Непребол

[Дијана.]

(аутор: Зоран Ђуровић)

 

"Sedare dolorem divinus opus est"
 

"Give sorrow words. The grief that does not speak whispers o'er the fraught heart and bids it break."

"...pokušavajući da vrate dobrotu Božiju i ljudsku na tlo oskudne realnosti"
....
"to je onaj bol, kojemu nijedan ravan nije,
to je neprestano osećanje celovitog uništenja,
kad život naš izgubi tako svoje značenje,
kad srce kaže tako sebi:
ti moraš propasti i ništa od tebe ostati neće;
niti cvijeta zasadio nisi, niti kolibu izgradio,
ni toliko da možeš reći: ostavljam za sobom trag na zemlji..."

 

"Neprebol je jedna čudna vrsta boli, jedna velika neprilika, u kojem ne može tek tako da se živi, ali takodje ni tek tako da se umre. ...da ne možemo živjeti, a ne možemo ni umrijeti: čudo u kojem iskušavanje života znači istovremeno iskušavanje smrti, iskušavanje nesreće sreću, spoznaja besmisla se pokazuje kao vrhunac smislenosti...

Za krajnje riječi potrebno je najmanje dvoje: sposobnost sažimanja onoga na šta se te riječi odnose, i odvažnost da se same te riječi izgovore. .... bol koja svagda bude pa mine, morala bi postati neprebol, dakle jedno trajno stanje koje će poticati riječi da se iz one dubine izbore za površinu, za izlazak napolje.

...Ali šta je onda kajanje, i kakva je cijena za to što su se stvari usudile uopšte da budu? kakva li je to odvažnost potrebna da nešto nastane, postane, da počne da biva?

...Ostaje nam tek da se igramo, i da kroz tu igruspoznajemo da smo zapravo bez uporišta, i da o stvarima i dogadjanjima podjednako potkrepljeno možemo suditi i ovako i onako...ali to se ne može preboljeti... da bi se preživjelo, potrebno je, makar i vještačko, uporište, čvrsta predstava o izvjesnosti, apsolutno izvjesni odgovori na pitanja o biti, o prirodi, o univerzumu, o smislu..." M. Zivanovic

 

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš je voleti... Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time...- Hesse

 

Kjerkegaard

Istog trenutka kada nastupa stvarnost, sve je izgubljeno, jer je prekasno. Stvarnost, u kojoj treba da ima svoj značaj, ostaje za mene samo senka, koja ulazi pored moje stvarne duhovne stvarnosti....

Ako je dakle satirem, raspršavam upravo u trenutku u kome bih poželeo da bude stvarnost, umesto da je suprotno, zadržim u nekoj istinitoj, mada u drugom smislu i zastrašujućoj stvarnosti....

Da li tu treba da budem kriv i varalica u svemu, ma šta činio, i kada ne činim ništa? 

 

Hoelderlin

Sramno moć čupa srca iz nas

jer svaki Nebeski zahteva žrtvu
a odbijanje da se žrtva da
nikad nije vodilo dobru

[Gordana .]

https://drive.google.com/?tab=oo&authuser=0&urp=https://sites.google.com/site/depresijaduhovnipris#folders/0B9M7VE6eXDaPS1diX0V3WmNkTlE

[Дијана.]

Miljković

...Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.
…
...O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.
...
...Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.
...
...Sam u snu svome - ko će da me spasi!
Od svega malo pepela u rukama
za buđenje mi osta kad ugasi
krv moja ime što ga rekoh mukama...

 

Брана Црнчевић: КРИК

У песме скривен ко у шуме,
у лишћу речи и трави душе,
ја чекам да и звер разуме
у моме грлу крик угушен.

Крицима мртвим звона звоне,
мозак, ко небо, наоблачен.
Сузе ми као звери гоне
а немам коме да их плачем.

И чујем своје крике нове,
пробијају се кроз све страже.
Добро је што их у грлу лове
јер немам коме крик да кажем.

[Дијана.]

