Kina postaje najveća hrišćanska nacija

[Marjanovic]

Могуће да их сад има 16 000 

[Ненад Р.]

У праву си Игњатије , само 

 

Зато што смо источњаци и само се нешто питамо и мудрујемо уместо да радимо.

Нема шта да се питамо, већ правац у Кину, или бар у ове њихове продавнице по Србији  И да их покрстимо.

Они то једва чекају .

[Милан Ракић]

Ево имају и свој Фезбук

[Deja Vu]

У Јапану има више православних него у Кини. Гледао сам РТС данас, било о Руској православној цркви и споменули су да у Јапану има 33 000 православних. 

[Marjanovic]

 

 

Православна Црква (Катадрала Свете Софије) у Харбину.

[Милан Ракић]

У Јапану има више православних него у Кини. Гледао сам РТС данас, било о Руској православној цркви и споменули су да у Јапану има 33 000 православних. 

https://www.pouke.org/forum/topic/1853-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%83-%D1%98%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D1%83/

[Megas Doux]

Danas je bila emisija na RTS, emisija ruske državne tv Prvog kanala, o delovanju RPC, govorilo se i o pravoslavnima u Kini, vernika ima ali bogomolja jako malo, sve skoro su bile porušene za vreme "Kulturne revolucije" , inace malo sam uvredjen bio iako je emisija bila sjajna ali su zeznuli kraj !!!!!!!!!!!!!!! Poceli su da nabrajaju gde RPC ima jurisdikciju i uključili i Srbiju !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Ni jednu drugu pomesnu crkvu, vec bas nasu ! Mi smo uvek podredjeni. Medjutim to nije toliko bitno, na mene je utisak ostavilo nešto drugo shvatio sam iz emisije koliko je recimo Rusima važno da pod svoju jurisdikciju stave različite pravoslavne zajednice širom sveta, i to sad ne bi bilo loše, da to ne želi , a želi, i svaka od pomesnih crkava, žalosno je kolika je to borba izmedju pomesnih crkava, a delovanje Vatikana, misionarenje ne samo da je rasireno po svetu vec je dobro ušlo i na prostor nekoliko značajnijih pomesnih crkava, ruske, naše, rumunske itd., a pored svih neslaganja teško će pravoslavlje obnoviti pravo jedinstvo, šteta Polažem mnogo na Veliki sabor 2016.

 

Da li mi neko od teologa ovde može reci nesto više o organizaciji PC, u emisiji su govorili patrijarh Kiril, predsednik Putin , Ilarion "MSP" RPC, kao i mnogi dr. patrijarh i predsednik istakli su da je RPC crkva svih naroda, zapravo univerzalna, mozaik ogromnog broja naroda, pa eto i Kineza i Japanaca, isticana je i sama titula patrijarha "patrijarh Moskovski i sve Rusije ", što predstavlja stvarno univerzalnost. Skoro sam čuo da se naša crkva nije do pre manje od 100 godina zvala Srpska P C, da li je to tačno ?? Vec je bilo samo ime Pećka patrijaršija, takodje znakovito mi je bilo da su na sastanku u Carigradu, lideri crkve imali pločice na kojima je pisalo na eng, a u našem prevodu "patrijarh Srbije, patrijarh Rusije" i itd., da li je bolje za širenje vere, evangelizaciju, da pomesne crkve nemaju nacionalni predznak, eto sad vidimo da je tako bilo ranije, recimo pomenuo sam našu crkvu koja se od 1200 i neke do posle WW1 ako se ne varam nije zvala SPC. Vatikan svakako zbog organizacijske str. po pravilu ima više uspeha u misionarenju od P crkava, ali sabor u Carigradu donece nam novine, onosto je vazno je da ćemo sve znati vec ove godine, to je obećanje Ilariona, izjavio je da su se crkve dogovorile da javnost pre sabora sazna donete odluke, a da ce na saboru one samo biti aminovane - službeno potpisane.

