Dan Đaković: Norberto Bobio o demokratiji između slobode i jednakosti

[Баба]

Uvod

Slavna rasprava trojice persijskih prinčeva, koju prepričava Herodot, o tome je li bolja vladavina jednog, nekolicine ili mnogih (monarhija, aristokratija ili demokratija), nikada nije prestala biti aktuelna u istoriji filozofske, političke i pravne misli. Iako je danas, u većini zemalja sveta, demokratija načelno prihvaćena kao najbolji oblik vladavine (tako je i u hrišćanskoj nauci), ne postoji slaganje oko odgovora na pitanje: kakva demokratija?

U stvarnosti, naime, nikada i nikako ne mogu vladati svi, pa čak ni mnogi, nego uvek vlada nekolicina (što je posebno osetljivo kad se dovede u vezu s vlasništvom nad sredstvima za proizvodnju). Zbog toga je vrlo važno definisati načela (a to opet čini nekolicina) koja će biti prihvatljiva svima ili barem mnogima, tj. većini, a po kojima će se donositi zakoni i to tzv. demokratskom procedurom – strogim pravilima igre koja će omogućiti da se na kraju poštuje, tj. Prihvati mišljenje većine. Demokratija je po etimološkoj definiciji vladavina naroda, a temelji se na ideji da suverenost pripada narodu koji je ostvaruje direktno (npr. referendumom) ili posredno preko izabranih predstavnika koji svoja mišljenja suprotstavljaju i izoštravaju u parlamentu, gde se i donose ključne odluke za zajednicu. Na staroj podeli na individualizam i kolektivizam u različitim istorijskim oblicima (npr. liberalizam i socijalizam) podelila se i demokratija. Tako govorimo o liberalnoj demokratiji i socijaldemokratiji. Liberalizam i socijalizam kao ekonomske teorije i političke ideologije radikalno različito shvataju čoveka, a, posledično, I društvo i državu, odnosno njihove odnose. No u susretu s demokratijom dobijaju zajednički naziv i postaju potencijalni saveznici. Problem je kako pronaći ravnotežu između neotuđivih prava pojedinaca i dobrog funkcionisanja društva, odnosno države. Kako izgraditi most, tj. prevazići podelu unutar demokratije.

To je ono za što se zalaže i Norberto Bobio1 – politički filozof i teoreti čar prava, dugogodišnji profesor na Univerzitetu u Torinu i angažovani političar koga su nazivali “demokratskom savešću Italije”. Godine 1984. taj mu je status i formalno potvrđen: proglašen je doživotnim senatorom Republike Italije. Bobiovo delo protkano je trajnim nastojanjem da se pomire zahtevi za socijalnom pravednošću i individualnim i građanskim slobodama, uz isticanje potrebe za političkim i pravnim okvirom koji će čuvati slobode i prava pojedinca. Bobio se može nazvati liberalnim socijalistom, odnosno liberalom kome je težnja za socijalnom pravdom I ravnopravnošću ključna za poimanje jednoga demokratskog poretka.

Bobio se podjednako borio protiv marksizma i neoliberalizma te je ostao veran svome strogo formalnom određenju demokratije: ona je skup procedura, pravila igre, koja određuju kome je I na koji način omogućeno donošenje kolektivnih odluka. Uprkos svim nesigurnostima, nesuglasicama i strahovima rado ističe kako i dalje veruje da je i loša demokratija uvek bolja od dobre diktature. Demokratija je, zapravo, poput slobode, krhka i ranjiva, što može biti samo razlog više da se shvati koliko je ona dragocena vrednost. U svom radu pokušaću kritički prikazati Bobiova razmišljanja koja se odnose na demokratiju uopšteno, a naročito ona koja demokratiju stavljaju u kontekst napetosti između suprotstavljenih zahteva slobode i jednakosti, individualizma i kolektivizma, liberalizma i socijalizma te, na kraju, levice i desnice. Od čitaoca čiji su pogled i stav, poput moga, ponikao sa hrišćanskog tla, očekujem stav koji smatram temeljnim za plodan dijalog – hteti i truditi se kod sagovornika pronaći nešto pametno.

Norberto Bobbio

 

Sloboda i demokratija

Prisutnost današnjih oblika vlasti koje nazivamo liberalnim demokratijama može nas navesti na pomisao kako su liberalizam i demokratija međusobno zavisni. No njihov stvarni odnos vrlo je složen i sve pre negoli linearan. Uopšteno se može reći da liberalizam označava specifično razumevanje države, prema kome država ima i mora imati ograničene moći i funkcije, tj. poima je različito i od apsolutne države i od onoga što se danas naziva socijalnom državom. Demokratija označava jedan od mnogih oblika vladavine, i to onaj u kome vlast nije u rukama pojedinca ili maloga broja ljudi, nego svih. Bolje rečeno, vlast se u demokratiji nalazi u rukama većine. Demokratija se na taj način razlikuje od autokratskih oblika vladavine kao što su monarhija i oligarhija.

Liberalna država nije, međutim, nužno i demokratska – štaviše, u istoriji postoje primeri liberalnih država u društvima u kojima je učestvovanje u vlasti bilo minimalno i ograničeno samo na bogate klase.

Demokratska pak vladavina nije nužni proizvod liberalne države: naprotiv, klasična liberalna država danas je u krizi zbog sve veće demokratizacije, do čega je došlo postupnim proširenjem prava glasa, sve do uspostavljanja opštega prava glasa.2

Uspoređujući modernu i klasičnu ideju slobode Bobio navodi primer Benjamina Konstanta (1767.-1830.) koji je u svom čuvenom

govoru na kraljevskoj akademiji u Parizu godine 1818. Suprotstavio liberalizam i demokratiju i precizno analizirao odnose među njima.

Bobio smatra da od tada započinje istorija složenih i kontraverznih odnosa između dvaju temeljnih zahteva iz kojih su proizašli savremeni oblici države u ekonomski i društveno najrazvijenijim zemljama: s jedne strane, da se moć ograniči, a, s druge, da se ona raspodeli.3

Bobio navodi Konstantovo mišljenje kako je cilj ljudi u antici bila raspodela političke moći između svih građana jedne države, što su oni nazivali slobodom. Za savremene je pak cilj sigurnost privatnih poseda te oni slobodom nazivaju garancije što ih institucije daju tim posedima.

Bobio, dalje, navodi mišljenje kako mi ne možemo imati slobodu kao naši stari, koja se sastojala u aktivnom i stalnom sudelovanju u kolektivnoj vlasti. Nasuprot tome, naša se sloboda sastoji u mirnom uživanju privatne nezavisnosti.4

Kao teorija države liberalizam pripada modernom vremenu, dok je demokratija kao oblik vlasti još antička. Politička misao stare Grčke prenela nam je čuvenu tipologiju oblika vladavine među kojima je demokratija definisana kao vladavina mnogih, većine, više njih, ili siromašnih.5 Ukrako, u skladu s tvorbom same reči, demokratija je vlast naroda, nasuprot vlasti pojedinaca ili malobrojnih.

