Biologija ljubavi ili odakle dolazi ljubav?

[Дејан]

Autor: ass dr Olivera Žikić    

 

 

Oduvek se govorilo da ljubav dolazi iz srca. Po najnovijim otkrićima u svetu nauke, izgleda da to i nije baš tako. Naime, utvrđeno je da ljubav i zaljubljenost dolaze pravo iz mozga. Sva ona slatka osećanja nastaju radom određenih delova mozga, kao i promenama u nivou i dejstvu supstanci koje omogućavaju rad mozga. Evo do kakvih su zanimljivih  podataka naučnici došli. 

Anatomija ljubavi

Dva britanska neurobiologa, Semir Zeki i Andreas Bartels sa londonskog Univerziteta  su pokušali da doznaju šta se dešava u našem mozgu kada volimo. Ispitivanje su izveli na 17 studenata, 11 ženskog i 6 muškog pola. Ispitanici su gledali u slike voljenih osoba, nakon čega su se u njima pojavila osećanja koja su prepoznali kao ljubav. U tom trenutku, jednom od najnovijih imidžing tehnika su snimani protoci krvi kroz njihov mozak. Cilj je bio da se otkrije koji su delovi mozga najaktivnijni, tj. kod kojih je protok krvi najintenzivniji.

Utvrđeno je da su se kod različitih osoba aktivirale različite oblasti mozga (i po lokaciji i po broju). Međutim, četri oblasti su kod svih bile zastupljene i dominantne. Jedna od oblasti se nalazila u središnjem delu insule i izgleda da je odgovorna za «stomačne probleme» koje imamo kada smo zaljubljeni.

 

Druga oblast je u prednjem delu cinguluma. Poznato je da se za ovaj deo mozga vezuju aktivne hemijske supstance koje imaju sposobnost da izazovu euforiju. Poslednje dve oblasti se nalaze u dubljim strukturama mozga poznatim kao strijatum, koji je odgovoran za prijatna osećanja koja nastaju kada nešto doživimo kao nagradu. Važno je istaći da delovi mozga koji su aktivni kod osoba obolelih od depresije, u ovom slučaju nisu pakazivali bilo kakvu aktivnost.

Studentima su nakon toga prikazane i slike dobrih prijatelja koje su takođe aktivirale određene delove mozga, ali ne iste kao u predhodnom slučaju. Sledeće istraživanje koje planiraju će biti ono koje se odnosi na majčinsku ljubav i otkrivanje regija odgovornih za takve emocije.

Biohemija ljubavi

Bilo koji naučnik će vam reći da ljubavna euforija nema nikakve veze sa Kupidonovim strelama, osim ako ih mali vilenjak nije predhodno umočio u supstancu sa neromantičnim nazivom feniletilamin. Ova supstanca koja se još naziva i «molekulom ljubavi», nastaje prirodnim putem u našem mozgu. Za nju se kaže i da je biološki rođak amfetaminu, s obzirom na to da je vrlo slične građe. Dopamin i norepinefrin su odgovorni za nastanak ljubavne euforije. Zapravo, feniletilamin pomaže oslobađanju dopamina (supstanca koja takođe omogućava protok informacija u mozgu) u tz. centrima za zadovoljstvo. Dopamin čini da se lepo osećamo, a norepinefrin stimuliše produkciju adrenalina koji utiče, pored ostalog, i da naše srce ubrzano lupa. Kombinacija ove tri supstance dovodi do osećanja zaljubljenosti, uzbuđenosti, blaženstva i sreće. Njihova aktivnost je razlog zbog koga se zaljubljeni  osećaju euforično i puni energije - kao da «lebde u vazduhu».

 

Takođe, ovo je i razlog zbog koga zaljubljeni mogu voditi ljubav satima i razgovarati danima do kasno u noć bez osećanja zamora i iscrpljenosti. Opojna emocija zaljubljenosti, povezana sa ubrzanim pulsom, vlažnim dlanovima, osećajem otežanog disanja, se često tumači prekomernim lučenjem feniletilamina, odnosno nekom vrstom overdoze.

