Дан ослобођења Прњавора и Бања Луке на Аранђеловдан 1918. године

[Raymond Red Reddington]

http://www.jadovno.com/intervjui-reportaze/articles/dan-oslobodjenja-prnjavora-i-banja-luke-na-arandjelovdan-1918.html#.Uo3rbeKnHcc

 

Дан ослобођења Прњавора и Бања Луке на Аранђеловдан 1918. године

 

*текст посвећен страдалим ратницима нашег краја од 1914. до 1918. године

    Датум који се данас празнује као дан потписивања Дејтонског споразума је много значајнији датум у нашој босанско-херцеговачкој историји и историји прњаворског подручја. Наиме, на данашњи дан је ослобођен Прњавор а одмах затим и Бања Лука, те је тиме званично означен и крај аустро-угарске владавине.
Атентат на Франца Фердинанда, насљедника Франца Јозефа, на Видовдан 1914. године у Сарајеву био је повод Аустро-Угарској да уручи Србији понижавајући ултиматум. Србија је овај ултиматум одбила а 28. јула 1914. Аустро-Угарска је објавила рат краљевини Србији. У Сарајевском атентату су учествовали чланови „Младе Босне“ револуционарне омладинска организација, која се борила против окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, а за њено припајање Србији и другим јужнословенским земљама. Поред Гаврила Принципа, ту су још били и идеолог организације Владимир Гаћиновић, Богдан Жерајић, Недељко Чабриновић, Данило Илић, Боривоје Јевтић, Трифко Грабеж, Јездимир Дангић, Вељко и Васо Чубриловић, Мухамед Мехмедбашић, Иво Крањчевић, нобеловац Иво Андрић, Добросав Јевђевић и прњаворчанин Цветко Поповић, син познатог учитеља из Прњавора Ђоке Поповића. Убрзо након сарајевског атентата, настали су прогони и линч српског народа гдје год се он налазио па и у цијелој Босни и Херцеговини. Над Србима се тада врши такав терор да нису поштеђена била ни дјеца и жене. Срби су стријељани, вјешани, клани, спаљивани те одвођени у конц логоре који су били многобројни. Први су се на удару нашли угледни Срби и њихова имовина. Шиканирања, хапшења, погроми и убиства Срба збила су се у више градова Војводине, Босне, Херцеговине, Славоније и Хрватске и Словеније. Најжешћи терор над Србима је био у Босни и Хрватској.  Велики број Срба био је стрељан или објешен, понекад по судској пресуди, а много чешће без ње. Непосредно пред почетак и током Првог светског рата, пријеки војни судови осудили су на смрт и побили велики број Срба цивила, док је војска убијала без суда. Страдања Срба је тада било у скоро свим градовима Босне и Херцеговине. Ове злочине су најчешће радили шуцкори, злогласна паравојна формација коју је основала аустро-угарска власт, углавном од муслимана и римокатлика.

    Шуцкори у Босни су предвођени Адемагом Мешићем, великим српским крвником из Тешња, каснијем доглавнику Анте Павелића у Независној држави Хрватској. Шуцкори су имали неограничену слободу да убијају Србе, да их понижавају, пљачкају, да им пале куће, да скрнаве и пале цркве и манастире. Само ће бити довољан један примјер, а ради се о селу Клепци, познатом по геноциду над Србима у 2 свјетском рату. Наиме, шуцкори су цркву у Клепцима демолирали, одежде издерали, намјештај уништили а у светом путиру вршили нужду. Тако је прошла већина српских богомоља у том периоду. Они су клали, одсијецали уши и носеве, копали очи, боли ножевима,набадали дјецу на нож, бацали у ватру, силовали, шибали, мучили глађу и жеђу итд. Римокатоличка А-у монархија имала је и сталну подршку Католичке цркве. Инспиратор свих антисрпских радњи у Босни је био католички бискуп врхбосне Јосип Штадлер. Власт је наредбом од 26.јуна 1914.године укинула крсне славе у дотадашњој традицији, те забранили српске тробојнице, а следеће године и српски језик и ћирилицу. Након првих упада Аустро-Угарске војске на територију краљевине Србије 12. августа 1914. године почео је и велики злочин над српским народом у Србији јер је окупаторска војска вјешала и стријељала цивилно српско становништво без обзира на пол и године живота. Нарочито су у Мачви почињени грозни злочини о чему је европску јавност обавијестио швајцарски лекар Арчибалд Рајс. Губици српске војске током борбених операција у 1914. години односно у церској, дринској и колубарској бици били су 163.573 официра, подофицира и војника избачених из строја. У злочину над српским војницима, а нарочито над цивилима, углавном женама и дјецом су вршили најжешће хрвати и муслимани у аустроугарским редовима.

    Као најбоља јединица аустроугарске војске је сматран Други босанскохерцеговачки пук који је одликован са 42 медаље за храброст, највише у цијелој царској армији. Неки пукови су бројали само по 7-8 ордена. Златну медаљу за храброст су носила 106 војника из Босне, углавном муслимана и Хрвата који су се доказали при убијању Срба. Постоји податак да су муслимани и Хрвати из БиХ добили 33.000 разних одликовања за храброст и борбе против Срба.

    Један од идеолога усташког покрета, оснивач крижара и сличних организација фрањеваца, часних сестара и католичке омладине који је био ђак Бањалучке гимназије, школовао је генерације будућих кољача и убица Срба, Јевреја и Рома. То је био Ханс Иван Мерц кога је папа Јован Павле II прогласио за блаженог 2003.године на Петрићевцу у Бањалуци. Он је за вријеме I свјетског рата инспирисао Хрвате да се боре против православних Срба, Јевреја и Рома и свих оних који нису били католици. Његов утицај је остао толико јак да су из његовог самостана у Петрићевцу кренуле прве групе усташа и фрањеваца да кољу Србе у Бања Луци и околини током Другог свјетског рата.