Uprkos svim raspravama koje su se vodile oko razlike između demokratije u antici i moderne demokratije, Bobio tvrdi kako se uopšteno opisno značenje pojma nije promenilo, iako se u skladu s vremenima i učenjima menja njeno vrednosno značenje, zavisno o stepenu podrške koji uživa vladavina naroda nasuprot vladavini pojedinca ili malobrojnih. Smatra se da je u prelazu iz demokratije u antici u modernu demokratiju došlo do promene ne u nosiocu političke moći, jer to je uvek narod, nego u opsegu u kojem narod učestvuje u tome svom pravu.6

Poput autora Federalističkih spisa i francuski su ustavotvorci bili uvereni da je jedina demokratska vladavina primerena ljudima predstavnička demokratija, to jest onaj oblik vlasti u kojem narod neće sam donositi odluke koje ga se tiču, nego će birati vlastite predstavnike koji trebaju odlučivati u njegovo ime. Da bi demokratija u pravome smislu reči bila predstavnička, nužno je da izabrani predstavnik ne bude vezan za birače obvezujućim mandatom, koji je bio obeležje starih društava slojeva i staleža, gde su slojevi, udruženja i kolektivna tela putem svojih delegata prenosili suverenu vlastite zahteve.7

Kako bi obavezali i na formalnu distancu zastupnika od zastupanih, francuski su ustavotvorci u ustav iz 1791. uneli zabranu imperativnog mandata kako zastupnici imenovani u departmane ne bi zastupali pojedine departmane nego celu naciju. Od toga će vremena zabrana zastupnicima da prime obavezujući mandat od svojih birača postati bitno načelo za funkcionisanje parlamentarnog sistema. Pojedincu kao takvom, a ne kao članu određenog staleža, pripada pravo da izabere zastupnike nacije.

Ako se pod modernom demokratijom razumeva predstavnička demokratija, te ako je predstavničkoj demokratiji svojstveno lišavanje narodnih zastupnika neposredne obaveze da predstavljaju konkretne pojedince koji su ih izabrali i njihove posebne interese, moderna demokratija pretpostavlja atomiziranje nacije i njeno ponovno uspostavljanje na višoj i ujedno suženijoj nivou, a to su parlamentarne skupštine. Taj je proces atomizacije isti onaj iz kojeg je proizišlo shvatanje liberalne države, čije utemeljenje valja tražiti u afirmisanju prirodnih i neotuđivih prava pojedinca od kojih se najviše ističe upravo sloboda.8

 

Jednakost i demokratija

Za razliku od liberalizma, demokratija, kao jedno od svojih bitnih obeležja, ima upravo jednakost.9 Moderni liberalizam i antička demokratija često su smatrani oprečnima. Antički demokrati nisu poznavali ni učenje o prirodnim pravima, ni ideju o obavezi države da ograniči vlastitu delatnost na minimum nužan za opstanak zajednice, a, s druge strane, moderni su liberali od samog početka duboko nepoverljivi prema svakom obliku narodne vlasti, podržavajući i braneći tokom celog 19. veka i posle, ograničeno pravo glasa.

Moderna demokratija, međutim, ne samo da nije inkompatibilna s liberalizmom nego u mnogim vidovima može biti smatrana njegovim prirodnim nastavkom. Sve to pak pod jednim uslovom: da se pojam demokratije uzme u svome pravno-institucionalnom, a ne u etičkom značenju, u značenju koje bi u većoj meri bilo proceduralno, a ne supstancijalno. Nedvosmisleno je da, istorijski uzevši, demokratija, barem prvobitno, ima dva glavna značenja, zavisno o tome ističe li se više skup pravila10 čije je poštovanje nužno da bi se politička moć zaista raspodelila između najvećeg dela građana, ili pak ideal jednakosti na koji bi se demokratska vladavina trebala ugledati. Na temelju toga obično se razlikuje formalna od suštinske demokratije ili, po drugoj poznatoj formulaciji, demokratija kao vlast naroda od demokratije kao vlasti za narod.

Od tih dvaju značenja, ono koje je istorijski vezano uz oblikovanje liberalne države jest prvo. Bobio čak smatra da prihvatanje drugoga značenja dodatno komplikuje odnos liberalizma i demokratije i podstiče rasprave jer se upravo na taj način problem odnosa liberalizma i demokratije pretvara u složeni problem odnosa između slobode I jednakosti, problem koji pretpostavlja jednoznačan odgovor na sledeća dva pitanja: “Koja sloboda? Koja jednakost?”11

U najširemu smislu pravo na slobodu i pravo na jednakost, kao zahtevi dvaju suprotstavljenih učenja o laissez – faireu12 i egalitarizmu, međusobno su oprečne vrednosti – ni jedna se od njih ne može u potpunosti ostvariti, a da pritom znatno ne ograniči drugu. Liberalno društvo nužno je neegalitarno, kao što egalitarno društvo nužno nije liberalno. Liberalizam i egalitarizam nalaze svoje korene u duboko različitim shvatanjima čoveka i društva. Liberal ih vidi kao individualističke, konfliktne i pluralističke, a egalitarista kao totalizirajuće, harmonične i monističke. Za liberala je glavni cilj razvoj individualne osobnosti, čak i kada razvoj bogatije i darovitije ide na štetu razvoja siromašnije i manje darovite osobnosti. Za egalitaristu je glavni cilj razvoj zajednice u celini, pa i po cenu ograničavanja sfere slobode  pojedinaca.

Jedini oblik jednakosti koji, prema Bobiovu mišljenju, ne samo da je kompatibilan sa slobodom kako je shvata liberalno učenje nego se čak i zahteva, jeste jednakost u slobodi.13 To znači da svako mora uživati onoliko slobode koliko je kompatibilno sa slobodom drugih, te može činiti sve ono što ne zadire u jednaku slobodu drugih.14 Praktično, još od početka liberalne države taj oblik jednakosti nadahnjuje dva temeljna načela koja postaju i ustavnim načelima: a) jednakost pred zakonom i b) jednaka prava.

Prvo se načelo nalazi u francuskim ustavima iz 1791., 1793. i 1795., u članku 1. Ustava iz 1814., u članku 6. belgijskog Ustava iz 1830., u članku 24. Albertinskog Ustava iz 1848. Jednako se značajnim smatra i 14. amandman Ustava Sjedinjenih Država koji zahteva da se svakom građaninu osigura “jednaka zaštita pred zakonom”. Drugo se načelo nalazi svečano istaknuto u članku 1. Deklaracije o pravima čoveka I građanina iz 1789.: “Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i jednaki u svojim pravima”. Oba su načela prisutna u celokupnoj istoriji modernog ustavotvorstva.15 Načelo jednakosti pred zakonom može biti interpretirano u užemu smislu kao preformulacija načela istaknutog u svim sudovima: “Zakon je jednak za sve”.