Produkciju feniletilamina mogu da izazovu i na izgled beznačajne stvari, kao što je recimo, suret pogleda ili nežni dodir ruke. Izgleda da i vatreni poljubac, ali i skakanje padobranom, bungee jumping, vožnja paraglajderom i sl. doprinose  pojačanoj aktivnosti ove tri supstance. Time se objašnjava slično osećanje koje se tom prilikom javlja.

 

Feniletilamin se nalazi u određenim dozama i u čokoladi, te se jedno vreme smatralo da osobe kojima nedostaje ljubav često jedu čokoladu.

Danas se takvo gledište izmenilo, obzirom da je utvrđeno da se najveći deo feniletilamina koji se nalazi u čokoladi brzo razgradi i to pre nego što stigne do mozga, te je njegov uticaj minimalan, osim kod osoba osetljivih i na male doze ove supstance.

Ipak, pozitivno dejstvo čokolade nastaje usled sprečavanja razgradnje prirodne supstance pod nazivom  anandamid koja izaziva prijatno i veselo raspoloženje.

Dnevna maštarenja

I neki drugi fenomeni koji prate ljubav i zaljubljenost, se mogu objasniti hemijskim promenama u mozgu. Na primer, kada se zaljubimo skloni smo da dosta vremena provedemo u intenzivnom maštanju o voljenoj osobi, često razmišljajući po stoti put šta se sve desilo u vezi sa voljenom osobom tokom dana. Misli se same nameću, teško ih je odgnati i usresrediti se na nešto drugo. Ovaj fenomen se objašnjava time što pojačana aktivnost navedenih supstanci dovodi do eksperimentalno potvrđenog sniženja nivoa serotonina, a to se manifestuje, kao i kod opsesivno-kompulzivne neuroze, prisustvom nametljivih misli koje se iznova javljaju i teško ih je odstraniti.

 

 

Nežnost

Hemijska supstanca oksitocin je dobila naziv «supstanca nežnosti». Oksitocin je povezan sa sekrecijom mleka u žena, a takođe  čini žene i muškarce spokojnijim, smirenijim  i senzitivnijim za osećanja drugih. Ima veoma važnu ulogu u nastanku seksualne pobuđenosti koji predhodi orgazmu, a ujedno podstiče i nežnost među ljubavnicima, pre, tokom i nakon vođenja ljubavi. Oksitocin se sekretuje pod dejstvom i emocionalnih i fizičkih stimulusa. Glas partnera, njegov izgled, pa čak i seksualna fantazija mogu da iniciraju sekreciju oksitocina.

 

 

Privrženost

Kada medeni mesec prođe i zaljubljenost počne da bledi, nova grupa supstanci  stupa u akciju. Novi oblik hemijske nagrade  u vidu prijatnosti dolazi od endorfina. Naime, naučnici veruju da se nakon određenog perioda, od 18 meseci do 4 godine, naše telo navikne na ljubavne stimulanse. Pošto se poveća tolerancija na feniletilamin, strasna romansa se može razvijati u dva pravca – ka indiferentnom odnosu ili ka onome što Helen Fisher, profesor psihologije i autor knjige «Anatomija ljubavi», zove privrženost.

Za fazu privrženosti, naučnici smatraju da je odgovoran endorfin, supstance slične morfinu, koje se prirodno luče u mozgu. Kada vidimo voljenu osobu, dok razmišljamo o njoj, ne luči se više intenzivno feniletilamin kao što je bilo tokom faze zaljubljenosti, već endorfini koji dovode do osećanja smirenosti, smanjenja strepnje, topline, pouzdanosti i spokojstva. Endorfini nisu tako uzbudjujući i  stresogena kao feniletilamin, već vode  stabilnijim odnosima i jačoj vezanosti.

 

Činjenica da su period «medeni mesec» u ljubavi i period zrele ljubavi stimulisani različitim supstancama, može objasniti zašto se neke osobe  ne mogu zadržati duže u vezi. Naime, oni se dobro osećaju samo uz uzburkane emocije koje sa sobom nosi pojačano dejstvo prirodnih amfetamina u mozgu (odnosno feniletilamin), dok im smirujuće dejstvo endorfina jednostavno ne odgovara. Mnoge osobe zapravo celog života imaju serije veza od 6 meseci do 4 godine obzirom da je to neki period kada nivo supstanci aktivirane tokom zaljubljenosti neizbežno počinju da opadaju. Ako ipak uđu u brak, ovakve osobe su sklone da imaju paralelne veze ne bi li dostigle ponovo svoju ljubavnu opijenost. Najveći procenat razvoda upravo se javlja negde u četvrtoj godini braka.