 

 

Želim samo da spomenem da sam imao prilike i da čujem skoro raspravu na sl. temu na tv, a u vezi Velikog sabora 2016. godine, naime sem ujednačavanja kalendara svih PC,  na zahtev RPC planira se i ukidanje crkvenog diptiha, što je rečeno je zapravo zamka za papu, jel na taj način RPC želi da onemogući papu da zahteva prvenstvo, pa ni po časti koje sada ima.

[Marjanovic]

И тамо имамо јурисдикцију Московске Патријаршије http://www.chinese.orthodoxy.ru/english/chinaE.htm

 и Константинопољске http://www.omhksea.org/

[Megas Doux]

Bilo mi je zanimljivo da čujem da su sadašnji pravoslavni Kinezi, pravoslavci više generacija, i da se vera prenosi "redovno" sa kolena na koleno, dakle nije ono samo instant, kao npr. kod vernika PC u Africi, gde broj vernika nije stalan, vec zavisi od toga koliko im crkva daje pomoci...

 

Kiril je bio u poseti Kini, bilo je zanimljivo kada je posetio neke Kineze u njihovim kucama, svaki je postavio pitanje "gospodine kada ćemo dobiti crkvu", to im je problem nemaju gde da se mole

[Megas Doux]

https://www.pouke.org/forum/topic/1853-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%83-%D1%98%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D1%83/

Jesi čuo, a zanimljivo je bilo da ih nije bilo skoro uopšte, vec samo u ruskim instit. po Japanu, i to Rusa, da bi danas došli do broja od 33 000, sjajno.

[Милан Ракић]

Православље у Кини

I део

 

Кина је најмногољуднија земља на земљином шару. Њена култура је особена, древна и посебна. Осим спорадичних контаката са Европом у антици и средњем веку преко пута свиле, тек са великим географским открићима и колонијалним освајањима расте интерес белог човека за Далеки Исток, па тако и за Кину.

 

Од прве половине XVI века на кинеску обалу бацају око први мисионари – језуити који јачи утисак и уплив остављају у суседном Јапану. Православна проповед долази у Кину са северозапада, из руског Сибира и преко Татарије (Монголије). Руси који продиру у Сибир, средином XVII века доводе границе свога царства до древног Кинеског зида. Велики руски државни колос ослобођен ланаца татарског ропства, попут медведа почиње да се костреши према земљама на истоку од уралског планинског венца. Козаци, чувари граница православне царевине и њени проширитељи одиграће пресудну улогу у освајању богатих сибирских пространстава. Покретљиви војник, одан идеји самодржавља, васпитан је у идејном свету православне вере из које се надахњивао великом моралном снагом. Неки извори сведоче да је још у XIII веку било мањих група руских војника у јединицама гарде кинеског цара. То су добро знани „Елоси“ кинеских хроника.

 

ВЕРОИСПОВЕСТ КИНЕЗА

 

Кинези су припадници таоистичке, будистичке и религије конфучијанизма. У очима хришћана били су класични пагани. Тако их доживљавају сви путописци и званичници са европског тла. Па и један добро познати Србин дипломата, гроф Сава Владиславић, градио је каријеру на решавању „кинеског питања“. Један његов пратилац је свој опис далеке земље из 1740. године лаконски започео: 

 

„И тамо ва Кини, будући ва царствујушчем великом городе називајемом Пекин да има 17 милијуна душа, и има се у китајској империји самих гарнизона што све садрже 300 хиљада људи. Тамо вјера идолатри или идолопоклоници“. (Стари српски записи и натписи 2, бр. 2817). Православље се у Кини ширило захваљујући руским емигрантским таласима, не само након Револуције 1917. него и много пре. Историографија говори о руској Духовној православној мисији у Пекингу, која је у почетку била под јурисдикцијом сибирског епископа из Тобољска.

