Зашто се каже?

[Zero]

SIZIFOV POSAO
 

Kada za nešto kažemo da je "Sizifov posao", mislimo na neki težak, uzaludan i često besmislen posao. Po grčkoj mitologiji, Sizif je bio kralj jednog starogrčkog grada i najlukaviji i najmudriji čovek na svetu, koji je nekoliko puta nadmudrio i same bogove.

Jednom prilikom, kralj Sizif se bio popeo na vrh Akrokorinta i video kako je Zevs, u obličju orla, ugrabio kćer rečnog boga Asopa. Zevs je mislio da je njegova otmica prošla neopaženo, ali je shvatio da nije tako kada je Asop, nakon dugotrajnog uzaludnog traženja, ipak saznao istinu od Sizifa. Zevs se strahovito naljutio zbog izdajstva ovog smrtnika i rešio je da Sizifa kazni poslavši po njega Tanatosa, boga smrti, da ga odvede u Had, odnosno pakao. Međutim, lukavi Sizif izigrao je i ovo božanstvo. Okovao ga je, strpao u gvozdeno bure i bacio u najdublji podrum svoje palate. Tada je Zevs poslao Aresa, boga rata, da oslobodi Tanatosa iz zatočeništva, pa je ovaj, čim se oslobodio, zgrabio Sizifovu dušu i odneo je u Had. Međutim, znajući šta mu se sprema, Sizif je pre toga rekao svojoj ženi da u slučaju njegove smrti ne prinosi nikakve žrtve bogovima. Tako su Pluton i njegova žena Persefona, vladari podzemnog carstva Hada, uzalud iščekivali darove. Kada su zatražili objašnjenje, Sizif im, praveći se veoma tužan i nesrećan, reče da je njegova žena postala bezbožna i bogohulna i da bi bilo najbolje da ga oni puste iz Hada i vrate na Zemlju kako bi je opomenuo. Tako je Sizif još jednom nasamario bogove i vratio se među žive.

Kralj je nakon toga još dugo poživeo i kada je u dubokoj starosti umro i dospeo u carstvo mrtvih, Zevs se setio svih njegovih prevara i lukavstava kojima je pokazao svoje bezbožništvo i bogohulu, pa je odlučio da ga surovo i zauvek kazni. Tako je Sizif dobio zadatak da odgura ogromnu stenu na vrh jedne planine, ali tako da taj zadatak nikada ne može ispuniti - svaki put kada bi stenu dogurao do vrha, ona bi se otkotrljala niz drugu stranu planine, pa Sizif stalno iznova započinje svoj mukotrpni i uzaludni posao.

 

 

Izvor: http://www.zvrk.rs/Zanimljivosti/Antika/sizif/index.htm

 

 

 

Rekoh da i ja doprinesem malo temi

[Zero]

TANTALOVE MUKE
 

"Tantalovim mukama" nazivamo najteže moguće patnje na koje čovek može biti osuđen. Izraz potiče iz grčke mitologije i odnosi se na sudbinu Tantala, razmaženog sina ljubimca vrhovnog boga Zevsa. On je, naime, na surov način kaznio svog sina koji je prezreo očevu ljubav i sve bogove.

Tantal je bio bogat i moćan kralj grada Sipila u Lidiji na maloazijskoj obali Egejskog mora. Zahvaljujući naporima oca da ga zaštiti od svake nevolje, živeo je u stalnoj sreći i bogatstvu i nije poznavao nijednu brigu ovoga sveta. Razmaženi kralj, koji je često uživao sa besmrtnim bogovima u najlepšim gozbama na Olimpu, počeo je sebe da smatra nadčovekom, a zatim i ravnim svom ocu Zevsu. Postao je obestan, ohol, uobražen i sujetan - odavao je tajne bogova koje bio čuo na Olimpu i krišom donosio i delio prijateljima ambroziju i nektar, božanske hranu i piće koji čine smrtnike besmrtnima. Iako ga je Zevs opominjao, Tantal nije shvatao očeve pretnje ozbiljno, pa je postao još drskiji. Ubio je svog sina Peloposa, ne bi li proverio da li će bogovi otkriti da je za trpezom posluženo ljudsko meso. Bogovi su Peloposa ponovo oživeli, ali je ovaj postupak Zevs smatrao dovoljnim da svog sina surovo kazni. Zevs je Tantala osudio na trostruke muke - da večno bude u samrtnom strahu, večno gladan i večno žedan. Bacio ga je u Had, podzemni svet, i osudio ga da stoji u bistroj vodi do vrata koja bi se povlačila kada bi pokušao da je pije, a da mu nad glavom vise grane pune najlepših plodova voća koje bi se podizale kada bi on pokušao da ih ubere.