 

Ipak, nisu kod svih osoba takve potrebe. Naučnici smatraju da što su dvoje ljudi duže u braku, veća je verovatnoća da će i ostati u braku. Na neki način, oni postaju zavisnici od endorfina i bračnog spokojstva. Nedostatak endorfina je zapravo uzrok zašto dve osobe koje su bile u dugoj vezi  žude jedno za dugim nakon rastanka. Odsustvo endorfina igra određenu ulogu i u žalosti za umrlim partnerom.

Monogamija

Samo oko 3% sisara je monogamno, odnosno vezano samo za jednog partnera sa kojim se i pare. Na žalost, naučnici kažu da čovek ne spada u ova 3 % prirodno monogamnih sisara. Možda bi nekoliko injekcija vazopresina moglo da nam pomogne. Njega često nazivaju «monogamnom  supstancom». Istraživanjem u «monogamnom» životinjskom svetu (glodar voluharica) došlo se do zaključka da doživotno parenje može biti povezano sa  dejstvom vazopresina. Pre parenja, mužijak je podjednako prijateljski raspoložen i prema  muškim i prema ženskim jedinkama. Unutar 24h  nakon parenja, mužijak  je upecan za čitav život. Kada se vazopresin izluči, mužijak postaje indiferentan prema svim ženkama osim prema jednoj. Takođe, postaje jako agresivan prema drugim mužijacima sa ispoljavanjem ponašanja karakterističnog za sindrom ljubomornog muža.

 

 

Miris ljubavi

Odavno je poznato da insekti luče posebne, lako isparljive supstance koje se nazivaju feromoni i služe da se privuče jedinka suprutnog pola u okviru svoje vrste. Utvrđeno je da i životinje luče feromone. Za razliku od insekata kojima za prijem informacije služe antene, životinje imaju razvijene posebne prijemne organe. Taj organ se nalazi u nosnoj duplji životinje i naziva se «vemeronazalni organ» (VNO).

Ovaj organ služi kao detektor feromona i nema ulogu u prijemu drugih mirisa. Pojedini naučnici smatraju da i kod čoveka postoje supstance koje imaju istu ili sličnu ulogu kao feromoni kod životinja. Dr. Winnifred B. Cutler iz Filadelfije je prvi dokazao prisustvo feromona kod ljudi. On i njegovi saradnici smatraju da feromoni mogu imati ogroman uticaj na partnera. Potvrđeno je da feromoni koje luči muškarac, može da utiče na menstrualni ciklus žene, kao i na njenu reproduktivnu moć. Takođe se smatra da su feromoni odgovorni za veću seksualnu privlačnost žene tokom perioda ovulacije.

Interesantno je tvrđenje da feromoni žene mogu da utiču na drugu koja je u dužem periodu u njenoj blizini, te se dešava da imaju sinhrone menstrualne cikluse. Izgleda da je prirodna funkcija feromona veoma značajna za opstanak vrste. Smatra se da omogućavaju izbor partnera sa različitom strukturom imunog sistema od sopstvenog. Kao posledica toga, potomci dobijaju u nasleđe raznovrsnije odbrambene mehanizme koji im omogućavaju bolje prilagođavanje i preživljavanje.

Ekperimentalno je utvrđeno da ženka miša bira mužijaka sa različitim genetskim predispozicijama, ali takođe i da u toku bremenitosti bira jedinke koje imaju sličan genetski sklop. Izgleda da je priroda i to podesila, jer su upravo te jedinke one koje se nagonski brinu za očuvanje svog potomstva. Zoologičar Claus Wedekind iz Švajcarske je izveo eksperiment kojim je potvrdio da je i kod čoveka uticaj feromona  na izbor partnera isti. Žene su birale nošene majice muškaraca koji su imali različiti genetski sklop od njihovih, dok je u periodu trudnoće izbor pao na bliske rođake.