Što se tiče jednakosti u pravima ili jednakosti prava, ona označuju daljnji razvoj nakon izjednačavanja pojedinaca pred zakonom, shvaćen kao isključivanje diskriminacije koja je vladala u starom društvu staleža. To je značilo jednako uživanje nekih temeljnih prava koja su zagarantovana ustavom za sve građane. Dok jednakost pred zakonom može biti interpretirana kao specifičan i istorijski određen oblik pravne jednakosti (npr. pravo svih, nezavisno o rođenju, na isto sudstvo ili na osnovne građanske i vojne poslove), jednakost prava obuhvata jednakost s obzirom na sva temeljna prava nabrojena u ustavu, tako da se kao temeljna mogu definisati samo ona prava koja trebaju i stvarno mogu uživati svi građani, bez razlika koje bi proizlazile iz društvene klase, pola, vere, rase itd.

Popis temeljnih prava razlikuje se od epohe do epohe, od naroda do naroda, te se zbog toga ne može izložiti konačna verzija tog popisa. Može se samo reći da su temeljna prava ona koja se u određenom ustavu pripisuju svim građanima jednako – prava po kojima su, krako rečeno, svi građani jednaki. No, to nikako ne znači, što Bobio manje ističe, nivelisanje ili uravnilovku, pa tako ni jednakost sviju u svemu. Ljudi jednostavno nisu i ne mogu biti jednaki u svemu niti je to nužan preduslov za demokratiju. Ono u čemu su jednaki jesu ljudska narav, dostojanstvo i temeljna prava, ali potrebe, zasluge i životne okolnosti, sasvim je očito, nisu jednake i ne mogu se izjednačiti.

Bobio, međutim, ističe kako egalitarizam (koji inače smatra atributom levice) ne shvata u smislu utopije društva u kome su svi u svemu jednaki, nego kao tendenciju isticanja onoga što ljude čini jednakima više od onoga što ih čini nejednakima, s jedne strane, te, s druge strane, na političkome planu kao tendenciju favorizovanja one politike koja teži ka tome da nejednake učini jednakijima.16

 

Individualizam i kolektivizam

Celokupnom istorijom političkog mišljenja dominira velika dihotomija: kolektivizam (organicizam) i individualizam (atomizam). Približno se može reći kako je individualizam ishodište teorije modern države, a kolektivizam više pripada prošlosti, te je podložniji totalitarnim ideologijama. Kolektivizam smatra državu velikim telom sastavljenim od delova koji imaju svoju svrhu, ali je ona manje važna od celine, te stoga ne daje nikakvu autonomiju pojedincima uti singuli. Individualizam smatra državu skupom pojedinaca i rezultatom njihove delatnosti I odnosa što ih oni međusobno uspostavljaju.

Aristotel je tvrdeo kako polis prirodno prethodi pojedincu, a dovršenu individualističku teoriju nalazimo tek kod Hobsa, koji polazi od pretpostavke prirodnoga stanja u kojem su pojedinci, odvojeni jedni od drugih samo vlastitim strastima i suprotstavljenim interesima, prisiljeni zajedničkom voljom se ujediniti u političko društvo kako bi izbegli međusobno uništavanje. Taj obrat polazne tačke, kako tvrdi Bobio, ima odlučujuće posledice za postanak modernog liberalnog I demokratskog mišljenja. Što se tiče liberalizma, dosledno organicističko shvatanje koje bi u državi videlo totalitet koji prethodi i nadređen je njenim delovima, ne može pružiti prostora područjima delovanja koja bi bila potpuno nezavisna, ne može prihvatiti razlikovanje privatnog i javnog, niti opravdati izvlačenje individualnih interesa koji se zadovoljavaju u odnosima s drugim pojedincima (preko tržišta) iz celine javnog interesa.17

Demokratija se temelji na shvatanju po kojem moć proizlazi odozdo i tretira organicizam, koji, naprotiv, smatra da moć proizlazi odozgo, kao inspiraciju za autokratske modele vlasti jer je teško zamisliti organizam u kome zapovedaju udovi, a ne glava. Treba još reći da, uprkos činjenici što su liberalizam i demokratija individualistički utemeljeni, pojedinac prvog nije jednak pojedincu druge, ili, bolje rečeno, individualni interes što ga liberalizam teži zaštititi nije isto što i individualni interes koji štiti demokratija. To može poslužiti kao još jedno objašnjenje zašto je spoj liberalizma i demokratije moguć, ali ne i nužan.

Liberalizam izvlači pojedinca iz organskoga tela društva i omogućava mu da živi, barem veći deo života, izvan “majčine utrobe”, baca ga u nepoznat svet pun opasnosti, u kome vlada borba za opstanak.

Demokratija pojedinca ponovno priključuje drugim ljudima koji su mu slični, kako bi na temelju njihovog spoja društvo bilo ponovno uspostavljeno, ne više kao organska celina, nego kao udruženje slobodnih pojedinaca. Prvi odnos zahteva individualnu slobodu i u duhovnom I u ekonomskom području nasuprot državi, a drugi pak odnos miri pojedinca s društvom time što društvo postaje rezultatom međusobnog dogovora pojedinaca. Prvi odnos pojedinca čini protagonistom svake delatnosti koja se obavlja izvan države, drugi ga odnos čini protagonistom jednog drugog oblika države, u kome kolektivne odluke direktno donose pojedinci ili pak njihovi delegati ili zastupnici. Prvi ističe sposobnost pojedinca da se samooblikuje, da razvije vlastite sposobnosti, da intelektualno i moralno napreduje u uslovima najveće slobode od svih spolja i nasilno nametnutih ograničenja, drugi ističe pre svega sposobnost prevladavanja izolacije, i to na razne načine koji omogućuju uvođenje zajedničke, netiranske moći.18

Uopšteno možemo reći kako se individualizam konkretno pojavljuje u različitim oblicima liberalizma koji se pak protivi svakom, a naročito spoljnjem ograničavanju čovekove slobode. Liberalizam nije samo socijalna nauka, jer ga možemo naći i na drugim područjima te stoga razlikujemo npr. religiozni, ekonomski ili pak politički liberalizam.

Kolektivizam, s druge strane, nastaje kad se u službi društva više ne misli na žive ljude koji čine društvo, nego na mesto osobe dolazi neki misleni sadržaj, bilo nacija, napredak bilo svetska revolucija. Konkretni istorijski oblici kolektivizma jesu marksistički komunizam, fašizam I nacizam. Kao što je već naznačeno, kolektivizam je veoma podložan totalitarnim ideologijama.19

 

Argument protiv individualizma 20

Treba reći da su mnogi oblici liberalizma zaslužni za uspehe u razvoju modernoga slobodnog i demokratskog društva. Mnogi zahtevi liberalizma utkani su u temeljne političke ustanove savremenoga sveta.

