CD "Појачка ризница владике др Саве (Вуковића)"

[Иван Недић]

http://www.music.sanu.ac.rs/Srpski/NewPubVS.htm

 

Српско појање, традиционално литургијско појање у Српској православној цркви, представља значајан и особен вид наше културне баштине. Настало је у прошлости на основама византијског хришћанског наслеђа, а развијало се вековима кроз богослужбену праксу на црквеном старословенском језику, у различитим историјским условима у којима је Српска православна црква деловала од стицања самосталности (1219) до данас.

У новијој историји (XVIII-XIX век), развој појања се везује за просторе Карловачке митрополије, у којој централну улогу имају Фрушкогорски манастири, а затим и српске школе осниване прво у Хабзбуршкој монархији, а потом и у Кнежевини и Краљевини Србији, у којима је појање било део свакодневне наставе. На учењу појања своја прва музичка знања стицала је већина српских композитора у XIX, али и у првим деценијама ХХ века.

После Великог рата, у Краљевини СХС, појање је потиснуто из државних школа, а задржало се само у богословским школама. Неупоредиво лошије прилике за црквену уметност у целини, па и за музику, настале су у атеистичкој држави после Другог светског рата. Крај ХХ века појање је сачекало као сегмент богослужбене праксе негован претежно кроз усмено предање, само у богословским школама и манастирима. Музичка писменост је била мало присутна, рукописни и штампани нотни зборници били су познати само појединцима, а продукција звучних издања ни данас није у складу са временом и потребама. Несвесни чега се одричемо, овај део музичке баштине олако запостављамо и омаловажавамо, посебно у пoследње две деценије. Из нама непознатих разлога српској појачкој традицији супротстављена је грчка појачка пракса, позната као ”византијско појање”, а њена бугарска варијанта на црквенословенском језику, проглашена је чак у штампаном Осмогласнику за ”старосрпску”.

Поред вишегодишњег рада на објављивању нотних издања српског појања, намера нам је да и путем звучних снимака саберемо, сачувамо и млађим генерацијама учинимо доступним звучне записе врсних зналаца традиционалног појања. Снимке појачког умећа владике шумадијског Саве (1930-2001), сачињене 80-тих година прошлог века, ставио нам је на располагање др Ненад Ристовић, коме су ови снимци били и намењени. Његову обимну збирку допунили смо љубазношћу преподобне мати Домнике, игуманије манастира Грнчарица, снимцима све три Статије на Велику суботу, које су почетком деведесетих година снимљене баш за потребе овог сестринства.

Напомињемо да су ово аматерски снимци, сачињени изванредним личним напором казивача – владике Саве, а технички дорађени (дигитални мастеринг), захваљујући професионалном умећу и стрпљењу Зорана Јерковића.

Жеља нам је да ово издање, као прво у низу, буде не само пример чувања једног значајног сегмента српске музичке баштине, већ и помоћ свима који желе да усаврше своје знање појања, али и подстицај онима који поседују снимке некадашњих појаца, да их саберу и учине доступним јавности.

Даница Петровић

[Иван Недић]

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1126/tekst/srpsko-pojanje-u-xx-veku-pojacka-riznica-vladike-dr-save-vukovica/print

 

Српско појање у XX веку : појачка ризница Владике др Саве (Вуковића)

мр Милица Андрејевић 
 

Приредила Даница Петровић БЕОГРАД : МУЗИКОЛОШКИ ИНСТИТУТ САНУ, 2013. 57 СТР. : ИЛУСТР. ; 13 X 13 CM ISBN: 978–86–80639–11

Крајем 2013. године објављено је ЦД издање с појањем Епископа Саве Вуковића (Сента, 1930 – Београд, 2001) под називом Српско појање у XX веку, Појачка ризница др Саве (Вуковића). Епископ Сава упокојио се као Епископ шумадијски. Пре тога био је викарни Епископ моравички, Епископ источноамерички и канадски, дописни члан САНУ и стални члан Матице српске. Поседовао је музички таленат који је неговао и исказивао кроз префињен однос према црквеном појању и лепоти богослужења. На овом звучном издању, које је објављено захваљујући др Даници Петровић, а уз финансијску подршку Министарства просвете и Министарства културе Републике Србије, забележене су песме из Минеја, Триода, Пентикостара и Осмогласника.