 

Prisustvo VNO u fetusu čoveka je prilično dugo poznato. Međutim, u odrasle osobe postojanje VNO je dokazano tek sredinom osamdesetih. Nalazi se takođe u nosnoj duplji, ali nije toliko razvijen kao u životinja. Umesto bogatog spleta nervnih vlakana čine ga pojedinačne ćelije receptori.

 

Naravno, ima i naučnika koji se ne slažu u potpunosti sa postojanjem feromona kod čoveka. Furlow smatra da postoje feromonima-slične supstance koje počinju da se luče u toku puberteta i spadaju u grupu steroida.

 

U toku su brojne studije o feromonima kod čoveka i to uglavnom na temu uticaja na seksualnu privlačnost među polovima. Ipak, pokazalo se da su efekti feromona kod čoveka na seksualnu privlačnost mnogo manji nego što se očekivalo. Izgleda da čovek ima različita  «čula za lepotu» nego druge vrste. Drugim rečima, za čoveka lepota koja se može videti očima privlačnija je od lepote koja se može osetiti čulom mirisa.

«Ljubav je složena emocija koju čine radost, oduševljenje, uzbuđenje, polet, sreća, optimizam, psihička i fizička snaga i samopouzdanje. Kao i svaka druga emocija, i ljubav izaziva niz telesnih promena ali za razliku od negativnih emocija besa, straha i tuge, ljubav „proizvodi” niz pozitivnih promena u organizmu. Umesto hormona stresa ljubav stvara „dobre” hormone koji povećavaju raspoloženje, vitalnost, optimizam i potpomažu u celini i psihičko i fizičko zdravlje. Osoba koja voli blista, oči joj sijaju, pokreti su joj laki, a misli vedre. Sreća nikada nije tako vidljiva kao na licu osobe koja je zaljubljena. Nije uzalud Meša Selimović rekao da je čovek bez ljubavi uvek na gubitku», kaže psiholog Desa Kujundžić.
 
Helen Fisher smatra da postoje tri različita sistema u mozgu odgovorna za ono što se dešava u ljubavi. Jedan sistem je povezan sa seksualnom željom i udružen je primarno sa testosteronom. Ako jednoj sredovečnoj ženi ubrizgate injekciju testosterona, njena seksualna potreba značajno raste.

 

Drugi sustem je onaj odgovoran za romantičnu ljubav, obsesivnu ljubav i zaljubljenost i povezan je, po njenim predpostavkama, sa visokim nivoima dopamina i norepinefrina, odnosno prirodnim stimulusima, i verovatno niskim nivoima serotonina, koji je odgovoran za opsesivno razmišljanje o voljenoj osobi.

 

Treći sistem je, po njenom mišljenju, je sistem odnovoran za odnost i privrženost partneru, osećanju smirenosti i mira i sigurnosti koje osoba ima u dugotrajnoj vezi. Neki od naučnika smatraju da je ovaj sistem povezan sa vazopresinom i oksitocinom takođe supstancama koje se prirodno luče u mozgu.

 

Prema tome imamo različite vrste sistema u mozgu koji  utiču na naše različite postupke, ali svi oni međusobmo komuniciraju i povezani su.

 

stetoskop.info

[ivona]

hahah covece koja vivisekcija ''ljubavi''!!!clanak je fenomenalan i daje zaista vise nego solidan osvrt na temu kroz biolosku i psiholosku prizmu.

[Срђан Шијакињић]

"Nedostatak endorfina je zapravo uzrok zašto dve osobe koje su bile u dugoj vezi  žude jedno za dugim nakon rastanka." Питам се да ли ово значи да би убризгавање ендорфина отклонило то да нам недотаје партнер после растанка?

 

Иначе, да ли се зна какав је редослед код заљубљености/љубави - да ли се прво издешавају сва та лучења у мозгу и телу па онда постанемо свесни да смо заљубљени/ да некога волимо, или се прво деси психолошки подстицај, неко нас привуче нечим, па онда због тога одигра све то лучење? 

