Шта је зло?

[marija]

Medved, klopka, lovac i Bog

Ili Bog želi da uništi zlo a ne može, ili može a ne želi; ili ne može i ne želi. Ako želi a ne može, onda je nemoćan. Ako može a ne želi, onda je zao. Ali ako Bog i može i želi da ukloni zlo, zašto onda na svetu postoji zlo?

Epikur, filozof

Činjenica da patnja postoji nesumnjivo predstavlja najveći izazov za hrišćansku veru, i predstavljala je u svakoj generaciji. Njena raspodela i stepen izgleda da su potpuno nasumični, a zbog toga i nepravedni. Osetljive duše se pitaju da li se to uopšte može pomiriti s božijom pravdom i ljubavlju.

Džon Stot, teolog

Kao mlad reporter, idealista, koji je upravo završio žurnalistiku, dobio sam jedan od mojih prvih zadataka u Čikago Tribjunu, danapišem niz od trideset članaka u kojima je trebalo da opišem profil siromašnih porodica u gradu. Pošto sam odrastao u homogenom predgrađu, gde je biti „siromašan“ značilo voziti samo jedan kadilak, brzo sam se udubio u problem siromaštva i očaj stanovništva Čikaga.

Teškoće, patnje, bol, neljudsko ponašanje čoveka prema čoveku – bila je to svakodnevna pojava koju sam sretao kao novinar. To nije bilo razgledanje fotografija iz dalekih krajeva koje se mogu videti u časopisima; bio je to stvarni životni bol, veoma blizak i ličan.

Gledao sam u oči mladu majku kojoj su upravo rekli da su njenu jedinu ćerku zlostavljali, mučili i na kraju ubili. Slušao sam svedočanstva u sudnici koja su opisivala strahote koje su izvršene nad nevinim žrtvama. Posetio sam bučne i haotične zatvore, otpad društva; siromašne staračke domove gde stari ljudi venu kad ih napuste oni koje vole; dečije bolnice gde se slabašna deca uzalud bore protiv neumoljivog napredovanja raka; delove grada gde su prodaja droge i ubistva uobičajena pojava.

Ali ništa me nije toliko šokiralo kao poseta siromašnom delu grada u Bombaju, u Indiji. S obe strane bučne, zagađene, krcate ulice, nepregledno dugačke, nalazile su se kartonske kutije i straćare, smeštene upravo pored puta gde su autobusi i automobili ispuštali izduvne gasove i garež. Gola deca su se igrala u kanalima s otpadnom vodom koja je proticala tim krajem. Ljudi bez ruku i nogu ili s deformitetima pasivno su sedeli u prašini. Insekti su zujali unaokolo. Bila je to užasna scena, mesto gde se, kako mi je jedan taksista rekao, ljudi rađaju na trotoaru, ceo život provedu na trotoaru i tu prevremeno i umru.

Zatim sam sreo dečaka od deset godina. Bio je mršav i neuhranjen, kosa mu je bila prljava i zamršena. Jedno oko mu je bilo obolelo i poluzatvoreno; drugim je odsutno gledao. Iz krasta na licu curela mu je krv. Ispružio je ruku i promrmljao nešto na hindu jeziku, verovatno je prosio. Glas mu je bio slab, beživotno jednoličan, kao da nije očekivao nikakav odgovor. Kao da više nije imao nikakvu nadu.

Gde je bio Bog na tom očajnom mestu? Ako je imao silu da u jednom trenu izleči to dete, zašto mu je okrenuo leđa? Ako voli ove ljude, zašto im ne pomogne? Da li je, pitao sam se, ovo stvarni razlog: zato što samo prisustvo tolike patnje zapravo opovrgava postojanje dobrog i milostivog Oca?

Smisao patnje

Svako doživljava bol i tugu. Nedavno smo izašli iz veka koji je, bez presedana, poznat po svojoj okrutnosti i nehumanosti, u kom se žrtve tirana, kao što su Hitler, Staljin, Pol Pot i Mao Ce Tung, broje na desetine miliona. Ostajemo nemi pred užasnom okrutnošću, ali opet naiđemo na priču koja oličava užas i tada ponovo zadrhtimo.

Nedavno sam čitao izveštaj italijanskog novinara koji je tokom Drugog svetskog rata razgovarao s raspoloženim Antom Pavelićem, pronacističkim vođom u Hrvatskoj. Pavelić je ponosno pokazao korpu nečega što je ličilo na ostrige. Rekao je da je to od njegove vojske – dvadeset kila ljudskih očiju. Mala uspomena na pokolj Srba, Jevreja i Roma.

Čitamo izveštaje o tome – o užasnom zlu kao što su holokaust, ubistva u Kambodži, genocid u Ruandi, mučenja u Južnoj Americi – i ne možemo a da se ne upitamo: Gde je Bog? Gledamo televizijske reportaže o zemljotresima i uraganima u kojima su poginule hiljade ljudi i pitamo se: Zašto Bog to nije sprečio? Čitamo statistiku da milijardu ljudi u svetu nema osnovne potrebe za život i pitamo se: Zašto se Bog ne pobrine? Ako je Bog ljubav, ako je svemoćan i ako je dobar, onda takva patnja sigurno ne bi trebalo da postoji. A ipak postoji.

Čarls Templton je takođe tražio odgovor na ovo pitanje. On se odrekao vere u Boga onog trenutka kad je video fotografiju u časopisu Lajf, na kojoj jedna Afrikanka u naručju drži svoje dete koje je umrlo zato što nije pala kiša. U svojoj knjizi u kojoj optužuje hrišćanstvo, Templton navodi mnogobrojne tragedije iz drevne i savremene istorije, a zatim kaže:

− „Bog ljubavi“ sigurno nije stvorio užas koji smo opisali – užas koji se dešava svakog dana, koji traje od početka vremena i koji će trajati sve dok je sveta i veka. To je neverovatna priča o patnji i smrti, i pošto je priča stvarna – ona je zapravo istorija sveta – jasno je da ne postoji Bog ljubavi.

Ne postoji? Da li postojanje patnje neizostavno znači da Bog ne postoji? Zar je ova prepreka veri u Boga nepremostiva? Da bih mogao celim srcem da verujem u svemogućeg Boga ljubavi, treba li da zanemarim stvarnost zla i bola oko sebe? Za mene kao novinara to jednostavno nije bila opcija. Morao sam da imam objašnjenje za sve činjenice, za sve dokaze, bez ublažavanja.

