Равна Гора -дебата о серији на РТС-у

[kordun]

Kamo lepe sreće da su i dalje na vlasti. Crveni ne vladaju od 1980. i smrti najvećeg sina naših naroda i narodnosti, od tog tragičnog ali neminovnog događaja se raspojasala nacionalistička banda u svim republikama i napravila lom.

vala dosta nam je bilo tih  crvenih utopista,ubiše nas u pojam,al narod bi izgleda još,malo mu bilo

[Владан Здравков Меденица]

И би шеста епизода, и не би ни мало мање разочарење приказаним.

ОЧАЈНО!

Ево опет Самарџић право у центар гађе:
 

СЕРИЈА „РАВНА ГОРА“ 6. ЕПИЗОДА: Наташа Кандић је задовољна – четници су банда

 

Шеста епизода ТВ серија “Равна Гора“ Радоша Бајића почиње у складу са до сада виђеним: четник спава на стражи.

Комунисти су, наравно, увек будни, то смо већ видели и то ћемо гледати до краја ове серије. Али ето, четник спава, а пробудио га је – јелен. Четник у моменту заборавља на рат и опрезност – хоће да убије јелена. Ратно је стање, около су Немци, не сме се чути пуцањ, али – четник је то, није комуниста.

 

Међутим, наиђоше два дезертера Југословенске војске на коњима и они уплашише јелена. Четник остаде без улова и – како реагује? Наравно, хоће да убије ову двојицу због тога. Ипак, ту је један смиренији четник, који спашава дезертере. Али и тај смиренији их пита које су националности – један је Србин, а један Хрват – како би се успоставила симетрија са усташама, који су то исто раније пропитивали.

 

Ова двојица чувала су стражу групи пуковника Драже Михаиловића. Група је приказана као распојасана банда, сви су на чистини а не у заклону, наложили су ватру да испеку неко печење, ори се песма: “Погледај дер мала моја…“

Заробљеници су донели један проглас и Дража га чита у себи. Потом држи познати говор:

“Јунаци, официри, подофицири, војско! Његово величанство краљ је напустио земљу, а наша влада је, како то видимо из овог летка, потписала срамну капитулацију. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати…“

 

Говор је, према сећању, објавио мајор Мирко Станковић у емиграцији. Део о капитулацији је споран, јер она у ствари није потписана. До сада су то потврдили многи истакнути правници, почев од др Смиље Аврамов. Може се рећи да су данас само тврдокорни комунисти остали при тумачењу да је било капитулације, и да ће они при том ставу увек остати – јер тачна интерпретација догађаја подразумева да нису постојала “два покрета отпора“ – законодавство Краљевине Југославије не познаје тај термин – већ регуларна војска и разне петоколонашке и терористичке групе, међу којима су биле и оружане формације илегалне КПЈ. Радош Бајић се у целој срији држи те класичне комунистичке верзије о капитулацији.

 

Треће, пошто се краљ Петар више неће појављивати у серији, сада је јасно да је Бајић прексочио да каже кључну ствар: да је он добро обавио своју дужност. Наиме, 16. априла 1941. краљ Петар је издао проглас да Краљевина Југославија наставља рат против Осовине на страни Западних савезника, до коначне победе. Окупација је била само један терористички акти и привремени чин, али Краљевина Југославија је и даље постојала. Ту чињеницу прихватиле су све земље света ван осовинског блока.Друго, из Станковићеве интерпретације Дражиног говора Бајић је избацио реченицу: “Оваква хетерогена војска каква је била наша, није била способна ни за какву борбу“.

 

У духу своје традиције, Радош Бајић и овде греши у датумима, стављајући 22. април. Погрешио је и место, наводећи Петрово село. Ту грешку – у вези места – преузима од Станковића. Уистину, овај догађај се одиграо 15. априла код села Шеварлије, у околини Добоја. Проглас нису донела два дезертера, већ курир Врховне команде. Јер, супротно од приказаног у серији, постојао је фронт, и то стабилан фронт у планинама јужно од равне босанске Посавине. А супротно од распојасаности и песме – проглас је донет у паузи између две борбе. Сваког дана је вођена борба против Немаца и усташа.

