Нико као ја - Емир Кустурица

[зеленизуб]

Немања је ипак неко!

Ал' га нема више ни у причи!

[Golub]

Наравно да га нема у причи... Професор се преселио у историју!

 

Као и његов омиљени јаран Андрић и Немања је још за живота засновао станарско право у српској историји!

 

Аферим за обојицу!

[зеленизуб]

Ма јашта биће он и Доктор, видићеш ти то Golubе, уште малце. Него да се мани отија холивудских звезда, то Warner Bros Tito, и осталих Palme d'or које су акације, па још приде и да је Немања вазда... од њега би нешта и било, а 'вако нам је на бјаж Emire не гази орања таман да с' ложачима на око испао.

[Golub]

ВотЕвер зеленизубе, на вољу ти да мнијеш штогоћ...

 

само да ти 'вако, на тајно, велим: - на Дрини ћуприја и Андрић град ће трајати и трајати... ма колико год се ''копрцали'' муслимани, германи и српски скоројевићи...

[Golub]

Куарон и Кончаловски гости „Кустендрофа”

Осми филмски и музички фестивал у Дрвенграду на Мокрој Гори биће одржан од 21. до 26 јануара

Емир Кустурица и Иван Тасовац

Осми филмски и музички фестивал „Кустендорф” биће одржан у Дрвенграду на Мокрој Гори од 21. до 26. јануара, а гости ће бити руски аутор Андреј Кончаловски и мексички редитељ Алфонсо Куарон, најавио је Емир Кустурица у сусрету са новинарима у Министарству за културу и информисање у Београду. Кончаловском и Куарону, иначе овогодишњем добитнику Оскара за режију филма „Гравитација”, биће приређене ретроспективе.

Оснивач фестивала, Кустурица изјавио је да листа гостију није коначна, а да су досад долазак потврдили Клоди Осар, продуценткиња његовог филма „Аризона дрим” и француског хита „Чудесна судбина Амелије Пулен”, која ће бити и чланица жирија такмичарског програма, као и редитељи Бахман Гобади и Гиљермо Аријага који су заједно са нашим редитељем учествовали у реализацији омнибуса „Разговори са боговима” који ће бити приказан у Дрвенграду. У том филму Кустурица је режирао причу из које је проистекао филм „На млијечном путу” који управо реализује.

Селектор такмичарског програма, Дуња Кустурица одабрала је за такмичарски програм 17 филмова – из Чешке, Словачке, Холандије, Исланда, Румуније, Израела, Хрватске, Немачке, Белгије, Француске, Мађарске, Египта, Русије, САД и Србије. Нашу земљу у трци за награде (Златно, Сребрно и Бронзано јаје) представљаће један од прошлогодишњих лауреата – Лука Попадић са филмом „Рингишпил” као и Марко Сопић са „Торбом”. Србију ће у програму „Нови аутори” представљати и Горан Станковић са документарним филмом „У мраку”

У програму „Савремене тенденције” биће приказивани неки од најбољих филмова прошлогодишње продукције: „Поштареве беле ноћи” за који је Кончаловски награђен „Сребрним лавом” у Венецији као и победник овог фестивала – „Голуб седи на грани размишљајући о постојању” Роја Андерсона, затим „Власници” Адилкана Јержанова из Казахстана, и последњи филм руског редитеља Никите Михалкова – „Сунчаница” који је светску премијеру имао у Београду. Стални гост „Кустендорфа”, директор Канског фестивала Тјери Фремо представиће дигитално рестаурисану верзију филма „У ноћи” Шарла Ванела.

– „Кустендорф” нема црвени тепих, зато што гости нису лутке у излогу, него аутори који славе филм, на начин на који би требало да буде слављен – рекао је Кустурица и додао да је идеја фестивала да се вратимо елементарности филма и емоционалном утиску који он изазива.

Редитељ је истакао да ће фестивал бити организован уз подршку државе без чије помоћи не може, и остати веран концепцији. На ту концепцију подсетио је министар културе Иван Тасовац рекавши да је „Кустендорф” значајан јер промовише и подстиче контакт студената филмских школа и академија односно младих редитеља на почетку каријере са значајним ауторима који су се већ остварили.

– „Кустендорф” је као фестивал већи од филма – додао је министар.

Сваке вечери после пројекција и радионица биће одржавани концерти, а том приликом наступиће: блуз гитаристкиња Ана Поповић, руска виолончелиста Аљона Бајева, група „Партибрејкерси”, молдавски трубач Адам Стинга у пратњи Биг бенда РТС-а, као и румунски дванаесточлани оркестар „Тараф де хајдукс”.

[Таша]

Slika govori sve.

http://vesti-online.com/Scena/Kultura/466267/Zapad-je-udario-na-slovenski-svet

[Golub]

КУСТУРИЦА ЗА „ИСКРУ“: Пресуда Апелационог суда у Београду тријумф је правде и тријумф закона

04.02.2015. - 19:00

ИСКРА на Фејсбуку

 

Фото: ИТАР ТАС С / Андреј Америков

Пресуда Апелационог суда у Београду тријумф је правде и тријумф закона у исто време. А, није чест случај у Србији да ово двоје победе истовремено. Јер, правда и закон нису исто, мада, многи верују обрнуто. Тако се млади људи залећу, па се у име правде праве законске грешке. Овде нису били у питању млади људи, овде су у питању издрндани новинари који су се упрегли у кочију рушитеља Србије.

Овако у изјави за „Искру“ из Израела, где ја на турнеји са својим бендом, Емир Кустурица коментарише пресуду Апелационог суда у Београду који је пресудио да су „Е-новине“ из Београда, својим текстовима „повредиле част и углед Емира Кустурице“.