[Дејан]

Zaljubljenost kao kokain – raskid kao apstinencijalna kriza

 

By Sonja Pavlović

Stručnjaci Medicinskog fakulteta Univerziteta Cornell saopštili su da su na majmunima uspešno testirali vakcinu protiv zavisnosti od kokaina. Mada do kliničkih testova na ljudima i eventualne proizvodnje vakcine predstoji složen i dugačak put, vest jeste ohrabrujuća. Prema onome do čega su istraživači do sada došli, jedinjenje koje su sintetisali moglo bi biti od pomoći milionima ljudi. Osim toga, ono bi moglo da posluži i kao model za slične “lekove” protiv drugih oblika zavisnosti.

Psihoaktivne supstance u stanju su da dovedu do promena u čovekovom ponašanju zahvaljujući dejstvu koje imaju na njegov mozak. Kako to radi kokain?

Kada dospeju u mozak, molekuli kokaina napadaju specijalne proteinske molekule, tzv. transportere, zadužene za uklanjanje dopamina (neurotransmitera koji se žargonski naziva hormon zadovoljstva) sa sinapsi (mesta na kojima se neuroni “sreću” da bi razmenili poruku) i njegovo vraćanje u specijalna skladišta kojima su opremljeni neuroni koji ga oslobađaju. Kada se “nakači” na tranportere, kokain blokira njihov rad, onemogućavajući ih da sinapse očiste od dopamina. Dopamin praktično duže ostaje na sinapsama i duže stimuliše neurone koji primaju i obrađuju informacije u vidu ovog neurotransmitera. Slikovito rečeno, u mozgu nastaje poplava dopamina, a osoba koja je uzela kokain preplavljena je subjektivnim osećajem zadovoljstva, pozitivne egzaltacije i euforije.

Kako čovek prirodno teži da izbegne neprijatnost, a uveća zadovoljstvo, nema ničeg čudnog u njegovoj težnji ka ponavljanju prijatnih iskustava. Prevedeno u kontekst konzumenta kokaina, želja da se iznova bude high nije ništa drugo do želja da se ponovi prijatno iskustvo.

Iz ugla mozga, međutim, getting high predstavlja prirodnu nepogodu – poplavu dopamina. Kako je mozak sastavni deo čovekovog organizma, on, poput celine čiji je deo, teži homeostazi. Mehanizam putem kojeg je uspostvlja odgovoran je za toleranciju – neophodnost da se uzima veća količina droge kako bi se postigao prvobitni efekat zadovoljstva – i apstitnencijalnu krizu – niz neprijatnih simptoma, uglavnom suprotnih primarnim efektima same droge, koji se javljaju ukoliko se ona ne uzme.

Da bi uspostavio balans, mozak upada u selektivnu hiposenzitivnost – smanjuje osetljivost određenih neurona na odgovarajući neurotransmiter. U slučaju kokaina, mozak se od njega, tj. od dopaminske poplave, brani tako što smanjuje osetljivost neurona na dopamin. Plastično rečeno, ćelije mozga, odnosno njihovi dopaminski receptori, na povećanu dozu dopamina počinju da reaguju kao da je regularna. Javila se tolerancija.

Šta se događa kada osoba odjednom prestane da uzima kokain?

Mozak je najednom prepušten samom sebi. Raspolaže onom količinom dopamina koju prirodno generiše, ali su neuroni receptivni za dopamin, usled prethodne redovne upotrebe stimulansa, u međuvremenu postali hiposenzitivni. Normalna količina dopamina više nije u stanju da ih pobudi. Konzument kokaina se naglo “spušta” i javljaju se neprijatni simptomi apstinencijalne krize.

Vakcina koju su sintetisali istraživači s Cornella dejstvuje na prvu kariku u lancu – sprečava da se uopšte osete prvobitni euforični efekti kokaina. Logika je jednostavna: ako kokain ne proizvodi osećaj zadovoljstva, onda se ne može javiti potreba da se prijatno iskustvo povezano s njegovom upotrebom ponovi.Vakcina se sastoji od molekula, po sastavu veoma sličnog kokainu, koji je “oplemenjen” virusom najobičnije prehlade. Kada u vakcinisani orgnizam dospe kokain, aktivira se imuni sistem koji ga prepoznaje kao virus prehlade. Molekuli kokaina bivaju napadnuti pre nego što dospeju u mozak i nema high efekta.