Zato sam nazvao fakultet u Bostonu i zakazao sastanak s piscem knjige Smisao patnje – knjige čiji je naslov rezimirao upravo ono što sam nastojao da saznam.

Intervju: dr Piter Džon Krift

O Piteru Kriftu volim da govorim kao o „nefilozofu“. Ne radi se o tome da on nije filozof; on je zapravo prvoklasni mislilac, s doktoratom na Univerzitetu Fordam, koji je završio postdiplomske studije na Jejlu, i s trideset osam godina iskustva kao profesor filozofije na Univerzitetu Vilanova i (od 1965) na fakultetu u Bostonu. Držao je predavanja iz predmeta kao što su metafizika, etika, misticizam, seksualnost i orijentalna, grčka, srednjovekovna i savremena filozofija, stekavši počasti kao što su Vudro Vilson i Jejl Sterling Feloušips.

Ono što me je privuklo Kriftu bila je njegova dubokoumna knjiga o patnji, u koju je vešto utkao otkrića do kojih je došao proučavajući živote Sokrata, Platona, Aristotela, Avgustina, Kjerkegora, Dostojevskog, Mojsija, Jova i Jeremije. Sve vreme on daje smernice koje konačno upućuju na Boga i Isusovu patnju.

Nije bilo drugog pristupa nego direktno ga suočiti s otvorenim Templtonovim prigovorima hrišćanstvu, oličenih u fotografiji na kojoj ucveljena majka u naručju drži svoje mrtvo dete u suvoj i pustoj Africi.

U klopci

„Da li je moguće verovati da postoji Stvoritelj koji voli ljude i brine se za njih kad je sve što je ovoj ženi trebalo bila kiša? Kako je Bog ljubavi mogao da učini tako nešto toj ženi?“ „Ko daje kišu? Ja je ne dajem; ni vi. On je daje – ili sam bar tako mislio. Ali kad sam video tu fotografiju, odmah sam znao da se to ne bi dogodilo kad bi postojao Bog ljubavi. Nema šanse. Ko bi drugi osim zlikovca ubio bebu i ucvelio njenu majku – a sve što joj je trebalo bila je kiša?… A onda sam počeo… da razmišljam o bolestima koje su harale delovima planete i nasumično ubijale… i tada mi je postalo savršeno jasno da je za inteligentnu osobu nemoguće da veruje u Boga ljubavi.“

Krift je pročistio grlo. „Kao prvo“, započeo je, „usmerio bih pažnju na njegovu reč nemoguće. Čak je i Dejvid Hjum, jedan od najpoznatijih skeptika u istoriji, rekao da je skoro neverovatno da Bog postoji. To je bar u nekoj meri razuman stav – reći da postoji mala verovatnoća. Ali reći da je nemoguće da postoji Bog ljubavi koji daleko više zna od nas, uključujući i našu budućnost, koji bi možda mogao da toleriše takvo zlo koje Templton vidi u Africi – smatram da je to intelektualna oholost.“

To me je iznenadilo. „Zaista?“ upitao sam. „Kako to?“

„Kako ograničeno ljudsko biće može biti sigurno da bezgranična mudrost ne bi tolerisala određeno kratkoročno zlo da bi se ostvarilo dugoročno dobro koje mi ne možemo da predvidimo?“, upitao je.

Shvatio sam o čemu je govorio, ali bio mi je potreban primer. „Obrazložite to“, podstakao sam ga.

Razmišljao je nekoliko sekundi. „Pogledajte to na ovaj način“ rekao je. „Da li biste se složili da je razlika između Boga i nas veća od razlike između nas i, na primer, medveda?“

Klimnuo sam glavom.

„Dobro. Zamislite medveda u klopci i lovca koji je, iz čistog sažaljenja, odlučio da ga oslobodi. Pokušava da stekne poverenje medveda, ali to ne ide, pa mora da ga uspava opijumom. Međutim, medved misli da lovac pokušava da ga ubije. Ne shvata da on to čini iz sažaljenja.

Zatim, da bi mogao da izvadi medveda iz zamke, lovac mora da ga gurne dublje u klopku kako bi opustio zategnute opruge. Da je medved polusvestan u tom trenutku, onda bi se još više uverio da je lovac njegov neprijatelj koji želi da mu nanese patnju i bol. Ali medved pogrešno razmišlja. On je doneo pogrešan zaključak zato što nije ljudsko biće.“

Krift je zaćutao za trenutak da bih razmislio o ilustraciji. Zatim je zaključio: „Kako bilo ko može biti siguran da to nije analogija koju možemo upotrebiti za odnos između nas i Boga? Verujem da ponekad Bog prema nama postupa na isti način, a mi ne možemo da shvatimo zašto nam to čini, baš kao što ni medved ne može da shvati motivaciju lovca. Kao što je medved trebalo da veruje lovcu, tako mi treba da imamo poverenje u Boga.“

Vera i predrasuda

Zastao sam da razmislim o Kriftovom argumentu, ali on je nastavio pre nego što sam stigao da odgovorim.

„Međutim“, rekao je, „naravno da ne želim da ponizim Templtona. Njegov odgovor je veoma iskrena i saosećajna reakcija na činjenicu da postoji nešto što može da se upotrebi protiv Boga. Samo u svetu u kome je teško verovati, vera može da postoji. Ne treba mi vera da prihvatim da su dva i dva četiri ili da prihvatim podnevno sunce. Postoje pitanja koja su daleko iznad toga. Ali Biblija nam opisuje Boga kao skrivenog Boga. Treba da uložite napor vere da ga pronađete. Postoje smernice koje možete slediti.

A ako nije tako, ako postoji nešto više ili manje od samih smernica, bilo bi mi teško da shvatim kako bismo imali slobodu da se odlučimo za njega. Kad bismo imali apsolutne dokaze umesto smernica, onda ne bismo morali da poričemo postojanje Boga, kao što ne poričemo postojanje Sunca. Da nema nikakvih dokaza, nikada ne bismo ni govorili o njemu. Bog nam daje dovoljno dokaza, tako da oni koji žele da ga upoznaju mogu to da učine. Oni koji žele da slede smernice, upoznaće ga.