Да подсетимо, Апелациони суд у Београду је пресудама од од 20. и 16. јануара ове године оценио да су „Е-новине“ њихов новинар Петар Луковић повредиле част и углед редитеља Емира Кустурице и обавезао их да му исплате 396.800 динара /око 3.200 евра/ одштете – саопштило је Удружење новинара Србије /УНС/.

Суд је наложио исплату овог новчаног износа Кустурици због претрпљених душевних болова и повреде угледа и части, док се Луковићу налаже да пресуде без коментара и одлагања објави у „Е-новинама”.

– Пошто су кукали да немају пара, а у њиховој причи било је поптуно нормално да некога прогласе убицом, сарадником обавештајне службе, уверени да ће за то да прођу некажњено, веома је важно да је процес добијен и да ће новац чика Пере Луковића отићи деци којој сам га наменио – каже Кустурица додајући да ће новац од одштете уплатити Дому за децу и омладину ометену у развоју у Сремчици.

– Оно што је опасно јесте да су Е-новине добиле спонзоре. Они сада могу да крену у концепт рушења Србије, да одаберу 100 личности из свих сфера јавног, културног, научног живота и да, хипотетички, сруше Србију. Пошто имају новца, од неког спонзора, они могу да пљују, губе процесе, као и богати гост ресторана који извади новац и плати све рачуне. То је оно што следи и што је опасно. Убеђен сам да ће држава Србија наћи начина да себе заштити од овакве хипотетичке могућности – каже Кустурица.

iskra.co

 

[Дуња]

"Apstraktni čovjek je uvijek jači od onog racionalnog iako preporučujem ljudima da budu racionalni koliko moraju, ali da ta ideja o religioznosti može da bude kao u mom slučaju traženje Boga u kulturi
... ideja kulture je, zapravo, paralelna ili istovremena pojavi Boga i religioznosti, ali ne religioznosti koja se širila mačem, nego intimom ljudskom koja je tražila da se u kulturi velikim djelima otjelotvori ono što čovjek u svojoj najboljoj funkciji jeste."

[Таша]

Genius!

https://m.youtube.com/watch?v=T10CrOCXoMM

[Golub]

КУСТУРИЦА: Срби су свету дали највеће синове и кћери

14.02.2015.

Фото: ИТАР ТАС С / Андреј Америков

Каква ће бити тренутна, привремена слика једне епохе, зависи само од силе која приповеда. Најжешће балканске клеронационалисте, једног верског фанатика, писца „Исламске декларације“, а потом и његовог наследника на трону најмлађе европске државе – глобална мрежа Си-Ен-Ен произвела је у борце за мултиетничку Босну. Док су Американци овај мегафон држали, парадоксално, популација Кинеза у Сарајеву, надмашила је број преосталих Срба.

Емир Кустурица још каже: То са истином је као са антибиотиком. Откривен је тек после Другог светског рата, а милионима година крио се у – буђи. Вековима га на кајмаку гледасмо, али га не видесмо! Видите, истинама увек треба времена, да памети на располагање пристигну…

– О НАТО агресији на Србију, Мадлен Олбрајт рече: „Можда смо прекршили међународно право, али смо људима ефикасно помогли“. Када она хвали неке од „историјских“, ревизионистичких књига о Великом рату, време је да „причање прича“ зауставимо и да се позабавимо науком, релевантним историјским изворима. Историја нас учи да су империјалистичке тежње довеле до рата, а то чине и данас: локалне пожаре распирују зарад остварења стратешких циљева. Срби треба да знају – Немачка има потребу да се опере од масовних злочина, Срби су јој погодан „сапун“ за то. Имају и руке „Друге Србије“ да обаве прљав посао. Тако се десило, да је њихов историчар Фишер одавно утврдио да је за Велики рат крива Немачка, а у времену садашњем „Ди велт“ има потребу да пише, па то и чини, да су за Велики рат криви Срби и Руси. Видите, ми Срби имамо индивидуалце који су променили свет. Савременој цивилизацији, њеној науци и култури Срби су дали највеће синове и кћери. Срби морају корачати напред спокојно. Зашто? Зато што је вредност научне истине непролазна. Са овим сазнањем, ја сам створио једини град на планети, посвећен једном писцу и његовом делу. У њему се налази Андрићев институт. Под окриљем влада Републике Српске и Србије, институт се бави проучавањем прошлости, с намером да трасира наше будуће путеве.

Док градите Андрићград, снимате и филм „На млијечном путу“. Ваши пројекти наилазе на критике из БиХ…

– Манекени мултиетничке БиХ из Сарајева, а рекосмо да у Сарајеву популација Кинеза данас премашује број преосталих Срба, често показују своје право лице: то су нетрпељиви етномрсци из 17. века. Били су у стању да једно крштење, овај пут моје, претворе у издајнички чин. Ја сам отишао у Њујорк из Сарајева 1988. године, у свет где се људи сваког дана сусрећу са новим идејама и њима се окрећу. Тамо православни конвертирају у будизам, католици постају атеисти, данас се православци јављају у Аргентини… Свако се према својим радостима и тугама скраси у духовном средишту, које сматра својим. А када сам ја испричао причу о свом пореклу, о Бабићима из Херцеговине, када сам крштен, то је сметало Сарајеву усред градње 100 нових џамија. Само што сам ја претежак политички залогај за њиховог вођу Бакира Изетбеговића и његове шехите. Од Устиколине па до крајњег севера тај Бакир никоме ништа не представља, али је за једно важан: он је исламски екстремиста. Њега држе на високом политичком положају да дестабилизује Балкан када се за то укаже потреба и прилика. То јесте опасно, али стварање једног филма и једног града, овакви ликови не могу осујетити.

Како је рођена идеја за „Млијечни пут“?