Andrić

Kad nevolja odveć poraste i stradanja zaredaju, kad bol zaboli odveć, onda se u meni duša okrene, ispuni me prkos i drska zlobna ravnodušnost i crni ponos onih koji odviše pate.
Ne udaraj nas odveć, Gospode, i ne daj nam tereta iznad naše snage, da nam se ne pomrači sjaj Tvoj i da se zlo ne zacari nad nama.
...
Sad uvidjam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom mjeriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo s v e, onda osjetimo lakoću za koju nema imena, jer je to lakoća prevelikog bola.
...
Svaka rana zaraste i svaki bol umine, a ja ne mogu da zaboravim; nikad da prebolim, nego sam okružen samoćom i uvijek mučen i iskušavan. Nije mi dano ni da usnijem radost; ne mogu da osjetim vedru ljepotu života koja vani negdje živi i bije svijetlim ritmom.
...
M.Selimovic
Sve što sam znao i mislio, nije imalo nikakva značaja, noć je crna i prijeteća izvan ovih zidova, svijet strašan, a ja malen i slab. Najbolje bi bilo ostati ovako na koljenima, istočiti se u suzama, ne dići se više. Znam, ne smijemo biti slabi i tužni ako smo pravi vjernici, ali to znam uzalud. Slab sam i tužan, i ne mislim da li sam pravi vjernik ili čovjek izgubljen u gluhoj samoći svijeta.
 

 

 

Milan Rakić
MISAO

Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog života, sa tugom i bedom,
Ja znam šta je sudba sviju ideala, -
Moje znanje vidiš na licu mi bledom.

Ali znam i uzrok zašto tako biva,
Jer prošao nisam kroz života huku
Sklopljenih očiju i skrštenih ruku:
Kad srce zapišti, misao je kriva!

Kad se spusti veče, i vrh tamnih njiva

Beličaste magle oblaci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk pobožnih zvona što večernje zvone

U čas kad zavlada mir kraj mene širom,
I šuma zaćuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namučeno telo
Zažudi za slatkim odmorom i mirom,

Misao se javi! Kao zver me zgrabi
I ponese sobom u predele suza,
Guši me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna meduza!

Ona gospodari! Ja sam ko Mazepa,
Privezan na konju, u dubokoj noći,
Što gleda za stepom gde promiče stepa,
Bez nade, bez daha, bez volje, bez moći.

Satrven i smožden, u očima strava –
Razjapljena usta, ali grlo nemi –
Sam, jedina duša ispod neba plava,
Sam na besnoj misli što u propast stremi!

Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi ko da su od stakla...
Smrvljenog me pusti kada zora grane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla...








 

[Дијана.]

Malarme- Labud

Devičansko Danas, živahno i krasno
zanesenim krilom da l’ razbiti smede
jezero sledjeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.

Negdasnji se Labud seća, ali kasno:
divan je, no zalud slobodu on htede,
jer opevo nije kraj gde da provede
vek, kad mraz jalov sinu čamom strasno.

Vratom strešće belu tu smrt što je steče
prostorom kažnjena ptica kog poreče,
al’ na užas tla što perje joj sputava.

Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno,
ukošen u hladnom snu prezira spava
zaodenut Labud, izgnan beskorisno….
 

B.Radičević

“Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!”

Crnjanski

“Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.
Umreću, pa kada se zaželiš mene,
Ne viči ime moje u smiraj dana.
A kad te za mnom srce zaboli:
Zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti
ni plamena dosta da mene voli”
.......
Jesenjin

“До виђења, друже, довиђења;
ти ми, пријатељу, једном беше све.
Уречен растанак без нашег хтења
обећава и састанак, зар не?

До виђења, друже, без руке, без слова,
немој да ти бол, обрве повије –
Умрети није ништа на овом свету нова,
ал' ни живети баш није новије.”
.......

 

[Дијана.]

D. Cesarić

“Netko sa svojim bolom ide
Ko sa otkritom ranom: svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I ne da mu prijeći u suze i riječi.

Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadršće, zadršće u njoj kadikad,
Ali u riječi se ne javi nikad.

Duša ga u se povuče i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bačen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.”
******
Budi dobra, o Boli, i smiri se, smiri!
Ti si Vece zelela;i evo ga;pada:
Poput mracnog oblaka po gradu se siri,
Da mir pruzi jednima , druge patnjom svlada.
...
I gledaj: preminula proslost sagiba se
U haljini starinskoj s nebeske terase,
Nasmeseno Kajanje izranja iz voda;

Pod svodom je usnulo sunce umiruce,
I ko pokrov koji se po istoku vuce,
Cuj, o cuj Noc preneznu kako blago hoda.