 

 
     Спроводећи геноцид над српским народом створена је мрежа концентрационих логора широм Босне. Најпознатији су били у Добоју, Бихаћу, Броду, Старој Градишци, Вишеграду и другим мјестима. Ничу нови логори у околини: Туроњ, Арад, Кечкемет, Коморан, па до надомак Беча: Шопроњек, Нежидер, Телерсдорф, итд. При томе су бирани највиђенији и најугледнији Срби, а нарочито учитељи, свештеници, трговци и чиновници. Напомињемо да су таоци били Иво Андрић, Алекса Шантић и Светозар Ћоровић и бројни други великани. Посебно суров обрачун извршен је са српском интелигенцијом - са учитељима, наставницима, ђацима и студентима. Њима је организовано више исконструисаних и намјештених суђења, неколико процеса у Сарајеву 1914, 1917, у Бањој Луци 1915-1916. У Босни је било логора у које су интернирана чак и деца као што је добојски. У тим логорима страдало је више од 100 000 људи, док је само у добојски логор интернирано око 46.000 Срба.

    Окупациона аустроугарска власт је настојала да Србе из источне Херцеговине и горњег Подриња пресели и те просторе настани католичким становништвом. Окупатор би на тај начин остварио и основну намеру да створи  тампон зону, који би раздвојио Србе са једне од Срба на другој страни Дрине, односно Србе у Србији од Срба у БиХ. То је био и још један од разлога формирања логора у Добоју. Многи Срби из Прњавора и ових простора ухапшени су и мучени у сабирном логору смрти у Добоју. Добој је постао масовна гробница за хиљаде Срба из свих дијелова Босне и Херцеговине. Једна група прњаворчана је одведена и заточена у злогласну Кулу у Броду док су други депортовани у добојски логор а неки су касније одведени у логор у Араду.

    Заточени су били прото Јовановић, Стево Остојић, Тешо Тодоровић, Недо Спасојевић, поп Јосип Ракић, а међу интерниране поп Душан Џабић, Тешо Поповић, Милија Ракић, Јефтан Ковачевић, Мирко Вулић, Станко Симић, поп Милан Милановић,поп Дамјан Ђурица, штрбачки свештеници Ђорђо Врањешевић и Вељко Бабић, који је касније био и заточеник логора Дахау са владиком Николајем и другим српским свештеницима.

    Срби су у добојском логору били смјештени у загађене, дрвене коњске бараке у којима су лечени коњи оболели од разноразних болести. Те коњске бараке су биле на десној обали реке Босне, више ушћа реке Спрече у Босну. Окупатори су обољеле поцркане коње побацали у ријеке или покопали у оближње јаме у ледине у подножју села Липац и Придјел.

    У добојски логор је од 27. децембра 1915. године, када је стигао први транспорт Срба, па до 5. јула 1917. године, када је остао без иједног логораша, било затворено 45.791 Срба,  из БиХ 16673 мушкарца и 16996 жена са дјецом, 9182 стараца и војника из Србије и 2950 из Црне Горе.  Велики број Срба је отпремњен из Босне у логор у Араду, од којих су многи тамо помрли. Тамо су Срби држани зими у леденим просторијама, на бетонском поду од чега су им се смрзавале руке и ноге. Тако је много младих логораша изгубило руке или ноге ампутацијама и остало богаљи. Логор у Арадској тврђави је основан и почео да ради пре почетка рата. У њему су у том периоду листом били цивили од чега је био знатан број жена и деце. О томе постоје документа, бројни записи очевидаца несрба. Србе у Араду су мучени су жеђу,глађу, везивали су их и тукли на мртво, стављали им гвоздене окове, жене су силоване.

    Један румунски љекар др Брандуша, који је био у прилци да види шта се у логору дешава, запањен, причао је свом пријатељу адвокату Штефану Чичо Попу, посланику у мађарском парламенту: "Господине посланиче, ово није логор, ово је пакао! Прво што сам видео и упамтио то је мртва мајка са живим дететом у наручју. То се не да описати ". Услед таквог третмана само за првих седам месеци, од августа 1914па до марта 1915. умрло је 1.772 логораша. Зна се да је у Араду побијено преко 50 000 Срба. Услови у овим концентрационим логорима су били тако страшни да је преко 30% заточеника умирало већ после два до три дана. Према званичном извештају Међународног црвеног крста од 19. септембра 1917. године, у тим логорима, искључиво смештеним на територији Немачке, Аустрије и Бугарске, било је 156.630 српских официра и војника: у Немачкој 25.879, у Аустроугарској 96.363 војника и 709 официра и у Бугарској 31.942 војника и 189 официра. У Турској је било око 5.000 српских заробљеника, који су пребачени из Аустроугарске у Турску за рад у тамошњим рудницима и на изградњу багдадске железничке пруге. Ово је само број који су признале те земље Црвеном крсту. Да не помињемо да су војске све три државе од почетка рата свакодневно на најбезочнији начин кршиле Хашку конвенцију о ратовању на копну, убијајући рањенике, болничко особље, црквене великодостојнике, ратне заробљенике итд. Кад је у децембру 1914. умро Лука Џабић, свештеник из Винске (кот. Прњавор), отишао је његов син Душан, такође свештеник, тврђавни команданту Хегедиша, да га замоли за дозволу, да оца сахрани у гробљу у Араду и да за то у вароши купи пристојан лес и остало , што је потребно за сахрану. Хегедиш је дочекао младог свештеника са ужасним грдња и рекао му за мртвог оца: "Можда иу том старом лежи какав шуфт!" Премда је било стотине затворених интернираних свештеника није им се никако дозвољавало, да опоју мртваца.

    Српска војска је средином 1916. пребачена на солунски фронт. После две године рововских борби, 15. септембра 1918. године српске јединице су пробиле непријатељски фронт на планини Ниџе и кренуле у незаустављиво ослобађање Србије и осталих српских и југословенских земаља. Бугарска је потписала капитулацију већ 30. септембра 1918. године. Аустро-Угарска је капитулирала 3. новембра 1918. године а Немачка 11. новембра 1918. године.

    Тако је за Србе и Србију завршен Први свјетски рат. Ни један народ у свету није претрпео толике губитке и пустошења као српски народ који је изгубио 28% свог становништва. Нема већег геноцида у Првом свјетском рату од геноцида над Србима.

