Особе 'посебних' потреба, у Храму Божијем- жеље и могућности

[Guest]

Разговор са Виданом Данковићем, пред­сед­ни­ком Удру­же­ња за ре­ви­зи­ју при­сту­пач­но­сти

Цр­кве и ма­на­сти­ре учи­ни­ти до­ступ­ним инва­ли­ди­ма

Аутор: Славица Лазић, Број 1082, Рубрика Разговор

За­хва­љу­ју­ћи ан­га­жо­ва­њу Удру­же­ња за ре­ви­зи­ју при­сту­пач­но­сти у гра­до­ви­ма Ср­би­је по­чи­ње да се ра­ди на до­но­ше­њу стра­те­ги­је и кон­крет­них пла­но­ва ко­ји ће, укла­ња­њем ар­хи­тек­тон­ских ба­ри­је­ра, омо­гу­ћи­ти осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том да се лак­ше кре­ћу. По­вод за раз­го­вор са г. Ви­да­ном Дан­ко­ви­ћем, пред­сед­ни­ком овог Удру­же­ња, је по­че­так про­јек­та „Без пре­пре­ка“, ко­ји ће би­ти ре­а­ли­зо­ван у пет гра­до­ва.

Да ли су об­у­хва­ће­ни објек­ти СПЦ – цр­кве, ма­на­сти­ри, па­ро­хиј­ски до­мо­ви?

– Удру­же­ње за ре­ви­зи­ју при­сту­пач­но­сти, са још не­ко­ли­ко ор­га­ни­за­ци­ја из Ср­би­је ин­тен­зив­но ра­ди на про­гра­ми­ма ко­ји има­ју за циљ да љу­ди­ма раз­ја­сне шта то зна­чи ка­да је не­ки до­га­ђај, услу­га, ин­фор­ма­ци­ја, обје­кат или јав­ни про­стор при­сту­па­чан осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том, труд­ни­ца­ма, ро­ди­те­љи­ма са де­цом, ста­рим осо­ба­ма. Лак­ше и нео­ме­та­но кре­та­ње је са­мо је­дан вид при­сту­пач­но­сти. При­сту­пач­ност, на­и­ме под­ра­зу­ме­ва све оно што сва­ком омо­гу­ћа­ва да са­мо­стал­но жи­ви и уче­ству­је у свим аспек­ти­ма жи­во­та на јед­на­кој осно­ви, до­сто­јан­стве­но и без осе­ћа­ња сти­да. Ово је нео­п­ход­но учи­ни­ти што пре, јер те гре­шке не­ко­га ис­кљу­чу­ју из жи­во­та за­јед­ни­це, што у са­вре­ме­ном дру­штву ни­ко­ме ни­је на­ме­ра.

Основ­на иде­ја про­јек­та „Без пре­пре­ка“ је ја­ча­ње ор­га­ни­за­ци­ја осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том у Мај­дан­пе­ку, Ужи­цу, Пи­ро­ту, Ве­ли­ком Гра­ди­шту и Но­вом Па­за­ру за рад на те­му ства­ра­ња при­сту­пач­ног окру­же­ња. Тре­ба мо­ти­ви­са­ти ло­кал­но ста­нов­ни­штво и над­ле­жне ин­сти­ту­ци­је за ре­ша­ва­ње про­бле­ма при­сту­пач­но­сти. Ово се на­рав­но од­но­си и на објек­те СПЦ. У Но­вом Па­за­ру, на при­мер, већ има­мо ин­тен­зив­не раз­го­во­ре око при­сту­пач­но­сти на­ших све­ти­ња.

Ка­ко учи­ни­ти објек­те СПЦ, ко­ји су због не­про­це­њи­вог кул­тур­ног зна­ча­ја под за­шти­том др­жа­ве, до­ступ­ним осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том, има­ју­ћи у ви­ду по­треб­не ар­хи­тек­тон­ске ра­до­ве?

–Ка­да су у пи­та­њу ова­ко зна­чај­ни објек­ти у кул­тур­ном и исто­риј­ском сми­слу, ни­је ла­ко ре­ши­ти про­бле­ме не­при­сту­пач­но­сти. Ре­ше­ња ко­ји­ма би се оства­ри­ла при­сту­пач­ност тре­ба­ло би да бу­ду не­у­па­дљи­ва, ле­па и у скла­ду са ам­би­јен­тал­ном сре­ди­ном.

