Зашто се каже?

[w.a.mozart]

"Elem, tačno je poznato kad se ovaj izraz prvi put pojavio u srpskom jeziku. U pitanju je prevod Geteovog dela Jadi mladog Vertera iz 1905. godine (prevodilac je bio Branko Mušicki). U originalu izraz glasi ’spanische Dörfer’, i prevodilac je samo doslovno preneo ovu konstrukciju.

E sad, otkud taj izraz Geteu, tj. uopšte u nemačkom? Naime, u toku Tridesetogodišnjeg rata (XVII vek) nemački vojnici prolazili su kroz Češku, i nazivi čeških sela zvučali su im vrlo čudno, pa je tako u upotrebu ušao izraz ’böhmische Dörfer’ (bukvalno: češka sela) za označavanje bilo čega nerazumljivog. Takođe je postojao još jedan nemački izraz bitan za priču: ’das kommt mir spanisch for’ (bukvalno: to je za mene španski) — u nemačkom se španski ustalio kao pojam jezika iz kog se ne može rastumačiti ni reč, kao što je u engleskom grčki (reče i Jbyn4e), u španskom takođe grčki, ali i arapski, u francuskom jevrejski i kineski, u srpskom, biće, takođe kineski itd. Ukrštanjem ovih dvaju izraza došlo je do španskih sela."

[Zawisza]

A da nisu, kao Nemci u Češkoj, taj izraz doneli Žikica Jovanović i ostali španci u Srbiju?

[w.a.mozart]

confused

[Guest свештеник Иван]

"Шпанска села" је израз који је ушао у наш језик преко шпанских серија, почев са ултра-гига-мега популарном Касандром и не мање Љовисном, с' обзиром да су обе биле рођене на селу, тамо одрастале и на крају се тамо и удале за вољене особе, прешавши невероватно занимљиве животне путеве, добро се помучивши за своје место под сунцем . Рећи "то је за мене шпанско село" је исто као да сте рекли "то је љубав на Касандрин и Љовиснин начин". Дакле, "шпанско село" се користи у контексту врло замршених, чудних, интригантних, у 150 епизода исказаних љубавих прича, набијених јаким емоцијама, дугачким сећањима глумаца који упадају у разне комичне и мање комичне ситуације (можда нисам био баш јасан у овом делу, али то је оно што се у стриповима приказује облачићем са кружићима . )

Иначе, "шпанска села" имају тенденцију да се замене са изразом "хрватска села".

[Баба]

А да то нема неке везе са шпанском мушицом и шпанском грозницом ?

[Solomon Kane]

Израз "шпанска села" ,у поменутом контексту,сам чуо још док сам био дете тако да датира много пре шпанских серија,а како и зашто се оформио тај израз и када је тачно ушао у језичку,колоквијалну употребу,не знам.

[Зорица екс Милева]

  Цитат

Израз "шпанска села" ,у поменутом контексту,сам чуо још док сам био дете тако да датира много пре шпанских серија,а како и зашто се оформио тај израз и када је тачно ушао у језичку,колоквијалну употребу,не знам.

isus-sinai isus-sinai 0442_feel

[Gospodin Jakov]

Nemam pojma gde da turim ovaj link, a ova mi tema nekako interesantna  0104_cheesy 4chsmu1 .....

http://ayrton.com/360/fs/pages/rioaereo01.html

[Милан М.]

  Цитат

"Шпанска села" је израз који је ушао у наш језик преко шпанских серија, почев са ултра-гига-мега популарном Касандром и не мање Љовисном, с' обзиром да су обе биле рођене на селу, тамо одрастале и на крају се тамо и удале за вољене особе, прешавши невероватно занимљиве животне путеве, добро се помучивши за своје место под сунцем . Рећи "то је за мене шпанско село" је исто као да сте рекли "то је љубав на Касандрин и Љовиснин начин". Дакле, "шпанско село" се користи у контексту врло замршених, чудних, интригантних, у 150 епизода исказаних љубавих прича, набијених јаким емоцијама, дугачким сећањима глумаца који упадају у разне комичне и мање комичне ситуације (можда нисам био баш јасан у овом делу, али то је оно што се у стриповима приказује облачићем са кружићима . )

Иначе, "шпанска села" имају тенденцију да се замене са изразом "хрватска села".