To su: prihvatanje osnovnih ljudskih prava, sloboda misli i tolerancija, pravna jednakost sviju, socijalna pravda, sloboda stava, religije, izbora zvanja i dr. Liberalističke su ideje uglavnom zaslužne za uspostavljanje moderne demokratske i pravne države.

Ipak, neke postavke liberalizma u teoriji i praksi ne mogu se opravdati. Ljudsko se društvo ne oblikuje samo na temelju volje pojedinaca koji odabiru zajedničke ciljeve koje žele postići. Društvo nije samo neka tvorevina razuma, nego stvarnost, makar i svojevrsna.

Čovekovoj naravi pripada usmerenost suživotu s drugima, zajednici, a svaki suživot zahteva i nalaže određeno sužavanje individualne slobode, naročito neutemeljenih prohteva.

S hrišćanskog (i uopšte teističkoga) doktrinarnog stanovišta liberalizmu se mora predbaciti neutemeljeno isticanje potpune čovekove autonomnosti kao bića koje poseduje apsolutnu autonomiju i nezavisnosti razuma i volje koja se zahteva i u njegovom odnosu prema Bogu (ako liberali uopšte dopuštaju Božju egzistenciju). S te strane treba razumevati i crkvene reakcije na zahteve modernih liberala, koji čoveka katkad oslobađaju svake odgovornosti pred društvom, istinom i Bogom. U drugoj polovini 20. veka smanjile su se napetosti između liberalnih skupina i Katoličke crkve jer su obe strane ublažile svoja stanovišta. Liberali više ne zastupaju strogo razdvajanje prava i morala, smeštajući moral potpuno u čovekovu privatnu sferu. Stavovi Katoličke crkve, izraženi u dokumentima Drugoga vatikanskog sabora,21 jasno ističu slobodu čoveka posebno na području vlastite savesti i religioznog opredeljenja. Često se u borbi za poštovanje čovekove slobode i dostojanstva slažu upravo Crkva i liberali. To je naročito bio slučaj u borbi protiv svake vrste totalitarizama koji su bili jednako protivnici liberalnih stavova i Crkve.

 

Argument protiv kolektivizma 22

Društvo kao takvo, ako ga suprotstavimo pojedincima, ne označava neku osobu u punom smislu, ne dostiže vrednost i dostojanstvo osobe, nego njegova vrednost dolazi upravo od osoba. Protivreči, međutim, dostojanstvu osobe/ličnosti da se ona potčini nečemu bezličnom (naciji, rasi, istorijskim razvoju, ideologiji). Ni zajedničko dobro ne može biti takav cilj koji bi sebi potpuno podredio čoveka pojedinca. Osim toga, kolektivistički usmerena I uređena društva redovno se pretvaraju u totalitarno društvo sa svim lošim obeležjima i posledicama takvoga društva. Pravo ustrojstvo društvenog bića sastoji se u tome da ono bude jedinstvo poretka. Jedinstvo koje čine mnoge osobe/ličnosti moramo gledati kao akcidentalno a ne supstancijalno jedinstvo. Čovek se ne sme izgubiti u tom jedinstvu i postati njegova žrtvom. Zajednica se sastoji od mnoštva odnosa prema nečemu što se može smatrati konačnom vrednošću i što je u sebi nešto jedinstveno. Društvo se stvara težnjom čoveka kao duhovnog bića koji se kao jedinka ostvaruje u mnogim osobama, a sjedinjavanje mnogih prema nečemu jedinstvenom zove se jedinstvo poretka.

 

Liberalna demokratija

Nijedno od već spomenutih načela jednakosti, povezanih s nastankom liberalne države, nema ničeg zajedničkog s demokratskim egalitarizmom, koji ide toliko daleko da traži ideal određenog stepena ekonomske izjednačenosti, stran tradiciji liberalnog mišljenja. Ono je s vremenom čak došlo dotle da, uz pravnu jednakost, prihvata i jednakost šansi, što predviđa izjednačavanje polaznih tačaka, ali ne i rezultata.23

Kada je, dakle, reč o različitim, mogućim značenjima jednakosti, sudbina je liberalizma i demokratije da idu zasebnim putevima, što, među ostalim, objašnjava njihovu istorijsku suprotstavljenost tokom dugog razdoblja.

U kom se onda smislu demokratija može smatrati nastavkom I usavršenim oblikom liberalne države, čime bi se opravdala primena pojma “liberalna demokratija” kojim označavamo veliki broj postojećih režima? Ne samo da je liberalizam kompatibilan s demokratijom nego se demokratija može smatrati prirodnim razvojem liberalne države ako je ne posmatramo sa stanovišta njenog egalitarnog ideala, nego sa stanovišta njene političke formule, a to je narodna suverenost. Jedini način da se omogući primena narodne suverenosti jeste što većem broju građana dati pravo neposrednog I posrednog učestvovanja u donošenju kolektivnih odluka, drugim rečima, omogućiti što veće širenje političkih prava sve do opšteg prava glasa i za muškarce i za žene, uz starosnu granicu koja se uopšteno izjednačava s punoletnošću.

Premda su mnogi liberalni autori odricali poželjnost proširivanja prava glasa, a u času formiranja liberalne države glasanje je bilo dopu- šteno samo onima koji su posedovali imovinu, opšte pravo glasa nije u načelu nespojivo ni s pravnom državom ni s minimalnom državom.24

Čak šta više, Bobio tvrdi kako je postupno došlo do takve međuzavisnosti jedne i druge države da, dok su se na početku mogle formirati liberalne države koje nisu bile demokratske (osim u svojim principijelnim deklaracijama), “danas više nisu zamislive nedemokratske liberalne države, niti demokratske države koje ne bi bile i liberalne”.25

S obzirom na priznavanje neotuđivih ličnih prava na kojima je utemeljena liberalna država, koja su nužna za dobro funkcionisanje demokratije, valja primetiti da se posedovanje prava glasa može smatrati stvarnim i delotvornim očitovanjem političke moći (a to je moć uticanja na donošenje kolektivnih odluka) samo ako se to pravo ostvaruje slobodno, odnosno ako pojedinac koji odlazi na glasačko mesto da bi dao svoj glas uživa slobodu mišljenja, štampe, okupljanja, udruživanja, svih sloboda koje čine bit liberalne države, i tako funkcionišu kao nužni preduslovi za stvarnu, a ne lažnu participaciju.