    Људски губици Србије били су око 1.300.000 људи што износи трећину предратног становништва. Краљевина Србија је у току рата мобилисала 707.343 војника, тј. 40% свих мушкараца од чега је погинуло 369.818 војника или више од 50% мобилисаних.Губицима српског народа треба придодати и преко 300.000 Срба страдалих на територији Аустро-Угарске и у борбама у Црној Гори, као и у борбама српских добровољаца на Румунском фронту. Из свега поменутог следи да укупне жртве српског народа у Првом светском рату премашују цифру од 1.600.000 мада ни овај број није коначан.

    Више од 50.000 Срба са подручја данашње БиХ је учествовало као добровољци у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године.  Још и раније 1876/7 Срби из Босне су имали у Србији „Добровољачки кор“ од три батаљона под командом Нићифора Дучића, а у Црној Гори неколико батаљона. Од 1904.године босански Срби се масовно јављају и у комитске јединице када се почела организовати четничка акција за Стару Србију. Добровољци из Босне су масовно одлазили у Балканске ратове против Турске и Бугарске те се борили под Скадром, код Љеша, на Трабошу...затим у каснијим биткама на Дрини, на Власини, Кајмакчалану, Добруџи итд. У овим ратовима су учествовали и муслимани који су осјећали своју националну српску припадност. Један од најпознатијих је био и Хуснија Куртовић, српски херој који је погођен у груди узвикнуо:“Није ми жао, Србија ће бити царевина...!“

    Од 1915.године је у Србији организовано три добровољачка батаљона од остатака четничких одреда и добровољаца који су дошли из Америке, те од добровољаца из Русије пристиглчих који су убачени у четврти батаљон. Њих је стигло око 1050 из Русије. У Првој српској добровољачкој дивизији је било 12.563 војника и официра од чега 4.997 из Босне и Херцеговине. Добровољци Војина Танкосића, познатијим као Војвода Вук, су као најхрабрији подизали морал осталим војницима.

    Велики број Срба је страдао управо у аустро-угарској војсци јер је окупаторска власт масовно мобилисала Србе у своје редове и слала их широм европских ратишта да гину за Аустро-угарску монархију. Срби су учествовали на свим фронтовима  а нарочито на италијанском и источном фронту. Многи Срби прњаворског краја су учествовали као добровољци на српској страни предајући се на фронту савезницима. Срби су се на источном фронту масовно предавали Русима и од њих су формиране добровољачке јединице које су касније упућиване на Солунски фронт.

    На солунском фронту је било доста бораца из Прњавора и околине а остао је упамћен по својој храбрости Марко Моравац из Мравице који се као припадник аустро-угарске војске са још неким прњаворчанима предао Русима и послије учествовао на фронту у Добруџи а касније и у пробоју Солунског фронта. Марко је за испољену храброст био носилац бројних српских, руских и француских одликовања. У Прњавор се вратио као капетан 1. Класе. Његово име је послије рата спомињано на војним академијама као примјер за храброст.

    Поред Моравца, многи Прњаворчани су се обрели на Солунском фронту али нажалост ми данас нисмо у могућности да знамо њихова имена, управо из разлога јер су Срби незаинтересовани за за своју историју као и за славну прошлост својих предака. Тако од више стотина добровољаца, данас имамо податке само за неколицину. Споменућу само добровољце из села Штрпци, за које захваљујући посљедњем живом солунцу Игњатић Милошу имамо податке и из чијег примјера се види колико је било расположење нашег народа за ослобођењем од вијековног робовања. Штрпци су једино село уопште под аустро-угарском окупацијом које је дало толики број добровољаца који су учествовали на српској страни, да је послије рата било познато по томе. Наиме, само из Штрбаца је на Солунском фронту је било 27 добровољаца које знамо поименице.

То су били: Бабић Дујак, Бојановић Никола, Брковић Петар, Бокур Вид, Бокур Томо, Васић Стјепан, Вејић Михајло, Гатарић Арсеније, Дарадан Симеун, Живковић Васкрсије, Игњатић Милош, Кесер Драгић, Маринковић Лазар, Милутин Коста, Милутин Василије, Мусић Симеун, Продановић Јово, Симеунчевић Глигор, Сегић Петар, Станић Никола, Томаш Саво, Томић Миле, Тривичевић Петар, Чавић Симеун, Чавић Јово, Хранитељ Стефан, Шарчевић Јово.
Бабић Дујак и Чавић Јово су страдали прије пробоја солунског фронта, Дујак је умро од тифуса а Јово је страдао при повлачењу преко Албаније од шиптарских банди. Преко Албаније су прешли Мусић Симеун и Игњатић Милош, док су остали дошли као добровољци из Русије, гдје су у Одеси формиране добровољачке јединице. Русима су се предали на фронту у Галицији. Васић Стјепан, Милутин Василије и Станић Никола су страдали на пробоју солунског фронта и сахрањени су на Зејтинлику-војничком гробљу и њихове гробове смо посјетили приликом поклоничког путовања у Грчку 2009.године. Петра Брковића су Нијемци стријељали у чувеном окршају код Каиновића млина у Штрпцима новембра 1941.године а Хранитељ Стефана и Кесер Драгића су убили четници по завршетку Другог свјетског рата.

    Када је крај Првог свјетског рата био евидентан, сазван је састанак у хотелу „Поповић“ под вођством учитеља Душана Богуновића а расправљало се о стању у земљи и политичкој ситуацији. На том састанку су присуствовали Стево Остојић, Тошо Тодоровић, Тешо Ковачвић, Богдан Бошковић, Тривун Ђермановић, Марко Марковић и Тешо Поповић, власник хотела. Предсједник прњаворског среза је тада био Пољак Потуцко те је и он сазвао састанак у градској вијећници 25.октобра 1918.године на коме се расправљало о оснивању заштитних одреда од грађана Прњавора који би требали да штите грађане од тобоже војске која се враћала са фронта. Овај приједлог је од већине Срба одбијен јер су били таквог става да је то наша војска и да народ нема потребе да се плаши. Убрзо након састанка је Потуцко напустио Прњавор, а у граду је основано Народно вијеће већ почетком новембра. Важан дио његове делатности било је спречавање нереда и пљачке.