– У дедуктивном процесу, имао сам крај филма, а онда сам кренуо према почетку. Градим од крова, од приче о православном монаху. Створио сам је из потребе да проговорим о доброти, а то није лако из више разлога. Прво, ми имамо обичај да за доброг човека кажемо: „Види ово зло“. Друго, цео наш свет је постављен наглавачке, Велики брат и његов рођак су читаве народе довели до колапса, од света су направили ђубриште. Свима нама, а мислим на 99 одсто човечанства, преостало је да прихватимо да су наши животи тек комад отпада на глобалној депонији. Свако ко начелно прихвата овакву поделу улога укључује се у поредак нове паганске цивилизације. Она успоставља не само крај идеје о народима, већ и крај идеје о људским бићима. Мој је циљ да из сопственог искуства и стваралачке страсти створим повољнан исход за гледаоце. Филм стоји на супротној страни, он је ту ради одбране људскости од глобалног политичког подземља, а нема бољег начина за то него да користим архетипове добра, лепог и узвишеног.

Може ли један савремени филм остварити ову мисију?

– После информатичке револуције интернет је постао друштвена арена. Када би у Лос Анђелесу питали гледаоце какве би им пројекције одговарале, одговор би био једноставан: „Желимо интернет – пројекције, да уз гледање можемо да телефонирамо.“ Филм ће зато највероватније завршити као опера: градови ће имати по један велики „класични“ биоскоп, а све остало ће бити у знаку „геджета“. Са интелектуалном, полако ће нестати и емоционална компонента филма. Култура ће постати луксуз за ограничен број људи…

Ратно насиље је важан сегмент филма. Насиље је и доминантна филмска тема краја 20. и почетка 21. века, на који начин сте га Ви доживели?

– Заблуда је да су новији филмови „сецирали“ насиље. Они су га покренули. На крају, потпуно су га превели из фикције у стварност. Сви блокбастери то чине. У моје време деца су се после пројекција вестерна макљала, а када је Брус Ли ушао у биоскопе, после приказивања страдали би сви саобраћајни знакови на путу од биоскопа до куће и то је била мера насиља. Данас у једном филму погине 500 људи. То је нарочито опасно, у тренутку када већи део света с тешкоћама увиђа разлику између виртуелног и стварног живота. „На Млијечном путу“ је филм о љубави у рату, он сеже до архетипа човека, жене, змије…  Двоје љубавника беже од насиља и потере, тако почиње, а завршава се монашким данима главног јунака Косте. То је исходиште приче. Да би такав филм опстао у амбијенту о коме смо говорили, користим раније пронађени и доказано делотворан поступак, комбиновао сам Шекспира и браћу Маркс. То је жанр састављен комбиновањем свих других.

Библијски мотив змије игра важну улогу у филму, на који начин?

– Пре него што је у рају наговорила човека и жену на грех, змија је била месопотамски бог. Одатле се „преселила“ у Стари завет. Питом као голуб, мудар као змија, тако пише у Новом завету. Међу српским писцима, о змијама су најбоље писали Матија Бећковић и Десанка Максимовић. Бећковић каже да је она змија која нас је наговорила на грех кренула са нама у овај свет. Никада нас није напустила. А ми се ње сећамо као давно прошле опасности, која може побудити осећај религиозности или бајковитости, али се не схвата озбиљно. Зашто? Кроз историју човек је остварио огроман цивилизацијски подухват, напредак: доказао је, да је он највећа звер! Нема му равне. Велики део сценарија, па и тај о змијама, налази се у једној од прича из моје књиге „Сто јада“.

Специфична музика карактеристична је за Ваше филмове, да ли ће тако бити и овај пут?

– О музици брине Стрибор, већ имамо добре теме, једна је изведена из снимљеног сегмента о православном монаху. Теглећи товар камена, он се пење на врх планине, да би се горе ослободио терета… Музика је сада оплемењена изражајнијом ритмичком секцијом, удараљкама и дечјим хоровима… Музичким, филмским а посебно поклоницима добре литературе биће интересантна и музичка варијанта препева „Женидбе Максима Црнојевића“ Лазе Костића.

Новија ратна историја време је у ком се срећу Анастасија  (Моника Белучи) и главни јунак Коста (чији лик Ви тумачите). Где се налази поприште ове ратне драме? У филму се јавља још једна историјска случајност и паралела – снимили сте сцену масакра сватова. Да ли је реч о убиству на Башчаршији и спаљивању заставе СПЦ 1. марта 1992. године?

– Книнска Крајина „покрива“ биографију Анастасије – Младе. Она је ћерка из мешовитог италијанско – српског брака, а на почетку сукоба нашла се у Крајини због судске оставинске расправе, после смрти оца. Ту је затиче рат, а њено бекство од потере и трагање за идентитетом окосница су заплета… У филму постоји и сцена масакра сватова, случајно сам се задесио у месту Клобук. То је најстарија насеобина на простору Босне, а упркос тој чињеници, историја још није дала довољно података о овом месту. Под темељима тог средњовековног града, налази се гроб „посечене свадбе“, гроб сватова које је убила нека непријатељска сила. Само су кости остале да сведоче о необичном догађају.

Ваша жеља је да филм доживи премијеру на фестивалу у Кану. Како после две „златне палме“ доживљавате фестивале?

