Јунаштво и племенитост лепе сердарове кћи

[Danijela]

Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану.”

 

Црна Гора се током целе своје историје истицала непокорношћу, храброшћу и слободарским духом. Због „чојства и јунаштва“ којима су се одликовали њени горштаци, Црна Гора је називана „српском Спартом“. Вођени филозофијом косовског етоса, Црногорци су се често свесно жртвовали за више циљеве, за спас и слободу свога рода. Један од најистакнутијих примера жртвовања за једнокрвну браћу представља Мојковачка битка, вођена на Бадњи дан и Божић 1916. године, у околини Мојковца. У њој је Санџачка војска Краљевине Црне Горе успешно зауставила аустро-угарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење Српске војске преко североисточних делова Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф. Мало је познато да се у тој, по много чему судбоносној бици, јунаштвом и одважношћу нарочито истакла једина жена која је учествовала у бици. То је била Василија Вукотић, ћерка јединица сердара Јанка Вукотића.

Ова хероина је рођена 1897. године на Чеву, у познатој породици Вукотића. Њен отац Јанко, чувени војсковођа, био је у сродству са краљевским домом Петровића. Био је братанац црногорске краљице Милене, жене краља Николе I Петровића. Племенито порекло јој је омогућило да се школује на Руском институту на Цетињу, који је основала руска царица Марија Фјодоровна – Романов. Заједно са још стотинак најбољих девојака Црне Горе учила је на српском, руском и француском језику и спремала се за позив наставника и васпитача. Међутим, како то често овде бива, миран живот и школовање прекинуо је рат. Краљевина Црна Гора је 8. октобра 1912. године објавила рат Османлијском царству и прва кренула у бој за ослобађање изворишта српске духовности, културе и националног идентитета. Васпитана у духу родољубља, тада петнаестогодишња Василија добровољно се пријавила у болничарке. Заједно са њом пријавила се и њена мајка Милица. Од првог дана рата, заједно са мајком је учествовала у свим важним биткама. После огромних жртава на Скадру, Тарабошу и Бардањоли, негујући рањенике и слушајући њихове исповести, уверила се да је рат највеће људско проклетство. Још веће страдање своје војске и народа доживела је неколико година касније.

 

 

Василија Вукотић (1897 – 1977)

 

Њен отац, сердар Јанко, дуго је патио због тога што није имао сина стасалог за војску. Како је Василија била дванаест година старија од брата Вукашина и већ имала одређеног ратног искуства, отац ју је узео за ордонанса. Лепа Гагуна, како је од милоште звао отац, лично је преносила његове заповести и наређења подређеним јединицама и командантима. Како је била једина жена на фронту, притом сердарова кћер, међу ратницима је била омиљена, посебно због одважности, племенитости и храбрости. Делећи добро и зло, заједно са њима учествовала је у Мојковачкој бици, последњој трагичној епопеји Црногорске војске у Првом светском рату. У њој су црногорски ратници натчовечанском упорношћу и борбеношћу бранили одступницу српској војсци која се повлачила ка северној Албанији. Преживевши битку, оставила је детаљно сведочење о херојским и потресним моментима. Колико је битка била важна, можда најбоље сведоче њене речи: “Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави Српској војсци у бок и позадину, можда би судбина Српства била заувек запечаћена…”

Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети на оне сцене из „Горског вијенца.“ Ноћас, уочи великог празника православних, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се и сутра сударити две војске, једна малена, али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем… И, ево, у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се и речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ српске земље, да ће радије изгинути на бранику отаџбине.

- Нека буде борба непрестана (нека буде што бити не може) крст и топуз нека се сударе – Његошеве стихове говори мој рођак Ђуро Вукотић, наздрављајући осталим официрима. – Важно је да је братска српска војска мало измакла…

Моме оцу, сердару Јанку Вукотићу, свакодневно стижу извештаји о кретању србијанских трупа: знао је, из дана у дан, да су поједини делови избили на обале Скадра, други су у том часу били у Тузи, трећи на маршу према Подгорици, четврти такође у маршу од Андријевице према Матешеву, пети између Андријевице и Виницке, а последњи одреди у пределу Ругова… Све те извештаје ја сам дешифровала и предавала мом оцу и другим официрима из Штаба.

Борба на Мојковцу је у великом јеку. Сазнајем из разговора мога оца и Петра Мартиновића да је с десне стране Љубо Полексић, с леве Милинко Влаховић, а у средини Милош Меденица. До тог часа укопан, непријатељ је прешао у напад. Рачунали смо да нас може напасти баш на овај велики празник верујући да црногорски ратници нису на положајима, да су испунили цркве и манастире да узму свето причешће, потом отишли својим кућама да помилују децу коју месецима нису видели. Сви војници су, међутим, били на положајима и као да је свак себи издао заповест: ни корак назад!

Бори се Црна Гора. Рањеници пролазе поред нас, неке преносе на носилима, друге на коњима, хитају на превијалиште. А колико их је тек остало на бојишту, иза столетних букава, без свести! То нико не зна… Обузело ме неко чудно осећање и ја бих, ако ми отац дозволи, да зграбим пушку и кренем доле, на разбојиште да, попут оних младића из регрутног батаљона, обарам Швабе… Али, мој отац смркнут, утонуо у бриге и ја се не усуђујем да тражим дозволу да се удаљим… Дошло ми да кликћем: Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом тренутку љутог боја, на овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш; твоји синови леже међу овим деблима с пушком чврсто прислоњеном уз образ. Многи већ леже без крви, без свести, згрчени, искомадани… Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао..

.

 

http://akademskikrug.rs/junastvo-plemenitost-lepe-serdarove-kci/

[МиодрагМ]

најбоље сведоче њене речи: “Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави Српској војсци у бок и позадину, можда би судбина Српства била заувек запечаћена…”

 

Он је рекао: ''Од ове љубави нико нема веће да ко живот свој положи за пријатеље своје''!

[Božena]