0110_hahaha :cheesy2: :cheesy: 4chsmu1 4chsmu1 klapklap

Ово ми личи на сајентологију.

[Срђан Ранђеловић]

О зимским празницима пре Другог светског рата деци су доносила поклоне и веселила их два добра старца - Свети Никола (за Никољдан) и Божић-Бата (за Божић). После тога рата, скоро до наших дана, долазио је званично само један - Деда Мраз. Али, времена се мењају и они су се поново вратили у наше домове - носећи, поред дечијих поклона, и једно занимљиво питање за одрасле. Зашто се тај добри старац са дугом седом брадом, како га деца замишљају зове управо тако - Бата.

У нашем језику, према великом шестотомном Речнику Матице српске, бата (или бато) је „1. назив од мила за брата, девера, мушко деtе: ређе за оца“, 2. (само у петом падежу, вокативу) - „као узречица (често са заменицом „мој“) друг, пријатељ“, „3. одважан, храбар човек, делија, ђида“.

Ниједно од ових значења не може се везати за Божић-Бату, чак ни оно „отац“, јер је то значење, како је већ речено, толико ретко да је тешко претпоставити да би се односило управо на Божић.

Истина, у неким европским језицима Божић-Бата назива се Отац Божић (француски pere Noel) или Тата Божић (талијански Babbo Natale). Изгледа да је име Божић-Бата настало у нас на особен и веома занимљив начин. Професор Новосадског универзитета и историчар књижевности др Божидар Ковачек претпоставља, сасвим основано, да је име Бата (у вези Божић-Бата) постало од глагола бaтати (са значењем: „ лупати “, „ ударати “). На први поглед та је претпоставка чудна и невероватна.

Јер, какве везе може имати Божић-Бата са глаголом лупати или ударати !? Ипак, веза постоји. У збирци "Српске народне пјесме" Вук Стефановић Караџић забележио је, поред многих других, и три божићне песме. Једна од те три песме гласи овако:

Божић, Божић бата

На обоја врата,

Носи " киту злата "

Да позлати врата

и обоја побоја.

У свим варијантама ове песме имамо глагол бaтати у контексту који упућује на значење „ударати“, „лупати“ и сл.: Божић штапом бaта (тј. удара лупа, куца) на обоја врата.

http://www.prometej.rs/Zasto-se-kaze/3050/Bozic-Bata.shtml

[Danijela]

Ако сте се икад запитали о пореклу ових и многих других крилатица или устаљених израза у српском језику, онда ћете уживати

 

 