 

Козачки војсковођа Јермак Тимофејевич сматра се руским освајачем Сибира јер је прешао на другу страну Уралског масива 1582. године командујући одредом од 540 увежбаних козака и 300 пратилаца. Брзим маршем дошао је до престонице домородачког цара Кучума Искера кога је победио и тако руску власт проширио од Урала до реке Иртиш. Даље руско територијално ширење на исток Азије уписано је у историјске анале у саму средину XVII века (1649. годину) када је један други козачки вођа, Јеротеј Хабаров, са 70 људи кренуо од реке Лене и преко планинских масива доспео до реке Амур. Руски утицај на Амуру се коначно учврстио у 1651. години када је на месту пораженог кнеза Албазе дотични Хабаров устројио нови град коме је дао име Албазин. Овај град биће важна погранична тврђава и руско упориште према кинеској држави. Стари Албазин налазио се на месту између источносибирских градова Благовештенска и Хабаровска, последњи наравно носи име у част великог и храброг освајача.

 

Историчари су забележили да су они козаци који су избили у долину реке Амур, основали Албазин и друга насеља, најмање од свега имали на уму историјско значење продора у долину те велике далекоисточне реке. Они нису мислили на државничке разлоге, нити су били вођени идејом ширења граница империје. Превагу је односила неугасива жеђ за авантуризмом, трагање за новим пространствима (ловиштима и обрадивим земљиштем) и оно најглавније – могућност брзог и јевтиног преживљавања. То су све били покретачи козачке активности која им је донела славу, али и благодарност покољења која дођоше после њих. Козаци које су Кинези прозвали „Ло-Ча“ биће и једини мисионари православне вере у Китају. 

 

Након освајања даурске земље, у другој половини XVII века Руси шаљу неколико добро опремљених посланстава у Кину ради вођења преговора и уређења погранично-економских односа. Једно изасланство предводи 1658. године Иван Перфиљев, десет година доцније у Китај одлази Секула Абљин, а 1670. године једну делегацију је предводио Игњатије Милованов, свакако наше горе лист. Даље, 1675. одлази Спафирије, а 1685. године иду Бењуков и Фаворов...

 

Козачки градић Албазин није могао више да живи спокојно када се на њега устремио кинески цар Кан-Си, изданак манџурске династије. Дотични је био савременик Луја XIV и Петра Великог. Године 1682. наредио је поход на Албазин, градић који није саставио ни 40 година свога постојања, а који је био опасан тешким дрвеним палисадом и на чијем се челу налазио војвода Алексеј Толбузин. Уверени у своју бројност и у руско малодушје кинески цар је послао претеће писмо које је позивало на предају. Романтично-епска прича опсаде Абазина почиње кинеском претњом: 

 

„Дошли сте у моју земљу и изгоните моје људе. Од мојих трговаца и превозника отимате коже и товаре. Отели сте Гантимура са друговима. Много година на граници чините зулуме и неправду. Ја, Богдикан, послаћу на вас велику војску, али да вас погубим и убијем не желим.

 

Одбаците лоша дела и идите натраг. Вратите Гантимура са товаром и живећемо у миру и сагласју. Али ако не успамтите моју доброту и наставите да живите на мојој земљи... чека вас смрт“. Албазин је напала восјка под командом Лан-тана који је имао на располагању 10.000 људи. Кинези нису имали ватрено оружје, већ само неколико пушака. Њихова војничка снага се састојала од лукова и стрела, те копаља и тек на крају од покоје ватрене цеви. Војвода Толбузин је држао тврђаву са 450 козака, од којих је у току прве опсаде изгинула стотина. Када је понестало муниције, хране, пића и вотке, након преговора град је 26. јуна 1685. године предат Кинезима. Мањи део бранилаца на челу са Алексејем Толбузином је отишао у суседни Нерчинск, а већи део је прихватио понуду цара Кан-Сија и населио се у посебан кварт у Пекингу, где су добили службу. Међу њима је био и свештеник Максим Леонтјев, који је одмах подигао капелицу у коју је сместио иконе, свештене сасуде и отпочео да служи Свете Литургије и држи типик.