    У Прњавору је предсједник народног вијећа био Стево Остојић а тајник Павао Уремовић. Извршни органи прњаворског народног вијећа су били Народна гарда са Војиславом Богићевићем и Рајком Опачићем на челу, те летећи коњички одред са протом Луком Давидовићем на челу. Ова гарда на челу са Рајком Опачићем је разоружала припаднике радничке компаније у Штрпцима којом је заповиједао унук Бенјамина Калаја. По повратку из војске у Народно вијеће су укључени прото Јово Јовановић и Лазар Марковић.
 

    На Аранђеловдан 21. новембра 1918. У Прњавор су ушле јединице српске војске под командом потпоручника Ратка Благотића. Тада су прњаворчани узвикивали „Живио Краљ Петар“, „Живјела српска војска“. На многим мјестима су се тада након много година завијориле српске тробојке у Прњавору. На исти дан су ослободиоци ушли и у Бања Луку и тиме је означен крај аустроугарске окупације у БиХ. Истог мјесеца се 27 срезова у Босни и Херцеговини изјаснило за присаједињење Србији, а прњаворски срез је био један од првих који је то учинио. Прњаворчани су донијели резолуцију на великом народном збору на Брашненој пијаци под пресједањем предсједника Народног вијећа Стевом Остојићем. Народно вијеће је усвојило Прокламацију 27. новембра 1918. г., којом проглашава присаједињење Босне и Херцеговине Краљевини Србији, те да се „од данас вољом народа, Босна и Херцеговина сматра саставним и нераздруживим дијелом Краљевине Србије“.

    Три дана касније 1. децембра 1918. године проглашено је уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Након уједињења се водила политика „братства триплеменог народа“ владе Краљевине СХС и потом Краљевине Југославије. Власт није дозвољавала да се говори, пише и учи у школама да су у Првом светском рату страдали Срби, а да су извршиоци злочина и геноцида били поред Нијемаца, Мађара и Бугара били и Хрвати и муслимани у редовима аустроугарске војске.
 

Нека вам је слава и хвала!

 

Пише Бојан Милијашевић, Светосавска омладинска заједница Прњавор

[Raymond Red Reddington]

    На Аранђеловдан 21. новембра 1918. У Прњавор су ушле јединице српске војске под командом потпоручника Ратка Благотића. Тада су прњаворчани узвикивали „Живио Краљ Петар“, „Живјела српска војска“. На многим мјестима су се тада након много година завијориле српске тробојке у Прњавору. На исти дан су ослободиоци ушли и у Бања Луку и тиме је означен крај аустроугарске окупације у БиХ. Истог мјесеца се 27 срезова у Босни и Херцеговини изјаснило за присаједињење Србији, а прњаворски срез је био један од првих који је то учинио. Прњаворчани су донијели резолуцију на великом народном збору на Брашненој пијаци под пресједањем предсједника Народног вијећа Стевом Остојићем. Народно вијеће је усвојило Прокламацију 27. новембра 1918. г., којом проглашава присаједињење Босне и Херцеговине Краљевини Србији, те да се „од данас вољом народа, Босна и Херцеговина сматра саставним и нераздруживим дијелом Краљевине Србије“.

 

Не Југославији.

[Биљана]

Најпознатији су били у Добоју

 

Само да ставим и овај податак (истина, нема везе са темом, али......)

 

 Поред старе цркве у Добоју постоји Спомен-костурница подигнута жртвама добојског логора. То се налази на једном узвишењу које је Црквена општина добојска откупила 1937. године. Ту су похрањене кости и посмртни остаци Срба затвореника Добојског логора. Послије 1945. године то је земљиште одузето да би опет било враћено Цркви послије  овог задњег рата. То је једно брдо сачињено од људи који су настрадали у логору. 

 

То је то брдо, тј. Спомен - костурница жртвама Добојског логора 

 

 

 

Сваке године 27. децембра се у Добоју обиљежава овај дан као Дан интернације у добојски логор у 1. Светском рату! 

[Милан Ракић]

Не Југославији.

А к`о да их је неко "питао"!

[о.Небојша]

И мој прађед је био добровољац, али у балканским ратовима.

[kordun]

Moj pranđed Vasilj,Bog da mu dušu prosti je bio također dobrovoljac,samo je završio kasnije u austrijskom logoru pa je odande sa nekim Rusima pobjegao za Rusiju i tamo ga dočekala Oktobarska revolucija u bjeloj armiji,kući na Kordun se vratio tek 1922,drugi pranđed Stanko je junak sa solunskog fronta,on je iz onih dobrovoljaca što su iz Amerike stigli na solunski front!

[Raymond Red Reddington]

Данас обиљежен Дан уласка српске војске у Бањалуку 1918. године

Служењем парастоса погинулим српским борцима у Првом свjетском рату у бањалучком храму Свете Тројице и полагањем вjенаца, данас је обиљежен Дан уласка српске војске у Бањалуку 1918. године.

Помоћник министра рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Душко Милуновић истакао је да је Први свјетски рат обиљежило херојство српске војске.

“Рат је почео великом побједом српске војске на Колубари, која је поразила далеко надмоћнијег непријатеља, а завршио се исто тако једном великом херојском побједом на Солунском фронту”, рекао је Милуновић.

Он је подсјетио да је српска војска била далеко слабије наоружана и малобројнија, али да је успјела да порази јачег непријатеља, те је пробила Солунски фронт и у снажном налету, за само 45 дана, напредовала 500 километара.

“Српска војска је 1. новембра ослободила Београд, а 21. новембра Бањалуку, и послије 415 година турске владавине и 40 година владавине Аустро-угарске, донијела слободу овим просторима”, нагласио је Милуновић.

Он каже да је аустроуграска окупација била погубна за српски народ, који је након завршетка турске власти очекивао побољшање положаја, што се није десило.

“Данас се покушава прекројити историја, па се од тог агресора жели направити жртва. Данас покушавају да атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда прикажу као терористички акт. Ако је Аустро-угарска овдје била окупациона сила, како може слободарска тежња да представља терористички акт?”, упитао је Милуновић.