– Сада сам фестивалски ветеран. Слично је, као када су на Кошеву играли ветерани Сарајева и Жеље: све је спорије, тромије и са мање страсти. Тек када завршим филм „На млијечном путу“, биће и нове енергије за фестивале. А овако је некада било: Венеција, година 1881. По „Лава“ за филм „Сећаш ли се Доли Бел“ отишао сам у униформи ЈНА. Итало Калвино, један од мојих омиљених писаца, имао је задатак да ми награду уручи. Човек се страшно мучио да на позорници правилно изговори моје име. Неко му је у томе помогао, па се ипак зачуло и то: „Кустурица“. Када се церемонија завршила, питао сам једног искусног новинара: Јел’ сад готово с овим стварима, или ћу морати још да шетам по овим фестивалима? Одговорио је: „Имаш злато, довољно ти је за цео живот.“ Није било довољно. Увек  сам плесао по ивици, са једне стране увек је била прошлост филма, а са друге, моја поетика у којој се срећу Шекспир и браћа Маркс и где су комбиновани, као што рекосмо, сви жанрови.

Рекосте на почетку, истини треба времена да памети на располагање пристигне. Убрзава ли Андрићев институт овај процес, јер слободу као циљ поробљених, ревизионистичка тумачења светских ратова игноришу, „причајући приче“ с позиције силе?

– Зашто би на пример, британски или канадски историчари узимали у обзир да је за наш мали народ добро било шта? Па и наша одлучност да се ропства ослободимо и да будемо еманциповани? Убиство Франца Фердинанда било је почетак стварања југословенске државе, а младобосанци су себе називали југословенским националистима. Стекли су тако интернационални карактер. Ја мислим да они нису били југословенски националисти. Суштина њиховог деловања била је политичка идеја ослобађања од ропства, она је била већа од свих осталих идеја. Све што постоји има своје корење и свој развој: Франц Фердинанд је био човек за кога се везују антисемитске, антипротестантске и антикапиталистичке идеје. Нарочито антисемитске. Његова појава кореспондира са појавом градоначелника Беча, који је био отворени антисемита, а у социјалном смислу један од носилаца идеје о клеронационалистичкој монархији. То су погубне идеје гајене и неговане око Франца Фердинанда. Он сам, путовао је на амерички Колумбија универзитет 1913. године да би одржао једно предавање. Његов домаћин, представио је Фердинанда као оличење расе која би требало да стоји над другим расама. Одржање царевине, по ставовима ових људи, подразумевало је владавину лишену сваких етичких норми. Знају данашњи владари света да историју не могу прекројити, али знају такође да се могу опасно поиграти са свешћу дела популације. Историја се чита из докумената, а ево га један који говори прецизно, шта је била Аустроугарска тог времена. То је порука начелника немачког генералштаба Хелмута фон Молткеа, упућена начелнику аустроугарског генералштаба фебруара 1913. године. Ту пише: „Мој је став сада, као и пре, да до рата у Европи мора доћи, пре или касније и то ће се у крајњој линији односити на борбу Германа и Словена. Треба зато извршити припрему за рат свих држава које су носиоци германске културе и духа, али би требало учинити да напад изгледа као да су га изазвали Словени.“

Упркос научној истини, Сарајево је уклонило све споменике младобосанцима, говори се о подизању споменика окупатору Францу фердинанду, како то разумети?

– Сви ови који су били робови, неће да остану слободни, јер им је речено како да се понашају. Уклонили су сва обележја која су подсећала на Принципа и младобосанце. Плоче скидају, а најпознатија је спомен-плоча Гаврилу Принципу, однета Хитлеру 1941. из окупираног Сарајева. Када је у „Времену“ осванула фотографија Хитлера загледаног у сарајевски плен, а захваљујући Мухарему Баздуљу који је дао и савршен приказ овог догађаја, мислим да је та слика рекла више од 1.000 докумената. Питам се како Сарајлије гледају на ову хитлеровско-„ослободилачку“ сцену? Баш та плоча стајала је иза угла, на 10 метара од куће где сам рођен. Мени је било веома чудно да родну кућу видим у Хитлеровом возу, у његовом командном штабу, у неком тунелу. Мучно. Зашто овако срамну ревизију Сарајлије трпе? Речено им је да је то њихов интерес, обећано им је да ће сталним тихим „ратом“ против Срба учврстити политички став који мора повезати 1914. и 1992. годину. Њима је стало да свету кажу: „Срби су били и остали зли, ми смо били и остали праведни и добри.“ Само, нису рачунали, да ће се у овом случају наћи на истој слици са Хитлером.

У овом поигравању историјом, где је будућност Бошњака и Срба, има ли наде за заједнички живот?

– Сарајево спаљује суштину из које су муслимани у Југославији доживели еманципацију. Ток еманципације наговештен је Принциповим пуцњем, она је тада почела, али су Бошњаци вратили сат уназад доласком Изетбеговића на власт. Он је брижљиво развијао екстремну склоност ка исламу, презентујући јавности лажни профил грађанина. Та лаж овог обавештајца, учинила је да он јавно говори о мултиетничком Сарајеву док протерује Србе, мислећи притом на Исламску декларацију коју је држао испод јастука. Уклопио се у политику великих сила, одбацио је потпис са португалског споразума и пригрлио рат, а управо је Изетбеговић имао кључеве мултиетничке Босне у рукама. Одбацио их је. Како се то догодило? Лако! Џорџ Буш 1992. излази пред ове наше председнике и каже да ће дипломатске односе са САД моћи да успоставе само они који изађу из Југославије. Народе у републикама локалци су хранили идејом да је Милошевић срушио Југославију. У стварности, много је важније шта је рекао Буш испред тоалета, у пола гласа, вођама зараћених.

САД су непрекидно у ратовима далеко од своје тероторије, како видите Европску унију у том савезништву ?