 

Заправо, кинески цар је пресељеним руским заробљеницима доделио запуштен храм кога је отац Максим Леонтјев освештао и посветио Св. Софији. Ова руска православна колонија је све до 1711. године живела својим посебним животом, а те године епископ тобољски је послао свето миро, освештани антиминс и ставио свештеника у Пекингу под своју духовну управу.

 

Радован Пилиповић, Православље бр. 1029

 

[Gerhard]

Можемо се запитати зашто православни више не мисионаре?

Pa sad je u modi ekumenizam odnosno pokusaji da se dopadnemo papi.

[Милан Ракић]

Православље у Кини-Мисија грофа Саве Владиславића

II део

 

Крајем XVII века нагомилавали су се проблеми између Русије и Кине. Не би прошла година, а да не искрсне неки погранични, или што је било још чешће трговинско-каравански спор. Руска дипломатија је покушавала да изглади неспоразуме, да се односи две државе поставе у међународне формално-правне оквире. Неколико руских делегација није успело да отклони проблеме. Ова два територијална колоса су имала најдужу границу на свету, али она није била прецизно исцртана на терену! Задатак да у име Руске царевине реши све недоумице и спорове са Кином допао је у дужност Сави Владиславићу, руском дипломати, знаменитом Србину пореклом из Херцеговине.

 

РУСКО-КИНЕСКА ТРГОВИНА

 

Руски каравани би долазили до границе са Кином, ту би их дочекивали специјални службеници који би прегледали товар, давали своју пратњу и спроводили до места на којима је роба могла слободно да се продаје. Један случај ометања трговине из 1720. године је карактеристичан и за верске односе у Кини, за положај Православља које је тамо већ посејало своје прво семе. По наговору језуита који су успели да се увуку на двор кинеског цара и код неких великаша, пресечен је пут и задржан је један караван. То је учинио Цун Ли Јамин, с обзиром да је са руским трговцима путовао и епископ Инокентије који је био вођа нове руске духовне мисије у Пекингу. 

 

Решавање свих спорних питања администрација Руске царевине поверила је познатом Херцеговцу Сави Владиславићу, грофу Рагузинском. Сава Владиславић се родио 1668. у Јасенику код Гацка у Херцеговини. Његова имућна породица је због турског зулума била принуђена да исели у Дубровник где је млади Сава стекао лепа знања учећи се по језуитским гимназијама, али и практично знање морепловства. Трговачки послови које је разгранао одводе га на Левант и у Цариград. Тамо стиче пријатељства међу страним конзулима и дипломатама. Његов је познаник тада и јерусалимски патријарх Доситеј који га препоручује Русима. Са царем Петром Великим се упознаје 1702. године у Азову и који га ставља у оквире својих планова о изградњи модерне руске морнарице. Сава тргује по Москви, а каријеру наставља као амбасадор Русије у Цариграду, док је од 1716. до 1722 руски опуномоћеник при Ватикану.

 

КИНЕСКА МИСИЈА САВЕ ВЛАДИСЛАВИЋА

 

Сава је пут руско-кинеске границе кренуо из Петрограда 12. октобра 1725. године. Већ је имао богато дипломатско и преговарачко искуство. Из Москве је наставио 27. децембра у правцу Тобољска, град у који је стигао 24. јануара 1726. године. Његови најближи сарадници на овој мисији су били гардијски потпоручник Иван Павлов, секретар Иван Глазунов (већ два пута боравио у Кини), Николај Кондратијев, Иван Крушала (пореклом из наше Боке Которске), лекар Бург и студенти Московске академије Словенско-грчко-латинске  Лука Вејков и Иван Јаблонцев, који су послати ради учења манџурског и кинеског језика.  

