not be proud by John Donne  (modern English version)

Death, do not be proud
Even if you’re called mighty and dreadful
You are not this.
As those you think you’ve beaten,
Don’t really die, poor death,
Just as well as you cannot kill me,
You depend on fate, chance, kings and desperate men.
And you have to act on those already weakened by poison, war or sickness
And drugs our charms can make us sleep as well
And even better than you can.
So, why are you proud?
One short sleep past
And then we are awaken for eternity
And then you’ll disappear completely
Death, you will die.

Smrti, ne budi ponosna  -Džon Don


Smrti, ne budi ponosna 
Čak i ako te nazvaju moćnom i odvratnom
Ti nisi takva.
I oni koje misliš da si porazila,
Ne umiru istinski, jadna smrti,
Kao što ni mene ne možeš ubiti,
Ti zavisiš od sudbine, slepog slučaja, kraljeva i očajnika.
Moraš da napadaš već raslabljene otrovom,ratom ili bolestima
A lekovi ili nakit mogu nas uspavati isto tako
Ili još bolje nego što to ti činiš.
Pa onda, zašto si ponosna?
Nakon kratke dremke
Bićemo probudjeni za večnost
A ti ćeš tada  potpuno nestati.
O,smrti, umrećeš.



original version

Death Be Not Proud - a poem by John Donne

Death be not proud, though some have called thee
Mighty and dreadfull, for, thou art not soe,
For, those, whom thou think'st, thou dost overthrow,
Die not, poore death, nor yet canst thou kill mee.
From rest and sleepe, which but thy pictures bee,
Much pleasure, then from thee, much more must flow,
And soonest our best men with thee doe goe,
Rest of their bones, and soules deliverie.
Thou art slave to Fate, Chance, kings, and desperate men,
And dost with poyson, warre, and sicknesse dwell,
And poppie, or charmes can make us sleepe as well,
And better then thy stroake; why swell'st thou then?
One short sleepe past, wee wake eternally,
And death shall be no more; death, thou shalt die.

Death Be Not Proud
by John Donne


Džon Don (1572-1631) je bio engleski sveštenik i pesnik,osnivač metafizičke poezije.

http://en.wikipedia.org/wiki/John_Donne

http://www.luminarium.org/sevenlit/donne/

[Никола Ђоловић]

Н О К Т И

Посред чела знамење имам

Ко сам, каквог рода, коме припадам

Али не могу тако лако и сам

Да се за тог човека у себи изборим.

Нешто ме не слуша, стално се буни

Отима, изгриза и напада сав

Стално неки немир у таласима

Који о сваку сигурну стену удара.

Час сам тамо, час сам овамо

На два колосека ме душа кида

Једна рука би да милује

А друга за њом одмах и да бије.

А када угледам Цара Славе

Узнемирим се сав у духу

И коначно човек у Богу

Разрешно Једност постајем.

О Ч И

Моје очи мени мало значе

Зашто се ви отимате за њих

Мало вреде у зупчаницима оне

Ако се немају у кога поставити.

Крените очи моје,сјатите се

На Бога,људе и ствари,не остајте саме

Без поздрава са онима који вам

Темеље мозаика искрама потпаљују.

Не,немојте их ножем вадити

Даћу вам их ја саме,децо,дечице

Скинућу их са небеса где су се заглавиле

И ставити на обронке гнезда ваших.

Тада ћете видети,тада ћете знати

Како то муња може под водом дисати

Како се постаје светац у обичности

Слепило које кроз Христа све види.

Њ И В А

Изградили смо градове од брига

блокове на блокове

зато нам се ништа не радује

као да смо и пре смрти

стигли да обесимо леш од зида.

Вредни смо, да, и све се мири

не жалимо се што смо криви

крваримо блатом сваки дан

па пљујемо сунце

и све оно што оно види.

Стани мало, смири се робе

знаш ли који је данас сан

има и мало друге красоте

Бога на светој њиви

који се твом постојању диви.

[Никола Ђоловић]

ВАРИЈАЦИЈА

Неки демон већ задуго усковитлава

Направио је себи гнездо од обмане и папира

Те хучи чамотињом неком и празнином

Али није ни на једног који досад личи

Овај је зарио канџе али не куша уобичајено

Но све нешто љубазно и господствено

Као да је сам анђео који демоне изгони

Мир неки са осмехом и уздржљивошћу нуди

Само да бих му поверовао наиван

да је сваки мој грех врлина

па да не морам да се више трудим.