– Покушај Немачке да парира Енглезима и Французима родио је идеју освајања и светских ратова. Данас је Немачка доминантна тачка Европе, моћан механизам, који нажалост трпи велики притисак САД. У том односу они заједно Европу држе на неутралној тачки, где се Евроазија нуди са огромним подручјем искоришћавања ресурса, енергије. То је централни разлог нових војних освајања. Немачка и Русија су заједно направиле „Северни ток“, којим гас долази до Немачке слободно, али је реметилачки фактор из Вашингтона, пројектован кроз НАТО, присутан. И заснива се на војном освајању. Концепција Европе је америчка концепција. Када су улазили у Ирак, Американци нису заштитили најстарије споменике културе, месопотамске, који претходе Старом завету. Зашто? Одговорили су, имамо друге приоритете. Култура дакле није приоритет, Американци су равнодушни према уништењу других. Немачка би да прећути прошлост у тој игри, али истину не можеш претворити у лаж. И када ћутиш, наносиш велику штету и вређаш жртве.

Читамо ових дана у домаћој штампи: „Кнез Лазар, Милош Обилић, косовски јунаци били су тек плашт саткан од бујне националне имагинације“… Кажу, „национална политика произлази из користољубља“. Политика других, па и Сарајева према нама, не тумачи се, уз препоруку „да би Срби требало да гледају у своје двориште“. Откуда овакав степен самопоништења код Срба?

– То је апсурдно, волео бих да их видим како укидају и Херакла и Мери Попинс, енглеску, немачку и француску митологију… Прогласили би их лудима. Све то постоји, само да се ми не питамо: Где су данас Срби у Сарајеву? То је етнички почишћен град. На пример, ја се тамо нисам ни родио, није ме изгледа тамо никада ни било. Добио сам за то и уверење, званично, да нисам више уписан у матичну књигу Опћине центар Сарајево. Црно на бело. Прилажем и копију уверења као доказ. Тако је и „Тајм“, када сам пре канских „палми“ добио венецијанског „Златног лава“ и постао неко, освануо са насловом: „Ове године у Венецији је победио НИКО, који долази НИОДАКЛЕ“. А нас и Сарајево дели историјски монтиран сукоб, кривица Србије што се ослободила Турака је вечна, Енглези и Немци су планирали да Турска много дуже остане ту. Успињање Србије није могло произвести наклоност великих сила, требало је спречити продор Русије у Европу, наметнути јој трајног непријатеља.

У непријатељском амбијенту, Србија је уз расходовање култуте, успела да угаси и сопствену војску, па у случају елементарних непогода нема чиме да спасава људе из поплава, пожара…

– Откако смо демократски ослобођени оног 5. октобра, ослободили смо се и свега вредног што смо имали. У музеју нам стоји хеликоптер „Камов“, који је радио свега 600 сати, а за евакуацију људи, када затреба, нема летелица. Имали смо огроман број чамаца, хеликоптера, али је то распродато под фирмом да је застарело. Неко је демократију видео као расходовање сопствене државе и војске, у овим нашим министарствима. Притисак споља, демократске владе нису поднеле. Спровеле су укидање војске. У пракси, то је овако изгледало, наши министри војни, били су импресионирани америчком снагом. Дође један Ф16, пребаци их на носач авиона или разарач негде на мору, а по повратку, фасцинирани виђеним, ови наши одмах закључе да је неопходно да продамо све што имамо. Завршили смо ту причу неславно, банкротом, преко таквих типова.

Никола Јанковић

 

[Таша]

Kako koji dan, sve vise verujem ....

http://fakti.org/srpski-duh/kusturica-petog-oktobra-smo-se-oslobodili-svega-vrednog-sto-smo-imali

КУСТУРИЦА: Петог октобра смо се ослободили свега вредног што смо имали

СРБИМА СЕ ЗА ВЕЧИТУ КРИВИЦУ УЗИМА ШТО СУ СЕ ОСЛОБОДИЛИ ТУРАКА

Емир Кустурица

Немачка има потребу да се опере од масовних злочина, Срби су јој погодан „сапун“ за то. Имају и руке „Друге Србије“ да обаве прљав посао

Када сам ја испричао причу о свом пореклу, о Бабићима из Херцеговине, када сам крштен, то је сметало Сарајеву усред градње 100 нових џамија

У музеју нам стоји хеликоптер „Камов“, који је радио свега 600 сати, а за евакуацију људи, када затреба, нема летелица. Имали смо огроман број чамаца, хеликоптера, али је то распродато под фирмом да је застарело. Неко је демократију видео као расходовање сопствене државе и војске, у овим нашим министарствима

Притисак споља, демократске владе нису поднеле. Спровеле су укидање војске. У пракси, то је овако изгледало, наши министри војни, били су импресионирани америчком снагом. Дође један Ф16, пребаци их на носач авиона или разарач негде на мору, а по повратку, фасцинирани виђеним, ови наши одмах закључе да је неопходно да продамо све што имамо. Завршили смо ту причу неславно, банкротом, преко таквих типова

СРБИ треба да знају - Немачка има потребу да се опере од масовних злочина, Срби су јој погодан „сапун“ за то. Имају и руке „Друге Србије“ да обаве прљав посао - оценио је Емир Кустурица у интервјуу „Искри“.

Па одмах указао: „Тако се десило, да је њихов историчар Фишер одавно утврдио да је за Велики рат крива Немачка, а у времену садашњем „Ди велт“ има потребу да пише, па то и чини, да су за Велики рат криви Срби и Руси. Видите, ми Срби имамо индивидуалце који су променили свет. Савременој цивилизацији, њеној науци и култури Срби су дали највеће синове и кћери. Срби морају корачати напред спокојно. Зашто? Зато што је вредност научне истине непролазна. Са овим сазнањем, ја сам створио једини град на планети, посвећен једном писцу и његовом делу. У њему се налази Андрићев институт. Под окриљем влада Републике Српске и Србије, институт се бави проучавањем прошлости, с намером да трасира наше будуће путеве“.