Он је упитао да ли би атентат на Хитлера, у окупираној Француској, у Другом свјетском рату, био терористички акт.

Градоначелник Бањалуке Слободан Гаврановић рекао је да се овај град и данас присјећа оних који су 1918. године на ове просторе донијели слободу од вишевјековне окупације.

“На данашњи дан је потписан и Дејтонски мировни споразум, којим је утемељена Република Српска, а на нама је да сачувамо ту тековину”, рекао је Гаврановић.

Предсједник Републичког удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912-1918. године Владимир Шеварика поручио је да је 21. новембар један од најсветлих датума, не само Бањалуке, него и српског народа на овим просторима.

“Бањалука је тада, након петовјековног ропства, први пут дочекала слободу, након чега је доживјела невјероватан процват у културном, политичком, привредном и економском развоју”, подсјетио је Шеварика.

Вијенце на спомен-обележје жртвама велеиздајничког процеса на гробљу “Свети Пантелија” положили су изасланик предсједника Српске, делегације Владе, Народне скупштине, Генералног конзулата Србије у Републици Српској, Удружење потомака и поштовала српских добровољаца од 1912. до 1918. године, Борачка организација Српске, те друга бројна удружења и организације.

(БЛ – јавност)

[Raymond Red Reddington]

95 година од ослобођења: Прва Српска војска умарширала у Бању Луку 1918. године

 

Вјекови су вас изгледали, гусле су вас дозивале, храбри јунаци гинули с именом вашим на уснама, И, ето, испуњен је дуго сањани сан, пожелио Никола Костић, добродошлицу мајору Драгољубу Бајаловићу и припадницима његовог батаљона.  

Ослободиоци стигли на Аранђеловдан

Уласком српске војске у Бању Луку на Аранђеловдан, 21. новембра 1918. године, уско је повезана цијела историја аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и српски и југославенски покрет кроз цијели деветнаести вијек, а посебно рат 1914-1918. и стварање југославенске државе.

То је повезано и с каснијим и најновијим друштвеним и државним кризама с којим по правилу наступају политичке кризе које су везане не само за прошлост, будућност него и за прошлост коју неки почињу да мијењају и омаловажавају.

Догађај уласка српске војске не само у Бању Луку него и у многе друге крајеве бивше Хабсбуршке монархије, иако спада у ред свих историјских ослободилачких улазака страних војски у ратовима и послије њих давно је изгубио некадашњу ширину поштовалаоца и одушевљивача.

Архивски помени о томе, ако су заиста постојали, а морали су, као да су се давно негђе затурили. Зато су остали записи у штампи, која се сва није могла затурити и загубити.

У тој локалној бањолучкој штампи о уласку српске војске у Бању Луку може се трипут срести веома детаљан опис, први пут у новопокренутом листу "Држава", други и трећи пут у "Врбаским новинама", на 17. годишњицу и 20. годишњицу прославе 1938. године. Ти описи и прославе су историјски записи који не дају да се тај догађај заборави нити да се избрише из важних датума овог града, краја и народа.

У опису из 1935. о уласку српске војске у Бању Луку 1918. године, каже се да је ступање прве чете српских војника, ослободилаца, у Бању Луку, та војска ступила у центар Мркоњићке крајине и да је историја нашег града и историја југословенства, тај велики дан забиљежила златним словима, јер је то био необично радостан и значајан датум, којег су кршни Крајишници чекали вјековима.

Тог дана чуло се на све стране само весело и одушевљено клицање: "Наша Бања Лука је слободна", "Братска ослободилачка војска нам долази", "Живјела српска војска, живио краљ Петар ослободилац".

Било је то одушевљење какво се не памти и какво се само у историјским размацима понавља. Било је то одушевљење које прелази у делиријум, у којем је учествовао цијели југославенски народ, сва племена и све вјере. Тог тренутка било је спроведено јединство народа и јединство државе, без државно-правних церемонија и формалности. Узрок томе је био то што је национално ослобођење испод туђинске власти наш народ стајало много крви. На многим бојиштима пали су његови најбољи витезови, див-јунаци. Остављали су своје миле и драге у градовима и питомим селима, и пошли на фронтове да се боре за слободу свог потлаченог народа. Слобода је дошла у вријеме када се мислило и код непријатеља с весељем причало, да је све свршено, да је Србија уништена и да се никада неће подићи. На радосну вијест, која се пронијела муњевитом брзином кроз Бању Луку, да српска ослободилачка војска долази, тог дана је на хиљаде и хиљаде грађана, без разлике на вјеру и племе изашло на жељезничку станицу да је што љепше украси и заспе цвијећем ослободиоце и јунаке. По први пут послије дуго година на многим домовима у Бањој Луци залепршале су се народне заставе. Триимена браћа, хитала су руку под руку, раздрагани на жељезничку станицу пред своје витезове. Када је воз стигао, тек послије подне, којег су Бањолучани очекивали пријеподне, с бедема старе тврђаве поздравили су улазак војника. А десетине хиљада грађана, ђеце, мајки, ђевојака клицало је на све стране и приредило одушевљене овације вијесницима слободе.

Војска је дошла под командом мајора Драгољуба Бајаловића, команданта Првог батаљона 13. пјешадијског пука "Хајдук Вељко". Њега је на станици поздравио кратком добродошлицом предсједник новоизабраног Народног вијећа свештеник Никола Костић, а одмах и подначелник Паво Гргић, понудивши му со и хљеб.