Šta sad ljubav ima s tim?

Ljubav, preciznije, zaljubljenost ume da bude snažna droga – potentni stimulans koji u nama izaziva egzaltaciju i euforiju, a čije ukidanje može da dovede do stanja nalik apstinencijalnoj krizi. Naime, gašenje romantične veze, barem kod osobe kojoj je u podeli karata pripala uloga ostavljenog, često rezultira nekom vrstom unutrašnjeg gašenja, odnosno “spuštanja”. Neizostavno se pojavljuju i drugi znaci apstinencijalne krize – pre svega, neodoljiva čežnja za vraćanjem “odbeglog”.

Stvar podseća na kokain, zar ne?

Recentna istraživanja pokazuju da nije reč o pukoj metafori. Helen Fišer (Helen Fisher), psihoantropološkinja sa njujorškog Univerziteta Rutgers, objavila je, 2010, u časopisu Jounal of Neurophysiology, istraživanje čiji zultatati pokazuju da čovekov mozak na neželjeni prekid romantične veze reaguje na način na koji mozak zavisnika od kokaina reaguje na prestanak uzimanja droge.

Fišer je studiju izvela sa 15 studenata (deset devojaka i pet mladića) slomljenog srca. Svima im je bilo zajedničko da su u periodu od 60 dana unazad ostavljeni od svojih partnera i da su još uvek zaljubljeni u njih.

Svaki subjekt našao se u tri eksperimentalne situacije: u jednoj, prezentovana mu/joj je fotografija bivšeg partnera za kojim pati; u drugoj, fotografija “neutralne” osobe (na primer, kolege ili cimera); u trećoj, ispitanici su imali jednostavan zadatak poput brojanja unazad. U sve tri varijante eksperimenta, istraživači su pomoću funkcionalne magnetne rezonance (fMRI) pratili rad mozga ispitanika.

Analizom dobijenih snimaka, eksperimentatori su utvrdili da prvu eksperimentalnu situaciju – posmatranje fotografije “odbeglog” partnera – karakteriše psecifična neuralna aktivnost u moždanim regijama povezanim sa zavisnošću od kokaina i apstinencijalnom krizom, kao i doleva korteksa koji primaju i obrađuju informacije povezane s fizičkim bolom. Dakle, ne samo da se čežnja za osobom koju volite poklapa s nepodnošljivom potrebom za drogom, nego i sintagma love hurts, ispostavlja se, nije samo poetski iskaz.

Kako prebroditi ljubavnu krizu?

Fišer savetuje da ne šaljemo poruke, mejlove, da ne zovemo i, barem dok se stvari ne slegnu, ne pokušavamo da uspostavimo samo prijateljski odnos s bivšim partnerom.

Osmišljavanjem tekstualne poruke ili mejla, zamišljanjem telefonskog razgovora, odnosno njegovog toka, praktično ojačavamo mentalnu vezanost za osobu koja nas više ne želi, otežavajući sebi. Razgovor o raskidu i osećanjima koja su nakon njega usledila, bilo sa bliskom osobom bilo s profesionalcem, može da bude od pomoći, ali i to ne sme da traje predugo.

Iz ugla neurofiziologije, ono što nam je potrebno kada nas partner ostavi, baš kao i u slučaju kada zavisnik od kokaina pokušava da prekine njegovo uzimanje, jeste novi dopaminski stimulans. Na sreću, postoje načini da se njegova proizvodnja stimuliše na bezopasan način. Stimulišu ga nova poznanstva (ne moraju biti romantične prirode) i druženje, ali i rešavanje komplikovanijih kognitivnih zadataka (bacite se na matematiku ili učenje stranog jezika).

Interesantno, iz potrebe da uspostavi ravnotežu, mozak mnogo toga može da uradi i sam. Naime, čak i da ništa ne preduzimamo kako bismo “zaboravili” bivšeg partnera i preboleli raskid, on će se “svojevoljno” aktivirati na tom planu.