СОЛОМОНСКО РЕШЕЊЕ
Мудро, довитљиво и праведно решење каквог проблема или спора означава се обично као "соломонско". Поред соломонско решење, говори се још и соломонска одлука, соломонски суд (или пресуда) и сл. Сви ти изрази, који упућују на мудросг, домишљатост и праведност, везани су за име јеврејског краља Соломона (или Саломона, Саламона, Саламуна - већ према томе како се где код нас изговара и пише). Соломон (изворно Шеломо или 111'ломо), син краља Давида и мајке Бетсабеје, био је владар Израела средином десетог столећа пре наше ере. Иако је по успешности спољне политике заостајао за својим оцем, краљем Давидом, успео је ипак, пово-љним савезима, да одржи мир са суседима тако да се могао посветити унутрашњем јачању јеврејске државе. Отворио је просторе развоју просвете и културе, нарочито источњачке, изградио велику палату (Соломонов храм) у Јерусалиму, а сам град опасао непробојним одбрамбеним зидом. И друге је градове у земљи утврдио и заштитио од упада непријетеља. Због тога је био присиљен да удари тешке намете на народ.
Осим становника Јерусалима и припадника племена Јуда, сви остали поданици морали су плаћати велике порезе или одлази-ти на кулук (принудни рад) на Соломоновим грађевинама. To је изазвало велико незадовољство и отпор народа, па је после његове смрти дошло до распада јединствене јеврејске државе.
Упркос свему томе краљ Соломон је остао запамћен као успешан и мудар владалац. Приписују му се многа велика дела, поред осталих и чувена Пјесма над пјесмама, Проповједник, Изреке, Псалми и др.
У самој Библији (у Огаром завјету) говори се о томе како је Соломон постао мудрац. Кад је, кажу, сгупио на престо, он се обратио Свевишњем - Богу (који му се јавио у сну) с молбом да му подари "проницљиво срце да може судити народу, разлико-ватидоброодзла". "Бијаше мило Господу" - стоји даље у Библији - "што је Соломон то замолио. Зато му Бог рече: 'Jep си то тражио, a ниси искао ни дуг живот, ни богатство, ни смрт својих непри-јатеља, него проницљивост у просуђивању правде, ево ћу учинити по ријечима твојим: дајем ти срце мудро и разумно...'" Тако краљ Соломон би обдарен божанском
мудрошћу, коју је недуго затим и показао пресуђујући у једном тешком спору између две жене које су му се обратиле. Једна од њих, пише у Библији, тврдила је следеће: "Ја и ова жена у истој кући живимо, и ја сам родила крај ње у кући. А трећега дана послије мога порођаја роди и ова жена. Биле смо заједно, и никога страног с нама; само нас двије у кући. Једне ноћи умрије син ове жене, јер бијаше легла на њега. И устаде она усред ноћи, узе мога сина о боку мојем, док је твоја слушкиња спавала, и стави га себи у наручје, а свога мртвог сина стави крај мене. А кад ујутро устадох да подојим свога сина, гле: он мртав! И кад сам пажљивије погледала, разабрах: није то мој син кога сам ја родила!"
Друга жена тврдила је супротно - да је живо дете њено. И тако су се њих две препирале пред краљем док није наредио да му донесу мач и расеку дете напола, кад се већ две мајке не могу споразумети чије је. "Тада жену, мајку живог дјетета, забоље срце за сином, и повика она краљу:' Ах господару! Нека се њој даде дијете, само га немојте убијати!' А она друга говораше: 'Нека не буде ни мени ни теби: расијеците га!' Онда проговори краљ и рече: 'Дајте дијете првој, нипошто ra не убијајте! Она му је мајка.'"
Овај приказ завршава се у Библији следећим речима: "Сав је Израел чуо пресуду коју је изрекао краљ, и
поштовали су краља, јер су видјели да је у њему божанска мудрост у изрицању правде."
Око Соломоновог имена сплеле су се касније и многе друге легенде, које говоре о његовој моћи над духовима, довитљивости, праведности, свезнању и изузетној мудрости, због чега су га звали и Соломон премудри. Његов лик чесго је обрађиван у уметности - у књижевносги и сликарству (Перуђино, Рафаел, Холбајн, Рубенс и др.).
Ипак, његово се име данас најчешће помиње у изразима соломонско решење, соломонска одлука, соломонски суд, односно соломонска пресуда.

[Danijela]