Предсједник Народног вијећа, Никола Костић, ступајући пред мајора Бајаловића са сузним очима које су одавале неограничену радост и љубав што у Босни поносној, у Мркоњићкој крајини виде велике ослободиоце и поздравио га ријечима:

"Жељно очекивана, браћо, добро нам дошли. Вјекови су вас изгледали, гусле су вас дозивале, храбри јунаци гинули с именом вашим на уснама, многе су се руке потајно шириле, да вас приме у загрљај. И, ето, испуњен је дуго сањани сан. Први пут ступа нога српског војника на тло крваве Крајине, хајдучко коначиште Петра Мркоњића, благословене нека су ваше стопе. Процвјетаће њиве и ливаде, пропјеваће шуме и лугови, заиграће коло браће од три имена и три вјере, заориће се химна слободе, силна, громка, никад не чувена. Ви, јунаци, који носите ране с небројених крвавих бојишта, чија је племенита крв текла за слободу нашу, ходите у наш загрљај. Остало је још јаких мишица да вам помогну доградњу велике домовине. И сестре ваше, чију неограничену љубав уживате, дошле су да вас оките цвијећем, да вам изразе сестринску милошту, милошту у пјесми опјевану какве равне у свијету нема. Мала је људска ријеч у овом часу гђе историја говори. Сувише су силни осјећаји да би их могла уста изразити. Мада би срца наша извадили, она би вам показала трзаје наше велике радости".

И док је Костић изговарао ове дирљиве ријечи, непрегледна маса непрестано је одушевљено клицала: "Живјела српска војска, живио краљ Петар Ослободилац".

Побједници дошли код браће

Пошто је на величанственом дочеку српске војске у Бањој Луци, на велики православни празник Аранђеловдан, Уједињено пјевачко друштво Срба и Хрвата отпјевало химну, пред мајора Драгољуба Бајаловића је ступио ондашњи муслимански првак хаџи Махмут-бег Џинић, познат као уклети непријатељ Аустрије, и с много љубави и топлине поздравио ослободиоце. Једна ђевојчица предала је Бајаловићу букет пољског цвијећа, набраног у ливадама и шумама око Бање Луке, што је био најдирљивији тренутак на овој свечаности.

Узбуђен братским дочеком, говорима и овацијама, у отпоздравној ријечи мајор Бајаловић је захвалио браћи на величанственом дочеку. Затим је српска војска кроз густи шпалир ђевојака и мајки помијешаних с мушкарцима, омладином и ђецом, засута хиљадама стручака цвијећа, пошла према градској тврђави. Ту је настало велико весеље, које се касније пренијело у кафану "Балкан". Одушевљењу није било краја.

Атмосфера која је владала на дочеку српске војске у Бањој Луци, детаљно је описана у новопокренутом бањолучком листу "Држава" којег је уређивао познати сликар - умјетник Шпиро Боцарић. Између осталог у листу "Држава" објављен је и говор предсједник новоизабраног Народног вијећа, свештеника Николе Костића. У истом броју листа, чланак под насловом "Када браћа као побједници долазе" објавио је Хуснија Ћумурукчић.

Ето тако су били дочекани први вијесници наше народне слободе у нашој поносној Бањој Луци. Тако су Бањолучани одушевљено дочекали своје витезове и ослободиоце 21. новембра 1918. године.

Тај јавни дан дочека слободе био је сваки дан у мислима потлаченог српског народа. Те мисли и борба српског народа од 1878. године биле су одлучујући фактор да коначан исход аустроугарске власти у Босни и Херцеговини до Првог свјетског рата буде неповољан. Уведена 1878. да онемогући српско-хрватско државно уједињење, окупација је имала потпуно супротан учинак. У вези с тим, земаљски поглавар Саркотић, закључио је годину дана прије краја рата да су Босна и Херцеговина које су 1878. године замишљене да буду "као клин између Србије и Хрватске, који ће запријечити било какав облик сједињења, током времена постале, све мање клин који раздваја, а све више ватра која набој на лијевој и десној обали спаја, што је морало довести до експлозије и што је уосталом показала 1914. година".

Пред овом Саркотићевом мишљу падају све три теорије о завјери могуће позадине Сарајевског атентата. Полицијска, Мађарска и политички злочин, то јест национални покрет за ослобођење. Исто тако падају четири школе мишљења у литератури које атентат у Сарајеву вежу за одговорност Србије за избијање рата, а то су: да иза атентата стоји Влада Србије, слободно зидарство, руска обавјештајна служба или мађарска влада.

Бројни велеиздајнички судски процеси у Босни и Херцеговини у току Првог свјетског рата вођени су да би се доказало да је Србија крива за атентат у Сарајеву, а тиме и за рат. Преокрет у рату почеће да наступа 1917. године, а већ у марту 1918, окружни надстојник Бањалучког округа је у вези с југословенском пропагандом, упозорио надлежне власти да она преноси свој бацил и овамо. Он је у тој служби уочио и православног свештеника Алексу Поповића из Добрљина, код Босанског Новог, данашњег Новог Града, као и народну интелигенцију уопште. О разлозима за политичко ангажовање један виши свештеник рекао је достојнику: "Знате да сам у политици био индиферентан, али државна политика и прогон Срба пробудили су у мени савјест мог српства, а како мени, тако сигурно иде и у другим мојим истомишљеницима. То српство нам више никад не можете истјерати". Изјаву овог свештеника, предстојник је заједљиво пропратио ријечима: "То је сигурно рђава хвала за многе амнестије и пуштања."

У југославенском покрету створила су се у свакој већој вароши од Словеније до Фоче, народна вијећа. У Сарајеву је образован Главни одбор народног вијећа 24. октобра 1918, у окрузима Окружна, а у срезовима Среска народна вијећа с 12 чланова, а у сеоским са шест. Нека подручја као у Бањој Луци се стварају самостално и постају држава у држави. Она су жељела да имају самосталан однос са српском владом. У Далмацији народна вијећа воде Срби.

Народно вијеће у Бањој Луци је образовано 29. октобра, на врху му је био Никола Костић. Бројало је 18 чланова, седморицу Срба, шесторицу Хрватра и петорицу Муслимана. Важан дио његове ђелатности било је спречавање нереда и пљачке. Ово народно вијеће је бјежало испод скута Загреба, али и Сарајева, које је слало поруке да у Бањој Луци влада хаос, да је то вијеће сепаратно, сличне етикете су добила и друга вијећа, Народно вијећо у Дубици са свештеником СлавкомВујасиновићем на челу, у Градишци са др Јовом Малићем на челу, у Санском Мосту са Чедомиром Кокановићем, у Бихаћу са Цвјетком Падовићем и слично. У Сарајеву је другог новембра 1918. основана Народна влада с Атанасијом Шолом на челу.