 

Izvor: http://www.zvrk.rs/Zanimljivosti/Antika/tantal/index.htm

[Danijela]

Хвала Нулице

[Zero]

Хвала Нулице

Nema na čemu, hvala tebi na lepoj temi

[Danijela]

О.К.
У обичној, па и службеној комуникацији, кад се жели да искаже сагласност с неким предлогом, неком тврдњом, оценом и сл., у нас се обично каже. "О-ке!" (или се напише: O.K.). To би требало да значи: "у реду", "у реду је", "тако је", "све је исправно" и сл. Говори се и: "Све је TO O.K.", уместо "све је у реду", "све је коректно" итд. Исто значење скраћеница 0. К. има и у енглеском језику, из кога смо је преузели, као што су је, под снажним утицајем енглеског, преузели и многи други европскијезици.
Порекло ове, могли бисмо рећи - интернационалне скраћенице, која "покрива" израз "у реду", више је него занимљиво. У лингвистичким расправама и етимолошким речницима дато је више разних објашњења како је она насгала. Има чак десетак "теорија" о пореклу скраћенице О. К. Све оне слажу се само у једном: настала је у Америци, у Сједињеним Америчким Државама (у земљи "Ујка
Сама").
Али како?
Овде ћемо навести само четири најзанимљивија објашњења.
Прво од њих упућује на стари индијански израз okeh, са значењем: "тако је", "то је тако". To је онда пренесено у амерички енглески изговор као "оукеј" ("ou-kei"), па је према томе начињена скраћеница О. К., с истим значењем као у индијанском.

Друго објашњење везује се уз име једног ранијег жељезничког службеника, Обедија Келија, који је, наводно, уредан пријем попштанских пошиљки, тачније: пакета, потврђивао иницијалима свога имена и презимена О. К. (Ohadiah Kelly). Касније је то добило и опште значење: "у реду је».
Tpeћe објашњење нешто је дуже и везано је за одређене историјске догађаје. На предсједничким изборима у Сједињеним Америчким Државама 1840. године демократски кандидат Martin van Buren названје "Чаробњак од Киндерхука" ("Wizard of Kinderhook"), a касније и "Стари Киндерхук" (енгл. "OldKinderhook"), no имену његовог родног села у Хадсон Велију (Hudson Walley). Према надимку "Олд
Киндерхоок", групе демократа, поборника Ван Береновог избора за предсједника САД, основала је Демократски O.K. клуб (Democratic O.K. Club). Ван Беренови поборници узели су скраћеницу О.К. као неку врсту слогана, којим су најбучнији пропагандисти, узвикујући: "Ou-lcei", разбијали митинге противничких либерала. Касније је, наводно, израз O.K. ("ou-kei") прихваћен у огалтем значењу као синоним заознаку "allright" ("ол рајт") - "у реду", "у реду је", исиочетка у смислу оцене подобности кандидата за чланове већ поменутог "Демократског O.K. клуба".
Последњи део овог објашњења делује мало натегнуто, алн. сто, ипак постоји, па га је ваљало изнети. Мислим да је TO O.K.
Ha крају, четврто објашњење полази од иретпоставке да је скраћеница O.K. ироизвод правописне грешке, односно лошег спелинга (bad spelling). Наводно су неки угледници били недовољно писмени, нису познавали енглески правопис, па су израз "all correct" писали онако како се изговара ("ол корект"), дакле фонетски, као код нас. Или, што би се рекло - по Вуку. Тако је онда уместо скраћенице А.С. ("all correct") испала скраћеница О.К. (доследно према изговору), док је значење остало исто: "све је исправно", "у реду је" и сл. Занимљиво је да се овакво непознавање енглеског правописа и толики степен неписмености, из које је произашла и скраћеница O.K., приписује угледном Џону Џекобу Естору (John Jacob Astor), па чак и председнику САД, Ендру Џексону (Andew Jackson).
Ово тумачење, само без помињања имена и историјског контекста, прихвата и Братољуб Клаић , у чијем је великом Rječniku stranih riječi A - Z забележено:
"O.K. (čit. o kc) - govorna skraćenica za engl. all correct (at. ol korekt) - sve je ispravno, u redu je (američki izraz)." (B. изд. 1978, стр. 966a.) Остали наши речници страних речи не кажу о томе ништа.
Тешко је рећи која јс од свих изнесених "теорија" о настанку скраћенице (и израза) O.K. тачна. Што се мене тиче, све су оне О.К., осим, можда, оне најзапетљаније и најдуже, која, како је већ речено, делује помало натегнуто.

[Danijela]