ЛАКОНСКИ ОДГОВОР

Израз лаконски одговор није проистекао из мита и легенде, али је народ од кога баштинимо тај израз носио легендарно име и ушао у легенду, пре свега по својој храбрости, али и другим врлинама духа, међу којима је и способност кратког и јасног изражавања.
Лаконци или Лакедемоњани били су становници Лаконије или Лакедемоније у старој Грчкој. Друго, познатије име ове покрајине и државе је Спарта. Лаконци су, дакле, исто што и Спартанци. Од имена Спартанци добили смо израз спартански одгој, а од Лаконци - лаконски одговор, о коме је овде управо реч. (0 "спартанском одгоју" рећи ћемо нешто више у следећој причи.)
Лаконија се налазила на југу Пелопонеза. Име јој је, по ле-генди, дао Зевсов син Лакедемон, који је, опет, град Спарту назвао по имену своје супруге. Оба су та имена, дакле, легендарног порекла и мећусобно се често изједначују, јер се Спарта, као град-држава, протезала и на шире подручје. Спартанци (или Лаконци) били су ратнички народ. Победом (у Пелопонеском рату 431-404. године пре н. е.) над Атином, најразвијенијом хеленском државом и највећом поморском силом у то време, Спарта преузима првенство у Грчкој. Али, у такмичењу с Тебом (с којом 371. год. пр. н. е. губи битку код Леуктре), ова моћна држава постепено слаби да би средином 2. столећа пре н. е., кад су Римљани покорили Грчку, постала неважан град у покрајини Ахеја.
У сталној борби с непријатељима Лаконци су јачали не само своја тела него и дух. Неговали су и ценили сажето, прецизно и јасно изражавање, па су остали запамћени по кратким, добро смишљеним и духовитим одговорима својим противницима. Тако је настао израз лаконски одговор.
Најпознатији, уједно и најкраћи, лаконски одговор односи се на једну претњу Филипа Македонског. Кад је тај велики војско-воћа послао спартанским воћама претећу поруку: "Ако ућем у Лаконију, сравнићу Лакедемон са земљом", они су му одговорили једном једином речју: "Ако".
У другој прилици, примивши поруку да Персијанци долазе у толиком броју да ће својим стрелицама замрачити сунце, Лаконци су мирно одговорили: "Барем ћемо се борити по хладовини." И на упозорење да је непријатеља много и да ћe им се тешко одупрети имали су они спреман одговор: "Утолико ћe наша слава бити већа." Језгровитост и изражајност није била карактеристична само за лаконске одговоре, него и за њихов стил изражавања уопште. Позната је лаконска порука Горгоне, жене спартанског краља Леониде, јунака с Термопила. Када је испраћала сина у рат, пружајући му штит, кратко је рекла: "С њим или на њему!", што је значило: "Или
ми се врати жив са штитом, као победник, или мртав на штиту." (Спартанци су, наиме, имали обичај да погинуле ратнике доносе кући на штитовима.)
Најчувенија лаконска порука у историји сигурно је Цезаров извештај Сенату након победе над Фарнаком у бици код Зеле 47. год. пре н. е. Састојала се само од три речи: Veni, vidi, vici (у преводу: "Доћох, видех, победих"). Тако се, ето, поред мконски одговор може казати и лакон-ска порука, лаконски стиа, лаконски Говор, лаконизам итд. Придев лаконски, наиме, односи се на све случајеве кад је реч о сажетом, одсечном, јасном и искричавом изражавању, какво се у нас данас негује само у афоризмима.

[Danijela]

СПАРТАНСКИ ОДГОЈ

Иако израз спартански одгој дугујемо Спартанцима, тј. Лаконцима, о њему је тешко говорити лаконски. Ипак, нећемо дужити. Објаснићемо само околности у којима је такав одгој настао, а онда протумачити и његов основни смисао и садржај.
Beћ је, у претходном тексту, речено да су Спартанци били ратнички народ. Да би се одупрли бројним непријатељима, морали су се добро припремити - и физички и духовно. Слабима, неодлучним и плашљивим није било места мећу ратоборним грађанима Спарте, тачније код њиховог робовласничког слоја. Већ при самом рођењу они су се сусретали са суровим обичајем излагања деце, који се састојао у томе да се кржљава и болесна новороћенчад напусте, убију или изложе зверима. Сгари су Грци слабу децу излагали на гори Тајгету и на другим местима. Оне који преживе тај одбир после навршене седме године чекао је тежак и строг војнички одгој
да би се навикли на услове ратничког живота.