Sabranost, C.B. Cvijece zla

VASKO POPA

ODJEKIVANJE
Prazna soba stane da reži
Uvučem se u svoju kožu
Tavanica stane da skiči
Hitnem joj jednu kost
Uglovi stanu da kevću
I njima hitnem po jednu kost
Pod stane da zavija
hitnem i njemu jednu kost
Jedan zid stane da laje
I njemu hitnem jednu kost
I drugi i treći i četvrti zid
Stane da laje
Hitnem svakom po jednu kost
Prazna soba stane da urla
I sam prazan
Bez ijedne kosti
U stostruki se odjek
Urlika pretvaram
I odjekujem odjekujem
Odjekujem

NIŠTARIJA
Ništarijo spavala si
I sanjala da si nešto
Nešto se zapalilo
Plamen se previjao
U mukama slepim
Probudila si se ništarijo
I grejala leđa
Na plamenu iz sna
Nisi videla muke plamena
Čitave svetove muka
Kratkovida su ti leđa
Ništarijo zaspala si opet
I sanjala da si ništa
Plamen se ugasio
Muke su njegove progledale
I ugasile se i one blažene

 

[Дијана.]

[Дијана.]

[Дијана.]

  On 19. 12. 2013. at 18:38, Gordana Majkic рече

https://drive.google.com/?tab=oo&authuser=0&urp=https://sites.google.com/site/depresijaduhovnipris#folders/0B9M7VE6eXDaPS1diX0V3WmNkTlE

Ja ne mogu u ovo da uđem :/

[Дијана.]

Зато ти је Господ и морао склонити све зидове, све заштите, да би твоје срце изашло на видјело, да би се чуо глас његов. А, то боли... то боли... Кад си отупео и срце ти је затворено, ниси жив. То што те сада боли – управо те ране те чине живим. Томе треба да се радујеш. Пробудио те је Бог – и буди Му захвалан на томе... Жив си... И кад те највише заболи, и кад највише паднеш, кад ти је најтеже, ати се подигнеш јер знаш да те Бог воли. Он је љубав. ОН је Љубав. Не ове наше мале, земаљске љубави, ма како јаке биле, не то. ОН је Љубав. И Он те у сваком тренутку чека раширених руку... (О. Петар Лукић)

Временом, што си ближи Богу, то се, на неки начин, више удаљујеш од људи, мање причаш, више слушаш глас Божији у себи. И то дјелује заиста често као усамљеност, понекад се и тешко подноси... Али, зато, кад погледаш која се пространства отварају са Господом... који свијетови... које ти ширине Бог отвара... које неслућене љепоте открива... Тада схватиш колико и та усамљеност може бити лијепа и дивна јер те је вратила себи, Богу, правим вриједностима у животу. Онда те мање погађају људи и њихове глупости. Онда мање и сам правиш глупости. Јер, знаш куда идеш... (О. Петар Лукић)

Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?. . .

ДР ЈУСТИН ПОПОВИЋ

СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ

Ovo inače zaslužuje da se svrsta u književnost. Multimedijalna umjetnost, ipak.

[Дијана.]

B. Miljković: Obreh se u nekoj mračnoj šumi   DANTE

To je bila šuma koja je pojela nebo
šuma iz koje kad izađoh videh
da nisam izašao da su me zveri pojele
i znah da će biti gorko da pričam
o tome šta sam video i nisam
video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh
iz te šume što je zelenim čeljustima
pojela svoje staze i izgubila se u sebi
postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna
Beatriča
ali su tri čeljusti tri makaze i tri noža
da voleo bih povratak
išao sam ispred sebe po isplakanom
putu i pesak je ujedao za stopala
ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju
videh grešnike kako ih vitla zli vetar
nebo što laje i kišu prokletstva tešku
i večitu
videh slepe vode Stiksa i blato mržnje
videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije
videh zid plača bez zvezda
i čuh reči bola u vrtlogu
onih koji su postali drvo ili kamen
i ne mogu se smrti nadati
onih jadnih koji se nikada nisu rodili
videh videh videh i čuh i zaplakah
svirala od zemlje od šume
od krvi
dozivala drugu obalu
na kobnom žalu stajo narod i plako
o jao jao vama duše uklete
s balsamovanim rukama i usnama od krvi
videh videh videh čuh i padoh mrtav
o Aheronte Aheronte
sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.