Док градите Андрићград, снимате и филм „На млијечном путу“. Ваши пројекти наилазе на критике из БиХ…

- Манекени мултиетничке БиХ из Сарајева, а рекосмо да у Сарајеву популација Кинеза данас премашује број преосталих Срба, често показују своје право лице: то су нетрпељиви етномрсци из 17. века. Били су у стању да једно крштење, овај пут моје, претворе у издајнички чин. Ја сам отишао у Њујорк из Сарајева 1988. године, у свет где се људи сваког дана сусрећу са новим идејама и њима се окрећу. Тамо православни конвертирају у будизам, католици постају атеисти, данас се православци јављају у Аргентини… Свако се према својим радостима и тугама скраси у духовном средишту, које сматра својим.

А када сам ја испричао причу о свом пореклу, о Бабићима из Херцеговине, када сам крштен, то је сметало Сарајеву усред градње 100 нових џамија. Само што сам ја претежак политички залогај за њиховог вођу Бакира Изетбеговића и његове шехите. Од Устиколине па до крајњег севера тај Бакир никоме ништа не представља, али је за једно важан: он је исламски екстремиста. Њега држе на високом политичком положају да дестабилизује Балкан када се за то укаже потреба и прилика. То јесте опасно, али стварање једног филма и једног града, овакви ликови не могу осујетити.

Упркос научној истини, Сарајево је уклонило све споменике младобосанцима, говори се о подизању споменика окупатору Францу Фердинанду, како то разумети?

- Сви ови који су били робови, неће да остану слободни, јер им је речено како да се понашају. Уклонили су сва обележја која су подсећала на Принципа и младобосанце. Плоче скидају, а најпознатија је спомен-плоча Гаврилу Принципу, однета Хитлеру 1941. из окупираног Сарајева. Када је у „Времену“ осванула фотографија Хитлера загледаног у сарајевски плен, а захваљујући Мухарему Баздуљу који је дао и савршен приказ овог догађаја, мислим да је та слика рекла више од 1.000 докумената.

Питам се како Сарајлије гледају на ову хитлеровско-„ослободилачку“ сцену? Баш та плоча стајала је иза угла, на 10 метара од куће где сам рођен. Мени је било веома чудно да родну кућу видим у Хитлеровом возу, у његовом командном штабу, у неком тунелу. Мучно. Зашто овако срамну ревизију Сарајлије трпе? Речено им је да је то њихов интерес, обећано им је да ће сталним тихим „ратом“ против Срба учврстити политички став који мора повезати 1914. и 1992. годину. Њима је стало да свету кажу: „Срби су били и остали зли, ми смо били и остали праведни и добри“. Само, нису рачунали, да ће се у овом случају наћи на истој слици са Хитлером.

У овом поигравању историјом, где је будућност Бошњака и Срба, има ли наде за заједнички живот?

- Сарајево спаљује суштину из које су муслимани у Југославији доживели еманципацију. Ток еманципације наговештен је Принциповим пуцњем, она је тада почела, али су Бошњаци вратили сат уназад доласком Изетбеговића на власт. Он је брижљиво развијао екстремну склоност ка исламу, презентујући јавности лажни профил грађанина. Та лаж овог обавештајца, учинила је да он јавно говори о мултиетничком Сарајеву док протерује Србе, мислећи притом на Исламску декларацију коју је држао испод јастука. Уклопио се у политику великих сила, одбацио је потпис са португалског споразума и пригрлио рат, а управо је Изетбеговић имао кључеве мултиетничке Босне у рукама. Одбацио их је. Како се то догодило? Лако! Џорџ Буш 1992. излази пред ове наше председнике и каже да ће дипломатске односе са САД моћи да успоставе само они који изађу из Југославије. Народе у републикама локалци су хранили идејом да је Милошевић срушио Југославију. У стварности, много је важније шта је рекао Буш испред тоалета, у пола гласа, вођама зараћених.

САД су непрекидно у ратовима далеко од своје тероторије, како видите Европску унију у том савезништву?

- Покушај Немачке да парира Енглезима и Французима родио је идеју освајања и светских ратова. Данас је Немачка доминантна тачка Европе, моћан механизам, који нажалост трпи велики притисак САД. У том односу они заједно Европу држе на неутралној тачки, где се Евроазија нуди са огромним подручјем искоришћавања ресурса, енергије. То је централни разлог нових војних освајања. Немачка и Русија су заједно направиле Северни ток, којим гас долази до Немачке слободно, али је реметилачки фактор из Вашингтона, пројектован кроз НАТО, присутан. И заснива се на војном освајању.

Концепција Европе је америчка концепција. Када су улазили у Ирак, Американци нису заштитили најстарије споменике културе, месопотамске, који претходе Старом завету. Зашто? Одговорили су, имамо друге приоритете. Култура дакле није приоритет, Американци су равнодушни према уништењу других. Немачка би да прећути прошлост у тој игри, али истину не можеш претворити у лаж. И када ћутиш, наносиш велику штету и вређаш жртве.

Читамо ових дана у домаћој штампи: „Кнез Лазар, Милош Обилић, косовски јунаци били су тек плашт саткан од бујне националне имагинације“… Кажу, „национална политика произлази из користољубља“. Политика других, па и Сарајева према нама, не тумачи се, уз препоруку „да би Срби требало да гледају у своје двориште“. Откуда овакав степен самопоништења код Срба?