Liberalni su se ideali i demokratska procedura postupno toliko međusobno isprepleli da je razvoj demokratije postao glavnim sredstvom za obranu prava na slobodu isto kao što su prava na slobodu bila od samog početka nužan uslov za ispravnu primenu demokratskih pravila igre. Bobio tvrdi da su danas jedino države nastale iz liberalnih revolucija demokratske, a jedino demokratske države štite prava čoveka. Sve autoritarne države na svetu istovremeno su antiliberalne i antidemokratske.26

Shematski odnos između liberalizma i demokratije Bobio prikazuje ovim trima kombinacijama:

a) liberalizam i demokratija su kompatibilni te stoga i istovremeno ostvarivi u smislu da je moguće postojanje države koja je istovremeno liberalna i demokratska. Pritom se ne isključuje postojanje liberalne i nedemokratske države, kao ni demokratske i neliberalne države (prva je država konzervativnih liberala, a druga radikalnih demokrata);

b) liberalizam i demokratija međusobno su suprotni u smislu da demokratija dovedena do svojih krajnih granica na kraju uništava liberalnu državu (kao što to smatraju konzervativni liberali), ili se može u potpunosti ostvariti samo u socijalnoj državi koja je napustila ideal minimalne države (kao što to smatraju radikalni demokrati);

c) liberalizam i demokratija međusobno su nužno povezani u smislu da je samo demokratija kadra u potpunosti ostvariti liberalne ideale, a samo u liberalnoj državi može se ostvariti demokratija.27

Uopšteno se može zaključiti kako je liberalna demokratija politički sistem u kojem država ima vrlo ograničenu moć i funkcije nasuprot svakoj apsolutističkoj i socijalnoj državi, nasuprot svakom totalitarizmu I anarhiji. Temeljni zahtev liberalne demokratije jest raspodela i ograni- čenje moći te sloboda od države. Uprkos različitim shvatanjima ideala jednakosti i mnogim drugim suprotstavljenostima na praktičnom planu, vrlo je važno da se liberalizam i demokratija pri susretu sa svakim oblikom totalitarizma i autoritarne vlasti iz neprijateljski raspoložene braće pretvaraju u saveznike jer se u sukobu s totalitarnim režimima njihove razlike tope.

Ono što ostaje vrlo problematično u njihovu odnosu jeste zahtev liberalizma da svaka vlast – pa tako i vlast većine – bude podložna ograničenjima. Ali ko će to nametnuti ako ne većina? Što ako većina ne želi liberalizam? U tom smislu treba reći kako je potreban trajni dijalog jer se liberalno-demokratsko društvo legitimiše ponajpre kroz pluralizam. Demokratija je, naime, osuđena rasti uz pluralizam ili umreti!

 

Socijaldemokratija

Uprkos istorijskoj sprezi liberalnih i demokratskih ideala do koje je došlo polagano i mukotrpno, razlika između liberalizma i demokratije nije se nikad izgladila, čak šta više, Bobio tvrdi da se u nekim vidovima još više zaoštrila u poslednje vreme. Ta se razlika, prema Bobiovu mišljenju, nastavila pa i zaoštrila od druge polovine 19. veka naovamo, kada je na političku scenu stupio radnički pokret, koji se sve više nadahnjivao socijalističkim učenjima. Ona su bila suprotna liberalizmu, iako nisu odbacivala demokratsku metodu, barem kada je reč o glavnini samoga pokreta, kao primer u engleskoj Laburističkoj stranci ili u nemačkoj Socijaldemokratskoj stranci i uopšteno u reformističkom krilu.28

Odnos između liberalizma i demokratije nikada nije bio, kao što smo videli, odnos radikalne suprotnosti, premda je kalemljenje demokratskih ideala na prvobitno stablo liberalizma bilo teško i poricano, a tamo gde je došlo do spoja liberalizma i demokratije, on je ostvaren polagano, mukotrpno i neujednačeno. S druge strane, odnos liberalizma i socijalizma od samog je početka bio jasno oprečan, i to ne samo, kao što se može pomisliti, socijalizma u Marxovoj ili marksističkoj interpretaciji.

Kamen smutnje bila je ekonomska sloboda koja pretpostavlja nepopustljivu odbranu privatnoga vlasništva. Sve različite definicije socijalizma iz prošloga veka (a ima ih stotinjak) imaju barem jedan stalan I odlučujući kriterijum razlikovanja socijalističke doktrine od svih drugih: to je kritika privatnoga vlasništva kao glavnog izvora razlike među ljudima i njegovo delimično i potpuno ukidanje kao projekt budućega društva.

Najveći deo socijalističkih autora i pokreta koji su se njima nadahnjivali izjednačili su liberalizam – s pravom ili pogrešno (prema Bobiovu mišljenju, na istorijskom planu sigurno s pravom) – s odbranom ekonomske slobode i individualnog vlasništva kao jedinog jamstva ekonomske slobode, koju su pak smatrali nužnom pretpostavkom razvoja svih drugih oblika slobode. Socijalistički je pokret od građanske historiografije bio nasledio klasno poimanje istorije prema kojem su glavni istorijski subjekti klase, a do istorijskog razvoja dolazi tako što se vlast jedne smenjuje vlašću druge klase.29

Socijalistički su autori – interpretirajući liberalizam kao shvatanje prema kome je ekonomska sloboda temelj svih ostalih sloboda, a bez ekonomske slobode ni jedan čovek ne može biti slobodan – svodili liberalizam na puku i elementarnu ideologiju buržujske klase, odnosno na ideologiju suprotne strane, protiv koje se socijalisti moraju boriti sve do njenog potpunog ukidanja. Među te autore ubraja se i Marx koji je odlučujuće uticao na formiranje kontinentalnih socijalističkih partija, naročito u Italiji i Nemačkoj.

Iako je odnos između liberalizma i socijalizma bio odnos jasne suprotnosti, bez obzira na to je li kriterijum bio socijalistički projekt budućega društva, odnosno uloga socijalizma kao ideologije klase istorijski predodređene da smeni buržoaziju, odnos između socijalizma i demokratije bio je od samog početka pretežno komplementaran, kao što je do tada bio odnos između demokratije i liberalizma. Po opštem je mišljenju socijalizam, za koji se smatralo da je nespojiv s liberalizmom, potpuno spojiv s demokratijom.30

 

Time se ne želi reći da je odnos između demokratije i socijalizma uvek bio miroljubiv. U određenoj je meri to često bio polemičan odnos, po čemu se ne razlikuje od odnosa liberalizma i demokratije. Očito je bilo da je međusobna ojačanost demokratije socijalizmom i socijalizma demokratijom zapravo cirkularan odnos. Od koje je tačke kruga valjalo započeti? Započeti od proširenja demokratije značilo bi zadovoljiti se stepenastim i nesigurnim razvojem. Je li bilo moguće, poželjno I dopustivo započeti odmah sa socijalističkom transformacijom društva putem revolucionarnog kvalitativnog skoka, odustajući pritom barem privremeno od metoda demokratije?31