ЕЗОПОВСКИ ЈЕЗИК
"У својој сатири 'Јазавац пред судом' Петар Кочић је езоповским језиком извргао беспоштедној критици наказности аустроугарског режима у Босни и Херцеговини." Тако стоји у једном приказу Кочићевог дела, које сви добро познајемо. Знамо добро и његов језик, за који је Исидора Секулић једном приликом рекла:
"Кад би могао језик једнога човека постати књижевни језик, ја бих гласала за Кочићев језик. Која снага, који стил, која магика трансцендентна!"
И велики критичар Јован Скерлић је писао како је Кочићев језик "одабран, чист, течан, звучан". Сличне су оцене изрицали и многа други критичари и писци. Сад смо овде сазнали да је Кочић (у Јазавцу) писао и "езоповским језиком". О каквом се то језику ради и шта, у ствари, значи израз езоповски језик! Није тешко закључити да се тим изразом означава језик каквим је писао Езоп, стари грчки баснописац из l столећа пре наше ере. Родом из Фригије у Малој Азији, овај бивши роб у служби више господара, стекао је велику славу својим кратким причама о животињама, које, заправо, представљају људске врлине и мане: лисица - лукавосг, вук - прождрљивост, јагње -невиност итд. Езоп, дакле, о људској покварености, лукавости, подмуклости, грабежљивости и сл. није говорио директно, него увијено. Саопштавао је истину о људима заогрнуту у животињско рухо. To је био његов начин изражавања, његов језик, који се разлжовао од језика осталих писаца. Касније, када су и други књижевни ствараоци почели тако да пишу, тај начин алегоријског
изражавања назван је по њему езоповски (или езопски) језик.
Езоповским језиком писали су своја дела Езопови нас-+тављачи, баснописци Федар, Ла Фонтен, Лесинг, Гете, Крилов, Шчедрин, па и наш Доситеј Обрадовић.
Taj језик, међутим, није карактеристичан само за писце басни. И други књижевници, кад не смеју или неће да говоре отворено о опачинама свога времена и своје средине, служе се езоповским језиком. Најбољи пример је наш Петар Кочић, који у једној својој песми у прози, под насловом Молитва, говори управо о томе. Он каже:
"О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, тирјанима и зулумћарима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском."
Такве речи је тражио и налазио и велики енглески сатиричар Џонатан Свифт (1667-1715), који, како стоји у једном осврту "израђује оштро нацртану моралну слику те епохе, мада често у друго рухо одевене и са
измењеним гласом езопског језика".
Езоповски (или езопски) језик је, дакле, казивање у коме су мисао и истина одевени у друго рухо, то је пренесен, алегоричан говор којим се служе многи писци, међу којима је први био Езоп, по чијем је имену онда и насгао сам тај израз.

[Danijela]

МЕДВЕЂА УСЛУГА
Кад неко, у најбољој намери, својом услугом нанесе некоме штету, а понекад и велико зло, каже се обично да му је учинио - медвеђу услугу. Медвеђа услуга је, дакле, невешта, неспретна, трапава услуга; она, упркос добрим намерама, не доноси ништа добро.
Зашто се таква услуга везује баш за медведа, а не за неку другу звер? Одговор на то питање може се лако назрети. Медвед је крупан, незграпан и трапав створ и од њега се може свашта очекивати, па и неспретна услуга. Има, међутим, на свету још незграпних, трапавих и неспретних животиња, чак и трапавијих од медведа, као што је, на пример, слон, а ипак се не каже слоновска услуга или сл. Говори се само, кад је неко груб, кад нема смисла за фине ствари, па руши све око себе, да се понаша као слон у стакларској радњи. Слон, дакле, и поред своје незграпности, нема везе с неспретном услугом. Таква се услуга везује само за медведа. Разлог може бити и то што овај трунтави становник наших шума слови као приглупа добричина, мада у стварности није баш тако. Но, било како било, када се споје његова доброта и глупост, на једној, и трапавосг на другој страни, испадне - медвеђа услуга.
Прича о медвеђој услузи постоји, вероватно, од давнина, јер је та звер била позната нашим прецима, старим Словенима. Али први је ту причу забележио и у својим баснама у стихове преточио гласовити руски баснописац Иван Андрејевич Крилов (1768-1844). Међу његовим делима има једна басна под насловом Пустињак и медвед.
Написана је 1808. године, а касније је преведена и на наш језик. У тој се басни говори о једном човеку који је живео сам, без игде икога - "далеко од града, у шипражју густом", како пише у једном нашем преводу (Густава Крклеца и Добрише Цесарића). Није му било лако, јер "живот је тежак, кад у крају пустом и самоћи глухој нигдје немаш никог". Једнога дана усамљени човек сретне медведа и спријатељи се с њим. Живели су они тако заједно, дружили се и постали нераздвојни: "Пустињак је с Медом, Медо с Пустињаком, на кораку сваком." Пролазило је време, дошло и жарко лето, настале велике врућине, те Пустињак, уморан од дуга хода, пожели да се мало одмори у хладу. "Легни мало, брате, ја ћу пазит на те" - рече му Медвед и Пустињак се пружи у хладовини и чврсто заспа. Али, не
лези враже! Једна досадна муха поче облетати око његове главе и реметити му сан. Медо никако није могао да је отера шапом: сад слети на нос, сад на образ, сад опет на чело. Њега то разљути, па узме један велики камен и, управо кад је досадна зунзара пала на Пустиљаково чело, свом снагом удари по њој. Тако, у жељи да одбрани пријатеља, да му помогне, убије и њега и муху.
Како свака басна има своју поуку (оно "што је писац хтео да каже"), тако је има и ова Криловљева. Изразио ју је сам писац следећим стиховима: "Услуге су миле, па макар биле мале, Ал' вриједност њину не зна цијенит свако. Но ништа нема горе од услужне будале, И бити друг будали - то збиља није лако." Из Криловљеве басне израз медвеђа услуга пренесен је у обичан говор па се данас често употребљава и у нашем језику. Сад знамо и шта тај израз значи и како је настао. Али, требало би добро запамтити и Криловљеву поуку ("наравоученије") и клонити се пријатеља што нам праве услуге од којих можемо имати само штете, макар и са задршком. А понекад и сами тражимо такве услуге: у основној и средњој школи, рецимо, захтевамо од другова да нам шапћу кад одговарамо математику, или
историју, биологију и сл., да бисмо тако преварили професоре и добили пролазну оцену. А после, на студијама, и у животу, кад више шаптања нема, кад морамо да се сналазимо и сами решавамо животне проблеме, испадне да од те другарске помоћи имамо само штету, да то, заправо, и није била нека помоћ, него обична - медвеђа услуга.