Snimci mozga učesnika u studiji koju su izveli Fišer i saradnici pokazuju da, vremenom, slomjeno srce ostavlja sve bleđe tragove na mozgu. Kod studenata koje su partneri ostavili mesec dana ranije, pogled na fotografiju bivšeg mladića ili devojke aktivira delove frontalnog korteksa uključene u odlučivanje, kategorizaciju i prilagođavanje. To je znak da je mozak počeo da radi na tome da stvari postavi na smoje mesto i omogući “nov život”. Istovremeno, smanjuje se kativnost moždanih regija odgovornih za apstinencijalnu krizu i fizičku bol.

Na kraju, da li je moguća delotvorna vakcina protiv slamanja srca? Teško. Čak i da jeste, pitanje je da li bi je iko hteo. Naime, ako i dalje pratimo analogiju s kokainom, pa tako i vakcinom protiv kokainske zavisnosti, vakcina protiv slomljenog srca, da bi bila delotvorna, morala bi da nas blokira za euforiju koju osećamo kada smo zaljubljeni. Ko bi se toga odrekao?

*Tekst izvorno objavljen 28. juna 2012.

 

http://mindreadingsblog.wordpress.com/2012/11/01/zaljubljenost-kao-kokain-raskid-kao-apstinencijalna-kriza/

[Дејан]

"Nedostatak endorfina je zapravo uzrok zašto dve osobe koje su bile u dugoj vezi  žude jedno za dugim nakon rastanka." Питам се да ли ово значи да би убризгавање ендорфина отклонило то да нам недотаје партнер после растанка?

 

Иначе, да ли се зна какав је редослед код заљубљености/љубави - да ли се прво издешавају сва та лучења у мозгу и телу па онда постанемо свесни да смо заљубљени/ да некога волимо, или се прво деси психолошки подстицај, неко нас привуче нечим, па онда због тога одигра све то лучење? 

Ne znam, ali znam ljude koji su u terapiji dobijali hormon sreće.

Mislim da je redosled takav da ti je neko fizički vrlo privlačan, pa onda kreneš da misliš stalno , i onda se pokrene čitava hemijska reakcija

[Дејан]

Pričao sam s jednom devojkom o drogama koje konzumira i rekla mi je da koristi sve što je belo... kokan, spid...

Pitao sam je kakva osećanja izazivaju te droge, odgovrila je, kao kad si zaljubljen, pa sam ja onda malo tražio po netu i stvarno ispada da je tako

 

http://www.index.hr/xmag/clanak/studija-potvrdila-zaljubljenost-i-uzimanje-kokaina-imaju-isti-efekt-na-mozak/520502.aspx

[Justina]

Ne znam, ali znam ljude koji su u terapiji dobijali hormon sreće.

Mislim da je redosled takav da ti je neko fizički vrlo privlačan, pa onda kreneš da misliš stalno , i onda se pokrene čitava hemijska reakcija

 

Pa da, ali to nije biologija, cista hemija je u pitanju

Pa i samo kazemo da izmedju " nas dvoje" ima hemije.

[@RADA]

Pa da, ali to nije biologija, cista hemija je u pitanju

Pa i samo kazemo da izmedju " nas dvoje" ima hemije.

 Ako nema hemije tu je alkohol...i alkohol je hemija :.mislise.

 

Nego meni nisu jasni oni što se upoznaju preko interneta na neviđeno. Tu se zaljube, kad se sretnu to je to. Kako su oni osetili hemiju ?

[Justina]

 Ako nema hemije tu je alkohol...i alkohol je hemija :.mislise.

 

Nego meni nisu jasni oni što se upoznaju preko interneta na neviđeno. Tu se zaljube, kad se sretnu to je to. Kako su oni osetili hemiju ?

 

Pa kad se sretnu, a nema hemije, onda osecaju samo metil alkohol.

Tako ja cenim.

[DankaM]

Nego meni nisu jasni oni što se upoznaju preko interneta na neviđeno. Tu se zaljube, kad se sretnu to je to. Kako su oni osetili hemiju ?

 

Zato što čovek nije samo biće biologije. Na tu biologiju se nakalemi psihologija, metafizika i dr.

