Манастир Острог

[Мали Лазар]

ОСТРОГ 23.05./25.05.2014.

1. дан – Полазак око 19ч. из Нове Пазове, Батајнице, Земуна, Београда.
 

2. дан – Одлазак до манастира Врањина на Скадарском језеру (превоз чамцима или бродићем). Света литургија, а потом и духовни разговор са оцем Петром. Потом одлазак до манастира Острог где је планирано ноћење у манастирском конаку.
 

3.дан – Света Литургија, и полазак за Србију. Успутни обилазак Жупе Никшићке и уколико време дозволи манастира Куманице. Долазак у касним вечерњим часовима на одредиште.

Цена: 3800 динара. (Плаћање у 4 рате: фебруар-мај)

 

 

 

 

 

 

 

[Мали Лазар]

И за овај програм важи попуст од 10% за чланове ове групе

[Мали Лазар]

^{Манастир Врањина}

На вису изнад ушћа ријеке Мораче у Скадарско језеро, бијели се црква Светог Николе, једине од три некадашње средњевјековне цркве које су чиниле надалеко чувен манастир Врањина. Са још неколико манастира на подручју језера, чија је обнова у току, Врањина чини цјелину која се у народу са правом назива Зетска Света гора. Када су дани сунчани, на хоризонту се плави и небо, и језеро и далека узвишења, међу којима је стари престони град Скадар, тако да се губе линије које раздвајају небо, воду и брда.

Манастир Врањина је саграђен по благослову Светог Саве, почетком XIII вијека, а саградио га је његов ученик Иларион, потоњи први епископ зетски. По предању, Свети Сава је Илариона срео како чува овце са осталом сеоском дјецом, препознао у њему достојног ученика и повео га са собом у Хиландар. Иларион је постао монах и, касније, као један од најпобожнијих калуђера, послат је у тадашњу Зету, гдје је постављен за првог епископа. Управо је Свети Сава, како предање каже, одредио мјесто за манастир, а његов вјерни пратилац и ученик Иларион спровео у дјело. Када се Иларион упокојио на Михољској Превлаци, гдје је био епископски трон, сахрањен је на Врањини, по ранијем аманету. Неки руски путописци из XIX вијека, свједоче да су видјели Иларионов гроб, али му данас нема трагова. Неко тврди да су његови земни остаци још овдје, а неко да су сакривени у тајним катакомбама дајбабског манастира што је такође вјероватна претпоставка.

- Ми ћемо радити археолошка истраживања читавог овог појаса. Тачно ћемо установити гдје су темељи прве цркве, а требало би и да нађемо гробно мјесто епископа Илариона, јер се епископски гроб сигурно разликовао од других,- прича нам игуман манастира отац Петар (Драгојловић).

Првобитни манастир је основан 1223. године и имао је три цркве: цркву Светог Николе, Светог Саве и Успенија Пресвете Богородице. Данас постоји само црква Светог Николе, а и она је више пута обнављана. По неким изворима, мала црква Светог Саве била је стотињак метара западно од цркве светог Николе, величине осам пута три метра. И заиста на вису изнад садашњег конака, између старих кошћела, наишли смо на камене трагове некадашње цркве које и пропорцијама одговарају старом опису, па је сасвим извјесно и прије најављених археолошких истраживања да је на овом мјесту била поменута црква. Друга црква Успенија Пресвете Богородице, налазила се највјероватније у увалици између садашњег малог конака и цркве Светог Николе. На том је мјесту данас хлад стољетног бреста.

Јерусалимски метох

Манастир је у вријеме Немањића, од свих владара из ове светородне лозе богато дариван. Највећи успон је имао у вријеме цара Душана у првој половини XIV вијека када је, по неким подацима, имао око 500 монаха и послушника. Тада је то био убједљиво највећи и најбогатији манастир у Зети. Језеро тада није стизало до данашњих обала, већ се мјесто њега у подножју Врањине ширила плодна долина, коју су вриједни монаси обрађивали и повећавали приходе манастиру.