Ов­де је ва­жно да се на­ђе ба­ланс у уса­гла­ша­ва­њу стан­дар­да при­сту­пач­но­сти и очу­ва­ња ка­рак­те­ра спо­ме­ни­ка кул­ту­ре од­но­сно ма­на­сти­ра и цр­кве. У том сми­слу при­сту­пач­ност обје­ка­та ко­ји су за­шти­ће­ни не сме да угро­жа­ва ар­хи­тек­ту­ру већ да је по­бољ­ша­ва. Ја чвр­сто ве­ру­јем да је то мо­гу­ће по­сти­ћи уко­ли­ко се ар­хи­тек­те и кон­зер­ва­то­ри по­све­те ре­ша­ва­њу овог про­бле­ма, а не да упор­но го­во­ре ка­ко је то не­мо­гу­ће по­сти­ћи. Њих де­ман­ту­ју ве­сти из све­та, по­себ­но из Ир­ске и Ве­ли­ке Бри­та­ни­је: у штампи чи­та­мо да се ови про­бле­ми ре­ша­ва­ју на под­јед­на­ко вред­ним гра­ђе­ви­на­ма, нпр. на ка­те­дра­ли Св. Па­вла у Лон­до­ну. Не сме­мо ни­ка­да гу­би­ти из ви­да чи­ње­ни­цу да су гра­ђе­ви­не ту због љу­ди.

Ка­ко функ­ци­о­ни­ше код нас ко­ри­шће­ње аудио би­бли­о­те­ка и тек­сто­ва у елек­трон­ском об­ли­ку ко­ји су при­ла­го­ђе­ни чи­та­чи­ма екра­на за сле­пе и сла­бо­ви­де вер­ни­ке? Од­ре­ђе­ном бро­ју вер­ни­ка ко­ји су глу­ви би­ло би од ве­ли­ке ко­ри­сти об­ја­вљи­ва­ње тек­сто­ва усме­них бе­се­да епи­ско­па или па­ро­хиј­ског све­ште­ни­ка у штам­па­ном или елек­трон­ском об­ли­ку.

– Прак­тич­на ре­ше­ња ка­да су у пи­та­њу аудио би­бли­о­те­ке и тек­сто­ви у елек­трон­ском об­ли­ку се уве­ли­ко при­ме­њу­ју. Ад­ми­ни­стра­то­ри мно­го­број­них ин­тер­нет стра­на ко­је се ба­ве жи­во­том Цр­кве ве­о­ма ла­ко мо­гу да про­ве­ре да ли су те стра­не при­сту­пач­не, ко­ри­сте­ћи on li­ne сер­ви­се за про­ве­ру при­сту­пач­но­сти. Ин­тер­нет стра­на је при­сту­пач­на сле­пим и сла­бо­ви­дим вер­ни­ци­ма уко­ли­ко не­ма еле­мен­те ко­ји ће чи­тач екра­на „збу­ни­ти“, већ ће тај про­грам ла­ко до­ла­зи­ти до на­ви­га­ци­је и са­мог са­др­жа­ја стра­не. Об­ја­вљи­ва­ње усме­них бе­се­да епи­ско­па и па­ро­хиј­ских све­ште­ни­ка и ти­тло­ва­ње ви­део сни­ма­ка Све­те Ли­тур­ги­је и цр­кве­них до­га­ђа­ја, обо­га­ћу­је жи­вот вер­ни­ка ко­ји су глу­ви или на­глу­ви.

На ко­ји на­чин све­ште­ни­ци мо­гу ак­тив­ни­је да се укљу­че у жи­вот сво­јих па­ро­хи­ја­на ко­ји су ин­ва­ли­ди, ка­ко мо­ти­ви­са­ти па­ро­хи­ја­не ко­ји има­ју раз­ли­чи­те ви­до­ве ин­ва­ли­ди­те­та да се ак­ти­ви­ра­ју у жи­во­ту цр­кве­не за­јед­ни­це?

– Ми­слим да је нај­бо­ље да се сва­ки па­ро­хиј­ски све­ште­ник сам упи­та ка­ко да сво­је па­ро­хи­ја­не са ин­ва­ли­ди­те­том ак­тив­ни­је укљу­чи у жи­вот за­јед­ни­це. Ак­ти­ван рад на то­ме да се објек­ти и са­др­жа­ји учи­не при­сту­пач­ни­јим сва­ка­ко је је­дан од по­ка­за­те­ља да су осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том ту до­бро­до­шле.