Miljković: Balada

Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

 

***

Jorge Luis Borges 

EL DESIERTO 

Antes de entrar en el desierto
los soldados bebieron largamente el agua de la cisterna
Hierocles derramó en la tierra
el agua de su cántaro dijo:
Si hemos de entrar en el desierto,
ya estoy en el desierto.
Si la sed va a abrasarme,
que ya me abrase.
Ésta es una parábola.
Antes de hundirme en el infierno
los lictores del dios me permitieron que mirara una rosa.
Esa rosa es ahora mi tormento
en el oscuro reino.
A un Hombre lo dejó una mujer.
Resolvieron mentir un último encuentro.
El hombre dijo:
Si debo entrar en la soledad
ya estoy solo.
Si la sed va a abrasarme,
que ya me abrase.
Esta es otra parábola.
Nadie en la tierra
tiene el valor de ser aquel hombre.

****
Jorge Luis Borges
PUSTINJA 

Prije nego uđoše u pustinju 
vojnici dugo ispijahu vodu sa zdenca 
Hierokle je prolio po zemlji 
vodu iz svojega vrča te kaza:
Moram li ići u pustinju,
već sam u pustinji.
Ako treba žeđ da me mori,
neka me već mori.
Ovo je pripovjest.
Prije nego li se stropoštah u pakao
Božiji čuvari mi dozvoliše da pogledam jednu ružu.
Ta ruža me sada muči
u mračnom kraljevstvu.
Jednog je čovjeka napustila žena
dogovoriše se da odglume posljednji susret:
Čovjek reče:
Moram li ići u samoću,
već sam sam.
Ako treba žeđ da me mori,
neka me već mori.
Ovo je druga pripovjest.
Niko na zemlji 
nema odvažnost da bude taj čovjek

[Дијана.]

Andric: Ex Ponto

 

Poimam i shvaćam nevidljivu logiku svih dogadjaja u čovjekovu životu. Ne riječima i ne mislima samo, nego svom dubinom cijelog bića svog osjećam divnu, neumoljivu ravnotežu koja vlada u svim našim odnosima.

Ima neznana formula koja odredjuje odnos izmedju radosti i bola u našem životu. Stradanje i grijeh se upotpunjuju kao kalup i njegov odljevak.

Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

...

Kad nevolja odveć poraste i stradanja zaredaju, kad bol zaboli odveć, onda se u meni duša okrene, ispuni me prkos i drska zlobna ravnodušnost i crni ponos onih koji odviše pate.

Ne udaraj nas odveć, Gospode, i ne daj nam tereta iznad naše snage, da nam se ne pomrači sjaj Tvoj i da se zlo ne zacari nad nama.

...

Sad uvidjam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom mjeriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo s v e, onda osjetimo lakoću za koju nema imena, jer je to lakoća prevelikog bola.

...

Tako se teško živi, tako se kratko živi, pa još dobra polovica tog teškog i kratkog života nam prodje u mržnji i nesporazumima.

Oh, ugasite mržnju! Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako ne može živjeti bez opraštanja.

..

Dvadeset i četiri sata je bio u meni haos.

Bio sam žrtva muka koje sam sam sebi zadavao. Po sto puta sam prešao sve skale duševnih patnja. Pohodile su me sve nesreće koje samo može zamisliti jedna mašta. Grijesi, sumnje i kajanja. Bespomoćnost i strah djeteta, nemir i očaj zločinca.

...

Svaka rana zaraste i svaki bol umine, a ja ne mogu da zaboravim; nikad da prebolim, nego sam okružen samoćom i uvijek mučen i iskušavan. Nije mi dano ni da usnijem radost; ne mogu da osjetim vedru ljepotu života koja vani negdje živi i bije svijetlim ritmom.

...

Neka ti nije žao zarad samoće i šutnje što je oko tebe.

Možda udes dobro misli s tobom, možda je to stara nečija molitva koja te okružuje tišinom kao zaštitom, možda u tvom ćutanju leže pokopane riječi koje nose nemir i nesreću.

U samoći je brod tvoj miran, desnu ruku držiš na kormilu. – Ludo srce, zar ti je žao da te ne vitla bura bespućem?

Počinimo u tišini i nad mirnom vodom zahvalimo udesu za sve zlo i teško što nije bilo!

...

Ma šta činio, ja se bola svog osloboditi ne mogu; tu nema bijega i nema povratka, jer on je uvijek poda mnom kao beskrajan ocean pod umornom pticom.

Pa ipak dok traje daha, ja kravim ledeno cvijeće na svojim prozorima, jer imam dušu koja ne može da ne iščekuje.