[Danijela]

КИСЕЛО ГРОЖЂЕ
Ономе који куди или омаловажава нешто до чега, и поред највеће жеље, сам не може доћи, каже се подругљиво: Кисело грожђе! To би отприлике требало да значи:" Кисело ти је јер га се не можеш домоћи" или, у ширем смислу: "Потцењујеш то зато што ти је недоступно." Овај подругљиви (иронични) израз преузет је такође из једне басне Ивана Андрејевича Крилова, која је, под насловом Лисица и грожђе, објављена давне 1808. године. Та басна, у препеву Тодора Маневића, иде овако:
Гладна кума лија у врт се завукла; Гроздови се Грожђа у њему румене, А куми се цакле и зуби и очи њене.
Гроздови су сочни, као јакинт Горе, Ал' је мука само што стоје високо. Одакле и макар како она њима
пришла: Само види око, А за зуб баш ништа. Лијине муке због тога што не може да дохвати грожђе писац басне
разрешава овако:
Помучив се тако цео часак један Пође и Говори јетко: "Па шта ту!
На изглед је вредан, Али зелен и ни зрна зрелог нема - Одмах зуби ти утрну." Недосгупно грожђе за лију је, дакле, било зелено и - кисело! Из тога се касније развило опште значење израза кисело Грожђе: "тобожње презирање и куђење неке вредности која се не може докучити".
У руском језику, из кога смо га преузели (преко Криловљеве басне), тај израз гласи зелено Грожђе (зелен виноград) и има своје још дубље порекло. Крилов је, у ствари, литерарно надоградио стару руску пословицу, која у преводу гласи: "Зелено је грожђе када га не дају." На основу те пословице насгала је басна, а преко басне проширио се израз зелено грожђе (у руском језику), а онда и код нас - кисело грожђе.

[Danijela]

МЕДЕНИ МЕСЕЦ
Први месец брачног живота назива се обично - медени месец. Тај израз потиче из романа Задиг шш Судбина, који је написао чувени француски филозоф и књижевник Волтер, правим именом Франсоа-Мари Аруе (1694-1778). У том свом роману, објављеном 1747, у трећој глави, он пише: "Задиг је искусио да је први месец брака, као што је описао у књизи Зенд, медени месец, а други је - пелинов
месец."
Волтер се овде, у ствари, ослонио на старо источњачко искуство, сликовито изражено и у народном стваралаштву одговарајућом изреком, да су први дани у браку испуњени срећом и задовољсгвом (што симболизује мед), а касније животним проблемима и невољама (пелин).
У нашем се језику израз медени месец употребљава у више значења.
Основно је: "први месец (или прво време) живота у браку", као у примерима датим у Речнику САНУ: "Моја жена је сва блистала неком радошћу...Медени месеци, та дивна времена безбрижне љубави, прошли су брзо (Живад. Л, 53). Неко време младенци /ће/ остати у Цариграду и ондје спровести медене мјесеце (Држ. В. 1, 121).
Ако је њима /младенцима/ медени мјесец, није нама (Куишн J. 1,252)."
У ширем смислу медени месец означава прве, сретне дане уопште. Тако је у овим примерима из већ наведеног извора: "У првим данима радикалне власти, у првим меденим месецима радикалне нове уставности, десили су се страшни... догађаји. (MX 1890, 8Т). Метерних... гледао је да искористи медени месец француско-аустријског пријатељства, да би проникнуо у планове Наполеонове (Поп. В. 1,8)."
У свом основном значењу ("први месец живота у браку") израз медени месец обично је повезан са брачним путовањем, па се у том смислу понекад и употребљава. Ј. Матешић, у свом Фразеолошком рјечнику, наводи овај
пример: "Супрузи су наједном нестали из Загреба и тек се након неколико дана сазнало да су отпутовали на други медени мјесец."
Према томе, медени месец је не само "први месец живота у браку" или "прво (сретно) време у било каквој ситуацији, док још нису настали проблеми и разочарења" него и "брачно путовање", које се, по правилу, подудара са првим месецом брака.
Сва та значења израза медени месец ми у живом говору, наравно, осећамо и разликујемо. Оно што је ново сазнање, јесте да је он настао средином XVIII столећа, на основу старог искуства о брачној срећи, и да је из Волтеровог дела, односно из француског језика, пренесен у многе друге језике на свету, па тако и у српски.