 

Pitao sam je kakva osećanja izazivaju te droge, odgovrila je, kao kad si zaljubljen, pa sam ja onda malo tražio po netu i stvarno ispada da je tako

 

I ovo je istina; moja drugarica-koleginica je radila za diplomski temu Vezanost kod zavisnika od narkotika i ogroman deo rada se zasnivao na tome da slična neurofiziologija i neurohemija učestvuje  pri zaljubljivanju i kod zavisnosti od heroina... Obe smo bile fascinirane voluharicama u tom periodu

[Гром]

"Nedostatak endorfina je zapravo uzrok zašto dve osobe koje su bile u dugoj vezi  žude jedno za dugim nakon rastanka." Питам се да ли ово значи да би убризгавање ендорфина отклонило то да нам недотаје партнер после растанка?

 

Иначе, да ли се зна какав је редослед код заљубљености/љубави - да ли се прво издешавају сва та лучења у мозгу и телу па онда постанемо свесни да смо заљубљени/ да некога волимо, или се прво деси психолошки подстицај, неко нас привуче нечим, па онда због тога одигра све то лучење? 

Ови научници што су извели закључак да љубав не долази из срца, не знају шта се подразумева под срцем у духовном свету. Срце је центар, центар наших мисли, на шта су наше мисли највише усредсређене то је наше срце. Срце је фокус, центар наше пажње. А чему посвећујемо највише наших мисли? па нашим љубавима. Младог човека занимају жене и он о њима мисли. коцкар највише размишља о коцки, неко машта о лепим колима и волео би да их има. неко о богатству...Оно што волимо увек је у центру наше пажње и наше мисли се врте око тога. Пошто мисли утичу на то која ће једињења да се луче у мозгу то су ови научници дошли до закључка да љубав долази из мозга. Плитко нема шта.

Када добијемо оно што смо желели и волели онда се дешава промена, ми почињемо да бринемо како да заштитимо објекат наше љубави, да га неко не украде, мењају се наше мисли које се још увек врте око наше љубави само што су сада другачије, па доносе бриге, страхове, љубомору итд.И опет мозак лучи али овог пута штетне материје које трују наш организам и вуку нас у болест. ето тако и љубав и мржња и страхови долазе из срца. 

[Гром]

Гени одређују шта ће мозак да лучи, а наше мисли покрећу гене, А ми опет мислимо онако како смо научени, ово је лепо,ово ружно, ово је модерно. Дакле ми мислимо кроз васпитање, искуства, образовање, рекламе итд. Видимо да у нашим мислима понајмање има нас, већ средина обликује који ће се гени испољити а који не. Свестан човек у ту причу унесе и мало себе па промени и своје гене и осећања.

Али ево један документарац о генима

[Срђан Шијакињић]

Mislim da je redosled takav da ti je neko fizički vrlo privlačan, pa onda kreneš da misliš stalno , i onda se pokrene čitava hemijska reakcija

 

нажалост или на срећу, код мене не ради тако, многе девојке су ми физички привлачне, али колико год размишљао о њима, не могу да осетим ништа више сем те физичке привлачности...  

[@RADA]

нажалост или на срећу, код мене не ради тако, многе девојке су ми физички привлачне, али колико год размишљао о њима, не могу да осетим ништа више сем те физичке привлачности...

 

Naravno da ljubav nema veze samo sa fizičkom privlačnošću zato što bi onda neprivlačni izumrli.

Eto naprimer meni se zbog moje visine sviđa kad je muško krupnije od mene i naravno visok....ne privlače me oni moje visine i kilaže ....volim kad se sa štiklama na 1,8m visine osećam sićušno pored njega. Možda zato što sam se ceo život osećala kao žirafa.

[Срђан Шијакињић]

volim kad se sa štiklama na 1,8m visine osećam sićušno pored njega. Možda zato što sam se ceo život osećala kao žirafa.

 

па добро, 180 цм на штиклама није уопште превисоко за девојку  

 

да, наравно, и ја верујем да нема шанси да икад откријемо "зашто" неког волимо, зашто смо се заљубили у једну а не у неку другу особу... Иначе, моје лично мишљење је да биологија има много мањи удео у томе, него наша свест, психологија...