У посебним логорима дечаци од 7-18 година (подељени у три групе: 7-12,12-15,15-18) челичили су своје тело физичким вежбама. Били су оскудно одевени, спавали су и лети и зими на рогозини без покривача, ходали боси по камењу и добијали храну само једном дневно. Борбени морал подизали су певањем јуначких песама, посебно Хомерових епова, а уз то су изводили ратничке игре и верске ритуале. Васпитавани су тако да буду слепо послушни у извршавању свих задатака, храбри у биткама, сурови и лукави. Непослушни су строго кажњавани, а физички најиздржљивији слављени су као хероји.
Ради провере физичке издржљивости дечака организована су посебна такмичења под именом Пшнопедија. Учесници тих такмичења наступали су голи, приказивали су борилачке вештине, а затим су се пред жртвеником богиње Артемиде излагали јавном шибању. Најиздржљивији у том суровом такмичењу добијали су победнички венац и указиване су им велике почасти. Најтеже и најопасније искушење у челичењу младих Спартанаца биле су тзв. криптије - посебне акције у којима су они, као припадници владајућег слоја друштва (спартијати), уходили робове (хелоте), спречавајући на тај начин могуће побуне. Да их ови не би открили и поубијали, прерушавали су се у скитнице, ходали боси и гладни и тако залазили у хелотске домове. Уколико би том приликом сазнали за припремање каквог отпора или буне, имали су задатак да коловође тајно ликвидирају.
Одгој девојчица такође је био строг и напоран. И оне су биле дужне да изводе гимнастику и упознају се са ратним вештинама како би, ако устреба, могле бранити Спарту. Ипак, за разлику од дечака, нису боравиле у логорима него код куће. Девојчице нису касније ишле ни у војску, док су сви мушкарци по навршеној 18. години, поставши ефеби, били дужни да извршавају војне обавезе: да се и даље баве гимнастиком, посебно петобојем (трчање, скокови, рвање, бацање диска и бацање копља), и усавршавају у ратним вештинама. Тек са навршеном 30. годином постајали су пуноправни грађани и могли су оснивати породицу.
Овакав начин живота у Спарти условио је и посебан однос према језику, култури и уметности. Драмско стваралаштво је било строго забрањено, негован је сажет, јасан, рекло би се војнички, стил изражавања (лаконски говор), док говорништво није било уопште на цени. Највећа врлина била је издржљивост и неустрашивост. У исто време у демократској Атини цветала је филозофија, као и књижевност, кипарство и друге гране уметности.
Спартанци су оставили видан траг једино у законодавству (Ликургови закони), а запамћени су и као велики ратници и родољуби (Леонида). Уз све то, њихово име остало је трајно и у језику, у изразу спартански одгој, који се и данас употребљава као ознака за "строг, аскетски одгој у војничком духу".
Поред спартански одгој (усмислу: "одгајање", "подизање деце и младих уопште"), у нас се чешће употребљава израз спартанско васпитање.

[Danijela]

ДРАКОНСКЕ КАЗНЕ

"Зато што се пријавио, а није учествовао у Мечу шампиона...боксер Баната из Зрењанина Вујин кажњен је тромесечном забраном такмичења, а председник клуба Станко Балтић 18-месечном забраном обављања свих функција."
Тако је својевремено обавестио читаоце један наш угледни дневни лист, уз овај додатни коментар: "Казне су драконске, готово осветничке и, као такве, не могу се прихватити као васпитне." Санкције (казне) о којима је реч у сваком су случају непримерене тежини прекршаја, претерано су строге и, као што је већ речено - "готово осветничке". Но то је ствар Боксерског савеза и његових дисциплинских органа. Нас овде занима нешто друго. Занима нас зашто се непримерене, претерано строге, драстичне казне (као што су оне које су назначене у наведеном новинском тексту) називају "драконским". Како је насгао тај израз и откада се употребљава у нашем језику?
Израз драконска казна (чешће у множини: драконске казне) веома је стар. Везује се за име атинског законодавца Дракона, који је, према предању, живео у VII столећу пре наше ере. Верује се да је он 621. год. п. н. е. кодификовао низ закона који су се одликовали изузетном строгошћу. Говорило се да су "крвљу писани", јер су готово за сваки преступ предвиђали смртну казну. Такви су, ето, били Драконови закони и казне које су на основу њих изрицане. Застрашујућој строгости и нечовечности тих закона још су више доприносили припадници високог арис-тократског слоја робовласника (еупатриди) самовољним и произвољним тумачењима њихових одредаба.
Стотину година касније (у VI столећу пре н. е.) Драконове законе укинуо је познати атински политичар и законодавац, један од седам грчких мудраца - Солон (638-539). Тиме је у Грчкој престало и изрицање неодмерених и драстичних казни. Ипак, оне су остале запамћене за сва времена, заједно с Драконовим именом, утканим у израз којим се означавају претерано строге законске санкције, које нису у сразмери с учињеним делом. Драконских казни било је и после Дракона, иначе се тај израз не би задржао у језику. Могло би се рећи да су многе одредбе познатог Душановог закона из XIV столећа биле драконске. Посебно оне по којима су несретним
виновницима одсецали руке, "урезивали језик", "смудили браде" и сл. Ипак, по строгости и суровости Дракон је остао без премца у историји цивилизованог света, о чему сведочи и сам придев драконски, који, у свим комбинацијама, значи: "претерано строг, неумољив, свиреп". Тако се, онда, поред драконске казне, говори данас и драконскизакони, драконске мере, драконски поступци итд.