Bobio iz bogate literature o ovoj temi u poslednjih stotinu godina izvlači tri argumenta u prilog stanovištu o prednosti socijalističke demokratije nad liberalnom demokratijom:

a) dok je liberalna demokratija ili, polemički rečeno, kapitalistička demokratija, sa stanovišta istorijskog subjekta koji ju je promovisao – građanska, nastala kao predstavnička demokratija u kojoj izabrani predstavnici donose vlastite odluke oslobođeni mandatne obaveze, socijalistička će demokratija, ili s klasnoga stanovišta proleterska, biti neposredna demokratija u dvostrukom smislu: kao demokratija celokupnog naroda bez zastupnika, ili kao demokratija ne zastupnika, nego delegata, s obvezujućim mandatom podložnim opozivu;

b) građanska je demokratija omogućila učestvovanje u centralnoj I lokalnoj političkoj vlasti proširivanjem prava glasa za muškarce i žene, ali samo će socijalistička demokratija omogućiti sudelovanje naroda i u donošenju ekonomskih odluka, koje se u kapitalističkom društvu donose autokratski. U tom smislu ona ne znači samo proširenje participacije sa stanovišta intenziteta nego i kvantitativno proširenje zbog otvaranja novih prostora za provođenje narodne suverenosti, u čemu se i sastoji suština demokratije;

c) na kraju, ono što je i najvažnije, liberalna demokratija daje narodu pravo da direktno ili posredno učestvuje u političkim odlukama, no paralelno ne dolazi do pravednije raspodele ekonomske moći, te je pravo glasa često samo puki privid. U socijalističkoj demokratiji, gde ta pravednija raspodela postaje jedan od primarnih ciljeva promena ekonomskog ustrojstva, formalna se moć učestvovanja pretvara u stvarnu, i time se istovremeno ostvaruje demokratija u svom krajnjem idealu, a to je veća jednakost među ljudima.32

Zaključak

Činjenica da su i liberalni i njemu suprotstavljeni socijalistički pokret prihvatili demokratski ideal, a posledica je uspostava i liberalno-demokratskih i socijaldemokratskih režima, može navesti na pomisao da je u poslednja dva veka demokratija neka vrsta zajedničkog naziva svih poredaka koji su se razvili u ekonomski I politički najrazvijenijim zemljama. No, ne treba misliti da je pojam demokratije ostao isti prilikom prelaza iz liberalne u socijalnu demokratiju.

U kombinaciji liberalizma, demokratije i socijalizma demokratija znači egalitarni ideal što ga može ostvariti samo reforma vlasništva. U prvom je slučaju demokratija posledica, a u drugom pretpostavka. Kao posledica u prvom slučaju ona dopunjuje niz sloboda političkom slobodom. Kao pretpostavka, u drugom, ona je još nepotpuna i može biti dovršena samo u uslovima socijalističke transformacije kapitalisti čkoga društva.

Ambivalentnost pojma demokratije pokazuje se u svojoj punoći u tzv. socijalnoj demokratiji, odakle poreklo vodi uslužna država (što je, prema Bobiovu mišljenju, tačniji izraz nego što su, zbog preteranosti, odnosno nedostatnosti, “država blagostanja” i “socijalna država”).33 Socijaldemokratija se predstavlja kao naprednija od liberalne demokratije utoliko što u vlastitu deklaraciju prava, osim prava na slobodu, uključuje i socijalna prava. Ta se ambivalentnost očituje u dvostrukoj kritici koju joj upućuju nepopustljivi liberalizam koji u tome vidi poricanje individualnih sloboda i nestrpljivi socijalisti koji je osuđuju kao kompromisno rešenje između starog i novog, koje, umesto da pospješuje ostvarenje socijalizma, stavlja pred njega prepreke ili ga čak onemogućuje.34

 

 

 

Summary

Norberto Bobio on democracy between freedom and equality

The author observes democracy from the christian point of view but

through the texts of a liberal-socialist philosopher and lawyer – Norberto

Bobio (1909-2004). The article presents tensions and divisions in democracy

as issue of opposed requirements of freedom and equality, individualism and

collectivism, liberalism and socialism, the left and the right. Finally, the article

shows that the value of democracy is in surpassing of all exclusivisms. Democracy

enables conflicts and confrontations without blood, victory without losers.

In this process the important role can take the principles of solidarity, subsidiarity

and common (public) good.

 

1 Norberto Bobio rođen je 18. listopada 1909. u Torinu. Bio je jedan od duhovnih

osnivača moderne Italije i protagonist njenog političkog razvoja te mnogobrojnih

kriza. Bobio je svoj životni vijek proveo na talijanskim sveučilištima u Camerinu,

Sieni, Padovi i Torinu. Diplomirao je pravo i filozofiju. U mladosti se identificirao s

liberalno-socijalističkim pokretom i antifašizmom i zbog toga je bio i zatočen 1943.

godine. Nakon rata bori se rečju i perom za izgradnju liberalne države, koja će

istovremeno biti i socijalna i solidarna sa svojim građanima. Otvoren dijalogu sa svim

demokratskim opcijama utjecao je na generacije političara liberalno-socijalističke

orijentacije koji ga opravdano smatraju učiteljem. Pod njegovim utjecajem, kako

priznaje i Piero Fassino, talijanski su komunisti prevladali i odbacili autoritarnu

ideologiju i opredijelili se za sintezu socijaldemokratije i liberalizma. Tu mu je ulogu

kritičke savesti talijanskoga društva priznao i pokojni predsjednik Republike Sandro

Pertini koji ga je proglasio doživotnim senatorom Republike Italije. Zato nije ni čudno

da ga svojataju i liberalna i lijeva Italija, ona koja je danas okupljena oko Stranke

demokratske levice. Bio je jedan od prvih koji je upozorio na opasnost od Berlusconija,

personifikacije medijskog monopola na vlasti, zbog čega nije omiljen u krugovima

2 Usp. N. BOBIO, Liberalizam i demokratija, Zagreb, 1992, str. 3.

3 Usp. isto, str. 3-4.

4 Usp. isto.

5 Usp. isto, str. 31.

6 Usp. isto, str. 32.

7 Usp. isto, str. 34.

8 Ovdje se naslućuje mišljenje, koje dijeli i Bobio, da, iako u nastanku liberalizam i

demokratija nisu međusobno zavisni, danas su neodvojivi.

9 Osim toga, Bobio kao ključni kriterij razlikovanja političke desnice od levice navodi

upravo odnos prema idealu jednakosti – o tome više u posebnom poglavlju.

10 Reč je o tzv. pravilima igre.

11 Usp. N. BOBIO, nav. dj., str. 39-41.

12 Franc. doslovno: “pustite neka svako čini što hoće” (i neka sve ide svojim tokom) -

deviza liberističkog-liberalizma kojoj je smisao neograničena sloboda konkurencije i

nemiješanje države.

13 Usp. N. BOBIO, nav. dj., str. 41.

14 U tome se najjače očituje nepoštovanje moralnih normi i ateističko usmerenje liberalnih

učenja.

16 Usp. N. BOBIO, Desnica i ljevica, Split, 1998, str. 91-104.

17 Usp. N. BOBIO, Liberalizam i demokratija, str. 51.

18 Usp. isto, str. 52-53.

19 Usp. I. MACAN, Socijalna etika i druge studije, Zagreb, FTI, 2002, str. 27-30.

20 Vidi: I. MACAN, nav. dj., str. 32. Argument je preuzet u cijelosti. Hrišćansko i liberalno

shvatanje na neki se način slažu u tome da načelno postoje vrednosti koje stoje iznad

svake volje većine. Koje su to vrednosti, to je drugo pitanje.