[Danijela]

ЦРВЕНА НИТ
Кроз све текстове у овој књизи као црвена нит провлачи се настојање да се на једном месту скупе устаљени изрази у нашем језику и објасни њихов настанак, односно порекло. Па кад је већ тако, ред је да се објасни и сам израз црвена нит, који је овде употребљен, а који се иначе код нас често употребљава, не само у уметничкој литератури него и у публицистици, дневној штампи, па и у обичном говору.
Матешић у Фразеолошком рјечнику бележи три примера. Први је Ујевићев: "... тај се мотив увек провлачи као црвена нит." Остала два су из новина:" А несигурност се, попут црвене нити, провлачи свим дијеловима филма...ВУС 1976" и "Сваки музичар оркестра мора познавати црвену нит музике. Т(елеграм) 1966."
Израз црвена нит, у значењу: "главна идеја (мисао, тема и сл.) која се провлачи кроз неко дело", "мотив који се стално понавља", или, како би се то "страњски" рекло - "лајтмотив", први је употребио Јохан Волфганг Гете (1749-1832), у свом роману Сродне душе {Die Wahlverwandtschaften, 1809). Објашњавајући у уводном делу исте реченице (у ширем поређењу) шта значи тај израз и одакле га је преузео, велики немачки песник пише:
"Сав прибор краљевске флоте, од сидрених конопаца до најтањих ужади, суче се тако да се кроз њих по читавој дужини продева црвена нит, која се не може извући а да се не оспе и све остало; тако се и по најмањем комадићу ужета може видети да оно припада енглеској круни."
Ha то се надовезује његово поређење: "Управо тако се кроз сав Отилијин дневник протеже црвена нит симпатија и привржености..."
Податак који износи Гете, да би објаснио наведено поређење, потпуно одговара стварности. У XVII столећу, наиме, Адмиралитет британске морнарице издао је строго наређење да се у свако морнарско уже које припада енглеској краљевској флоти мора уплести уочљива црвена нит.
Разлози овој наизглед чудној наредби нису били естетске природе (како би конопци на бродовима краљевске флоте били лепши). Основни мотив за ту наредбу много је прозаичнији: уплитање црвене нити био је једини начин да се стане на пут масовној крађи и препродаји бродске ужади, коју су морнари по лучким крчмама замењивали за пиће (виски, рум и пиво), или су их давали за новац. Пошто су били обележени црвеном нити, бродски конопци нису се више могли отуђивати, а да се то не примети. Прекршиоци су лако хватани на делу и на лицу места строго кажњавани.
После Гетеа израз црвена нит - наравно, у пренесеном смислу: "основна мисао или идеја која се провлачи кроз неко дело", односно "мотив који се стално понавља" - почели су употребљавати и ширити француски новинари, публицисти и говорници, а затим и њихове енглеске, немачке и руске колеге, па онда и наши људи, тако да је тај израз данас устаљен у многим језицима, укључујући, наравно, и наш.

[Danijela]

ЛЕТЕЋИ ХОЛАНЂАНИН
Иако није забележен ни у једном речнику нашег језика, нити у стандардним енциклопедијама, фразем лутајући Холанђанин употребљава се у српском језику. Исгина, често и у облику летећи Холанђанин, уклети Холандез (или Холанђанин), Холанђанин луталица и сл. Али то не мења ништа на ствари, јер је значење свих тих варијаната потпуно исто. Огога је требало да буде укључен у речнике, обрађен и поткрепљен карактеристичним примерима. А нема га ни у обимном Матешићевом Фразеолошком рјечнику. To је разлог више да о њему овде кажемо коју реч.
Треба одмах нагласити да је фразем летећи Холанђанин ушао у наш језик са стране и да потиче из средњовековне легенде о морнару који упорно покушава да по силној бури и олуји обиђе рт што му стоји на путу. Пошто му то никако не успева он као уклет вечито лута морским таласима, без наде да ће се икада зауставити и ступити на чврсто тло. Та легенда, по мишљењу руских истраживача Н. С. Ашукина и М. Г. Ашукине, настала је на основу реалног историјског догаћаја: експедиције морепловца Васка де Гаме (1469-1524), који је крајем XV столећа (1497) опловио Рт добре наде, крајњу јужну тачку афричког континента. У XVII веку легенда о летећем или лутајућем морнару везивана је за неколико холандских поморских капетана, па је тако настао и сам израз летећи или лутајући Холанђанин, као и Холанђанин луталица, уклети Холандез и сл. Мада је у усменом говору у XVII и XVIII веку тај израз био широко распрострањен, забележен је у литератури тек 1830. да би после тога мотив летећег Холанћанина постао предмет уметничке обраде многих писаца, мећу којима је најпознатији немачки песник Хајнрих Хајне, који га је књижевно обрадио 1834. Девет година касније (1843) настала је и опера познатог немачког композитора Рихарда Вагнера Летећи Холанђанин (изворно: Der Fliegende Hollander), која се данас убраја у ремек-дела класичне музике. Тиме је израз летећи (или лутајући) Холанђанин добио много на популарности тако да је прихваћен у готово свим европским језицима, са општим значењем: "онај који лута светом без постизања циља", "вечита луталица", "скитница" и сл.
Према изразу лутајући Холанђанин својевремено је у нашој штампи скован и израз лутајући Иранац. Тако је, наиме, у једним нашим новинама 1980. године назван протерани ирански шах Реза Пахлави, јер је у изгнанству стално мењао место боравка и нигде није могао да нађе стално уточиште. Наводимо ту кратку новинску причицу зато што се у њој већ на самом почетку помиње и објашњава наш фразем, а и као доказ о његовој популарности.
Прича иде овако:
" Један Холанћанин лутао је светом. Уклет, нигде није могао да се скраси и био је осућен да вечно тумара светом. Тако је, кажу, насгала легевда о Холанћанину луталици, који, ако је веровати причама ове врсте, и после много деценија још лута светом. Можда ће се кроз коју годину малишанима (а и одраслима) казивата једна друга прича, која he постати легенда, прича о лутајућем Иранцу. Он је пре нешто више од годину дана почео да лута светом са још неизвесним изгледима да he се ускоро негде дефинитивно скрасити. Био је у својој земљи, Ирану, толико моћан да су милиони дрхтали пред њим. Ипак не толико да једног дана није морао да оде на пут без повратка. Отада је живео у Египту, Мароку, на Бахамима, у Мексику, у Сједињеним Америчким Држвама, у Панами, из које је, колико пре неки дан, морао да оде. Сада је допутовао у Египат. Колико he се ту задржати, зависиће од многих околности."
Цар Реза Пахлави завршио је свој живот баш у Египту, a израз лутајући Иранац остао је записан само у цитираном новинском чланку. Насупрот томе, фразем летећи Холанђанин (као и његове варијанте: лутајући Холанђанин, Холанђанин луталица, уклети Холандез и сл.), настао на основу једне стape легенде, и данас живи.
Примера његове употребе у нашој литератури и дневној штампи има доста, а употребљава се и у нешто широј верзији: лутати светом као уклети Холандез.