[Danijela]

ДАМОКЛОВ МАЧ

Прича о Дамокловом мачу веома је кратка, али занимљива и поучна. Дамокло је, како бележи гласовити римски оратор Цицерон у својим Тускумнским беседама, био један од најближих и најповерљивијих сарадника Дионизија Сгаријег (432-367 г. пре н. е.), неограниченог владара (тиранина) Сиракузе у старој Грчкој. Дионизије је иначе живео у раскошном дворцу, био је веома богат и
утицајан, а својим држањем изазивао је (стра-хо)поштовање код својих потчињених и у целом народу сиракушком. Сви су му завидели због таквог положаја и раскошног живота, а највише његов блиски сарадник Дамокло. Своју завист Дамокло је исказивао на лукав начин - хвалећи свога господара, истичући његове врлине и срећу коју су му богови подарили да живи мирно у благостању и изобиљу и да влада над свима без страха од било кога или било чега.
"Ти си најсретнији међу свим људима!" - говорио је Дамокло тиранину Дионизију.
Али сам Дионизије знао је да је владалачка cpeha варљива и да свакога владара вребају бројне опасности. To је у једној прилици на очигледан и духовит начин ставио до знања и ласкавоме Дамоклу. У свом раскошном дворцу приредио је богату гозбу, позвавши све угледнике из своје најближе околине, међу њима и Дамокла. На велико изненађење присутних, а највише самог Дамокла, поставио га је на своје место, омогућивши му тако да бар у тој прилици осети задовољство неограничене власти и поштовања. За време гозбе раздрагани Дамокло угледао је изнад своје главе оштар мач, који је висио на танкој коњској длаци, претећи да се у сваком тренутку откачи и удари га право у теме. У таквој ситуацији Дамокла је обузео силан страх - није му више пријало ни јело ни пиће, а задовољство које га је дотад прожимало због почасти и значаја који су му указани, претворило се у паклену мору. Тада му је пришао Дионизије и објаснио да је мач који виси о танкој струни више његове главе симбол опасности којој је сваки владар стално изложен, па стога мора знати да је владалачка cpeha само привидна.
"Ето, под таквом претњом сталне опасности ја уживам у своме богатству и својој моћи" - завршио је Дионизије.
Из ове приче настао је израз Дамоклов мач, са значењем: "стална претећа опасност". Он се задржао до данас и често се употребљава. Тако, на пример, у новинама можемо прочитати да су "нуклеарне електране Дамоклов мач савременог света" или да "тест у основној школи постаје све више сам себи сврха и виси над ученичким и наставничким главама као Дамоклов мач". Прича о Дамокловом мачу има и своје дубље, да кажемо - филозофско значење. Она нас подстиче на размишљање о варљивости задовољства и cpeћe оних који владају, али и о несталности сваке власти и силе на овоме свету. "Свака је власт за времена" - каже наш народ, изразивши ту своју спознају и пословицом: "Данас везир, сутра резил", тј. "осрамоћен, понижен, извргнут руглу". И песник Иван Гундулић (1589-1638) исказао је исгу мисао у спеву Осман следећим стиховима:
"Сад врх сабље круна виси,
сад врх круне сабља пада,
сад на царсгво роб се узвиси,
а тко цар би роб је сада."

"Дамоклов мач", дакле, стално прети свакој власти и свакој сили. Добро је када силници и властодршци то знају, као што је то веома добро знао сиракушки тиранин Дионизије, показавши завидљивоме Дамоклу шта значи владалачка срећа и задовољство.