U Bibliji piše: ‘Tražite i naći ćete.’ To ne znači da će ga svako naći; ne znači da ga niko neće naći. Neki će ga naći. Ko? Oni koji traže. Oni čija su srca odlučila da ga pronađu i oni koji slede određene smernice.“

Prekinuo sam ga. „Samo malo – malopre ste priznali da ‘postoji nešto što može da se upotrebi protiv Boga’ – da zlo i patnja jesu dokaz protiv njega“, istakao sam. „Zar niste sami priznali da zlo opovrgava postojanje Boga?“ rekao sam i udario rukom o sto. „Slučaj je završen!“ izjavio sam trijumfalno.

Krift je malo ustuknuo na moj nastup. „Ne, ne“, rekao je, odmahujući glavom. „Pre svega, dokaz nije neizostavno siguran ili ubedljiv. Kažem da u svetu postoje dokazi za i protiv Boga. Avgustin to jednostavno kaže: ‘Ako Bog ne postoji, zašto onda ima toliko dobra? Ako Bog postoji, zašto onda ima toliko zla?’

Nema sumnje da je postojanje zla argument protiv Boga – ali u jednoj od svojih knjiga naveo sam dvadeset argumenata koji ubedljivo ukazuju na postojanje Boga. Ateisti moraju da odgovore na svih dvadeset argumenata; teisti moraju da odgovore samo na jedan. Međutim, svako ima pravo da saopšti svoje mišljenje. Vera je aktivna; ona zahteva odgovor. Za razliku od razuma, koji se verno klanja dokazima, vera je pristrasna.“

Poslednja reč me je zaintrigirala. „Šta mislite kad kažete ‘pristrasna’?“

„Pretpostavimo da uđe policajac i kaže mi da je uhapsio moju ženu zbog ubistva trinaest komšija kojima je odsekla glave, i da za to postoje svedoci. Ja bih se nasmejao. Rekao bih: ‘To je nemoguće. Vi je ne poznajete onoliko koliko je ja poznajem.’ On bi rekao: ‘Gde su vam dokazi?’ Ja bih rekao: ‘Moji dokazi su drugačiji od vaših. Ipak, postoje dokazi da se to nije desilo.’ Znači, ja sam pristrasan.

Međutim, moja predrasuda je razumna predrasuda zato što je zasnovana na dokazima koje sam sakupljao u svom iskustvu. Onaj ko poznaje Boga ima dokaze – a stoga i predrasude zasnovane na tim dokazima – koje onaj ko ne poznaje Boga nema.“

Zlo je dokaz da Bog postoji

Krift je zastao nekoliko trenutaka pre nego što je dodao ovu neočekivanu napomenu: „Uostalom, dokaz o zlu i patnji može da se upotrebi u oba smera – on zapravo može da se upotrebi u korist Boga.“

Uspravio sam se u stolici. „Kako je to moguće?“, pitao sam.

„Razmislite o sledećem“, rekao je Krift. „Ako je Templton u pravu što je ozlojeđen zbog ovih događaja, to znači da zaista postoji razlika između dobra i zla. Činjenica da koristi standard za dobro da bi osudio zlo – činjenica da s pravom tvrdi kako ova užasna patnja ne bi trebalo da postoji – znači da ima predstavu o tome kako bi ovaj svet trebalo da izgleda, da ta predstava odgovara nečem stvarnom i da zato postoji realnost koja se naziva Vrhovno dobro. A to je drugo ime za Boga.“

Ovo je zvučalo kao filozofska varka. Oprezno sam pokušao da sumiram Kriftovu poentu da vidim da li sam ga razumeo. „Mislite da Templton možda nenamerno svedoči o postojanju Boga, jer time što prepoznaje zlo on pretpostavlja da postoji objektivan standard na kom zasniva svoj sud?“

„Tačno. Ako jednom studentu dam devedeset a drugom osamdeset bodova, pretpostavka je da je standard sto bodova. Poenta je u sledećem: ako Bog ne postoji, odakle nam standard dobrote na osnovu kog zaključujemo da je zlo zlo?

Štaviše, kao što je K. S. Luis rekao, ‘ako je svet tako loš… kako je ljudima ikad palo na pamet da njegovo postojanje pripišu mudrom i dobrom Stvoritelju?’ Drugim rečima, samo prisustvo ovih ideja u našem umu – ideja o zlu, dobru i Bogu kao standardu dobrote – govori upravo o tome da Bog postoji.“

Ovo je bio zanimljiv kontraudarac, pomislio sam. „Šta mislite, postoji li još neki način na koji zlo može da svedoči protiv ateizma?“ upitao sam.

„Da“, odgovorio je. „Ako ne postoji Stvoritelj, a prema tome ni trenutak stvaranja, onda je sve posledica evolucije. Ako ne postoji početak ili prvi uzrok, onda je svemir oduvek postojao. To znači da je svemir imao neograničeno vreme za evoluciju – i do sada bi sve trebalo da bude savršeno. Bilo bi dovoljno vremena da se evolucija završi i da zlo nestane. Ali zlo i patnja i nesavršenost i dalje postoje. To dokazuje da ateisti nisu u pravu u pogledu nastanka svemira.“

„Onda ateizam nije pravi odgovor na problem zla“, rekao sam.

„To je lak odgovor – rekao bih čak i jeftin odgovor“, kazao je. „Jeftin je zato što oholo govori kako je devet od deset ljudi u istoriji imalo pogrešno mišljenje o Bogu i da su zapravo verovali u laž.

Razmilite o tome. Kako je moguće da je preko devedeset procenata svih ljudi koji su ikada živeli – obično u daleko gorim uslovima nego mi – moglo da veruje u Boga? Objektivan dokaz – ravnoteža između zadovoljstva i patnje na svetu – ne bi mogao da opravda veru u apsolutno dobrog Boga. A ljudi širom sveta ipak veruju u to.

Zar su svi oni ludi? Možda i možete da kažete tako nešto ako pripadate eliti. Ili moramo, kao Lav Tolstoj, da učimo od seljaka. U svojoj autobiografiji on se hvata u koštac s problemom zla. Shvatio je da u životu postoji više patnje nego užitka, više zla nego dobra i da je stoga život očigledno besmislen. Bio je toliko očajan da je bio u iskušenju da izvrši samoubistvo. Rekao je da nije znao kako je uopšte dotad izdržao.