21 Vidi dokumente Dignitatis humanae i Gaudium et spes.

22 Vidi: I. MACAN, nav. dj., str. 32. Argument je preuzet u cijelosti.

23 Treba reći da izjednačavanje polaznih tačaka ostaje utopija. Zbog toga je za ostvarivanje

pravednoga društva nužna solidarnost.

24 Pravna i minimalna država temeljni je zahtev liberalnog učenja u shvatanju i

tumačenju države.

25 N. BOBIO, Liberalizam i demokratija, str. 46.

26 Usp. isto.

27 Usp. isto, str. 60.

28 Usp. isto, str. 96.

29 Usp. N. BOBIO, Quale socialismo? Discussione di unÕalternativa, Torino, 1976.

30 Usp. N. BOBIO, Liberalizam i demokratija, str. 97.

31 Usp. isto.

32 Vidi: N. BOBIO, Liberalizam i demokratija, str. 98.

33 Usp. isto, str.100.

34 Za radikalne socijaliste ona je tek prva faza u ostvarivanju socijalističke demokratije.

Izvor: Analitika

[horatio]

"Либерализам и демократија" је врло корисна књига, која не захтијева нека супер-предзнања а разјашњава темеље неких актуалних проблема политичке филозофије. Међутим, како постићи равнотежу између једнакости и слободе-појма немам, као што ни аутор у најбољем маниру Аристотеловског фронесиса не даје категоричан одговор (колико ме сјећање служи). Све у свему, вриједна књига за читање+није много обимна. Мислим да је преведено још пар његових књига.

[Баба]

Текст који сам пренео овде ми је занимљив јер покушава да не конфронтира Хришћанство и демократију, тј. да их објасни као компатибилне појаве. Наиме писац је колико разумем католички теолог.

[Crveni Baron]

facenew22222222

 

formalnom određenju demokratije: ona je skup procedura, pravila igre, koja određuju kome je I na koji način omogućeno donošenje kolektivnih odluka. Uprkos svim nesigurnostima, nesuglasicama i strahovima rado ističe kako i dalje veruje da je i loša demokratija uvek bolja od dobre diktature. Demokratija je, zapravo, poput slobode, krhka i ranjiva, što može biti samo razlog više da se shvati koliko je ona dragocena vrednost.  

[Grizzly Adams]

 

Занимљив текст, мада су ми неке ствари нејасне.

 

На пример, зашто аутор сматра да су слобода и једнакост супротстављене? Шта то уопште значи и има ли смисла успостављати релацију између те две ствари?

[Баба]

Просто је то Звонко.

 

Егалитаристи дакле они који примат у демократији дају једнакости самим тим на друго место постављају слободу.

Стога имаш у типично егалитаристичкој форми демократије мањак слободе, говорим о нама познатом комунизму односно социјализму где је једнакост стављена на пиједестал у односу на остала два принципа демократије ( слободу и братство).

 

Слична ситуација је и у нацизму и фашизму с тим што је тамо примат дат братству у односу на слободу и једнакост. Те су слободу и једнакост уживали само они који су били део братства тј. "више расе" док за остале нити је било слободе нити једнакости.

С друге стране у оним демократијама где се примат даје слободи у односу на остала два постулата та остала два бивају занемарена, те братство готово и да не постоји ( ово ми који имамо осећај за братство нарочито увиђамо кад вас који сте примат дали слободи, тј. увиђамо ваше одсуство осећаја за братство) а једнакост је релативна и више се односи на условну једнакост пред законом.

Мада је и сам Бобио ближе либерализму него егалитаризму ипак није искључиви либерал, него пре свега демократа.

[Grizzly Adams]

Једноставно звучи ако се не уђе мало дубље у саму дефиницију појмова. Шта то значи "једнакост"? Како, по коју цену - и да ли уопште - може да се оствари та "једнакост"?

 

Овде се говори о тим стварима као да следе по природи ствари па онда ми правимо неки "баланс". Као да су нешто што се "додаје" и "одузима" као педала за гас на аутомобилу, па онда када "возимо" друштво додајемо и одузимамо слободу и једнакост како нам се свиђа. Мислим да на то уопште не може да се гледа тако. Човекова слобода следи из његове природе. Човек је у природи слободан док неко не дође са пендреком да му одређује шта да ради. Једнакост у природи уопште не постоји. Свако је рођен различит, има различите дарове, могућности итд. Шта онда уопште значи "једнакост"? Једнакост у чему? Па је онда ту питање - "једнакост на ком нивоу?" Робови су економски потпуно "једнаки" - нико нема ништа. Да ли је то онда пожељније друштво од оног у коме практично сви имају могућност да задовоље основне потребе (храна, одећа, становање...), али нису сви "једнаки"?

 

Даље има погрешну претпоставку да је слобода супротсављена једнакости па да "повећањем слободе" се аутоматски "смањује једнакост". Тамо где нема индивидуалне слободе је највећа неједнакост јер то значи да неко има монопол примене силе над већином. Зар није то врхунац неједнакости? Када неко има право на туђ живот... Значи, да би уопште говорили о "једнакости" предуслов је максимална индивидуална слобода. Тек када се то испуни људи теоријски имају могућност да буду "једнаки", мада је то у пракси наравно немогуће. Демократија је опет већим далом одвојено питање, што и он у тексту помиње. То је само начин на који бирамо чиновнике. Па онда имамо "демократски изабране" диктаторе, јер проблем није у томе како су изабрани него колику имају власт.

 

Значи, читајући текст имам две примедбе. Прво - поједностављено гледање на однос тих појмова и друго - давање легитимитета тоталитарним идеологијама које разматра као валидне алтернативе. То је крајње некоректно. Смучило ми се више да читам текстове у којима се Марксове фикс идеје помињу као неки рационалан став... Крајње је време за те наше вајне "интелектуалце" да изваде главу из задњице и схвате да су то бесмислице и фантазије. Како је могуће да неко разуман озбиљно разговара о "укидању приватне својине"!? Па детету од три године је јасно шта то значи - дође неко јачи од тебе и покупи ти играчке. То је могуће остварити само насиљем и никако другачије. Као да ми сада седнемо и озбиљно разговарамо о "укидању старости" па да сви буду млади. Може, ако свакога ко напуни 40 година "склонимо". И сада треба да пишемо "озбиљне" чланке у којима супростављамо "либерале" који "дозвољавају старост" и (наравно добронамерне) "младисте" који се залажу за племениту идеју да сви буду млади, лепи и здрави.

 

 

Наравно, није он ту неки изузетак. Све је то муљање сасвим уобичајено данас, али ето само кажем...