 

Дража је 20. априла преименовао Брзи одред у Горски одред, настављајући борбу. Пуцало се и 22. априла: порушена је пруга Завидовићи – Хан-Пијесак и нападнуте су четири најважније железничке станице са усташким посадама. Наравно, Дража је имао много више људи него што је овде приказано (приказано их је једва двадесетак). На Равну Гору их је стигло 26, али зато што су многи у путу слати на друге терене.

 

Дражина група појављује се и 28. и 29. априла, у Источној Босни. И даље је то група планинара на одмору – нема ни трага од борбе.

У ставрности, акција започета 22. априла трајала је два дана. Онда су 24. априла Горски одред напали Хрвати, а 25. априла муслимани, који су разбијени у добро постављеној заседи. Сутрадан, 26. априла, Горски одред напада Немце шест километара северно од Хан-Пијеска и долази до богатог ратног плена. Немци узвраћају напад 27. априла и у ствари Дража избија на Дрину пред надмоћним немачким потерама. Река је пређена 29. априла, изнад села Заовине.

 

У шестој епизоди Дрина још није пређена, а карактеристично је да Дража, видевши Дрину, каже: “Србија!“ То је још један историјски фалсификат, пошто у оно доба није постојала граница на Дрини. Прецизније речено, границу су ту поставили нацисти 1941, а потврдили је комунисти 1945, али у Краљевини Југославији постојало је девет бановина, од којих шест са српском већином и српском управом и тих шест бановина чиниле су Србију. Дражина група се, дакле, налазила у Дринској бановини, која се протезала на обе стране реке Дрине.

 

И даље се види напор да се Дража као појединац прикаже као позитиван лик. То је практично једина разлика између ове серије и остварења из социјалистичке Југославије. Али, та разлика је веома мала, пошто, упркос сјајној улози Небојше Глоговца, појединац не може испасти позитиван када је окружен руљом. Та руља су официри, подофицири и војници из Дражине групе, а они су, опет, продукт једног наглашено заосталог народа – како Бајић приказује село Планиницу, у којој живи породица Таралић, која би требало да је окосница радње.

 

Има чак и једна сцена када четник који је у претходном наставку заклао муслимана, а у овом заспао на стражи, прилазио Дражи иза леђа и на уво му каже: “Пуковниче“ – не “господине пуковниче“ – “ево ја се јаваљам да их испратим“ – мислећи на оне дезертере. Сугерише се да би их убио и опљачкао, као оног муслимана.

То је у овој серији природан след невојничког понашања – али то у стварности није могло да се деси, не само у Југословенској војсци. То је заправо немогуће ма у којој војсци: пуковник је висок чин, постоји страхопоштовање, нарочито у ратном стању, нико му не сме прићи са леђа, нити му се тако обратити. Сем, наравно, ако је у питању банда.

За грађење Дражиног лика у серији, важно је уочити да он није сазнао за убиство муслимана, нити да је прозрео карактер овог четника. Другим речима, факат је да се Дража гради као добар лик, али, што се каже, “добар јадан“, не зна ништа и апсолутно је неспособан. Можемо се кладити да ће Радош Бајић у свемму поступити супротно када се појави лик комунистичког вође.

Даље, у серији се појављује Мионица, са све асфалтом, који у стварности још дуго није видела. Ту су и електрични и други каблови којих данас има много, а онда их је било мало – што све одудара са ранијим приказом недалеке Планинице, чији су мештани приказани као изгубљено домородачко село у Амазонији.

Прича о Јеврејима у Мионици убачена је на силу, као и раније један словеначки официр, док су Немци искарикирани више него у старим комунистичким филмовима.

