Заборављени градоначелник

[Danijela]

Влада Илић је био најбогатији Србин свог времена, кум Карађорђевића, први човек Београда. Основао је зоолошки врт, подизао мостове, спајао градове. Савремене генерације га не памте.

 

Родио се 1882. у маленој варошици на југу, у доба када је Србија тек почела слободно да дише, у години када је проглашена за краљевину. Најмлађи је био међу шесторицом синова Костадине и Косте-Момџије, трговца стасалог у Власотинцу које тек што беше искорачило из „пустог турског“. Носио је кратко и једноставно име: Влада Илић. Трговац је решио да најдаровитије синове – Владу и његовог старијег брата Сотира, припрема за достојне наследнике. Купио је малу фабрику гајтана у Лесковцу и, вешто послујући, од прихода школовао децу. Влада је тако завршио техничку школу у Љубљани, па факултет у Ахену. Дечак са Власине брзо је упознао правила развоја текстилне индустрије и успешног пословања. Савладао је и француски, немачки и енглески језик. Њихов се капитал посебно увећао после Владине женидбе са Олгом, унуком чувеног бачког велепоседника Лазе Дунђерског. Она је донела богат мираз, а започели су и заједнички послови Илића и Дунђерских, који су објединили искуства као и вредноћу српског севера и енергију српског југа. Тада је и у животу Владе Илића настала прекретница.

Пошто је његов отац купио и једну фабрику чоје на Карабурми, започела је изградња империје Илића у престоници. Ширили су производњу и запошљавали нове раднике. Њихова компаније прерасла је 1910. у акционарско друштво, са процењеним капиталом од три милиона динара у злату. Пред Први светски рат примењивали су напредну енглеску технологију у преради текстила. И после рата бележили су само раст на сваком пољу. Влада Илић је важио за „радничку мајку“. Запосленима у његовим фабрикама градили су се станови, њихова деца добијала су пакетиће о празницима, оделца за Врбицу, да осете да газда заиста брине о њиховој будућности. Са константним растом капитала растао је у престоници и утицај Владе Илића. Окумио се са краљем Александром Карађорђевићем. У јануару 1935. постао је градоначелник Београда и на тој дужности одржао се дуго – до септембра 1939.

Остао је упамћен међу Београђанима као најспособнији градоначелник између два светска рата. Као главни акционар у Електро предузећу Србије, умањио је грађанима цену електричне енергије. Подстицао је развој занатских радионица и јавне радове у граду. Коначно је, успешним мерама, средио финансије у градској каси и отплатио дугове. Наставио је изградњу радничких станова и насеља, оправљао је старе и оснивао многе нове здравствене установе, дечија прихватилишта и паркове. Активно је помагао изградњу Храма Светог Саве на Врачару. На самом почетку мандата отворио је Мост витешког краља Александра на Сави, а затим и мост преко Дунава који је спојио Београд и Панчево. Трамвајском линијом спојио је Београд и Земун.

На дан ослобођења Земуна, 5. новембра 1935, преко моста на Сави свечано су прошла три трамваја окићена цвећем и заставицама. Окупљени грађани одушевљено су им клицали и поздрављали их. Најбољи познавалац београдских тајни, Зоран Николић, описао је свечани дан:

 

Град је био у еуфорији. Од Теразија до Главне поште у Земуну, од тог тренутка, житеље Београда делило је само седам станица.

 

Влада Илић је био и добротвор коњичког клуба, где су на коњичким тркама његови расни коњи често и побеђивали. На Петровдан 1936, на његовом имању и његовим личним средствима, отворен је београдски зоолошки врт. Први становници врта, велике атракције за Београђане и Југословене 1930-их, били су: лавови, леопарди, бели и мрки медведи, вукови, мајмуни, муфлони, ретке птице.

 

Мала принцеза Јелисавета Карађорђевић на рекламном плакату за зоо-врт

 

Први који су насипали Нови Београд нису били социјалистички ударници, већ данска предузећа које је ангажовао градоначелник Илић 1938. Њихов пројекат новог насеља, изграђеног преко реке на исушеним мочварним подручјима, величанствено се и поносно звао: НОВИ БЕОГРАД. Тако је он био и родоначелник преласка урбаног ткива на леву обалу Саве. На тој обали израстало је Сајмиште, а веће ново насеље пројектовано је и на Ушћу Саве и Дунав. За саветнике Влада Илић је имао успешне привреднике, који су примењујући раније стечена искуства и домаћински водили град. Центар Балкана, са способном управом, тако је са 100.000 становника уочи Првог светског рата, пред нову светску буру 1941. нарастао на око 300.000 људи. Био је привлачан и за писце и песнике, и за филозофе и мислиоце, и за авантуристе и боеме оног доба…

И када више није обављао функцију градоначелника, Илић је задржао утицај и углед. Имао је моћну пословну империју са чак 17 фабрика. Био је председник Београдске индустријске коморе и Централне индустријске корпорације Југославије. А онда… На небу изнад Југославије засевале су муње. Почео је Други светски рат. Само је Влада Илић знао кроз шта је све пролазио у тешким годинама окупације, да би сачувао своју имовину и, напослетку, свој живот. Када је напокон стигла слобода, Влада Илић се нашао на листи народних непријатеља. Ухапшен је у марту 1945. Војни суд га је осудио на временску казну јер су му фабрике радиле за време рата и тако „јачале привредни потенцијал окупатора“. Намера је заправо била да му се одузме имовина, што се и догодило. Годинама и генерацијама стицани капитал постао је друштвена својина.

 

Биста Владе Илића у београдском зоолошком врту

 

После вишегодишње робије, остарели Влада Илић пуштен је да још мало проживи у слободи, да загледан преко реке коју је памтио и као међу види како настаје нови град чију је визију развоја и сам имао. Са супругом Олгом последње године проживео је у беди. Она је будући да је била полиглота подучавала ученике језицима,  шила је за новац – само да би се прехранили. На пијаци би је каткад среле и препознале сељанке, супруге радника и тежака које је њен муж у време свог зенита задужио; давале су јој сир, кајмак, јаја. Срце Владе Илића, осиромашеног и пониженог, престало је да куца 3. јула 1952.

Требало је да прође скоро 60 година па да одлуком суда буде рехабилитован, а његови потомци тако добију бар моралну сатисфакцију.

 

http://akademskikrug.rs/zaboravljeni-gradonacelnik-vlada/

[Grizzly Adams]

Када је напокон стигла слобода, Влада Илић се нашао на листи народних непријатеља. Ухапшен је у марту 1945. Војни суд га је осудио на временску казну јер су му фабрике радиле за време рата и тако „јачале привредни потенцијал окупатора“. Намера је заправо била да му се одузме имовина, што се и догодило. Годинама и генерацијама стицани капитал постао је друштвена својина.

 

Каква туга...

 

Господ да утеши и усели у своје Царство!

[Danijela]

MI smo zaista potpunuli skorz. Imali smo ovakve ljude i gledali smo da ih se sistematski rešimo.

Jad i beda!

[Миљан Јокић]

jeste Vlada Ilic bio ljudina, ali svaka cast Vucicu sto je za samo par meseci...

[Danijela]

Ovo je tema o gospodinu Vladi Iliću.