Сма­трам да би ово зна­чај­но по­мо­гло про­тив пред­ра­су­да у на­ро­ду ка­да су осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том у пи­та­њу.

Ка­да по­ста­вља­њем рам­пе ре­ша­ва­мо про­блем фи­зич­ког ула­ска у храм ин­ва­ли­да, исто­вре­ме­но по­ма­же­мо и ста­ри­ма и ро­ди­те­љи­ма ко­ји до­ла­зе са бе­ба­ма у ко­ли­ци­ма да лак­ше уђу. Ко­ли­ко на­ших хра­мо­ва има при­ступ­не рам­пе и ру­ко­хва­те?

– На­жа­лост, ја­ко ма­ло хра­мо­ва у Ср­би­ји је ре­ши­ло про­блем не­при­сту­пач­но­сти. Ми­слим да раз­лог ле­жи де­ли­мич­но и у то­ме што ни­смо до­вољ­но упор­ни у зах­те­ви­ма да се про­блем ре­ши. Осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том су че­сто обес­хра­бре­не ка­да уви­де на ко­је све пре­пре­ке ће на­и­ћи ка­ко би до­шле до же­ље­ног од­ре­ди­шта. Љу­ди су та­да очај­ни и од­у­ста­ју. Рам­пе и ру­ко­хва­ти по­ма­жу и труд­ни­ца­ма, мај­ка­ма са де­цом у ко­ли­ци­ма и ста­ри­ма. На кон­цу, сви ће­мо оста­ри­ти. За­то, уко­ли­ко сви упор­но ин­си­сти­ра­мо на ре­ша­ва­њу про­бле­ма при­сту­пач­но­сти, по­ред то­га што са­да по­ма­же­мо осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том, ула­же­мо и у соп­стве­ну бу­дућ­ност.

Шта при­сту­пач­ност тре­ба да омо­гу­ћи вер­ни­ку?

– При­сту­пач­ност под­ра­зу­ме­ва све оно што љу­ди­ма омо­гу­ћа­ва да са­мо­стал­но жи­ве и уче­ству­ју у свим аспек­ти­ма жи­во­та на јед­на­кој осно­ви, до­сто­јан­стве­но и без осе­ћа­ја сти­да. У јед­ној ре­чи, од­го­вор на ва­ше пи­та­ње би био – бли­скост. Уко­ли­ко до­вољ­но по­све­ти­мо па­жње раз­ми­шља­њу о жи­во­ту за­јед­ни­це и пи­та­мо вер­ни­ке шта би им евен­ту­ал­но олак­ша­ло жи­вот­не ру­ти­не за­по­че­ће­мо је­дан ди­ја­лог ко­ји ће нас све до­дат­но још ви­ше при­бли­жи­ти.

Ко­ли­ко су на­ши гра­до­ви уоп­ште при­сту­пач­ни ин­ва­ли­ди­ма, да ли се о том про­бле­му до­вољ­но раз­ми­шља при­ли­ком пла­ни­ра­ња и про­јек­то­ва­ња и хо­ће ли се у до­глед­но вре­ме то пи­та­ње ре­гу­ли­са­ти прав­ним пу­тем?

– Си­ту­а­ци­ја се раз­ли­ку­је од гра­да до гра­да. Бе­о­град и Но­ви Сад су да­нас мно­го при­сту­пач­ни­ји не­го пре 10 го­ди­на. Во­ди се ра­чу­на при­ли­ком пла­ни­ра­ња и ре­кон­струк­ци­ја, те при­ли­ком на­бав­ки но­вих во­зи­ла јав­ног пре­во­за. Су­гра­ђа­ни са ин­ва­ли­ди­те­том ак­тив­но уче­ству­је у ра­ду град­ских ор­га­на. По­ме­ну­ли сте из­ра­ду Стра­те­ги­је за при­сту­пач­ност и ту је Но­ви Сад, пр­ви град у Ср­би­ји ко­ји ће је усво­ји­ти. Што се ти­че за­ко­на, они по­сто­је, Ср­би­ја је ме­ђу пр­вим зе­мља­ма ко­је су пот­пи­са­ле и ра­ти­фи­ко­ва­ле Кон­вен­ци­ју УН о пра­ви­ма осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том. Има­мо и је­дан од на­пред­ни­јих за­ко­на про­тив дис­кри­ми­на­ци­је осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том. Про­блем је на­рав­но, при­ме­на ових за­ко­на.