 

Штиглић из прве епизоде је добро. Онај комуниста се и даље стара о њему, носи га са собом у кутији, сада у возу. Тај комуниста понавља фразу о бекству краља – а и сам краљ је говорио о томе на тај начин. Онда је, међутим, краљево напуштање земље сматрано као подвиг – успео је да умакне Немцима. То се сматрало и за све друге владаре оупираних европских земаља, али ето, у Србији и данас морамо да слушамо комунистичку пропаганду.

 

У овој епизоди појављује се и мајор Миодраг Палошевић, као командант 5. јуришног (четничког) батаљона. У ствари, његов батаљаон био је Први, а не Пети. Чим се појавио, долази до нетрепељивости са мајором Станковићем, у доследној намери Радоша Бајића да Југословенску војску прикаже у лошем светлу.

(pogledi.rs – Милослав Самарџић, фото: РТС)

[Шоне]

Неке кратке црте 6-та епизода:

• Овај комита са овом хорор музиком из Петак 13-ти ме толико нервира заједно са Б(ул)ајићем. bangin
• Наредник пискара, збуњен, пуца у вис и зауставља она два дезертера . :fmqmtx:
• Хрват екавицу цепа хаха.
• Сека Таралић се изнервира више у вези јевреја него да су неког србина наватали немци. Каже учитељ би то средио само тако хахахаха.
• Штиглић преживео све и свашта, брижно чуван. :smiley-shot:
• Комита шапуће иза леђа ђенералу као да је ово нека банда а не Пуковник. Вади нож сваком приликом и нон стоп шта сте па шта сте јбт.
• Е мој Б(ул)ајићу соме... :fired:

[Raymond Red Reddington]

 

Неке кратке црте 6-та епизода:

• Овај комита са овом хорор музиком из Петак 13-ти ме толико нервира заједно са Б(ул)ајићем. bangin
• Наредник пискара, збуњен, пуца у вис и зауставља она два дезертера . :fmqmtx:
• Хрват екавицу цепа хаха.
• Сека Таралић се изнервира више у вези јевреја него да су неког србина наватали немци. Каже учитељ би то средио само тако хахахаха.
• Штиглић преживео све и свашта, брижно чуван. :smiley-shot:
• Комита шапуће иза леђа ђенералу као да је ово нека банда а не Пуковник. Вади нож сваком приликом и нон стоп шта сте па шта сте јбт.
• Е мој Б(ул)ајићу соме... :fired:

 

 

[Manolis]

RADOŠ BAJIĆ: Trebalo je imati .... i snimiti Ravnu goru!

 

http://www.telegraf.rs/jetset/905410-rados-bajic-trebalo-je-imati-mua-i-snimiti-ravnu-goru

 

 

 

врло културан чича Радашин :Д

[DYNABLASTER]

RAVNA   GORA

http://www.dragas.biz/index.php?option=com_content&view=article&id=10022:ravna-gora&catid=144:reagovanja&Itemid=123

[Walter]

Да ли постоји икакава могућност да се покрене иницијатива за скидање ове сплачине и смећа у било каквом смислу..историјском, филмском, људском .. са телевизије која се (још увек) плаћа из средстава грађана, јер најдубље вређа част и достојанство многим фамилијама и појединцима у Србији али и широм света.. ?

 

Ово најозбиљније питам.

[cloudking]

Ce li mi kaze neko de da skinem dosadasnje epizode? Gledao sam samo prvu...

[Драган Јашић]

пробај преко јутубета 

[Aquilius Cratus]

Сека Таралић се изнервира више у вези јевреја него да су неког србина наватали немци

 

Ako film sluzi cemu, sluzi da svako pokaze svoje pravo lice.

[Јаков.]

Bez obzira na neke manjkavosti, bolje je da u budućnosti imamo reprize ovakvih serijala nego Pavićevog šunda. 