ТУПОУМЉЕ

Некада сам био дете

Нежне виспрености

Са загледаним страхом у све што погледам

Поштујући разумевање тајног,

Сада не знам ко сам

Нити могу измерити сва понирања

Јер ни маште немам

Да бих достигао очекивано,

Ваљам се у шупљинама празног

Глуп, безнадежан

Устрашен од живота

Који путању без мене нема,

Кога чекам у овој слободи

Зашто оклевам

Када све што мени смета

Рука је моја

Што ме обара стално,

Хоће ли то схватити кушач

Свест унутар свести

Која не разуме упитано?...

КРЕДИТ

Немам пара да купим спасење

Ништа чиме бих се оправдао

Тражим свемир без покрића

Одложено плаћање, или нешто слично

А онда загрми у даљини пламен

Па сишавши на мене Себе опусти

Јер то је Дух и Његово созерцање

Које ништа осим мене неће

Да би ме претворио у смирено клицање

У огањ у којем не изгарам жив

Већ будан остајем као Црква

Са мноштвом очију без ограничења

За сваког ближњег по један видик

Срећан што и поред тродимензионалног

Затичем четврто постојање.

[w.a.mozart]

Moj Život

Kad Te pogledam... ništa naročito

Nenametljiv,Tih i Simpatičan...

Trebalo je da se spojimo da bih shvatio -

Da si Ti Izvor

Da si ti Eksplozija

Da si ti Armiran beton

Da si ti Cvet na povetarcu

Da si Ti Život

Da si  moj a ja Tvoj...

Došao je i taj dan...Vaskrs 96.

ruku pod ruku....

ulicom kraj fiskulturne sale,

nas Dvojica koračamo u Radost...

a još uvek nisam video ni zrnce...

[w.a.mozart]

Epitaf

Ako sam i umro,ništa ne mari...

Ja i dalje smatram da je smeh jedna od najozbiljnijih stvari

[marko_13]

link=topic=4073.msg331212#msg331212 date=1293316922]

Epitaf

Ako sam i umro,ništa ne mari...

Ja i dalje smatram da je smeh jedna od najozbiljnijih stvari

Као наставак - епитаф К. Г. Јунга: Призван или не, Бог је увек ту.

[Sophrosyne]

 браво поете..facenew22222222

Треба ли напомињати какви нектари висококвалитетне богоцентричне поезије се крију у богослужбеном циклусу наше Цркве? Јутрење/вечерње/минеији/триоди/... је ли неко имао прилике да мало зарони тамо?bighugbighug

[w.a.mozart]

Као наставак - епитаф К. Г. Јунга: Призван или не, Бог је увек ту.

zar misliš da to možemo propustiti...

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2869.msg167915.html#msg167915

[w.a.mozart]

Zavesa na očima od grubog materijala koja mi muti pogled i nervira me a pri tom mi grebe beonjače i tera na plač

Htedoh da vam pričam.....

Reći ćete-Ko si ti,čoveče gordi...

I imaćete pravo...

Samo zato što sam se kraj tastature,

Trošeći dragoceno vreme

Olenjio

Silno....

Ja nisam dostojan sagovornika.

Eto,kazah vam...

Svu patnju sveta

Kao da staviše u taj krst...

Lako je njima...

Al ako nismo sa

NJima

'Ajmo Hristu...

[Tanja]

НЕДОСТОЈНА

Насумице отворена страница...

Жена, Самарјанка, није устукнула

тражила је, недостојна

добила је, недостојна.

Самарјанка, жена

није устукнула, недостојна

тражила је воде живе, недостојна

нема мужа, живи са човеком, недостојна

Господе, видим!!

Нахрани ме, напој ме...

Ја сам-који говорим с тобом.

Оставља свој крчаг, одлази, говори, позива.

Стигао је!

Жена, Самарјанка, недостојна...

Тања

[marko_13]

link=topic=4073.msg331227#msg331227 date=1293318212]

Као наставак - епитаф К. Г. Јунга: Призван или не, Бог је увек ту.

zar misliš da to možemo propustiti...

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2869.msg167915.html#msg167915

Браво! 

[Никола Ђоловић]

ПАСТИР

Када бих могао сваким јутром

Прву помисао Теби на жртву принети

Прошла би кроз ме светлост силно

Јарко, далеко од свих сумњивих жалости

Али, као ниоткуда, ударају бесмислице

Нудећи свакој мисли други ум претходног

Жудње хранећи нежним двосмислицама

Које завршвају на отпаду

Када бих могао, баш као некад

Оживети прву благодат свише даровану

Којом клицах све време – пред свима

Оно покајање које не носаше тег већ Тебе

Распињући ме сноповима духоносности

У којој све беше лепота и искра

Тада бих прогледао изван бесомучности

Са којом тињам сада изгарајући

И схватио да Си Ти молитва у мени

А ја камен за Цркву коју градиш Анђелима

ЦРВ

Чудесно је то, да и када најлепше је

Човек у неко сиво лишће зарони

Жуборећи тугом као да не зна пређашњег сјаја

Незахвалност или дрскост, питање је

Или само провокација немог штита

Слобода као свима знана од искони

Шта је то што се у њему кида, што стиска

Шакама као да је најнесрећнији

Које беснило је на себе узео, тај угриз пене

На рамену што каже миру:

«Сада сам овде!» а онда: «Сада ме нема!»