Zatim je dodao: ‘Ali čekajte – većina ljudi ipak izdrži. Mnogi žive u težim uslovima nego ja i ipak misle da je život predivan. Kako je to moguće? Svakako ne zbog objašnjenja, nego zbog vere.’ Naučio je ovo od seljaka i pronašao je veru i nadu.“

John R. W. Stott, The Cross of Christ, Downers Grove, Ill.: InterVarsity Press, 1986, str. 311.

Peter Maass, „Top Ten War Crime Suspects“, George, jun 1999.

Charles Templeton, Farewell to God, str. 201–202.

Vidi Evanđelje po Mateju 7:7.

Vidi Peter Kreeft i Ronald K. Tacelli, Handbook of Christian Apologetics, Downers Grove, Ill; InterVarsity, 1994, str. 48–88.

Iz knjige „Dosije: vera“, Li Stroubel, Soteria, 2007

http://www.vox-magazin.com/Medved,%20klopka,%20lovac%20i%20Bog.html

[marija]

Теодицеја (новолат. theodicea — богооправдање; од грч. θεός - бог + грч. δίκη - право, праведност) је грана филозофије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свету са постојањем свемогућег доброг божанства.

    Одакле зло онда долази када видимо да је Бог, који је добар, створио све ствари добрима?

    – Августин, Исповести

Теодицеја, или проблем зла, је класични теолошки проблем за сваку монотеистичку религију, која тврди да је све створио један свемогући и бескрајно добри бог. Проблем гласи: Како постојање свемогућег и бескрајно доброг бога помирити са чињеницом постојања зла у свету.

Бог или жели да укине зло, а не може; или може, али не жели; или пак ни не може, ни не жели. Ако жели, а не може, онда је немоћан. Ако може, али не жели, онда је зао. Али, ако Бог може и жели да укине зло, откуда онда зло у свету?

 

— Епикур

Дуалистичке религије су проблем зла решавале претпостављањем два почела (добра и зла, Бога и Сотоне, и сл.) од којих је добро начело одговорно за постојање добра а зло начело за постојање зла. Средњевековни хришћански схоластичари су порицали егзистенцију злог начела а зло су објашњавали недостатком добра, аналогијом добра са светлошћу а зла са тмином коју светлост још није обасјала. Иако је ово питање разматрано још од антике, сам термин теодицеја је увео Лајбниц (1646–1716) у своме истоименом делу, који се трудио да докаже да је овај свет најбољи од свих могућих светова и да постојање зла на свету не противречи Божјој доброти, већ је плод слободне воље човека.

Савремени амерички филозоф, Алвин Плантинга, аргументише да због слободе воље, свемогући Бог ипак није могао створити свет у којем има моралног добра, а нема моралног зла.

Бог може створити слободна створења, али не може проузрочити или одредити да она чине само оно што је исправно. Јер ако то чини, тада она, на концу нису у бити слободна ... Да би створио створења која су способна за морално добро, Он је морао створити створења која су способна и за морално зло.

[marija]

[Баба]

Ova prica može biti istinita ili ne, ali je zgodna

epizoda o logici.

Univerzitetski profesor je izazvao svoje studente sa

sljedecim pitanjem: "Je li Bog stvorio sve sto

postoji?"

Studenti hrabro povikase u glas, "Da, jeste!"

"Bog je stvorio sve?" profesor je ponovo zapitao.

"Da, profesore," odgovorise studenti.

Profesor nastavi, "Ako je Bog stvorio sve, onda je

Bog stvorio i zlo, dok ono postoji. I prema principu

da nasta djela govore o tome ko smo mi, slijedi da

je Bog zlo!"

Studenti zanijemise pred takvim odgovorom.

Profesor je bio prilicno zadovoljan sobom jer je jos

jednom dokazao studentima da je vjera u Boga samo

mit.

Jedan student je podigao ruku i zapitao profesora:

"Mogu li vam postaviti jedno pitanje profesore?"

"Naravno," odgovori profesor.

Student ustade i zapita: "Profesore, da li hladnoca

postoji?"

"Kakvo je to pitanje? Naravno da postoji. Zar ti

nikada nije bilo hladno?" Studenti su se zasmijali

na cudno kolegino pitanje.

Mladi student nastavi, "U stvari, gospodine,

hladnoca ne postoji. Prema zakonima fizike, ono sto

mi smatramo hladnocom, u realnosti je odsustvo

toplote. Svako tijelo ili objekt je podlozan

izucavanju kada posjeduje ili zraci energiju.

Apsolutna nula (-273 C) je totalno odsustvo toplote.

Svaka materija postaje inertna i nesposobna za

reakciju na toj temperaturi. Hladnoca ne postoji. Mi

smo stvorili taj pojam da opisemo kako se osjecamo

kada nemamo toplote."

Student nastavi dalje. "Profesore, da li tama

postoji?"

Profesor odgovori, "Naravno da postoji."

"Jos jednom ste u krivu profesore. Ni tama ne

postoji takodje. Tama je u stvarnosti odsustvo

svjetla. Mozemo izucavati svjetlo ali ne i tamu. U

stvari, mozemo koristiti Njutnovu prizmu da

razlomimo svjetlo u vise boja i izucavamo razlicite

svjetlosne duzine svake boje posebno. Ne mozete

mjeriti tamu. Jedna zraka svjetla moze doci u tamu i

osvijetliti je. Kako znate koliko je neki prostor

taman? Mozete mjeriti samo kolicinu prisutne

svjetlosti, zar ne? Tama je pojam koji ljudi koriste

da opisu sta se dogadja kada nema prisustva

svjetla."

Konacno, mladic upita profesora, "Gospodine, da li

zlo postoji?"

Sada 0409_feel, profesor odgovori, "Naravno, kao sto

sam to vec rekao. Vidimo to svaki dan. Svakodnevno

mozete vidjeti ljudsku necovjecnost prema drugim

ljudima. Mnostvo je primjera kriminala i nasilja

svuda po svijetu. Ove manifestacije nisu nista drugo

nego zlo."