Gige "Moravca", psovača Boga, Šojića, žderača jagnjića i Đoše i Špica, južnjačkih vagabonda. 

 

Niti su četnici u seriji takav ološ i šljam, niti su komunisti neki supermeni. Svako vidi ono što želi, a Bajić prilično trezveno (realno) iznosi psihološke profile. 

Za istorijske činjenice, na koje poznavaoci imaju najviše zamerki, ne mogu reći ništa, sem da su i amerikanci uglavnom sve svoje ratne filmove snimali na osnovu laži i poluistina. Klasičan primer je Ivo Džima i Alamo. Tek je sjajni Klint Istvud u novije vreme uradio sjajan posao na tu temu, a nešto pre njega i Spilberg sa ratom u Evropi.

 

Mislim da će pojavljivanje Jože Broza u najnovijoj epizodi biti šlag na tortu, koja će mnogima presesti. Obzirom da znam kako će ga prikazati (glumi ga Bjela), i šta će prikazati iz njegovog boravka u Zemunu, očekujem da se jave titoisti koji će se pridružiti u pljuvanju serije, četnicima. 

Eto Bajić će bar uspeti u tome. Spojiće četnike i titoiste. Prvi put nakon 1941. 

[Зосима]

Хахаха,ово је лудило...Крцун дочекује Тита са две рибе скојевке, готово да се очекивала еxplicit сех сцена ...

"Јел богати ,како се зове ова другарица"

[Милан Ракић]

Топли зец на Равној гори

 

Као уљеза само што ме мотком не терају из њихове вишедеценијске ексклузиве, или боље речено из њихове њиве, у коју сам се дрзнуо да уђем без да сам их питао

 

„У филм и спорт сви се разумеју”, рекао је велики геније Чарли Чаплин. Последња два месеца у то сам се дословце уверио. Тешко да има једног аналитичара наше стварности, колумнисте, новинара, публицисте – који до данас није зашиљио оловку на „Равној гори” или на мојој маленкости. Кад бих читао све био би ми потребан резервни живот. Нормално је да има оних који не мисле најбоље о пројекту који ми је одузео последње четири године живота. Далеко било да ми се нема шта замерити. И негативна критика – кад је аргументована и добронамерна – лековита је и добродошла. Писали су осведочени професионалци попут Цвијановића, Лазанског, Кесића… Понешто су замерили – али су и хвалили. Са танушним аргументима, жељни крви и препознатљивости, надметали су се млади, неафирмисани лавови – ко ће бити критичнији, злурадији и малициознији. Своје једноумне погледе писали су и пишу такозвани неприкосновени експерти и самопрокламовани власници тапија на заоставштину четничког покрета. Пишу гневно и увређено чим се емитовање епизоде заврши, не сачекавши ни одјавну шпицу. Да их неко не претекне, да неко случајно пре њих не „окачи” на гиљотину „Фејсбука” покоју реч поштовања за огроман труд, или похвалу за ма шта у „Равној гори” – коју тако бесомучно нападају. Пишу као скрибомани и свезналице, као велики познаваоци свега и свачега, као кључари правде и стручњаци за филмску уметност.

 

Као уљеза само што ме мотком не терају из њихове вишедеценијске ексклузиве, или боље речено из њихове њиве, у коју сам се дрзнуо да уђем без да сам их питао. Од које они као апостоли истине и борци за част и правду равногорског покрета годинама угодно и лепо живе – продајући по дијаспори своја наштанцована дела, сликовнице, бојанке и шољице за кафу са ликом несрећног Чиче. У шта сам се уверио пре десет дана у Чикагу.