[Danijela]

ПОСЛЕДЊИ МОХИКАНАЦ
Овај израз често се употребљава у нашем језику, посебно у штампи. Наше новине пуне су наслова као што су Одлазак "последњег Мохиканца", Последњи Мохиканац хладног рата, или Последњи Мохиканац пред вратима ОУН. Ово треће односи се на Швајцарску, једну од ретких земаља, ако не и једину, која још није постала члан Организације уједињених нација. И претходна два наслова, као и текстови који иза њих следе, упућују на слично значење израза последњи Мохиканац. To је, како стоји у Речнику Српске академије наука: "последњи или један од ретких преосталих представника неке групе, покрета, правца и сл." Могло би се још рећи
и "један од последњих поборника неке идеје, или заступника какве доктрине", као у примеру Последњи Мохиканац хладног рата.
Историјат овог израза веома је занимљив. Настао у животу, у стварности, прешао је прво у књижевност, а из књижевности поново у живот, у живу језичку праксу.
Историјски записи говоре да су Мохиканци или Мохикански Индијанци били некад веома познато индијанско племе из групе Алгонкин. У XVII столећу, у време холандске, британске и француске колонизације данашњих подручја Канаде и северних делова САД, још су били бројни и снажни, али су их касније бели досељеници постепено потискивали с њихових вековних станишта док коначно нису потпуно уништени. Последњи Мохиканци изумрли су у једном индијанском резервату у држави Конектикат још у XIX столећу.
Тужну судбину мохиканског племена литерарно је осликао амерички писац Џејмс Фенимор Купер (1789-1851) у свом роману Последњи Мохиканац (енгл. The Last of the Mohicans), објављеном 1826. године. Ty су описани последњи дани двојице мохиканских вођа без народа - старог и мудрог Чингаџгука, поглавице над поглавицама, и његовог стаситог и храброг сина Ункаса, званог Хитри Јелен. Штитећи случајне сапутнике - две девојке, кћери британског пуковника, и њихове пратиоце - ови честити Индијанци показују све врлине свога рода и своје племените крви. На крају, у сукобу с Лукавом Лијом, Хјуроном који се борио на страни Француза, млади Ункас гине.
Тиме се гаси мохиканско племе, јер је Хитри Јелен био последњи погинули ратник међу Мохиканцима. Иза њега је остао само стари отац Чингаџгук да догори "као запаљена луча на пропланку бледих" и да, скрхан болом, завапи: "Моје племе је ишчезло са обала сланог језера и са брда делаверског народа. Ја сам сам на свету..." Крај свога рода он је наслутио и много раније. На питање пријатеља где су његови најближи, одговорио је:" Где је бехар минулих година! Опао је, један за другим, како су и чланови моје породице, сви по реду, отишли у земљу духова. Ја сам сада на врху брда, али се и ја морам спустити у долину. Кад Ункас пође мојим стопама, тада неће више бити крви сагамора, поглавице над поглавицама, јер је мој син последњи Мохиканац."
У Куперовом роману указује се и на стварне узроке пропасти мохиканског племена. Стари поглавица о томе каже:
"Холанђани су се искрцали на ове обале и дали моме народу да пије ватрену воду (тј. алкохол). Моји преци су пили све док нису поверовали да је међу њих дошао велики дух..."
А онда су, како сведоче и хронике тога времена, продавали за рум и виски своју земљу дошљацима, док нису потиснути далеко од обале у брда, где су потпуно уништени. Иза њих је остала само легенда о некадашњој моћи и слави и уобичајени израз посаедњи Мохиканац, који је, као што смо видели, из романа Фенимора Купера пренесен у свакодневни говор. Тај израз се и данас често употребљава, не само у енглеском језику, где је настао, него и у многим другим језицима на свету, па тако и српском.