...

Čovjek može podnijete nevjerovatno i nemoguće, napori duha mogu biti neočekivano veliki i daleko iznad snage. Čovjek može da udivljen stane nad veličinom djela i odricanja; mnogo može duh, ali ne bez posljedica.

Ne podlegne, ali napukne nevidljivo i izgubi dragocjenu sadržinu, ostane kao suha i prazna posuda, i čovjek se može ponositi da je podnio sve, ali sreće nema, jer je izgubio sposobnost da se svom uspjehu raduje.

...

Neka ovaj od Boga poslani bol sažeže sve m o j e u meni, neka spali ognjeno j a kao ranu i neka me iscijeli od posrtanja na putu želja i maštanja.

Sve, sve što me sputava i što se zove: m o j e neka iščezne da budem čist, jak i slobodan, a na dnu duše neka ostane samo ovo jedino i veliko osjećanje koje mi daruje razumijevanje i samilost za sav jad čovjekov, i moćna ljubav koja ublažuje bol i stupa svijetla i prekaljena, putem stvaranja.

...

Ima nešto, što i one koji su duševno najjači, sili da bar jednom dušu svoju polože u tudje ruke i zaigraju va banque.

Ima nešto što nas goni na taj strašni riziko da igramo, a sa vjerovatnošću koja je više nega vjerovatnost, da će nam se narugati, da ćemo povući u se ranjenu dušu i izgubiti prijatelja.

Začudo je kako svi ti ispadi svršavaju jednako, kako ih uvijek ponovo i s novim nadama poduzimamo. Svu noć grizemo usne, jecamo u jastuk s nemoćna bijesa i zaklinjemo se na tvrdo samotovanje, a čim jutro svane, gle, mi iznosimo dušu kao nježni balon malsačkova cvata na protivne vjetre života i vjetar ga kida i raznosi.

Ali ko spasi samo jednu sitnu macicu i unese je u zavjetrinu, taj je spasio cijelu dušu svoju. Gorak je to posao, ali onaj koji ne iznosi nježni cvijet duše svoje na vjetrove iskušenja, pa ma ga i cijela spasio i pronio do kraja, tome je kao da ga nije nikad ni imao.

...

Ima saznanja, kasnih, dubokih koja su sudjena kao dar ljudima koji misle i pate.

Nemoguće bi bilo podnijeti život sa svim varkama, nesporazumima i zabludama, da čovjeku nije dana misao o Bogu duše naše, koji je utočište, istinito, pravedno i čisto.

Kad nas svijet otruje i zamori i kad se, kao posljednji znak očajne ogavnosti, sklope oči, da se bar načas ne gleda zlo i rugoba, onda biva da u tom času očaja, iza spuštenih vjedja, pred unutarnjim pogledom plane, kao nagrada za sve patnje, sunce dragocjenih kasnih spoznaja.

[Дијана.]

Fridrih Niče
ARIJADNINA TUŽBALICA

Ko će me zagrijati, ko će me voljeti još?
Dajte mi tople ruke!
Dajte mangal da raskravim srce!
Prućena, naježena,
samrtniku jednaka kome noge griju,
što ga tresu, ah, groznice neznane,
drhteći pred šiljcima lednih strijela mraza,
od tebe, misli, lovljena!
Bezimena! Skrivena! Užasna!
Ti, lovče iza oblaka!
Munjama tvojim za tlo prikovana,
ti, oko podrugljivo što me iz tame gleda!
Tako ležim,
savijam se, previjam, mučena
svim vječnim mukama,
pogođena
od tebe, najsvirepiji lovče,
ti - nepoznati bože...
Gađaj dublje!
Gađaj još jednom!
Probodi, slomi srce to!
Zašto me mučiš
tupim strijelama tvojim?
Šta gledaš opet,
neumoran za muke ljudske,
očima božanskim, munjama zluradim?
Da ubijaš ti nećeš,
samo da mučiš, mučiš?
Čemu mučiti, mene,
zluradi i nepoznati bože?


Вече на шкољу
Алекса Шантић
Пучина плава
Спава,
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

И јеца звоно
Боно,
По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
Убоги моли пук.

Клече мршаве
Главе
Пред ликом бога свог-
Ишту. Ал' тамо,
Само
Ћути распети бог.

И сан све ближе
Стиже,
Прохладни пада мрак,
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

O, GDJE SI, BOŽE?