Ка­ко омо­гу­ћи­ти ко­ри­шће­ње но­вих тех­но­ло­ги­ја за олак­ша­но кре­та­ње ко­ри­сни­ка ин­ва­лид­ских ко­ли­ца, сле­пих и сла­бо­ви­дих у цр­кве­ним објек­ти­ма? Ве­ли­ки број ту­ри­ста ис­ти­че да Бе­о­град у том сми­слу ни­је при­сту­па­чан град.

– Нај­бо­ље је кон­сул­то­ва­ти се нај­пре са вер­ни­ци­ма са ин­ва­ли­ди­те­том а за­тим тра­жи­ти по­моћ струч­ња­ка да се про­на­ђу нај­бо­ља ре­ше­ња. Но­ве тех­но­ло­ги­је се сва­ко­днев­но раз­ви­ја­ју а че­шћом при­ме­ном ће­мо обез­бе­ди­ти и да њи­хо­ва це­на бу­де ни­жа. Не­ки про­из­во­ди ко­ји слу­же да олак­ша­ју кре­та­ње осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том, ко­ја смо до ју­че уво­зи­ли, по­чи­њу да се про­из­во­де у до­ма­ћој ин­ду­стри­ји што је ве­ли­ка ствар. Нај­бо­љи при­мер за то је гу­ме­на тра­ка за аси­стен­ци­ју сле­пим и сла­бо­ви­дим осо­ба­ма, ко­ју смо уво­зи­ли из Ита­ли­је, а ко­ју са­да про­из­во­ди „Ти­гар“ из Пи­ро­та.

Што се ти­че ту­ри­ста, Бе­о­град је у сми­слу при­сту­пач­но­сти ту­ри­стич­ких ин­фор­ма­ци­ја, ве­о­ма не­при­сту­па­чан град. Не­дав­но сам про­чи­тао вест да је чу­ве­ни За­бра­ње­ни град у Ки­ни по­стао при­сту­па­чан. За то вре­ме, код нас, на ула­зи­ма на Бе­о­град­ску твр­ђа­ву ви не­ма­те ин­фор­ма­ци­је о то­ме ко­ли­ко су зах­тев­не и ко­ли­ко ду­го тра­ју шет­ње до ло­ка­ли­те­та ко­ји же­ли­те да по­гле­да­те, на при­мер Цр­ква Ру­жи­ца са ка­пе­лом Све­те Пет­ке. Ка­да до­ђем у не­ки не­по­знат град и имам че­ти­ри пет са­ти вре­ме­на да оби­ђем зна­ме­ни­то­сти, ве­о­ма би ми зна­чи­ло да знам ко­ли­ко ће ми вре­ме­на то све од­у­зе­ти и ко­ли­ко је ко­ја ру­та фи­зич­ки зах­тев­на. По­себ­но уко­ли­ко са со­бом во­дим дво­је де­це од ко­јих је јед­но у ко­ли­ци­ма.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

У скла­ду са од­ред­ба­ма Кон­вен­ци­је Ује­ди­ње­них на­ци­ја о пра­ви­ма осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том, Уста­вом, за­ко­ни­ма и стан­дар­ди­ма Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, прин­ци­пи ко­ји­ма се тре­ба ру­ко­во­ди­ти ка­ко би се обез­бе­ди­ло по­што­ва­ње стан­дар­да при­сту­пач­но­сти су:

1. При­ступ – Сва­ко би тре­ба­ло да бу­де у мо­гућ­но­сти да уђе у објек­те или јав­не по­вр­ши­не, без ту­ђе по­мо­ћи, са ла­ко­ћом и без осе­ћа­ја сти­да.

2. Упо­тре­ба – Сва­ко би тре­ба­ло да је у мо­гућ­но­сти да ко­ри­сти објек­те и јав­не про­сто­ре са под­јед­на­ком ла­ко­ћом. Про­јек­то­ва­ње, из­град­ња, одр­жа­ва­ње и упра­вља­ње об­је­ка­ти­ма не сме­ју да оте­жа­ва­ју ко­ри­шће­ње јед­ној осо­би у од­но­су на дру­гу.