 

Држава је грофу рагузинском дала 3000 рубаља на име подвоза (путних трошкова), 3000  рубаља на име издржавања особља (плате). Такође, Србин дипломата је добио 6000 рубаља на име своје посланичке плате. Кинеском цару је носио разне дарове (скупи џепни и стони часовници, огледала, златоткана одећа и покриви, крзна, скупоцено оружје, табакере) укупне вредности у износу од 10000 рубаља. Прошавши Сибир делегација се обрела у Иркутску тек 1. априла 1726. године. Руско-кинеска граница била је дугачка преко 6000 километара. Најпре је требало у интересу православне царевине извршити нова топографска мерења, наиме гроф Сава Владиславић се жалио на неупотребљивост постојећих географских карата:

 

„Добио сам из Пекинга од руског агента Ланга једну географску карту о неким пограничним земљама, али неупотребљиву, зато што осим реке Аргуна ништа друго није убележено, а тиче се разгранишења између Русије и Кине на више хиљада врсти на обема странама. Видео сам овде и географске карте сибирских покрајина, и то са геодетима који су ми послани за овај посао. Двојцу од њих сам послао да оду и сами изврпе опис тих земаља, река и гора, које почињу од реке Горбице до Камених Гора, а одатле до реке Уди, зато што је за време мисијегрофа Галовкина у Кини све остало неразграничено. – Другу двојцу геодета отправио сам по реци Иркути, које тече из монголских стена под овај град, и наредио сам им да отуд пређу на испитивање такође пограничних места до реке Јенисеја где је и Сејанска Стена, и до реке Абакама, која је близу пограничног града Кузнецка. Такође сам наредио да оду по реци Јенисеју до краја. – Све пограничне тврђаве, на линији Нерчинска-Иркутска-Удинска-Селингиска, налазе се у врло рђавом стању. Сва је грађа дрвена, а од времена се развалила; потребно их је сад утврдити палисадама, за сваки случај. Кинези су људи неуслужни, горди на своје многољудство, али без намере да ратују против Вашег Величанства. Увек мисле да је Русији потребна трговина са Кином, и да ће због тога Русија урадити све што буду они хтели“.

 

БОГАТСТВО СИБИРА И ПРЕГОВОРИ

 

За Русе и Кинезе спорни део Сибира, захваљујући једном Србину географски проучен и уцртан у карте, одавао је утисак великог земаљског блага: 

 

„Сибирска провинција колико сам могао чути и видети, није губернија (!), него империја. Украшена је свакаквим насељима и плодовима: у њој има више од 40 река већих од Дунава, и више од 100 река већих од Неве, а затим још неколико других река, малих и средњих. Земља је обилата житом, риболовом, ловом на зверове, разним врстама руда, и разних мрамора. Шума има и превише, а њиховог мириса нема нигде на свету. Али је Сибирија пуно запустела. И то због много разлога, а највише због превеликог растојања и одвећ малог броја насеља, као и од глупости пређашњих управитеља и лоших пограничних власти. У целом Сибиру нема ниједног утврђеног града, нити уопште никакве тврђаве, нарочито на граници с ову страну Бајкалског Мора, Селингиск  није град, ни село, него сеоце, са свега 250 кућица и двема дрвеним црквама. Лежи на месту непогодном, отвореном за непријатељски напад. Четвороугаоно дрвено његово утврђење је тако да у случају непријатељског напада, Селингиск би био за два сата сагорен, а за Нерчинск кажу још горе“. На то геополитика и данас рачуна.

 

Гроф Рагузински је имао чврсте адуте у преговорима са кинеском страном. Преговори су били дуги и исцрпљујући. Кинези нису били сасвим услужни и предусретљиви домаћини, него страна која је пројавила добро познате потмуле оријенталне карактеристике. Кинези су преговоре намерно одуговлачили, излазили су са великим територијалним аспирацијама, тобож да имају право на целу земљу некадашњих монголских кнежева која се простире до Бајкала, Ангаре и Тобољска у дубину Русије. Руско посланство су чак снабдевали и сланом водом да им отежају боравак. Покушавали су да врховног руског посланика подмите, а прећено му је и смрћу, нарочито од стране  ратоборног Цун Ли Јамина. Сава је био постојан преговарач, одговоривши да није издајица, да ће и ако га убију, руска царица наћи начина да освети своје поуздане и одане сараднике. Након подужег натезања, одбијања фалсификованих мапа и уговора које су подносили кинески делегати, често и без знања своје централне власти, прихваћен је текст уговора који је лично саставио Сава Владиславић. Руско-кинески споразум је потписан у граду Киахти, а у извештају царици Катарини I од 16. маја 1727. године каже: „Извештавам Ваше Императорско Величанство да је најзад потврђено пријатељство и обновљен вечни мир са Кинеском Империјом, са поновним установљењем трговине и са одређивањем границе, и велику корист за Руско Царство, а и неисказану радост пограничних становника, у чему ми је Бог помогао, и срећа Вашег Величанства“.