Na ovo je student odgovorio, "Zlo ne postoji

gospodine profesore, ili bar ne postoji samo po

sebi. Zlo je jednostavno odsustvo Boga. To je isto

kao tama i hladnoca – rijec koju je covjek stvorio

da opise odsustvo Boga. Bog nije stvorio zlo. Zlo

nije kao vjerovanje ili ljubav, koji postoje isto

kao svjetlo ili toplota. Zlo je rezultat onoga sto

se dogadja kada covjek ne posjeduje Boziju ljubav u

toplote ili tama koja dolazi kada nema svjetlosti."

Profesor je sjeo i nije nista rekao.

Ime mladog studenta je bilo – Albert Ajnstajn

[Дејан]

[zejak]

Инспирисан дискусијама овде и овде, ето да започнем разговор о овој теми. За почетак ево неких текстова:

BHAGAVAD GITA

XVI. SPIRITUALITY AND MATERIALISM (Daivasura Sampat Vibhaga Yoga)

THE BLESSED LORD SAID:

1. Fearlessness, purity of heart, steadfastness in knowledge and Yoga; alms-giving, self-restraint and worship, study of one's own (scriptures), austerity, uprightness;

2. Harmlessness, truth, absence of anger, renunciation, serenity, absence of calumny, compassion to creatures, un-covetousness, gentleness, modesty, absence of fickleness;

3. Energy, forgiveness; fortitude, purity, absence of hatred, absence of pride; these belong to one born for a divine lot, O Bharata.

4. Ostentation, arrogance and self-conceit, anger as also insolence and ignorance, belong to one who is born, O Partha, for a demoniac lot.

5. The divine nature is deemed for liberation, the demoniac for bondage. Grieve not, O Pandava; thou art born for a divine lot.

6. There are two creations of beings in this world, the divine and the demoniac. The divine has been described as length; hear from Me, O Partha, of the demoniac.

7. Neither action nor inaction do the demoniac men know; neither purity nor good conduct nor truth is found in them.

8. They say, the universe is unreal, without a basis, without a Lord, born of mutual union, brought about by lust; what else?

9. Holding this view, these ruined souls of small intellect, of fierce deeds, rise as the enemies of the world for its destruction.

10. Filled with insatiable desires, full of hypocrisy, pride and arrogance, holding unwholesome views through delusion, they work with unholy resolve;

11. Beset with immense cares ending only with death, sensual enjoyment their highest aim, assured that that is all;

12. Bound by hundreds of bands of hope, given over to lust and wrath, they strive to secure by unjust means hoards of wealth for sensual enjoyment.

13. This to-day has been gained by me; this desire I shall attain; this is mine and this wealth also shall be mine in future.

14. That enemy has been slain by me and others also shall I slay. I am the Lord. I enjoy, I am successful, strong and healthy.

15. I am rich and well-born. Who else is equal to me? I will sacrifice, I will give, I will rejoice. Thus deluded by un-wisdom.

16. Bewildered by many a fancy, entangled in the snare of delusion, addicted to the gratification of lust, they fall into a foul hell.

17. Self-honored, stubborn, filled with the pride and intoxication of wealth, they perform sacrifices in name with hypocrisy, without regard to ordinance.

18. Given over to egotism, power, haughtiness, lust and anger, these malicious people hate Me in their own and others' bodies.

19. These cruel haters, worst of men, I hurl these evil-doers for ever in the worlds into the wombs of the demons only.

20. Entering into demoniac wombs, the deluded ones, in birth after birth, without ever reaching Me, O son of Kunti, pass into a condition still lower than that.

21. Triple is this, the gate to hell, destructive of the self; LUST, WRATH and GREED. Therefore, these three, one should abandon.

22. A man who is released from these, the three gates to darkness, O son of Kunti, does good to the self and thereby reaches the Supreme Goal.

23. He who, neglecting the scriptural ordinance, acts under the impulse of desire, attains not perfection, nor happiness, nor the Supreme Goal.

24. Therefore, the scripture is thy authority in deciding as to what ought to be done and what ought not to be done. Now, thou ought to know and perform thy duty laid down in the scripture-law.

=====================================================

GENESIS 2:9

9 And out of the ground made the LORD God to grow every tree that is pleasant to the sight, and good for food; the tree of life also in the midst of the garden, and the tree of the knowledge of good and evil.

GENESIS 3:1-6

1 Now the serpent was more subtle than any beast of the field which the LORD God had made. And he said unto the woman: 'Yea, hath God said: Ye shall not eat of any tree of the garden?'

2 And the woman said unto the serpent: 'Of the fruit of the trees of the garden we may eat;

3 but of the fruit of the tree which is in the midst of the garden, God hath said: Ye shall not eat of it, neither shall ye touch it, lest ye die.'

4 And the serpent said unto the woman: 'Ye shall not surely die;

5 for God doth know that in the day ye eat thereof, then your eyes shall be opened, and ye shall be as God, knowing good and evil.'

6 And when the woman saw that the tree was good for food, and that it was a delight to the eyes, and that the tree was to be desired to make one wise, she took of the fruit thereof, and did eat; and she gave also unto her husband with her, and he did eat.

7 And the eyes of them both were opened, and they knew that they were naked; and they sewed fig-leaves together, and made themselves girdles.

GENESIS 4:9-16

9 And the LORD said unto Cain: 'Where is Abel thy brother?' And he said: 'I know not; am I my brother's keeper?'

10 And He said: 'What hast thou done? the voice of thy brother's blood crieth unto Me from the ground.

11 And now cursed art thou from the ground, which hath opened her mouth to receive thy brother's blood from thy hand.

12 When thou tillest the ground, it shall not henceforth yield unto thee her strength; a fugitive and a wanderer shalt thou be in the earth.'

13 And Cain said unto the LORD: 'My punishment is greater than I can bear.

14 Behold, Thou hast driven me out this day from the face of the land; and from Thy face shall I be hid; and I shall be a fugitive and a wanderer in the earth; and it will come to pass, that whosoever findeth me will slay me.'

15 And the LORD said unto him: 'Therefore whosoever slayeth Cain, vengeance shall be taken on him sevenfold.' And the LORD set a sign for Cain, lest any finding him should smite him.

16 And Cain went out from the presence of the LORD, and dwelt in the land of Nod, on the east of Eden.

=====================================================

BOOK OF JOB 1:1-22

BOOK OF JOB 2: 9-10

9 Then said his wife unto him: 'Dost thou still hold fast thine integrity? blaspheme God, and die.'

10 But he said unto her: 'Thou speakest as one of the impious women speaketh. What? shall we receive good at the hand of God, and shall we not receive evil?' For all this did not Job sin with his lips.