[Danijela]

ЗВЕЗДАНИ ТРЕНУТАК

Овај израз није забележен ни у једном од наша два највећа речника савременог језика - оном Матице српске и

Српске академије наука и уметности. To ипак не значи да он не постоји и да се не употребљава у нашем језику.

Примера употребе тога израза има доста, а неке од њих забележио је Ј. Матешић у Фразеолошком рјечнику. Уз

одредницу звјездани тренутак он даје следеће објашњење: "посебно повољни/погодни часови, најбољи тренуци

кога/чега", илуструјући то и овим двема реченицама:

"...велики тренутак у једној умјетности који је наћен и који he као сви звјездани тренуци наћи свој залаз. - Т1968.

...тутнут у огуглалу реторичку фразу о нашем родољубљу које је поглавито ту досезало звјездане тренутке од

илирског препорода до устанка четрдесет и прве... - Т1968."

Оба ова примера, као што видимо, новијег су датума (1968), као и трећи, ненаведени (који је из 1971). To није ни

чудно, јер је израз звездани тренутак настао скоро, тако рећи у наше време. Код нас се могао појавити тек иза

1952. године. Тада је објављен превод збирке историјских новела Звездани часови човечанства аустријског

приповедача Сгефана Цвајга (1881-1942), у коме делу је, како тврде Н. С. Ашукин и М. Г. Ашукина, у књизи

KpbiMiuue слова (Крилате речи), први пут употре-бљен тај израз.

У предговору своје књиге сам Цвајг објашњава израз звез-дани тренутак, који се налази у њеном наслову. Он

каже:

"Сваки епохални корак изискује припреме, сваки реални догаћај сазрева посгупно... од милиона узалуд протеклих

трену-така само је један стварно историјски - звездани час човечанст-ва...ако откуца звездани час, он унапред

одређује будуће године и столећа." Тај јединствени трен "предодрећује судбину стотина поколења, усмерава

живот појединих људи, читавих народа, чак читавог човечанства".

Уз ова објашњења Цвајг директно одговара и на питање зашто преломне историјске тренутке назива "звезданим

часо-вима".

"Зато" - каже он - "што они, попут вечних звезда, непрестано сијају у ноћи заборава и таворења."

После свега овога јасно је како је насгао израз звездани тренутак или звездани час и зашто се употребљава у

значењу: "преломни, одлучујући тренутак", "тренутак од епохалног значаја".

[Danijela]

НИ ПО БАБУ НИ ПО СТРИЧЕВИМА

Овај устаљени израз настао је у народној песми, а онда је прешао у свакодневни говор, па се и данас у нас често

употре-бљава. Кад неко, рецимо, xohe да нагласи како треба поступати или судити непристрасно, праведно,

објективно, онда ће казати ни по бабу ни по стричевима. To је, у ствари, део шире изреке, која гласи: ни по бабу

ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Тако управо стоји у народној епској песми Урош и

Мрљавчевићи, коју је Вук забележио и објавио у другој књизи Српских народних пјесама.

Поменута песма говори о догаћајима из друге половине 14. столећа: о борби великаша Мрњавчевића око престола

цара Душана Силног, кога је и по праву и по правди требало да наследи његов син Урош. Мрњавчевићи или

Мрњачевићи (у народној песми Мрљавчевићи) били су иначе позната српска феудална породица, у којој се

посебно истицао краљ Вукашин (погинуо у бици на Марици 1371. године). У народној песми помињу се и његова

два брата: Угљеша и Гојко. Вукашин је имао три сина: Марка, Андрију и Димитрија. Од свих тих Мрњавчевића

најславнији је, и у народу најомиљенији, био баш Марко, у народним песмама опеван као Краљевић Марко. Он је

главни јунак и ове песме, која, укратко препричана, иде овако:

Марков отац, краљ Вукашин, и браћа му Угљеша и Гојко, Маркови стричеви, жестоко су се сукобили око тога

коме he од њих припасги упражњени престо преминулог цара Душана Силног, иако је, како је већ речено, право

на тај престо једини имао Душанов син Урош (каснији српски владар познат под именом Урош Нејаки). Пошто се

нису могли споразумети, одлуче, сваки посебно, да пошаљу чауше (гласнике) у царски град Призрен да доведу

протопопа Недељка, који је "св'јетлог цара причестио, причестио и исповједио" и у кога су "књиге староставне",

да пресуди "на коме је царство", тј да протумачи последњу вољу преминулог цара Душана.

Недељко одбија позив и упућује их на Краљевића Марка, говорећи:

Ја сам свј'етлог цара причестио,

Причестио и исповједио,

Ал' га шсам питао за царство,

Већ за Грије што је cažp'jeuiuo;

38

Ho идите у Прилепа Града

До deopoea Краљевића Марка,

A do Марка, do мојега ham,

Kod мене је књигу научио,

Kod цара је Марко писар био,

Уњега су књиге староставне,

И он знаде на коме је царство;

Bu зовите на Kocoeo Марка, Хоће Марко право казшати, Јер се Марко не боји никога, Разма једног Бога

истинога...