У доба владавине цара Душана, манастир је припојен српском манастиру Светог Архангела Михаила у Јерусалиму, чиме је цар Душан завршио идеју свог дједа и оца краља Милутина и Стефана Дечанског. Јерусалимски манастир се налазио у језгру старог града, имао је велику болницу и пратеће зграде за странце и ходочаснике. Тако је и Врањина постала метох манастира Архангела Михаила и пола својих годишњих прихода одвајала за издржавање ове светиње у Јерусалиму. По пропасти нашег царства, Грци су преузели јерусалимски манастир, откупивши претходно нарасле дугове.

О Врањини су касније бринуле и зетске династије Балшића и Црнојевића, о чему свједоче сачуване повеље, а долазак Турака је најавио тешко вријеме и за народ и за његове светиње, па и за манастир Врањину.

У прво вријеме Турци нијесу обраћали пажњу на манастир, али је у предању остало да је крајем XVI вијека дјелимично страдао од Турака. Том приликом му је одузет и дио имања. Касније је неколико пута нападан, али нијесу забиљежена већа страдања све до 1714. године када Нуман паша Ћуприлић, напада манастир са великом војском и сравњује га са земљом. Практично од тада, манастир више никада није био у оној слави и љепоти као што је био за вријеме Немањића. Владике Сава и Василије из владалачке куће Петровића имали су намјеру да овдје обнове епископски трон, али то није било могуће у немирним временима мрачне турске окупације. Истина, монашки живот није никада замро, јер је увијек на Врањини живио понеки калуђер који је водио рачуна о манастиру.

Дарови руског цара

Тек 1843. године вјековни напор на гашењу ове светиње привремено је уродио плодом. Те године је Осман паша Скопљак у рату са Црном Гором око Лесендра, изненада напао манастир Врањину и у крвавом окршају успио да побиједи оно мало људи који су га бранили. Сви браниоци су побијени, заједно са игуманом и монасима и тада је манастир поново сравњен са земљом.

Послије Берлинског конгреса и ослобођења ових крајева од Османлија, књаз Никола је одлучио да обнови манастир Врањину. Међутим, сиромашни књаз сиромашне Црне Горе није имао средстава за такав подухват, па се обратио свом покровитељу руском императору Александру III Романову, који је одмах упутио велики новац за обнову. Изграђена је нова црква Светог Николе на старом црквишту и велики конак, који је често служио и као двор владарске породице Петровића. Тада је урађен и иконостас, који још увијек краси цркву. Конак у којем сада живи мала монашка заједница и игуман Петар, био је предвиђен за смјештај перјаника. Од те 1886. године манастир је поново заживео.

Краљ и краљица, као и други чланови породице Петровић су често долазили овдје, а ту су се и исповиједали. Одавде је књаз и потоњи краљ Никола Петровић имао слободан поглед на Скадар, напајао пјесника у себи и јачао жудњу о испуњењу завјетне мисли свих српских владара о повратку старе српске престонице у окриље свог народа. Остала је и прича да је Никола I планирао да овдје замонаши двије неудате кћери, принцезе Ксенију и Вјеру.

По завршетку Другог свјетског рата манастир је поново почео да тоне у немаштину. Ипак, све до 1960. године било је каквог-таквог монашког живота. Упокојењем игумана Романа Вукмановића 1960. године Врањина је опустела. По одобрењу тадашњег митрополита Данила (Дајковића), у манастирски конак се населила нека сиротиња, тек да неко води рачуна о цркви и конаку. Међутим, 1971. године конак је захватио пожар, о чијим узроцима постоје разна нагађања, а најближе истини је да је подметнут од стране тадашњих власти. Многе знаменитости су бесповратно уништене.

Прије 12 година, кренуло се у нову обнову, а јеромонах Петар је већ четврти игуман Врањине од тада. Мали конак, некадашња перјаничка кућа је уприличена за живот монаха, а у цркви Светог Николе се поново свакодневно служи литургија и прославља име Господње.

[Мали Лазар]

Невероватну љубав и гостопримство коју пружа о.Петар, игуман манастира Врањина, је тешко описати речима. Поред манастира Острог, ако Бог да, обилазимо и манастир Врањину, Жупу Никшићку и Куманицу.

[Мали Лазар]

Још мало места за путовање у Острог!
062/669-619

[Мали Лазар]

Остало је још 10-ак места за мајски одлазак на Врањину, Острог, Жупу...
Цена: 3800 динара.
10% попуста за чланове групе!
062/669-619 Јована

[Мали Лазар]

За Острог имамо још 5 слободних места!