 

СРПСКЕ ЗАДУЖБИНЕ НА ДАЛЕКОМ ИСТОКУ

 

У лето 1727, на празник Св. Тројице, Сава је ударио камен темељац новоовнованом граду Троицкосавовск, а тамошњи храм је по његовој жељи био посвећен Св. Сави Српском. 

 

У једном извештају о току преговора Сава је записао: „Кинези су постали охоли, видећи нашу границу отворену, а целу Сибирију без иједног утврђења; и видећи како им Руси често шаљу своје посланике. Ипак, све што раде, раде у страху од рата, а не из љубави. Сами трпе тиранију њиховог цара. Неки кинески племићи су примили римску веру, а међутим свака вера осим кинеске народне религије подлеже гоњењу. Зато овде не може опстати ни наш епископ Инокентије Куччицки, кога је поставио Петар I“.

 

У рукопису једне књиге из манастира Добрићево остао је запис о Савином путовању у Китај: „Тамо у Пекингу идејствовао је од кинеског императора, пошто је био опуномоћени посланик, да се подигне црква. И саграђена је о трошку цара кинеског, посвећена Светим Апостолима Петру и Павлу. И сада у Кини постоји један архимандрит, свештеник, ђакон, слуга на трошку кинеске владе. Ово је учинио Сава Владиславић... Сава Владиславић се престави месеца јуна, дана 17-ог, године 1738.“. (Записи и натипси, бр. 2817). 

 

Највероватније је ово сведочанство оставио неко ко је слушао о путовању или можда сам био учесник у мисији честитог Србина који је увек из Московије помагао манастире у својој херцеговачкој постојбини. Из записа се сазнаје да је Сава Владиславић затечену албазинску колонију у Пекингу обрадовао и духовно ојачао подизањем још једног храма чије је свештенство било на трошку кинеске државе. Важно је истакнути да је православно свештенство у кинеском главном граду имало статус дворских службеника – мандарина, и да су уживали сва права и почасти кинеских обичаја и важећих закона. У наредном XIX веку Православље је почело да се шири и у слојеве аутохтоног кинеског становништва.

 

Радован Пилиповић, Православље бр.1030

 

[Милан Ракић]

Православље у Кини-Православље у земљи одакле се Сунце рађа

III део

 

Кина је од прве половине 14. века била изложена поморској знатижељи Европљана и њиховим економско-колонијалним утицајима. У исто време је долазила у додир са римокатоличким и протестантским мисијама.

 

Мноштво кинеског становништва и територијално пространство нису допуштали сукобе и заоштрену конкуренцију мисионара са Запада. Као и руско Православље, које је продирало са севера, и западно хришћанство се суочило у Кини са културном отпорношћу домаћина. Читав век пре албазинске одисеје и доласка козака у кинески главни град, на кинеску територију долазе припадници римокатоличких монашких редова. Први римокатолички мисионари су били језуити међу којима се истиче име Матије Ричија из Анконе, који је 1582. године чак добио приступ и на царски двор. Имао је доста успеха у придобијању присталица, а умро је 1610. године. Након Ричија, на мисионарском пољу раде Адам Шал и Фердинанд Фербист. Међутим, њихова вера је кроз мисионарски рад доживела својеврсну псевдоморфозу.