Тако чауши оду у Прилеп да позову Марка да пресуди у великашком спору. Он одмах пристане и обавести о томе

мајку Јевросиму, која га на поласку преклиње:

Марко, сине, једини у мајке!

He бшш ти моја (х)рана клета,

Немој, сине, говорити криво

Ни по бабу ни по стричевима,

Већ по правди Бога истинога;

Немој, сине, изгубити душе;

Боље пш је изгубити Главу,

Него своју огр'јеишти душу..

И Марко с том заклетвом крене на Косово. Кад су великаши видели да долази, сваки од њих понадао се да he

пресудити упра-во у његову корист. ВукашинЈермујеМаркосин, рачуна:

Он he казат' на мене је царство,

Од оца he останути amy.

Слриц Угљеша му, опет, обећава да he, ако пресуди у његову корист, оба "братски царовати". Други стриц, Гојко,

обећава мујошвише:

Ти ћеш, Марко, први царовати,

A ја ћу ти бити до кољена...

На све то "Марко шуги, ништа не говори". И пресућује праведно: нити у корист оца (тј. "по бабу"), нити у корист

стичева ("по сгричевима"), него према опоруци цара Душана. Саопштавајући одлуку, Марко им се обраћа овако:

А мој бабо, Вукашине краљу!

Мало л' ти је твоје краљевине?

Мало л' ти је? Остала ти пуста!

Већ се о туђе отимате царство. А ти, стриче, деспоте Угљеиш! Мало л' ти је деспотства твојега? Mono л'

ти је? Остало ти пусто! Већ се о туђе отимате царство. А ти, стриче, eojeeoda Гојко! Мало л' ти је

војводства твојега? Мало л' ти је? Остало ти пусто! Већ се о туђе отимате царство.. Видшпе ли, БОГ eac

не eitduo! Књига каже, на Урошу царство, Од oufl је остануло сину, Ђетету је од кољена царство. Њему

царство царе наручио На самрти кад је починуо...

Оваквом одлуком Марко се силно замерио оцу Вукашину и стричевима. Вукашин га чак гони да га убије, али је

он ипак остао на страни правде. Јер, судио је ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога, како

га је заклела и мајка Јевросима.

Тако је, ето, настао, у нас израз ни по бабу ни по стричевима, који је забележен и у Речнику Матице српске, с

објашњењем: "правично, праведно, објективно".

[Danijela]

КОМ ОПАНЦИ, КОМ ОБОЈЦИ
Да би се разумео овај израз, потребно је, пре свега, знати шта су то опанци, а шта обојци. За опанке углавном сви знамо: то је она лака сељачка обућа што се каишима или опутом уз ноге притеже, па се зато и каже, кад се на пут креће, да треба "притегнути опанке". Посебно су познати србијански опанци, тзв. "шиљкани". За обојке, међутим, ретко ко зна, посебно млађи свет, јер обојци се у нас одавно већ не носе. To су били увијачи за ноге што су се носили уместо чарапа: обични комади тканине у које су се увијала стопала да их опанци не би нажуљали. Обојцима су називани и улошци од сукна који су се подлагали у опанке, а касније и у ципеле.
Кад ово знамо, поставља се питање шта значи и како је настала изрека ком опанци, ком обојци.
Што се самог значења тиче, оно је - барем онима који употребљавају тај израз - сасвим јасно. А објашњено је и у речницима нашег савременог језика, нпр. у Речнику Матице српске, где стоји да израз ком(е) опаниџ, ком(е) обојци, или обрнуто: ком(е) обојци, ком(е) опаниџ, значи: "ко шта добије, извуче, како ко прође (у неком сукобу)". Матешић у Фразеолошком рјечнику уз то додаје: "па како буде", "како испадне". Он наводи и два карактеристична примера:
" Јавно треба поставити то питање пред нашу улицу, пред наш град! Отворено! Оштро! Критички! Па коме опанци, коме обојци!"
"Направи се Косово...па коме опанци, коме обојци!" (429 а).
Јасно је, дакле, да се изразом коме опанци, коме обојци исказује могући исход некога сукоба у који се свесно улази, с могућношћу да се прође добро (тј. да се добију опанци, или да се остане у опанцима), али и уз ризик да се изгуби (тј. да ти остану само обојци, или, још вероватније, да останеш само у обојцима, пошто те убију и изују). Ово последње могао би бити и изворни смисао израза о коме је овде реч. Вук Караџић у Српским народним пословицама даје овакво објашњење:
"Ком обојци ком опанци. Кад се казује да ћe се ко с ким побити или свадити, па ко буде јачи, или ко шта докопа. Ваља да су се негда двојица отимали око обуће, па један уграбио обојке а други опанке."
И ово објашњење делује уверљиво. Јер, у сваком случају, боље је у каквој отимачини добити опанке (који су вреднији) него обојке, као што је боље у борби на живот и смрт (јер наш фразем управо подразумева такву, оштру борбу) остати у опанцима, дакле жив, него без опанака - мртав и изувен, тј. само у обојцима.