Да, да, могуће је, под шеширом стари странац

толико пута гост у сенци сваког штива

неки га зову «грех», неки «ђаво»

а није ништа друго осим смрти, нашминкан

за сваку музику и гозбу.

ВЕТРЕЊАЧА

Прошао сам кроз многа стакла

Да бих спознао истину

Секао се данима, на поду исповраћаних надања

И тражио смисао усред пирана

Забодених у мом месу и крви

Док је севала бол, пут се губио

Али ја сам знао, јер сам веровао

Да негде иза свих кругова од упита и отрова

Долазе ветрови из топлих клима

Са благодатних ветрењача

И да ништа од отпада неће бити трајно

Пред погруженим молитвама

Које Сам Дух Собом излива, знајући

Да је Он тај светлосни амбис који увек тражим

Пред оним што није стварно.

[Александрида]

ПАСТИР

Када бих могао сваким јутром

Прву помисао Теби на жртву принети

Прошла би кроз ме светлост силно

Јарко, далеко од свих сумњивих жалости

Али, као ниоткуда, ударају бесмислице

Нудећи свакој мисли други ум претходног

Жудње хранећи нежним двосмислицама

Које завршвају на отпаду

Када бих могао, баш као некад

Оживети прву благодат свише даровану

Којом клицах све време – пред свима

Оно покајање које не носаше тег већ Тебе

Распињући ме сноповима духоносности

У којој све беше лепота и искра

Тада бих прогледао изван бесомучности

Са којом тињам сада изгарајући

И схватио да Си Ти молитва у мени

А ја камен за Цркву коју градиш Анђелима

ЦРВ

Чудесно је то, да и када најлепше је

Човек у неко сиво лишће зарони

Жуборећи тугом као да не зна пређашњег сјаја

Незахвалност или дрскост, питање је

Или само провокација немог штита

Слобода као свима знана од искони

Шта је то што се у њему кида, што стиска

Шакама као да је најнесрећнији

Које беснило је на себе узео, тај угриз пене

На рамену што каже миру:

«Сада сам овде!» а онда: «Сада ме нема!»

Да, да, могуће је, под шеширом стари странац

толико пута гост у сенци сваког штива

неки га зову «грех», неки «ђаво»

а није ништа друго осим смрти, нашминкан

за сваку музику и гозбу.

ВЕТРЕЊАЧА

Прошао сам кроз многа стакла

Да бих спознао истину

Секао се данима, на поду исповраћаних надања

И тражио смисао усред пирана

Забодених у мом месу и крви

Док је севала бол, пут се губио

Али ја сам знао, јер сам веровао

Да негде иза свих кругова од упита и отрова

Долазе ветрови из топлих клима

Са благодатних ветрењача

И да ништа од отпада неће бити трајно

Пред погруженим молитвама

Које Сам Дух Собом излива, знајући

Да је Он тај светлосни амбис који увек тражим

Пред оним што није стварно.

Znači Nikola ganeš mi dušu,ali uvek womens 0442_feel greengrin

[Никола Ђоловић]

Hvala!

Zadovoljstvo je moje! 0442_feel

[Никола Ђоловић]

ТРИГОНОМЕТРИЈА

Колику математику својих безакоња

Пред Тебе да поставим

А да се не наругам лажном покајању,

У космос не може толико демона стати

Колико Ти одашиљеш врлину,

Гордим се самом помишљу на Анђела

Као да на њега имам власт и право,

Слагао сам Духу Светоме

И сада немам у коме да се савијем,

На колико још грехова има наде

Спасење, зар је на коцкање,

Или кушам смело границе слободе

А да се једном можда више никад не вратим цео,

Чињеница, то је, што сваки грех под небом

У срцу почиње,

Зато Бог и не види зла, но на срце упозорава

Јер се ту зачињеш и завршаваш,

Гризем се увијеним приликама

Јер сваку слободу на зло слeпо трошим,

Не знам откуд толика непостојаност

И прекид дотока благодати,

Када ми је све дато...