3. За­до­вољ­ство – Сва­ко за­слу­жу­је пра­во да ужи­ва у окру­же­њу.

4. Без­бед­ност – Сва­ко има пра­во да жи­ви, ра­ди и да се од­ма­ра у без­бед­ном окру­же­њу. Про­јек­то­ва­ње, из­град­ња, одр­жа­ва­ње и упра­вља­ње објек­ти­ма мо­ра­ју да омо­гу­ће без­бед­ност сва­кој осо­би.

5. Об­зир­ност – Сва­ко за­слу­жу­је да му се по­све­ти под­јед­на­ка па­жња од стра­не оних ко­ји одо­бра­ва­ју, про­јек­ту­ју, гра­де, одр­жа­ва­ју и упра­вља­ју објек­ти­ма и јав­ним про­сто­ри­ма.

6. Естет­ски кри­те­ри­ју­ми – Ре­ше­ња ко­ји­ма се оства­ру­је при­сту­пач­ност тре­ба да бу­ду не­у­па­дљи­ва, ле­па и у скла­ду са ам­би­јен­тал­ном це­ли­ном.

УЧИНИТЕ ПРИСТУПАЧНИМ НАШЕ СВЕТИЊЕ

Но­ви Па­зар је је­дан од пет гра­до­ва у ко­ји­ма ће то­ком на­ред­них го­ди­ну да­на би­ти по­кре­нут про­је­кат Без пре­пре­ка. Ар­хе­о­лог Ана Ни­ша­вић, ло­кал­ни парт­нер ЦРИД-a за Но­ви Па­зар, ви­де­ла је мо­гућ­ност да се кроз овај про­је­кат про­мо­ви­ше и иде­ја о бо­љој при­сту­пач­но­сти на­ших ма­на­сти­ра и цр­ка­ва ко­ји се на­ла­зе у око­ли­ни да­на­шњег Но­вог Па­за­ра, од­но­сно Ста­рог Ра­са. Сво­јим исто­риј­ским, кул­тур­ним и умет­нич­ким зна­ча­јем ове цркве по­ста­ле су део нај­у­жег из­бо­ра свет­ских кул­тур­них до­ба­ра, и као та­кви упи­са­не су на Ли­сту свет­ске ба­шти­не – Ма­на­стир Сту­де­ни­ца (1986), Ста­ри Рас са Со­по­ћа­ни­ма, што је це­ли­на ко­ја укљу­чу­је и Цр­кву Све­тог Пе­тра и Па­вла у Ста­ром Ра­су, и Ма­на­стир Ђур­ђе­ве Сту­по­ве код Но­вог Па­за­ра (1979). Сва­ки од ових спо­ме­ни­ка но­си у се­би сво­је­вр­сне и из­у­зет­не исто­риј­ске, ар­хи­тек­тон­ске, ли­ков­не и кул­тур­не вред­но­сти, због ко­јих су увр­шће­не у про­је­кат Tran­sro­ma­ni­ka европскe културнe туристичкe рутe. Са­вет Евро­пе је увр­стио овај про­је­кат у про­грам Глав­ни европ­ски пу­те­ви кул­ту­ре. Сва­ко­днев­но их по­се­ћу­је вер­ни на­род из це­ле Ср­би­је и ту­ри­сти ме­ђу ко­ји­ма је ве­ли­ки број осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том.