BOOK OF JOB 4: 7-13

7 Remember, I pray thee, who ever perished, being innocent? Or where were the upright cut off?

8 According as I have seen, they that plow iniquity, and sow mischief, reap the same.

9 By the breath of God they perish, and by the blast of His anger are they consumed.

10 The lion roareth, and the fierce lion howleth--yet the teeth of the young lions are broken.

11 The old lion perisheth for lack of prey, and the whelps of the lioness are scattered abroad.

12 Now a word was secretly brought to me, and mine ear received a whisper thereof.

13 In thoughts from the visions of the night, when deep sleep falleth on men,

BOOK OF JOB 5: 1-16

1 Call now; is there any that will answer thee? And to which of the holy ones wilt thou turn?

2 For anger killeth the foolish man, and envy slayeth the silly one.

3 I have seen the foolish taking root; but suddenly I beheld his habitation cursed.

4 His children are far from safety, and are crushed in the gate, with none to deliver them.

5 Whose harvest the hungry eateth up, and taketh it even out of the thorns, and the snare gapeth for their substance.

6 For affliction cometh not forth from the dust, neither doth trouble spring out of the ground;

7 But man is born unto trouble, as the sparks fly upward.

8 But as for me, I would seek unto God, and unto God would I commit my cause;

9 Who doeth great things and unsearchable, marvellous things without number;

10 Who giveth rain upon the earth, and sendeth waters upon the fields;

11 So that He setteth up on high those that are low, and those that mourn are exalted to safety.

12 He frustrateth the devices of the crafty, so that their hands can perform nothing substantial.

13 He taketh the wise in their own craftiness; and the counsel of the wily is carried headlong.

14 They meet with darkness in the day-time, and grope at noonday as in the night.

15 But He saveth from the sword of their mouth, even the needy from the hand of the mighty.

16 So the poor hath hope, and iniquity stoppeth her mouth.

BOOK OF JOB 5: 27

27 Lo this, we have searched it, so it is; hear it, and know thou it for thy good.

BOOK OF JOB 6: 24-30

24 Teach me, and I will hold my peace; and cause me to understand wherein I have erred.

25 How forcible are words of uprightness! But what doth your arguing argue?

26 Do ye hold words to be an argument, but the speeches of one that is desperate to be wind?

27 Yea, ye would cast lots upon the fatherless, and dig a pit for your friend.

28 Now therefore be pleased to look upon me; for surely I shall not lie to your face.

29 Return, I pray you, let there be no injustice; yea, return again, my cause is righteous.

30 Is there injustice on my tongue? Cannot my taste discern crafty devices?

BOOK OF JOB 7: 1-10

1 Is there not a time of service to man upon earth? And are not his days like the days of a hireling?

2 As a servant that eagerly longeth for the shadow, and as a hireling that looketh for his wages;

3 So am I made to possess--months of vanity, and wearisome nights are appointed to me.

4 When I lie down, I say: 'When shall I arise?' But the night is long,

and I am full of tossings to and fro unto the dawning of the day.

5 My flesh is clothed with worms and clods of dust; my skin closeth up and breaketh out afresh.

6 My days are swifter than a weaver's shuttle, and are spent without hope.

7 O remember that my life is a breath; mine eye shall no more see good.

=====================================================

http://en.wikipedia.org/wiki/Problem_of_evil

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,8788.0.html

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,8828.0.html

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,8463.0.html

[zejak]

http://en.wikipedia.org/wiki/Good_and_evil

http://en.wikipedia.org/wiki/Mara_%28demon%29

http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_cognitive_biases

http://en.wikipedia.org/wiki/Ten_spiritual_realms

[Guest - . . .-]

  Јудео-хришћанско предање није током дуге историје свога постојања изградило, боље рећи, прецизно формулисало учење о злу које бисмо могли назвати демонологијом. Али у њему зато чврсто и константно постоји знање о томе да зло тј. да зли једноставно постоји и да су његова дела страшна и свуда присутна током целе историје људског рода. Отворимо ли новине зло је ту. Упалимо ли телевизор, пред нама ће само током једне вечери продефиловати незамисливо велики и болесно маштовити број призора зла. Оно нам је фасцинантно, морбидно привлачно, застрашујуће и у исто време интригантно. Pompa diaboli изгледа моћно, наметљиво и непобедиво.

  Ово је искуство са којим ћемо се, вероватно, сви сложити. Свако је од нас бар једном у животу био у прилици да попут Христа завапи „Боже мој, Боже мој зашто си ме оставио“. И можда све ово не би ни морало да буде интересантно за нас, да у овом својеврсном слављењу зла не учествују и хришћани. И међу њима се с времена на време, а тренутно интензивније, шири у виду различитих књига и дискова (попут „Дигиталног анђела“, разноврсних апокалиптичких „прочанстава“, знака звери 666) страх од зла и најава скорашњих „страшних“ догађаја. Прориче се шта ће се збити и који су „сигурни“ знаци тих догађаја. Ђаво, а не Бог, постаје свудаприсутан и види се чак и тамо где га заправо нема. С правом зато можемо поставити низ питања проистеклих из овакве ситуације : да ли су оваква схватања аутентично хришћанска? Да ли је страх основно хришћанско осећање? Где је колевка зла и где оно обитава?

Друштвене промене, такозвани процес транзиције који живимо, је све, само не површан процес. Он не захвата само површину нашег друштва док дубљи слојеви остају нетакнути и спокојни. Напротив, он као вихор захвата све, па и дубине људског срца. Старо нестаје, ново се тек помаља и за њега не знамо хоће ли бити боље или горе од претходног. То се исто дешава и верујућим људима који нису имуни на друштвена догађања. Тренутке несигурности, друштвених мена и криза није лако живети. Потребно је у општој несигурности негде наћи упориште, у бури пронаћи мирну луку. Међутим, многи у таквим ситуацијама нису спремни за дубље, суштинскије трагање већ посежу за најједноставнијим решењима, за најјефтинијим а наизглед делотворним лековима. Један од таквих „лекова“ је кроз целу људску историју био религијски и сваки други дуализам. Он пружа најлакше тумачење друштвених догађаја у сигурности знања где је добро а где зло, ради умирења људског срца. Стварност се посматра кроз супротстављене појмовне парове: Бог - свет, душа – тело, дух – материја, прошлост - садашњост и најзад одлучујуће - ми и они. Ми смо чисти, исправни и на правом путу, а оличење свеколиког зла су они. Ми, спасени, смо на страни Бога, душе, духа, славне прошлости. Они, проклети, су начинили лош избор и на страни су света, тела, материје, безбожне садашњости и зато треба да нестану да би се „наша“ истина пројавила.