Снагу народним вијећима дао је пробој Солунског фронта и доласком српске војске и дијела савезничке војске почетком новембра на старе границе Хабзбуршког царства. Француз Франш Депре дао је трећег новембра 1918. године наређење да српска војска шаље своја ођељења у све југославенске крајеве да би "пружила руку елементима који имају да се организују". Српска влада је послала генерала Божидара Терзића у Босну и Далмацију. Народна влада у Сарајеву је изјавила да ће радити по инструкцијама српске владе. Њени хрватски чланови су били уз то, Муслимани су признали династију Карађорђевића, мада су прије тога били против Мајске декларације и за БиХ као посебну државу, па чак и у саставу Угарске. Саркотић је уочавао да су они били најмање инфицирани југославенском пропагандом, да Шетиф Арнаутовић води већину Турака, да су млади окупљени око Храснице, емигранти Шукрија Куртовић, Хасан Ребац уз Србију.

Своје побједе поклањали другима

Уједињење 1918. године, прије првог децембра се претворило у широк народни фронт и покрет одоздо. Цијели ланац покрајинских и мјесних скупштина доноси о томе одлуке, Фоча 5. новембра, Подгорица 26. новембра, Нови Сад 25. новембра, Далматинска влада 16. новембра дала Загребу пет дана а тај ултиматум је прихватила и БиХ.

У тренутку уласка српске војске у босанскохерцеговачке градове 1918, муслиманско становништво је то прихватило с олакшањем, а негђе и с добродошлицом. Народ се плашио освете. У једном извјештају се каже "Имају респекта само од српске војске и српских власти и имају и вјере у њих".

Уједињењем, Југославија није постигла довољан степен националне интеграције. Социјална и културна интеграција територија није окончана. Југославија је уједињена на основу учења рационалистичке филозофије с краја осамнаестог вијека која није одговарала историјској стварности. Религија је основа етничке идентификације. Демоктратија је прихваћена као средство да се држава уништи. Иза уједињења 1918. године Српски национални покрет, који је историјски утрошио највише енергије у његово стварање, прешао је из периода организованости у период дефазивности.

На југославенском простору било је 1.900.00 мртвих: само у Србији 65,63 одсто свих губитака, или 1.247.000 од тога 845.000 цивила и 402.000 војника. Од 2.900.000 изгубила је 43 одсто становништва. За Србију је уједињење било Пирова побједа. У БиХ је нестало 360.000 људи или 19 одсто, а близу трећина је отпадало на ђецу испод десет година.

Судбина револуције 1941-1945 има историјски коријен у револуцији Првог свјетског рата, пошто су Срби зарад лажног братства и јединства олако опраштали својим непријатељима, а своје ратне побједе су несебично поклањали чак и онима који су починили најтеже ратне злочине над српским цивилима. Тек у посљедњем Одбрамбено-отаџбинском рату таква наивност се није поновила, али то је, међутим, тема за неку другу прилику.

Било како било, из свечаног дочека српске војске у Бањој Луци, 21. новембра 1918. године, извирала су сва каснија сјећања и сва свечана обиљежавања те годишњице.

Штампа је поводом седамнаестогодишњице, 21. новембра 1937. године, забиљежила да се "Бањалучани с једнаким одушевљењем сјећају тих ведрих и узвишених часова и сјећаће се их вјечно".

У спомен и славу тога историјског дана Обласни одбор Народне одбране у Бањој Луци одржао је у четвртак, 21. новембра 1935, свечану сједницу у Дому краља Петра Ослободиоца. Прослава је изведена спонтано, али с одушевљењем каквим су прије 17 година дочекани први српски јунаци. Колико год то било ради њене важности, било је то и због тога што је то био први пут да је Бања Лука прославила овај знаменити датум. Био је то први пут од уједињења да се 21. новембра прославља као дан доласка и дочека српских витезовам, слави као велики дан Мркоњића Крајине. Припремајући се за тај дан и данас за њих велики и сјајан, исто тако велик и сјајан као што је био оног часа када су први српски војници побједоносно ушли у Бању Луку.

Прослава двадесетогодишњице уласка српске војске у Бању Луку, 21. новембра 1938. године, била је свечана као и дан њеног уласка 1918. године. Она је повезана с прославом тридесетогодишњице Народне одбране. За прославу су се чиниле велике припреме, основан је нарочит одбор у којем су били заступљени представници свих витешких народа и националних друштава. Одбор је издао проглас којим је позивао неђељу дана раније грађанство и сељаке из околине да учествују сви до посљедњег у овом народном слављу и програму свечаности. Поред других била је предвиђена и велика поворка сељака кроз град. Наглашено је да се тим манифестацијама оживе најљепши успомене када је прије 20 година, тада мајор, а сада потпуковник Војног округа у Бањој Луци Драгољуб Бајаловић побједоносно ушао први у Бању Луку и развио југославенску заставу.

Дан уочи националне свечаности Босанске Крајине, прослава 20. годишњице, коју је у "Врбаским новинама" описао бањолучки новинар Ганибеговић, најављен је и образложен цијели сценариј прославе. Наглашен је као дан ослобођења Босанске Крајине испод туђинског јарма и као дан 30. годишњег опстанка рада Народне одбране. У цијелој Врбаској бановини, у сваком мјесту, па и у најзабитијем селу припреман је историјски дан прославе за све Југословене. У свечаност су укључена сва витешка, национална, културно-просвјетна и остала друштва са свим својим чланством. У одборовом прогласу и позиву свим општинама и свим Крајишницима, између осталог, наглашено је: "Народно уједињење је резултат безбројних жртава задњег рата, поготово Србије, и да би и она била узалудна без слободних и побједоносних српскух жртава, као што су биле узалудне у акцији Крајишника у устанку 1875-78. и неуспјеле када је 20. августа 1876. године Крајина покушала спровести уједињење с ондашњом Кнежевином Србијом, када је 77 војвода и народних представника на Крајини издало о томе проглас. Подсјетило се на жртве Србије од Куманова до Битола и Брегалнице, од Цера и Колубаре па све до Кајмакчалана, на српске војнике и добровољце, на савезнике, с којим се срећно заврши историјско ђело ослобођења и уједињења словенског југа, с којим су ударене широке границе отаџбине".