До­бри при­ме­ри су Ма­на­стир Св. Ни­ко­ле, Кон­чул, ко­ји се на­ла­зи на­до­мак Ра­шке, за­тим Цр­ква Св. Тро­ји­це у Со­по­ћа­ни­ма, као и Пе­тро­ва цр­ква и цр­ква све­тог Ни­ко­ле у Но­вом Па­за­ру, ко­је су де­ли­мич­но при­сту­пач­не осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том, уз са­вла­да­ва­ње јед­ног или ви­ше сте­пе­ни­ка. На­жа­лост, уз ве­ћи­ну ових цр­ка­ва не по­сто­је при­сту­пач­не го­сто­прим­ни­це, ко­на­ци, су­ве­нир­ни­це, то­а­ле­ти. Мо­на­хи­ње Ма­на­сти­ра Св. Ни­ко­ле, Кон­чул, за­ла­жу се да се, при­ли­ком из­ра­де про­јек­та су­ве­нир­ни­це и то­а­ле­та, исто­вре­ме­но по­ве­де ра­чу­на о стан­дар­ди­ма по­треб­ним осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том. У то­ку је про­је­кат уре­ђе­ња пор­те Пе­тро­ве цр­кве, где је ак­це­нат упра­во на ре­ше­њу про­бле­ма не­при­сту­пач­но­сти кроз из­град­њу аде­кват­ни­јих ста­за и то­а­ле­та. Та­ко­ђе је у пла­ну да се ура­де и при­сту­пач­ни­је ста­зе у пор­ти Ма­на­сти­ра Ђур­ђе­ви Сту­по­ви као и адап­та­ци­ја ма­на­стир­ског ком­плек­са (про­дав­ни­ца, то­а­ле­ти).

Ка­да су у пи­та­њу ова­ко зна­чај­ни објек­ти у кул­тур­ном и исто­риј­ском сми­слу ни­је ла­ко ре­ши­ти про­бле­ме не­при­сту­пач­но­сти. Ма­на­сти­ри су по­ди­за­ни на до­ста не­при­сту­пач­ним и бре­жуљ­ка­стим те­ре­ни­ма, са при­род­ним на­ги­би­ма. На слич­не про­бле­ме се на­и­ла­зи и у дру­гим зе­мља­ма, ре­ци­мо у Грч­кој на Ме­те­о­ри­ма или у Ма­на­сти­ру Бер­га у Шпа­ни­ји. При­сту­пач­ност не сме да угро­зи или уни­шти ар­хи­тек­ту­ру, ма­те­ри­ја­ле и ка­рак­тер ко­ји обје­кат чи­ни зна­чај­ним. Сви објек­ти би тре­ба­ли да се са­чу­ва­ју у аутен­тич­ном ста­њу, а ме­ре за­шти­те под­ра­зу­ме­ва­ју стро­ги кон­зер­ва­тор­ски при­ступ.

[Срђан Ранђеловић]

 

 

У крагујевачкој Саборној цркви данас је први пути служена крстовданска литургија на знаковном језику који разумеју особе оштећеног слуха. Крстовданској литургији, коју је служио владика шумадијски Јован са свештенством шумадијске епархије, присуствовали су чланови Удружења глувих и наглувих особа у Крагујевцу и ученици Школе за образовање деце са оштећеним слухом. Свештеник Саборне цркве Зоран Врбашки рекао је да је службом на знаковном језику особама оштећеног слуха омогућено да разумеју њен садржај. Како је рекла тумач за знаковини језик, Катарина Вученовић  у овом послу најтеже преводити верске обреде због специфичности терминологије коју је тешко прилагодити глувим особама, односно речнику који користе.

 

Аутор: Гордана Мировић

 

Извор: Радио-телевизија Крагујевац

 

 

 

Митрополија

[Solomon Kane]

Заиста сјајно! Свака част! 

[Драгана Милошевић]

Za svaku pohvalu!

[marko_13]

Све похвале.

[Драгана Милошевић]

Требаће нам више тумача.

Ово би требало да буде пракса, не изузетак.

[мирођија]

Достојан догађај данашњег празника.

Слава Богу.

[marko_13]

o ovome treba vise govoriti.

[мирођија]

 Пре неких годину ипо до две, на нашем сајту смо постављали вести из Русије са великом радошћу што се тамо већ увелико врше службе на знаковном језику,чак и у тамницама.

Зато се надамо да ће и наши свештеници успети да све више користе овај језик.

[obi-wan]

https://www.pouke.org/forum/topic/29232-akcija-hitnog-sakupljanja-novca-za-odrzavanje-foruma-i-sajta/

[Nikolajj]

То је део мисије, наших православаца тако и треба.

[Guest]

ovo je zaista velika stvar, svaka čast...ovo treba svaki veći grad da ima!!!

[Лидија Миленковић]

  Била сам на литургији, и заиста је било дирљиво,почев од њиховог узбуђења, и мале збуњености када смо изашли да дочекамо владику, па све до краја када су насмејани излазили из цркве живо комуницирајући међу собом својим, знаковном језиком.

 Дај Боже да их видим опет на будућим литургијама.

[Guest - . . .-]

[Guest - . . .-]