[RYLAH]

Човекова слобода следи из његове природе. Човек је у природи слободан док неко не дође са пендреком да му одређује шта да ради.

 

Има наставак теорије природног права, који јој није супротстављен, али је допуњује у контексту заједничког живота, а то је теорија о друштвеном уговору, где си се ти одрекао дела своје слободе за погодности и сигурност коју добијаш у суживоту са својом (људском) околином. Дакле, та се теорија своди на то да ти пристајеш на то што друштво намеће из свог комфора, јер да би у данашњем свету уживао апсолутну слободу, онакву каквом је види теорија природног права, можеш да одеш негде где нема заједнице која има своја правила (макар она правила која се теби не свиђају, која ти ограничавају потпуну слободу). То би даље значило да само индивидуално можеш да оствариш апсолутну слободу, или у неком евентуално утопијском друштву где нема неких од нагона који су направили овакво друштво какво је данас (страх, нагон за доминацијом, тежња ка моћи, и природан рефлекс да се у групама лакше штитиш, рецимо, неки су од тих нагона). Тај имагинарни уговор потписујеш својим рођењем, и он траје све док трају односи у друштву на које већина тог друштва пристаје, или док ти из тог друштва не одеш у неко које ти више одговара или се осамиш ако желиш баш апсолутну слободу. Када владајућа класа прекрши одредбе тог уговора, настаје или револуција или нека друга врста персоналне насилне промене власти.

 

Немој да мислиш да ти нешто опонирам, не противи се ово директно ономе што си ти причао, али је и више него интересантна и богата тема, уживам док читам кад неко има шта да каже, па рекох биће интересантно да и ја дам неки допринос.

[Grizzly Adams]

Наравно, тема је супер. Само нико неће да чита оволики текст осим пар гикова...

 

Мој став о теорији "друштвеног уговора" вероватно знаш - нисам потписао никакав уговор.

[RYLAH]

Мој став о теорији "друштвеног уговора" вероватно знаш - нисам потписао никакав уговор.

 

Ма наравно, рекао сам да је уговор имагинаран, и сама теорија то каже. Додуше, у овом садашњем облику, раније је била много рестриктивнија (служила је онима што су спровели Француску буржоаску револуцију).

 

Дакле, уговори постоје и када нису потписани. Када одеш у продавницу и купиш нешто, то је уговор, само није писмен уговор. А ти самим пристајањем на живот у одређеној заједници, пристајањем на правила која та заједница има, пристајеш и на тај "уговор", односно на скуп односа који ти видиш као скуп својих права, својих ограничења, и својих обавеза. Мана те теорије јесте у томе што те чини интертним и конзервативним јер све делује као нека датост, зато је и претрпела бројне промене временом, али вредност, по мени, јесте та што огољује то да сви ми правимо компромисе са својом слободом зарад своје сигурности или (на жалост, чак и чешће) обичног комфора.

 

Рецимо, знам да се приватности одричем сваким паметним телефоном који купим, али нема везе, волим те ствари и свесно пристајем да зарад свог комфора у том погледу жртвујем мало своје слободе (приватност). Или знам да ми се не свиђа да плаћам порез, али га плаћам јер ми друштво у ком живим обезбеђује одређене бенефиције. Не волим полицајца кад ми тражи мито и буним се против тога, али пристајем на његово присуство и пристајем да га плаћам јер има монопол физичке принуде над онима који би мене евентуално угрозили. Све су то неке врсте уговора, где пристајеш да даш нешто, да ли свој новац или своје слободе зарад неке друге погодности (сигурност, комфор, итд).

[Grizzly Adams]

Из мог угла - моја "заједница" су људи са којима сарађујем и све што користим од било кога поштено платим. Не видим да сам у том процесу неком трећем остао дужан.

[RYLAH]

Јеси друштву које ти обезбеђује повољне или мање повољне услове за пословање (окружење), већу или мању личну сигурност, већу или мању могућност да казни починиоце неких забрањених дела и тиме делује и репресивно и превентивно, итд.

 

Ал опет, све зависи од угла гледања, бзв. да опет сморимо овако добру тему нашим расправама

[Grizzly Adams]

Безбедно је претпоставити да се нико неће прикључити разговору на почетну тему...

 

Волео би да могу да платим све услуге, укључујући и услуге сигурности. Пословно окружење опет зависи од нас који се бавимо пословањем, држава може само да га омета и ограничи. Ако им плаћам да би ми "мање сметали" онда то има друго име - рекет.

[Crveni Baron]

 

 

Пословно окружење опет зависи од нас који се бавимо пословањем, држава може само да га омета и ограничи. 

 

 

Svi se mi bavimo poslovanjem.Pametna drzava ca zastititi "moje" pravo ili deo prava koje pripada "meni" time sto ce "tebi" ograniciti pravo da zauzmes celo trziste.

[RYLAH]

Волео би да могу да платим све услуге, укључујући и услуге сигурности.

 

То је луксуз који ти себи можда и можеш да приуштиш, али је више него сигурно да огромна већина у свакој земљи не може. И не само улуге сигурности, многе друге услуге које узимамо здраво за готово - одржавање путева, разне комуналне услуге, и још милијарду услуга које су потребне али тотално непрофитабилне било коме ко би хтео да се тим пословима бави ради профита. Опет кажем, "уговор" не важи само за оне који имају довољно средстава, већ за цело друштво, значи за сваког појединачног члана друштва. Намерно не причам о "држави", јер је ово одлика свих организованих заједница људи, у ком год облику да су постојале кроз историју.

 

Пословно окружење опет зависи од нас који се бавимо пословањем, држава може само да га омета и ограничи.

 

Можда ће те изненадити, али се не слажем са тим Свака држава, као доминантан облик људске заједнице данас, обезбеђује условима који у њој постоје бољу или гору климу за пословање. Да нема државе у данашњим условима, да одједном нестане, све би се срушило за мање од 24 сата, јер је свет једноставно тако устројен тренутно. Не само што директно подстиче потрошњу и запослења, већ и својом политиком (монетарном, фискалном, унутрашњом, спољном...) ствара боље или горе услове за пословање у одређеној земљи. Колико год да си добар или способан, ако си у Либерији тешко да ћеш направити нешто без жестоке корупције, док ћеш у северноевропским земљама још добити и подстицаје, иако је регулатива често и детаљнија у уређеним државама. Поента је у ефикасности државе са јаким институцијама о чему смо више пута причали. Ако су институције јаке (што значи и независне), и са што мање бирократских глупости и мешања извршне власти, таква држава напредује. Ако су институције слабе (што значи и подложне утицају извршне власти), та држава нема шансе за напредак. Рецимо, без организованог друштва, са јаким институцијама, немаш могућности за ефикасну правну заштиту, не мора се то ограничити само на монопол силе. Када институције почну да пропадају, тад крене да пропада и држава. Кад држава крене да пропада, неумитно пропадају и сви који су у њој, сем ако се не одселе негде где су услови живота прихватљивији за њих.