Вјерујући да се у народној прошлости држи и узграђује будућност, жеља је била да се освјеже успомене на ове велике и историјске дане и највећи датум заједничке историје. Зато је овај дан послије 20 година био дан признања војсци ослободиоцима, дан сјећања на хероје који су свој живот жртвовали за бољу будућност нараштаја.

Крајина вјечито на мачу и пушци

Прослава 20. годишњице од првог уласка српске војске у Бању Луку била је много помпезнија него на сам дан ослобођења, на Аранђеловдан, 1918. године. Буквално, цијели град је био неколико дана у свечарском руху, окићен заставама, зеленилом и цвијећем. Југославенска застава лепршала је на свакој кући, како у центру града тако и на периферији. Вијећници Градске општине одржали су свечану сједницу  Градског вијећа у присуству изасланика команданта Врбаске дивизије пуковника Мирка Гргића, изасланика Банске управе инспектора Анте Берничевића, пољског конзула Артура Бурде, бројних делегација привредних установа, шефова државних надлештава, шефова културних, просвјетних, витешких установа и многобројних грађана.

Предсједник општине др Асим Џинић пред вијећницима је одржао свечани говор о борби за самоодржање и о историјском дану слободе и предложио да се пуковник Драгољуб Бајаловић изабере за почасног грађанина Бање Луке, што су вијећници једногласно прихватили. Једна посебна делегација је одабрана да то саопшти пуковнику Бајаловићу, који је кад му је то саопштено био необично дирнут пажњом и чашћу.

Послије завршетка сједнице формирана је дуга поворка грађана и сељака околине која је главном улицом отишла до стадиона бана Богољуба Кујунџића, који се, иначе, родио 1887. године у Лијевну. Поворку кроз град су предводили чланови Удружења добровољаца, чиновници, радници државног рудника "Лауш" с директором Миситом, ученице Пољопривредно-домаћинске школе које су биле обучене у живописну народну ношњу.

На стадиону их је френетично поздравило грађанство, које се раније сакупило. Били су ту сви родови војске, ђаци свих бањолучких школа, у ложама шефови свих државних надлештава, самоуправних тијела, представници спортских установа, соколи, а испред свих Српско пјевачко друштво "Јединство".

У центру је био командант Врбаске дивизијске области Миливоје Алимпић и пуковник Бајаловић, затим генерал Петровић и изасланик краљеве војске Војислав Костић. Војну свиту на улазу у стадион генерала Костића дочекало је командант дивизије генерал Алимпић, сви чланови Одбора за прославу с предсједником др Стеваном Мољевићем на челу уз поздравну музику.

Пошто је краљевски изасланик заузео почасно мјесто у ложи свечаност је почела. Прво су православни и католички свештеници одслужили молитве за покој душе знаних и незнаних јунака који су изгинули у рату, а на јектаније је одговарало српско пјевачко друштво "Јединство".

Свечаност је отворио предсједник Одбора за прославу и члан бившег бањолучког вијећа др Мољевић. У свом говору је приказао борбе Србије за народно ослобођење, жељу Карађорђевића да пређе Дрину, борбе Крајишника и проглас бањолучког Народног вијећа од 27. новембра 1918. године, с којим је извршено сједињење с Краљевином Србије.

Затим је предсједник Удружења добровољаца, Петар Трумић, у опширном говору приказао тежње Крајине, учешће осам хиљада крајишких добровољаца у рату за ослобођење, посљедњих својих претходника из Крајишког устанка. Мартин Зрелец, члан бившег Народног вијећа је говорио о доласку српске војске у Бању Луку и приказао одушевљење с којим су дочекани јунаци са Цера, Кајмакчалана, на чијим се мрким ратним лицима опаљеним димом и свим ратним тегобама, није читала мржња освајача и завојевача,већ се зрцала дубока словенска питомост, човјечна црта очева, браће и ослободилаца, заточеника истине, слободе и правде. Говорио је и о невољама Хрвата који су били изложени туђим господарима, о Србији као жаришту народне слободе која је својим народним духом уливала вјеру свим Јужним Словенима у коначно ослобођење и уједињење.

На све говоре одговорио је пуковник Бајаловић, који је евоцирао успомене на оне дане када је стигао у Бању Луку с батаљоном 13. пука "Хајдук Вељко". У својој ријечи комадант Врбаске дивизијске области генерал Алимпић је рекао да је Босанска Крајина од искона предњачила у свим народним покретима и због тога вјечито живјела на пушци и мачу. Вјерна ослобођењу и уједињењу и томе завјету, Босанска Крајина је међу првима прихватила луч слободе и прогласила уједњење с Краљевином Србије. На стадиону се свечаност завршила дефилеом војске Бањалучког гарнизона, који су ученици у пролазу засули цвијећем. Цијела свечаност је крунисана представом у Народном позоришту комадом "На леђима јежа".

Овим двама патриотским говорима на манифестацијама поводом уласка српске војске у Бању Луку 21. новембра 1918. године и оној из 1935 и 1938, славио се овај дан, сјећало на неправду 1914, логоре, таоце, интернирце, велеиздајничке процесе међу којима је бањолучки био највећи, на добровољце и њихово путовање преко Архангелска и Сибира до Солунског фронта, на Кајмакчалан, пут низ Вардар и Мораву, на омладинца Лазара Ђукића и његову вјереницу Мару Пиштељић, на велеиздајника Драгољуба Кесића, који је умирући изговорио ријечи: "Јавите Србији да је волим", на родитеље који су мобилисаним синовима поручивали чим ухвате прилику, да побјегну у Србију.

Била је то вјера у слободу и живот коју је најбоље сабрала пјесникиња Исидора Секулић у ове ријечи: "Крајишници као у бајци, живе без новца, али с идејама. Када погледате фотографије тих људи, видите да се сва плахост на њима спекла и осушила."

За "Фокус" пише Ђ.Микић