- То је апсурдно, волео бих да их видим како укидају и Херакла и Мери Попинс, енглеску, немачку и француску митологију… Прогласили би их лудима. Све то постоји, само да се ми не питамо: Где су данас Срби у Сарајеву? То је етнички почишћен град. На пример, ја се тамо нисам ни родио, није ме изгледа тамо никада ни било. Добио сам за то и уверење, званично, да нисам више уписан у матичну књигу Опћине центар Сарајево. Црно на бело. Прилажем и копију уверења као доказ. Тако је и „Тајм“, када сам пре канских „палми“ добио венецијанског „Златног лава“ и постао неко, освануо са насловом: „Ове године у Венецији је победио НИКО, који долази НИОДАКЛЕ“. А нас и Сарајево дели историјски монтиран сукоб, кривица Србије што се ослободила Турака је вечна, Енглези и Немци су планирали да Турска много дуже остане ту. Успињање Србије није могло произвести наклоност великих сила, требало је спречити продор Русије у Европу, наметнути јој трајног непријатеља.

У непријатељском амбијенту, Србија је уз расходовање културе, успела да угаси и сопствену војску, па у случају елементарних непогода нема чиме да спасава људе из поплава, пожара…

- Откако смо демократски ослобођени оног 5. октобра, ослободили смо се и свега вредног што смо имали. У музеју нам стоји хеликоптер „Камов“, који је радио свега 600 сати, а за евакуацију људи, када затреба, нема летелица. Имали смо огроман број чамаца, хеликоптера, али је то распродато под фирмом да је застарело. Неко је демократију видео као расходовање сопствене државе и војске, у овим нашим министарствима. Притисак споља, демократске владе нису поднеле. Спровеле су укидање војске. У пракси, то је овако изгледало, наши министри војни, били су импресионирани америчком снагом. Дође један Ф16, пребаци их на носач авиона или разарач негде на мору, а по повратку, фасцинирани виђеним, ови наши одмах закључе да је неопходно да продамо све што имамо. Завршили смо ту причу неславно, банкротом, преко таквих типова.

Искра

[Таша]

http://web-tribune.com/tema_dana/milosevic-je-oboren-jer-je-izdrzao-10-godina-bez-zapadnih-korporacija-koje-traze-male-i-usitnjene-drzave-i-veliku-prohodnost

[Golub]

Руси у рецептури Холивуда

„Рашн шит Југослав идиот”, није смислио десетогодишњи дечак на ходнику Америчке школе у Паризу

 

На Западу ништа ново! Једино нетрпељивост према Русима прераста у хистеричну мржњу, претвара се у фобију, достиже највишу тачку(ол тајмс хајест). Бивши генерал америчке војске Роберт Х. Скејлс са смијешком на уснама изговара у микрофон америчке телевизије „Фокс њуз” да „... у Украјини треба убијати што више Руса и тако ријешити проблем ове земље?!”

На годишњици ослобођења Аушвица нема руског предсједника. Уз преживјеле логораше сједе, Стивен Спилберг те предсједници република које су за вријеме Другог свјетског рата блиско сарађивале са Хитлером. Заборавили пољски организатори да позову Русе који су ослободили Аушвиц!!! Кажу ми у Паризу пријатељи, па то је било давно, нема везе, све се промијенило. Ја не мислим да се било шта промијенило. Реакција паришких пријатеља ме подсјетила на једну реплику из филма „Отац на службеном путу”. Усред породичне драме дјед реагује на заплет приче и, на инсистирање ујака на истини, старац вели: „Најбоље је да се то све заборави...” Једино што у случају Аушвица није у питању заборав него фалисификат.

А у изјави умировљеног генерала Скејлса у питању је стара и сада већ нескривена жеља Америке за уништењем Русије. Док је било комунизма ова се идеја прикривала под фирмом борбе против тоталитарног режима, сада је то очигледна намјера. Жеља за уништењем Руса стара је колико и Америка, а приписује се ВАСП-у, сада већ неформалној организацији бијелих протестаната који су завршавали најбоље школе у Енглеској и Америци. Из њихових редова су генерисали предсједници, али и идеје да су Руси опасни и да те словенске дивљаке треба уништити.

Као и друге ствари које у свијету обављају амерички оперативци тако је и ову са Русима формално уоквирио Холивуд деведесетих година! Тада је настала једна реченица изговорена 1993. у ходнику „Американ скул оф Парис” коју је похађао мој син Стрибор. Неки његов вршњак, десетогодишњи Американац, рекао му је, из чиста мира, у пролазу: „Рашн шит Југослав идиот.” Овај му није остао дужан. Ријешио је то како доличи дјеци. Било је то вријеме пет година након почетка перестројке, Горбачов је иза себе имао низ пријатељских потеза према Америма, чак је добио вербално обећање Буша старијег да се НАТО неће ширити на Исток, иако је већ тада рекламирао „пицу хот” за сто хиљада долара. Раде Шербеџија је одустао од Краља Лира, Карамазових и од глуме озбиљних филмова Живојина Павловића! Прихватио се улога руског негативаца епизодисте у холивудским филмовима („Рашн шит Југослав идиот.”).

Било је то вријеме када је Холивуд потиснуо Рамба у други план. Није више било мјеста за његово шакетање са Драгом, великим плавооким руским боксером, који је, узгред, више личио на Теутонца, идеала нацистичке Њемачке, него на Руса. Ову двојицу је Холивуд замијенио масовном производњом филмова гдје руски криминалци, бивши комунисти, бездушне убице, стичу богатство растурајући нуклеарно наоружање по свијету и, богатећи се преко сваке мјере, пријете да ће уништити планету. Цвјетала је, тако, на платнима широм свијета ВАСП идеја о Русима као дивљим Словенима, пијани Јелцин је играо Клинтону твист!

„Рашн шит Југослав идиот”, није смислио десетогодишњи дјечак на ходнику Америчке школе у Паризу. Такође, тешко је повјеровати да је у кући америчких дипломата који службују у Паризу могла бити изговорена таква реченица. Дјеца у Америци одрастају „слободно”, гледају телевизију, блокбастере! Њихови погледи на свијет ријетко одступају од шема видео-игрица и страсти коју буде блокбастери у којима рецептура Холивуда одређује добро и лоше. Тако се и њихова реченица формирала деведесетих на холивудском закључку да су Руси криминалци, растурачи дроге и да је свијет у опасности!