У питању су снимци које је блаженопочивши Епископ начинио 80-тих година прошлог века за потребе свог ученика др Ненада Ристовића и потребе монахиња манастира Грнчарица, а представљају лични стил појања једног од најзначајнијих појаца у историји Српске Православне Цркве. Звучни запис обухвата седамдесет седам песама. Поред најзначајнијих празничних тропара и стихира забележене су и Статије и Јеванђељске стихире. Уз ЦД је приложена књижица са двојезичним (српско-енглеским) уводним текстовима др Данице Петровић и др Ненада Ристовића и транскрибованим текстовима свих песама.

Нарочито је интересантан опис појачког лика Владике Саве из пера др Ненада Ристовића. Овом приликом издвајамо неке сегменте из поменутог описа. У уводном делу аутор подсећа на Епископово детињство у Сенти и наводи да је као дете „Светозар Вуковић (како је било световно име Епископа Саве) редовно присуствовао и јутарњим и вечерњим богослужењима, која су у његовом родном месту свакодневно вршена, будући да је парохијски храм у Сенти имао сталног плаћеног појца. Он је био прави узор појца-лаика, како по своме знању појања и типика, тако и по своме поштовању богослужбенога реда и поретка. Богослужења су обављана у складу са свечаношћу чина и дана, а свагда без икакве журбе, са пуном усредсређеношћу на реч и мелодију молитве. Духовно стасао у атмосфери оваквог богослужбеног реда епископ Сава је постао врло осетљив на богослужбену дисциплину и естетику“.

Још пре одласка у Богословију Светог Саве Владика је предано учио појање. Ненад Ристовић наводи да је „имао обичај да... како би лакше ушао у дух једног гласа, певао све што се у Зборнику црквених песама налази у једном гласу, односно напеву, тако што би почињао од општепознатих песама (из Осмогласника и утврђених песама празничног појања) па ишао ка онима које треба кројити; тако би постепено, све више улазећи у глас преко песама које добро зна, успешно прелазио на кројење. Ова вежба би знала да траје и по неколико сати.“

Поред рада на мелодији стално је усавршавао однос према тексту и начину појања. О томе господин Ристовић каже: „Као што је и у свему другом имао осећај за меру и склад, тако је и у темпу којим се поји избегавао крајности. Типично пречанско појање Лазара Лере ... за њега је било претерано споро. Црквеном појању примерен темпо за њега је био одређен пре свега брзином која не доводи у питање разумљивост химнографског текста. За постизање разумљивости потребна је, наравно, и савршена дикција којом се Владичино појање управо и одликовало, а то је додатно богатила природна импостираност његовог гласа светлог тона и отворених вокала (природних у говору пречанских крајева). Највиши ниво појачке интерпретације који је досезао епископ Сава, а који се лепо може чути на снимцима са овог компакт диска, јесте у фразирању, осећају врхунског уметника за промене у темпу и динамици и афектацију у изразу у виду реторских наглашавања и психолошких пауза, али никад не прелазећи у неукусни маниризам.“

Навели смо само неке од зналачких, искрених и топлих реченица из текста др Ненада Ристовића који прати ЦД издање Српско појање у XX веку, Појачка ризница др Саве (Вуковића). Надамо се да ће ово издање послужити свима онима који негују појачко умеће и имају свест о лепоти и значају нашег црквеног појања у односу на појачке традиције других православних народа.

© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1126/tekst/srpsko-pojanje-u-xx-veku-pojacka-riznica-vladike-dr-save-vukovica/