 

У хришћански култ почели су да продиру кинески обичаји, уследила је својеврсна акомодација која је наишла на осуду из Ватикана. Папа Бенедикт Четрнаести је 1742. приморао кинеске језуите да се одрекну свих кинеских обичаја и заблуда.Са почетком 19. века долазе и мисионари протестантске провенијенције и оријентације. У град Кантон 1807. године, са проповедничким жаром и Библијом под мишком, долази Морисон, а 1826. у Кину стиже још вештији лутеранац Гицлаф. Већ након неколико деценија, међу Кинезима настаје прави псевдохришћански покрет са обележјем сектног деловања. Себе су називали „Друштво поштовалаца Божјих” и били су под управом Хунг Сју Чеуена. Имали су крвне жртве, празновали су суботу, увели су многоженство и сматрали су да је само Отац истински Бог у Св. Тројици. Вођа ове секте се прогласио млађим Христовим братом. и са својим присталицама је 1853. упао у дворац и прогласио се кинеским царем, али је због терора над поданицима убрзо био свргнут.

 

РУСКА МИСИЈА У 19. ВЕКУ

 

Почевши од 1840. године, у Беј-Хуану се руске духовне мисије мењају на сваких десет година. Њихов је задатак био да одржавају ниво правослване духовности у албазинској колонији. Албазинци, војници у служби кинеског цара, спадали су у елитни одред гардиста. У етничком смислу сматрали су себе Русима, а у верском изузетно су били привржени православној вери. Њихове верске слободе биле су загарантоване државним законима. Пекиншка духовна мисија 1840-1850. била је на гласу, јер тамо бораве архимандрит Паладије и оријенталиста Васиљев. Од 1716/1720. када је Русија поставила сталног посланика у Пекингу, поред кварта Беј-Хуана у Пекингу је формирана и парохија у Нан-Хуану, са црквом за руско државно посланство.

 

 Албазинци су се, женидбом са Кинескињама и Манџуркама, у антрополошком погледу претапали у припаднике жуте расе, али су им том приликом жене одмах примале Православље. Деца су учила посебне школе у којима се неговао руски језик. Од друге половине 19. века и локално кинеско становништво прихвата Православље, нарочито када је 1863. године јеромонах Исаија саградио цркву у градићу Тунг Тинг Ану и организовао једну живу парохију. По статистикама из последње деценије 19. века, у великом Пекингу је било око 600 православаца, а око 20-30 мештана је годишње прелазило у православну веру.

 

БОКСЕРСКИ УСТАНАК

 

Боксерски устанак, који је избио 1900. године, имао је изразити антиколонијални и антиевропски карактер. У свом налету и жестини однео је и новомученике кинеског Православља. Кинески националисти су у једном дану почели да убијају европске и јапанске дипломате, представнике страних фирми и компанија. Залажући се за свргавање манџурске династије и повратак династије Минг, боксерски покрет се ослањао искључиво на етничку групу Хан. Избегли старешина пекиншке духовне мисије, архимандрит Инокентије, је у једном писму посведочио: 

 

„Поред дубоке таме незнабоштва, слаба и остављена православна општина не само да је сачувала веру Христову, него је, за последњих дана искушења, показала да у својој средини има праве исповеднике вере Христове. Дан 11. јуни 1900. године беше главни дан мученичке смрти православних Кинеза у Пекингу. Уочи поменутога дана беху по главним пекиншким улицама излепљене објаве у којима се позиваху незнабошци да потуку хришћане и све оне који би их скривали и штитили. Ноћу између 11. и 12 јуна. појавише се боксери у свима предграђима Пекинга, и са запаљеним буктињама улажаху у хришћанске станове и почеше приморавати хришћане да се одрекну вере у Христа. Бојећи се мука и смрти, многи се одрекоше Православља и запалише тамјан пред незнабожачким идолима. Али многи храбро исповедају Христа, на обазирући се на страшне муке, којима их подвргнуше. Судба ових јадника беше ужасна. Неке распорише, другима главе одсекоше, а станове им спалише. Боксери су и следећих дана тражили и убијали хришћане. Многе, пошто су им домове уништили, одведоше изван града у своје идолопоклоничке храмове, где су их испитивали и затим спаљивали на ломачама. Многи православни Кинези, по сведочанству самих незнабожаца-очевидаца, претрпеше смрт са највећим самопрегорењем”.