 

Спремни на готовс и унапред багателишући, намргођено су о „Равној гори” писали чувени писци и бивши амбасадори – али и драматурзи који у својој професионалној каријери нису смислили ни скеч. Њиховим интелектуалним еминенцијама је било довољно да виде неколико секвенци моје серије па да излију жуч на порталима оне телевизије – која исте вечери кад се на РТС-у приказује „Равна гора”, такође у ударном термину репризно емитује школу трбушног плеса, с неприкосновеним Сулејманом у главној улози. Коме више не траже ни пасош док долази у Београд да посредством две телевизије са националним фрекфенцијама – после 150 година поново покори Србе. Уз очекивани Пешчаник оглашавале су се на својим блоговима познате београдске старлете, Мир-Јам књижевнице и власнице агенција за пословну пратњу. Брже боље је на Твитеру експертски реаговао филмски есејиста млађе гарде са брадицом вехабије – препоручујући гледаоцима да никако не гледају „Равну гору”. Нешто касније, са истим препорукама јавио се уважени историчар и пуковник у пензији, позивајући не знам кога, он ваљда зна – да ми се забрани даљи рад на пројекту. Онако официрски, одсечно, или – као некад?

 

Јављала се више пута забринута „Слободна Европа”. Сарајевски „Дневни аваз” је сеирио, загребачки тисак се тједно згражавао. Веома предано и континуирано су по мени и „Равној гори” пљувале надалеко чувене интернет електронске новине. Кад могу Његову светост патријарха – а што не би Радоша. Признајем да ми ласка што сам макар у нечему Кустурицу оставио иза себе. Доглавни уредници тих скаредних издања произвели су ме у неприкосновену звезду својих сајтова без очекиваног шњура и уз изневерене наде да ћу као сом да загризем удицу и мрцварим се са њима по судовима. Нека им буде на част. Почаствован неочекиваним позивом најмоћнијег јавног сервиса на свету, на стотинак метара од Беле куће у Вашингтону – у врућу столицу „Гласа Америке” сео сам драговољно. Свако може да се улогује и да види и чује, да у интервјуу који је више личио на саслушање – нисам замуцкивао док сам објашњавао циљеве и моралне постулате „Равне горе” о којој су свој став изнели и чланови породице покојног маршала.

 

Пре тога, рестлови комунистичке догме истурили су свој храбри времешни подмладак СКОЈ, који је одважно демонстрирао испред РТС-а апострофирајући ме као класног непријатеља и издајника број један. Од тада, и поготово после прогласа војвођанских народних хероја о чијој народноослободилачкој борби је Булајић снимио чувени Велики транспорт за десетине милиона долара – кад одлазим на пијац осврћем се и страхујем да ме не заскоче неки нови Прле и Тихи и одведу директно у СУБНОР. Радостан што је Северна Кореја безбедно далеко, бојим се да ћу уколико избегнем преки суд – обавезно бити депортован на преваспитавање негде ближе.

 

Такође, онима који су тврдили да знају да ћу се определити за четничку страну, није јасно зашто су национал фанатици здесна – такође љути и срдити. Због чињенице да у „Равној гори” равноправно сликам и комунисте, они ми не опраштају то што сам пре 35 година био Далибор у „Партизанској ескадрили” – па ме и они називају издајником, гневно тврдећи да је то што чиним равно злочину, јер „та комунистичка гамад не заслужује ни да јој се име помене”.

 

Згрожен злом и мржњом у сопственом народу истомерно сам равнодушан на похвале и критике. Док бауљам кроз голооточког топлог зеца, док бесно ударају и једни и други, и леви и десни, док добијам анонимне претње, али и поруке хиљаде оних који ме свакодневно бодре да истрајем – ја сам уверен да побеђујемо. Побеђује боља и лепша Србија. Она која хоће да разговара, да призна неправду, да се покаје, да се помири и хришћански опрости. Ваљда је због тога „Равна гора” најгледанија.

 

Радош Бајић, Политика ONLINE

[Walter]

Ма боље да ћути  ....