Тада није било генерала Роберта Х. Скејлса да им директно каже како треба убијати Русе. Постојао је Си-Ен-Ен који је готово сваку вијест на простору бивше Југославије, чак и када су Хрвати срушили мост у Мостару, започињао да су Срби традиционални савезници Руса. Увијек је било исто према рецептури рекламирања детерџента! И када нисмо чинили злочине и када јесмо, то је Си-Ен-Ену било исто. Због тога се не треба чудити како је неко ко је тада гледао филмове и слушао Си-Ен-Ен, видјевши Југословена, рекао: „Рашн шит Југослав идиот.” Шта ли тај мисли и намјерава данас? Не смијем ни да помислим. Можда се промијенио и постао антиглобалиста, кренуо путем којег не одређује Холивуд. Уосталом, ја у Америци имам пријатеље који су оштрији према Стејт департменту од пријатеља у Србији. Неки од њих уопште немају дилему да су Буш млађи и Буш старији, те Тони Блер, обични нацисти!

Како год буде, само да мржња и бијес не добију шансу, као у причи коју је забиљежио нобеловац Борис Пастернак у свом Дневнику. Група њемачких официра у вријеме Другог свјетског рата је у освојеном дијелу Украјине пронашла жене за забаву. У почетку су то била само флертовања, вријеме је пролазило, рат је тутњао далеко од провинције, дјевојке су постале жене. Нису то више биле само љубавнице. Њемачки официри су предложили свадбу. Обављена је колективна свадба у градској цркви, а онда су официри предложили својим женама Украјинкама да се склоне у Њемачку и да их тамо превезу авионом. Нећкале су се само неколико тренутака и прихватиле предлог. Сутра су већ сједиле у авиону. Махале су док се војни транспортер дизао са писте, а када се авион дигао на двије хиљаде метара копилот је отворио врата и једну по једну избацивао ван из летилице...

Емир Кустурица

објављено: 21.03.2015.

[Таша]

http://web-tribune.com/tema_dana/sve-partije-od-2000-te-pa-do-danas-zastupaju-interese-zapada-put-u-eu-nije-dobar-tesko-da-cemo-tamo-zivi-proci-i-kao-narod-preostati

„Sve partije od 2000-te pa do danas zastupaju interese Zapada! Put u EU nije dobar, teško da ćemo tamo živi proći i kao narod

Piše: Emir Kusturica

Teoretičar šoka Džefri Saks je mislio da bi tranzicija trebalo da traje 20 godina.

Slobo je izdržao deceniju, pa je bombardovan. Zapad je onda u našu svakodnevicu pustio omamljujuću tečnost, ona se ovde prelivala kroz nečije prste, mahom kroz NVO. Tako su neki domaći, u ime borbe za poštenje, zastupali interese nepoštenih iz inostranstva.

Posle sloma Miloševićevog režima, u toj saradnji sa Zapadom, ništa do danas nije urađeno u korist građana Srbije. Za vreme Obrenovića smo izvozili svinje, kada smo bili dobri sa Amerikancima pred Prvi svetski rat, dugove smo vraćali – u suvim šljivama. Zato je današnje pitanje, da li je Srbija suverena država?

Svi potezi koji se vuku od Miloševićevog sloma, ne govore nam da iza njih stoji interes naše države. Mi se usklađujemo sa tuđim šemama. Lično mislim da put u Evropu nije dobar, jer on u svom najboljem izdanju, od ovakvog srpskog potencijala može samo da napravi usku stazicu, kojom teško živi možemo proći, i kao narod preostati.

Taj Saks, koji je zagovarao tezu da u roku od tri godine treba slomiti svaku državu sa viškom društvene svojine, od zagovornika šok tranzicije – postao je njen protivnik! Vidite, dvadeset godina je trebalo Južnoj Koreji da postane moćna, a to je bilo moguće samo uz kontrolu države. Kod nas je, nažalost, prvo slomljena država, pa je onda uništeno privredno blago. Sve to sprovele su neoliberalne partije, Srbiji nalepljene, one nemaju nikakvo istorijsko, kulturno, ekonomsko ni bilo kakvo drugo uporište u našoj zemlji, da bi njihova politika mogla biti uspešna…

(Večernje novosti)

[Golub]

ЕМИР КУСТУРИЦА: Доба нових краљева

15.04.2015. - 15:34

ИСКРА на Фејсбуку

 

Фото: Новости

Демократија је у кризи, јер је то данас политички рецепт тотално независан од капитализма.

Главне економске токове сада договара политичко подземље, потпуно отргнуто од оних европских институција, које су, наводно, демократске. Све се, наиме, решава у кабинетима Ангеле Меркел или Франсое Оланда.

Зато је и могуће да Грчка, иако је „друг члан“, у тој европској скупштини може да пева само додолске песме. Биће јој због тога задато нешто што не жели.

Па, где је онда ту демократија?

Стразбур, та скупштина, служи искључиво да потврди оно што се велики договоре, а што им Амерканци дошапну. Демократија није нашла решење за изазове у које је упао капитализам. То је сада неолиберални монархизам, то су полуприватна већања нових „краљева“ из којих излазе пресудне одлуке.

А парламент?

Нити је одговоран, нити одређује путању развоја, или било чега другог. А ови што седе по тим скупштинским салама, појма немају шта су се ови савремени краљеви подземља уопште договорили. Имају само плате, дневнице и привилегије.

Али, ето, демократију немају.

 

 

Емир Кустурица, редитељ