 

Позната су и имена тих кинеских новомученика, као нпр. учитељи и катихете Павле Ван и Ија Ван. Свештенички син Јован Ци је био ужасно масакриран, а мучитељима је одговорио да је слатко умрети за Христа. Хришћански гробови су оскрнављени, преорани, а мртвачке кости избачене напоље.

 

Завршавјући набрајање страдалника и описивање њихових мука, архимандрит Инокентије наставља: „То су, ето, губици, православне цркве у Китају, а православна црквена општина је најмање дала повода за боксерски устанак. Нечовечно понашање Европљана, који с урођеницима поступаху као са својим робовима и у њиховој рођеној земљи газише им сва права, морало је раздражити Кинезе. Али православна општина није ништа крива у овом погледу... Само је овом приликом невино пострадала, због незадовољства противу Русије, које су изазвале разне политичке околности”.

 

Коначни биланс жртава у боксерском устанку износио је 222 кинеска новомученика, међу којима је уписано и име свештеника, протојереја Сергеја Чана.

 

Архимандрит Инокентије је констатовао на самом крају свога извештаја: „Стање православних у Кини и данас је јадно и жалосно, а како је у Китају погодно земљиште за Православље! Китај може и мора бити православан!”.

 

РУСКА ЕМИГРАЦИЈА У КИНИ

 

Свети Синод Руске Православне Цркве, размотривши добро ситуацију после боксерског устанка, донео је одлуку да на челу Духовне мисије у Пекингу убудуће буде епископ. Зато је архимандрит Инокентије и хиротонисан за митрополита пекиншког 3. јуна 1902. године, поставши први поглавар Кинеске Православне Цркве. Упокојио се на Видовдан 28. јуна 1931. године. Наследио га је архиепископ Симеон, а од 1933. на челу кинеске цркве налазио се архиепископ Виктор. У његово време дошло је до пораста броја верника, делом од аутохтоног становништва, али више због прилива руских емиграната.

 

Ново појачање православне пастве у Кини је дошло после Руске револуције 1917. године. Поражени монархисти и антикомунисти су избегли у Манџурију. Највећи број „белих” Руса се обрео у манџурском граду Харбину. 

 

Године 1934. на територији Кине је формирана још једна епископија. Била је то Епархија шангајска. Њен архијереј је постао Јован Максимовић, професор битољске богословије. Свети Јован Шангајски је наречен за епископа у Саборној цркви у Београду. У својој приступној беседи 27. маја 1934. је истакао тежину службе и васељенски значај мисије цркве:

 

„Ради испуњавања овог задатка шаље ме Архијерејски Синод Руске заграничне Цркве у земљу одакле се рађа сунце, али којој је потребно просвећење духовног Сунца и Правде. Осећам своју немоћ; али се покоравам избору, не ради части и власти, већ једино из послушности према црквеним властима и мом духовном руководиоцу. Целога себе предајем на службу Цркви” (Светосавље – Орган студената Православног богословског факултета, св. 3, год. 1934, стр. 37-41).

 

Због светости живота и чудотворства, уврштен је у лик светитеља Православне Цркве.

 

Патријарх српски Варнава (1930-1937) је преко руских заграничних епископа послао у Харбин делић моштију српског светитеља Арсенија Сремца. Та честица је уграђена у олтар једне руске цркве у Харбину на чија су богослужења долазили и православни Срби. По неким проценама, Руса је у Манџурији око 1935 године било нешто више од 50.000, а у самом граду Харбину око 30.000. Занимљиво да је у граду постојала спомен-капела посвећена успомени на мученичку смрт цара Николе Другог и краља Александра Првог. 

 

Радован Пилиповић, Православље бр. 1031