O, gdje si, bože?... Ja te svuda tražim;
Vjerujem u te i vjerom se snažim,
I kad mi dušu teški sumor svlada,
Ona te zove i tebi se nada,
I tebi, bože, glas molitve sprema
I njom te zove, ali tebe nema!...
O, gdje si, bože?... Na ovoj planeti
Kuda te vode tvoji puti sveti?
Jesi li tamo gdje plamovi gore,
U slavu tvoju gdje se psalmi hore;
Gdjeno ti tamjan i izmirnu pale
I tebe, boga, horovima hvale;
Gdje zvona slave čas tvoga postanja
I vječnu svjetlost tvojega sazdanja?
Il' tajno stupaš od ljudi do ljudi,
Pa smiren gledaš kako pravda sudi,
Kako se lome verige sa roblja
I život niče iz mrtvoga groblja,
Kako se slavi tvojega svemira
Podižu hrami osveštenog mira,
I kako smjerno čovječanstvo ovo
Ljubi i štuje tvoje sveto slovo?
O, gdje si, bože?... Milost mi podari,
Javi se meni i duh mi ozari!
Al' zaman pitam, tvoga glasa nema,
Tek pusti eho odgovor mi sprema...
Ti, bože, ovdje među nama nisi,
Carstva su tvoga nedogledni visi;
Grijehom, kom je crni pakô meta,
Progna te, bože, ta crna planeta...
Tu tebe nema, jer tu ljubav gone;
Tu tebe nema, jer sve u grijeh tone;
Tu tebe nema, jer tu cvile slabi,
A tiran kliče i tuđ hljebac grabi;
Tu drska volja fariseja crni'
Istine tvoje sveto slovo skvrni;
Tu lanci zveče, grmi anatema, -
Ne, tebe, bože tu na zemlji nema.

[Дијана.]

Nastasijevic

"Jer i kroz ranu,

i tiše tim,

prizivlju se biti.

-

Al’ dve se otvore.

Preboli, te zadatoh,

moja bez prebola, brale. "

MOLITVA

Smagnem li ovo dubinom u večernju,

ili je tihi poj,

il’ dubina se otvori gde bolelo?

Tiho po muci brodim smerni rab.

Pakao, meni, oče,

boljezan, draču na put.

Rastoči o rastoči raba.

Dublje dno duši no stradánju,

bez dna reč ova smerna u večernju.

Koren je ovo,

crva mi, oče, u nagrizánje,

rastoči o rastoči raba.

Jer i pakao je tvoj,

i propoje.

Zalapim toplo iz ove oporine tela.

I koren po koren manje

mome stradánju.

NAGRADA

1

Peče ta rana.

Njome, i samo njome,

sve dublje živ.

O, šta je ujed,

otrov tvoj, zmijo, šta,

samome sebi

kad izlučim se u sičan.

2

Pazite,

čudno sam vičan:

jed, pelen li mi od vas,

ili mana;

mrtav od vaše ruke,

ili živ, -

ne zaceli se,

ne ozledi ova rana.

3

Zagorča vaš med,

čemer zasladi;

patvora pravo u moje srce

tim dublje nagradi; -

udrite,

nisam kriv.

[Дијана.]

M.Selimovic

Sve što sam znao i mislio, nije imalo nikakva značaja, noć je crna i prijeteća izvan ovih zidova, svijet strašan, a ja malen i slab. Najbolje bi bilo ostati ovako na koljenima, istočiti se u suzama, ne dići se više. Znam, ne smijemo biti slabi i tužni ako smo pravi vjernici, ali to znam uzalud. Slab sam i tužan, i ne mislim da li sam pravi vjernik ili čovjek izgubljen u gluhoj samoći svijeta.

Andric

Kad nevolja odveć poraste i stradanja zaredaju, kad bol zaboli odveć, onda se u meni duša okrene, ispuni me prkos i drska zlobna ravnodušnost i crni ponos onih koji odviše pate.

Ne udaraj nas odveć, Gospode, i ne daj nam tereta iznad naše snage, da nam se ne pomrači sjaj Tvoj i da se zlo ne zacari nad nama.