Религијски дуализам је на разне начине кроз историју куцао на врата Цркве - у виду гностицизма, манихејства, иконоборства, богумилства итд. Када му није успевало да на велика врата уђе у Цркву он је мирно и стрпљиво чекао времена криза и на мала врата уплашених људских срца ступао на сцену увек у виду доброг и злог божанства. А када се зло обоготвори оно заиста у очима присталица, заправо пре бих рекао жртава оваквог схватања, поприма „божанску“ снагу и размере.

  На основу ових тврдњи можемо сада покушати да дамо одговор на постављена питања. Религијски дуализам, најпре, нема никакве везе са аутентичним хришћанством. Дуалисти, и прошли и садашњи и будући, никада неће схватити оваплоћење Христово и то да Он постаде један од нас и са нама поживе. За религијски дуализам ово је немогућа синтеза и апсолутно неприхватљив став тако да, заправо, дуалисти, једноставно нису способни да поверују у Христа, ма шта они мислили. Они можда могу да говоре о неком добром божанству, творцу, демијургу, али о оваплоћеном Христу апсолутно не.

Религијски дуализам сеје страх и страхом се храни, свесно или несвесно га промовишући у основно религијско осећање. Верујући људи су људи који се плаше зла. Овај дуалистички аксиом и генерално вера проистекла и храњена страхом се обично завршава екстремизмом у блажем случају, а у горој и крајњој варијанти она иде и корак даље, ка насиљу и активној борби за уништење планетарног зла и то је фундаментализам схваћен као вера у стању рата. „Ко сеје страх пре или касније ће пожњети насиље“ (Ж. Мардешић).

  Религијски дуализам је усмерен како на историјске друштвене формације, тако и на конкретне групе људи или појединце. Зле историјске формације (глобалистичке, капиталистичке, комунистичке, екуменистичке итд.) и сви који их, по мишљењу дуалиста, на било који начин подржавају треба да у огњу нестану да би се истина пројавила. Без пораза једне нема славе друге. Зато су дуалисти најчешће бољи антиглобалисти, антикомунисти, антикапиталисти, антиекуменисти, него добри хришћани. Пошто живот посвете борби против некога или нечега они никада не стигну да у животу буду и за некога или нешто. Оно што дуалисти у свом праведничком жару, тешко разумевају је следеће, што уједно и представља одговор на питање о месту обитавања зла:

Није потребно никога понизити да би се славио Христос. Није потребно никог другог победити да би били бољи хришћани - до саме себе. Добро и Христос су вредности по себи, заправо се поистовећују, и не подразумевају најпре уништење зла у историји да би се пројавили. Наше срце је поприште те борбе и ту аутентични верујући људи воде невидљиву борбу. Нејеванђелско измештање зла из нас у неке друге људе или друштвене формације је пре свега нехришћанско али може бити и друштвено опасно јер води екстремизму и у крајњем случају насиљу. Оно на чему се заснива аутентична јеванђелска, хришћанска вера је да је Христос већ победио свет својим смирењем и Васкрсењем и да ту победу ми већ баштинимо. До коначне победе Христос нам није рекао да се плашимо већ да се тако и толико светли светлост наша пред људима да они виде наша добра дела и да тако поверују и прославе Оца који је на Небесима.

протојереј-ставрофор Зоран Крстић

Извор

[Зортодокс]

                              ЗАВОЛЕВШИ ДОБРО, ПОБЕЂУЈЕМО ЗЛО!!!           

[RYLAH]

Имам једну тему, ради се о добром човеку, молио бих ако може неки теолог да ми одговори, јер ми баш теба конкретан одговор...

Пријатељ мој, сада око 45 година, раније је био у вери. Није се причешћивао, макар мислим да није из његове приче, али се стално молио, и при молитви осећао благост и смирење. И тако је живео доста година, док му одједном није на памет пало питање које га је раздирало, и мало - мало га одаљило од вере.

Питање није епохално, али тражи стварно одговор некога ко је школован да тај одговор да. Наиме, он је упао у убеђење да поред добра и зла постоји и нешто треће, нешто између. Када сам га питао одакле му то, одговор је био: "У почетку је био Бог, који је апсолутно добро, и он је створио све остало, да буде апсолутно добро. После тога се највећи од свих, Луцифер, преобразио у апсолутно зло, које је сада. Одакле је дошао подстицај њему да се погорди, ако није било корена тог подстицаја, то јест ако је до тада постојао само Бог, који је апсолутно добро?" Не знам колико сам верно и јасно пренео то његово питање, ако треба, појаснићу. Још је читао и Платона, па је створио неку визију да постоје три стуба целе Васионе - добро, зло, и неки стуб између тога, који све то држи једно уз друго.

Е, сад, волео бих ако неко има неки конкретан одговор, јер са одговорима типа "све је то остављено на слободну вољу свакоме" неће се ништа постићи. Ако има неки од Светих Отаца да се тиме бавио и да је литература о томе доступна на Интернету, још више би ми користило.

Понављам, стварно ми је стало да ми одговор да неко ко заиста и зна, да се ово не претвори у неке расправе и филозофирање, јер ми је стало до овог човека.

Унапред хвала свима.