[Raymond Red Reddington]

“Равна Гора“ 8: Систематско фалсификовање

у Вести, Мишљења 30. децембар 2013. 11 Коментара

 

 

 

inShare

1

Бројање грешака у ТВ серији “Равна Гора“ постаје не само бесмислено, већ и непримерено. Грешком се озанача некакав изузетак, док овде видимо систем, тј. систематско фалсификовање историје по свим битним тачкама. Исто тако, не би било у реду све сваљивати на сценаристу и режисера Радоша Бајића. Он је овде само део система, али очигледно и плана за “промену свести грађана Србије“, како је то написао главни консултант серије др Момчило Павловић из Института за савремену историју.

Један од нивоа “промене свести“ састоји се у појачавању култа генерала Милана Недића, који су током рата стварали Немци а у емиграцији љотићевци – јер је и ова власт нека врста недићевске власти, тј. марионетска.

Недић се појављује у првој сцени, као позитиван лик. Он је под немачком стражом у Београду. Немци не дају да му нико дође у госте, чак ни на славу, Ђурђевдан, 6. маја 1941. Недић прича брату Божидару – њега су Немци пустили, свакако због потребе радње серије, да не би причао сам са собом – како је ту на славама уочи рата било пуно света, са све домаћином, подразумева се.

Међутим, у интервјуу “Погледима“, Недићева ћерка Анђелија посведочила је да он уочи рата није долази кући ни на славу. Она је мислила да је то због његове презаузетости, али пуковник Бранислав Пантић пише да је Недић пре свега био велики глумац и демагог, али и женскарош. Чак и у повлачењу преко Албаније у зиму 1915/16, са собом је водио једну од љубавница. Тако су та дуга одсуства од куће уочи рата највероватније у вези са још једном љубавницом.

Дакле, Недић Радоша Бајића не само што је под дуплом немачком стражом, него му и није јасно зашто је под стражом. Наводно је тражио да га одведу у логор, “као и све официре“.

Шта се уистину дешавало, гледаоци би сазнали да је у овим сценама у игру укључен кључни играч – вођа профашистичког покрета “Збор“ Димитрије Љотић, Недићев брат од тетке. Недић је био под његовим утицајем и као војни министар, до октобра 1940, па је растурање зборашких летака у војсци узето као један од разлога његовог смењивања. Убеђени германофил Недић је постао 1939. године, тј. од посете Немачкој. Зато је био један од малобројних официра који су подржали Тројни пакт. У Априлском рату 1941. распустио је своју војску пре него што је морао, на Косову и Метохији, а такође и без наоружавања тамошњих Срба и њихове припреме за одбрану.

После једног дефетистичког говора, једноставно је сео у аутомобил и отишао у свој стан у Београду. Био је у некој врсти кућног притвора, али нема говора о строгости. То је у ствари био део плана, који ће се реализовати кршењем међународног права, тј. укидањем Комесарске управе и постављањем тзв. Владе народног спаса, 31. августа 1941.

“Како је могуће да се на границама брани Југославија? Требало је да се војска повуче у шуму, у босанске планине“ – прича даље Недић свом брату. И то је било потпуно супротно.

Као министар војске, Недић је заступао застарелу ратни концепцију, по угледну на Први светски рат, па је наређивао изградњу фортификација дуж границе. Колико је то било бесмислено, види се по томе што је југословенска граница, посматрана као фронт према Осовини, била најдужа линија фронта у Европи, не рачунајући СССР. Та линија фортификација остала је упамћена у историји као Недић-Рупникова линија (генерал Лео Рупник). А главни у њеној критици био је управо ђенералштабни пуковник Дража Михгаиловић.

Он је фортификације називао мишоловкама и он је, а не Недић, тражио да се одбрана постави у босанским и другим планинама, где Хитлерова механизација не може доћи до изражаја. Штавише, када је видео Дражин реферат о томе, Недић га је послао у затвор, под образложењем да заводи војску на погрешна решења!

