Антикварница код Лемија

[Срђан Ранђеловић]

Да којим случајем Нови Сад нема Лемија, ваљало би га измислити. Не зато што сваком граду требају урбане легенде којима је и надимак достатан да га цела варош само по њему препознаје, већ што је Миленко Власиављевић занесењак и заљубљеник у књиге да му надалеко равног нема.

 

 

У Лемијевој књижари-антикварници, на Грбавици, у Пушкиновој улици, последњој такве феле у Српској Атини, тешко да ћете пронаћи најновију скоројевићку “хит робу”, какву блокбастерску тугаљиво-хепиендовску тракавицу о жалобној арапској принцези, вранцу и њему припадајућем лепотану-емиру који је спашава из канyи суровог шеика, илити нововекој силиконској тв персони којој је ужа родбина помогла у срицању свих тих слова (“а њих много буразере, много”), али вам зато врло лако поглед застане на Вебстеровом речнику из 1956. или на српско-хебрејском издању “Песме над песмама” обогаћене генијалним илустрацијама Оље Ивањицки. Ту, међу рафовима, којима је инвентарски “додатак” и хоклица, тек да се можете с миром Божијим посветити и читању књиге, вољ’ вам цео дан, имате прилику да се упознате и са “Таксеним зборником са коментарима” из ’40. прошлог века, издања Геце Кона, Хорватовим “Магнум цримен” или готичким издањима немачке медицинске науке из доба пре него што је бечки молер започео Други светски.

 

-Нема ту математике која оправдава постојање ове књижаре.- слеже доброћудно раменима Леми, уз признање да му ни самом није јасно како опстаје.- Ваљда је то зато што ми и жена Маријана и син Симон деле исту страст, исти позив и призив, да ова наша књижара пре буде део културне понуде, културног живота Новог Сада него некаква обична конфекцијска продавница књига.- зачуђен је власник “Лемијеве књижаре” њеним бивстовањем.

 

М. Миљеновић

 

 

 

 

Дневник

 

[Радосна]

Каква тема! Можда бисмо могли овде да пишемо о свим антикварницама за које знамо, ако се слажеш, јер нестају, а има нас фанатика још увек.

 

Често сам била у антикварници док је била иза Градске библиотеке, увек је било друштво веселих чикица који играју шах, причају о политици и животу, мени је било задовољство да слушам док листам књиге и тражим, не знајући шта ми је заправо потребно. Пријало ми је, увек сам нашла нешто интересантно.

 

Мени је и Нублу у Новом Саду био интересантан. Имали су нека ретка и стара издања, али мислим да није антикварница.

[Рада.]

Danas mnogi lažu da čitaju knjige, nauče po par citata i hvale se kako su načitani. Gledam ove sa knjigom na plaži, retko ko se zaista udubi u čitanje, većina pozira sa knjigom. Odu na plivanje i  kad se vrate otvore knjigu bilo gde, glume čitanje i zaklanjaju se od sunca da im ne izgori lice. Da su stvarno čitali knjige onda bi beležili stavljanjem olovke ( ili nešto slično) dokle su pročitali kad prave pauzu za plivanje, umesto što bace knjigu u pesak ili je pozicioniraju da svi prolaznici vide kakve mudrosti čitaju

[Срђан Ранђеловић]

Фејсбук страница: Лемијева књижара