[dragisa]

mozda odgovor treba traziti u svetlu nase percepcije navodne "hronologije" dogadjaja, odnosno uopsteno govoreci nase predstave vremena (istorije) u Bibliji. jer ako je Bog vecan, sveprisutan, ne promenjiv..... onda sve vise sumnjam da je nase shvatanje onoga sto se htelo reci recimo u prici o stvaranju, ustvari tacno.

ako je dakle Bog nezavisan od vremena, vecan, dakle samo jedno Jeste, onda reci tipa "u pocetku" i druge slicne reci koje ukazuju (navodno) na vreme i nekakav vremenski tok dogadjaja, dobijaju jedan sasvim drugi smisao i ukazuju ne na "hronologiju" dogadjaja u vremenu vec pre bi rekao na jednu vrstu "hijerarhije" stvarnosti (istine) koja je uvek ista u svako vreme. u tom smislu, recimo kada se kaze "u pocetku bese" mislim da se to ne odnosi na neki dogadjaj koji se desio nekad u proslosti vec na ultimativnu stvarnost (koja je uvek bila, jeste i bice) dakle u tom smislu "u pocetku bese" se odnosi na krajnju stvarnost koja je i sada prisutna i uvek ce biti prisutna, jer jednostavno jeste krajnja stvarnost. nadam se da razumes sta zelim da kazem.

zasto je to onda bitno za pitanje korena zla. pa zato sto u tom svetlu onda ne postoji nasa logika hronoloskih dogadjaja gde sve izvire iz necega a na posletku iz Boga, jer eto Bog je "u pocetku" svega (hronoloski gledano). dakle ako taj pojam vremena shvatimo kao hijerarhiju stvarnosti onda ne postoji koren zla u necemu (recimo u Bogu), vec je sama cinjenica ne participiranja u toj ultimativnoj stvarnosti (Bogu) uzrok zla. cini mi se da su i Oci govorili nesto tipa zlo je odsustvo dobra. sa druge strane i ako smo rodjenjem "opremljeni" svom "aparaturom" da ucestvujemo u tom Dobru (krajnjoj stvarnosti) cinjenica je da u Njoj ne ucestvujemo samim rodjenjem (prvorodni greh svojstven svim ljudima rodjenjem) vec je za to ucestvovanje u njoj neophodna nasa sloboda te se stoga zaista moze reci da je "koren zla" u nasoj slobodi da li da ucestvujemo ili ne ucestvujemo u toj krajnjoj Istini, odnosno jos svedenije koren zla je sama cinjenica ne ucestvovanja u toj krajnjoj Istini odnosno dobru (Bogu). dakle nije Bog uzrok zla.

[RYLAH]

Свети Николај (мислим да је он), је на једном месту рекао да зло није само одсуство добра, већ да свако одсуство добра значи постојање зла, јер се одсуством једног ствара празнина коју неко мора попуни. Дакле, није толико битно да ли је хронологије иначе и било, већ како је до нечега дошло. А што се слободе тиче, мислим да ни то није одговор који би овога задовољио, јер уколико неко у тој слободи постоји као апсолутно добро, без постојања зла, нешто је морало да се деси, да се та личност, која је била апсолутно добро, и као таква партициширала у апсолутном добру, одлучи да одступи од тога и постане апсолутно зло.

Опет, стварно ценим свачији труд, и заиста хвала брату Драгиши, али би ми стварно највише користило уколико би неко знао да ме упути на неку литературу или уколико баш конкретно зна одговор на то питање, одговор који даје православна теологија, јер би ме било шта друго опет увукло у бесконачну расправу са, иначе веома интелигентним и елоквентним, човеком, који тражи конкретан одговор.

[dragisa]

ok necu mnogo zatrpavati temu svojim pisanjem ali mislim da nesto nije shvaceno na pravi nacin, na ime kada kazes:

  On 29. 11. 2011. at 8:17, nekoliko рече

Свети Николај (мислим да је он), је на једном месту рекао да зло није само одсуство добра, већ да свако одсуство добра значи постојање зла, јер се одсуством једног ствара празнина коју неко мора попуни. Дакле, није толико битно да ли је хронологије иначе и било, већ како је до нечега дошло.

upravo tako, odgovor ti je dat bas u ovoj recenici, odsustvom jednog stvara se praznina koju popunjava nesto drugo (sto sigurno nije ono prvo).

e sad ovo u ostatku tvog posta ako te interesuje a kako je neko (Lucifer) mogao da otpadne od tog Dobra kad je opitovao Dobro? opit Dobra ne garantuje vecno ucestvovanje u Dobru, odnosno opit Dobra ne ukida slobodu da Tome kazes ne hvala. a to je opet iz cinjenice da ko got ucestvuje u Dobru (andjeo covek bilo sta) nije to Dobro (samo je Bog Dobro) vec samo svojom slobodom ucestvuje => (sledi) uvek moze i da otpadne (opet svojom slobodom).

ne pisem vise, cekamo nekog teologa.

[dragisa]

mislim da je sv. Makarije negde u Dobrotoljublju rekao da je svojim ocima gledao najvece gresnike koji postaju sveci i velike "svete" koji postaju najveci gresnici. nista nije "garantovano".

[horatio]

Покушаћу да дам један од могућих одговора, а не знам да ли ће Вас и вашег пријатеља задовољити.

Из јасних разлога скратићу текст и дати само кроки, прескачући ступњевито извођење. Наиме, Бог који је једино апсолутно добар је све створио добрим и у доброј творевини нема мјеста за онтолошко зло тј онтолошки принцип зла не постоји. Али одакле онда зло када смо свјесни његовог фактицитета? Све што је створено је дато у онтолошкој, хијерархијској љествици. Створења су премда добра - добра су у различитом степену и подложна су кварењу. Уколико створење одбија да заузима мјесто на онтолошкој љествици које му припада, тада је ријеч о злу. Дакле, уколико хијерархија добара није онаква каква би требала бити, те нижа добра имају власт над нижим - говоримо о злу (злу као о дисхармонији и кварењу хармоничног Божијег поретка, а не као о независном онтолошком принципу).

Како долази до тог кварења и зла? Злоупозребом слободне воље разумних бића (анђела и људи). Воља је нужан услов за зло, али и за добро дјелање, те се она може усмјерити ка вишим али и нижим добрима од ње. Када воља највишем добру (Богу) претпостави добра ниже вриједности - ријеч је о злу. Ријеч је, заправо, о первертирању Божијег поретка. Узрок овог окрета је сама воља, која није узрокована ничим другим до самом собом.

Ето, надам се да ће бити бар мало од користи. Иначе, и ово виђење је могуће критиковати... Ако је Ваш пријатељ читао Платона, вјерујем да ће ова аргументација бити од користи.

Нека му Господ да снаге да се избори и нађе Истину