Svaka rana zaraste i svaki bol umine, a ja ne mogu da zaboravim; nikad da prebolim, nego sam okružen samoćom i uvijek mučen i iskušavan. Nije mi dano ni da usnijem radost; ne mogu da osjetim vedru ljepotu života koja vani negdje živi i bije svijetlim ritmom.Andric

"Slava ti Bože, za muku dana i mir noći, za kratki život i veliku zagonetnu smrt, neka su blagoslovene odluke Tvoje, po kojima dolazimo na svijet i odlazimo s njega pošto smo se naradovali i namučili. Ogromni su i neshvatljivi planovi Tvoji i jasno je da im mi ne možemo dogledati ni smjera ni svrhe i da ih moramo smireno primati; ali teško je biti čovjek, Gospode!

...

"Svom dubinom cijeloga bića svog osjećam divnu, neumoljivu ravnotežu koja vlada u svim našim odnosima. Ima neznana formula koja određuje odnos između radosti i bola u našem životu. Stradanje i grijeh se upotpunjuju kao kalup i njegov odljevak. Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo."

...

Biti čovjek, rođen bez svog znanja i svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdrzati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji najčešće nisu po mjeri naših snaga. A povrh svega, treba jos izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko, biti čovjek."

Niče: "Pa čuvaj se i od napadaja svoje ljubavi! Odviše brzo pruža usamljenik ruku da se rukuje s onim koga susretne. Mnogim ljudima ne smeš pružiti ruku, nego samo šapu: a ja bih još i da na tvojoj šapi imaju i kandže. Nego, najveći neprijatelj koji ti može izaći u susret, to ćeš uvek biti ti sam; ti sam uhodiš sebe i po pećinama i po šumama. Usamljeniče, ti ideš putem k sebi samome! A put te vodi pokraj tebe samoga, i pokraj tvojih sedam đavola! Jeretik bićeš sebi samome, i veštac i predskazivač, i budala i sumnjalo, nadrisvetac i hulja. Treba da želiš da izgoriš u svom rođenom plamenu: kako bi da ponovo postaneš, dok se nisi prvo pretvorio u pepeo! Usamljeniče, ti ideš putem stvaraoca: ti hoćeš da stvoriš sebi jednoga boga iz tvojih sedam đavola! Usamljeniče, ti ideš putem onoga koji voli: ti voliš sebe samoga, i stoga prezireš sebe kao što preziru samo oni koji umeju da vole. Onaj koji voli hoće da stvara, jer prezire! Šta zna onaj o ljubavi, koji nije morao da prezre baš ono što voli? Sa svojom ljubavlju pođi u svoju samoću, i sa svojom željom za stvaranjem, brate moj, i tek docnije odhramaće pravdoljublje za tobom. S mojim suzama podi u svoju samoću, brate moj. Ja volim onog koji hoće da stvori više od sebe pa u tom nadje svoju propast."

************************

Dostojevski

"Bog me je mučio cijeloga života, i nema strašnije patnje od patnje zbog Boga".

"Razumijete li vi … šta to znači kad više nikuda ne možete… trebalo bi da svaki čovjek može nekuda otići…"

"Trebalo bi da na svijetu nema suvisnih ljudi. Treba uciniti da ljudi ne budu suvisni, pa ih tek onda radjati".

"… ona osobita nježna sklonost prema svemu ugnjetenom i od prirode zapostavljenom, pogotovo kod djece".

“Šta vrijedi pakao kad su oni mučeni?"

"Oni nisu dobri zato što ne znaju da su dobri. Kad to spoznaju neće zlostavljati djevojčicu. Treba da spoznaju koliko su dobri, i onda ce svi postati dobri, svi do jednoga."

"Zivot je divota, samo u patnji je smisao".

"Jednoga se bojim: ne biti dostojan svojih patnji."

"Tajna čovječjeg života nije u tome da samo živi, već u tome zašto živi."

"Svi na svijetu moraju ponajprije zavoljeti život – više nego njegov smisao. Zavoljeti prije logike jer samo onda će i smisao razumjeti."

"Znajte da je svaki od nas kriv za svakog i za sve na zemlji.

Znate li da ima bez krivice krivih? Te se krivice ne mogu nikad oprostiti i gotovo uvijek donose kaznu."

"Čovjek je širok, previše širok, ja bih ga suzio".

Брате! Ја нисам тужан, нити сам пао духом. Живот је свуда живот; живот је у нама, а не у спољашњем свету. Бићу окружен људима, а бити човек међу људима, и остати то увек без обзира на какву било несрећу, не тужити се, нити клонути, то је живот, то је његов задатак, ја сам то схватио. F.M.D.