После сцене са наводно мудрим и господским Недићем, следи сцена са будним комунистима: они вежбају гађање, и то баш на Равној Гори! И то се дешава 6. маја 1941. Њихов командир већ носи петокраку. У претходној епизоди видели смо да има и један мањи одред, а сада каже: “Напашћемо затвор у Љигу“! Разлог: Немци стрељају таоце у Љигу. То је приказано у следећпој сцени – а то се није десило, као што није било ни комунистичког плана за ослобођење талаца, нити уопште наоружаних комуниста, јер су они тада били у градовима, као немачки сарадници.

Потом се појављује Дражина група, у Заовинама, 7. маја 1941. Дража држи говор о почетку борбе “кад буде куцнуо час“, што је типичан стереотип комунистичке пропаганде. Говори и да ће следеће године у то доба земља бити слободна, што је такође неисторијски, јер је он наравно знао да ће рат потрајати. Обратно, комунисти су, од момента напада Немачке на Совјетски Савез, веровали да ће се рат завршити за неколико месеци.

Онда долази сцена силовања. После опијања, ждрања јагњетине и клања муслимана, сада видимо како један комита из Дражиног окружења силује девојку. Долази њен брат, “син Драган“, и убија га немачким пушкомитраљезом МГ 34, који се иначе није налазио у наоружању Југословенске војске, али то је сада најмање важно. Тај комита из Дражине групе је иначе жандарм, што је по приказ Краљевине Југославије гора опција него да је обичан војник.

У овој сцени је још једном преко целог екрана, нападно, приказана кама (технички гледано – бајонет).

Дража све то немоћно посматра. Тај стереотип такође је преузет из љотићевске пропаганде (код комуниста, у Дражином окружењу такође је хаос, али он је инспиратор хаоса, док код љотићеваца “само“ не може да га обузда).

Да ли уопште треба напоменути да се тачно зна ко је био у Дражиној групи и шта се дешавало и да ни о каквом клању и силовању нема говора?

Да би се употпунио хаос, још једном се инсистира на сукобу међу официрима, мајорима Палошевићу и Станковићу. Из приказа Палошевићевог лика нема ни наговештаја да је недавно командовао у крвавој бици својих четника против немачких командоса, на бијељинском аеродрому.

Следећа сцена дешава се у Универзитетској библиотеци у Београду, 8. маја 1941. Чим се појавио први кадар, постало је јасно које јунаке ћемо сада видети. Комунисте, наравно. Они се тако, уз помоћ разних трикова, приказују афирмативно у целој серији. Сада видимо две лепе девојке, које су сем тога и хумане, теше библиотекарку којој је мобилисан син. Долази Крцун и сво троје одлазе на железничку станицу у Београду да дочекају цара – Јосипа Броза Тита.

Да, ова осма епизода серије “Равна Гора“ зове се управо тако – “Тито“. Бајић улаже огроман напор да појаву комунистичког вође, кога игра Драган Бјелогрлић, прикаже на најбољи могући начин. Прво видимо његову руку са прстеном, па ципеле, па испеглане панталоне… Потом се истичу муижевност, шарм, елеганција, мудрост и вештина. Газдарица, која иначе не издаје стан “само пушачима и комунистима“, видевши Тита одушевљено каже: “Овакав господин заслужује овакав стан!“ Он се заборавља и пали цигарету, али се брзо, дисциплиновано, сети шта је обећао газдарици, и моли Мајстора да однесе и угаси цигарету. Мајстор је, иначе, једно од уобичајених имена за комунисте, поред Студента, Ђака, Уче…

Чак се додаје сцена да би се показали Титова вредноћа и мајсторско умеће – одвалила су се врата од једног ормара и Тито одмах тражи алат…

“У Загребу су Немци и усташе похапсили све наше другове“, каже Тито 8. маја 1941.

У стварности, у Загребу су при крају били преговори између усташа и комуниста о легализацији КПХ у НДХ. Славко Кватерник, Павелићев заменик, записао је у свом дневнику за 22. април 1941. поред осталог и ово:

“Миле (Будак – прим. аут) био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.“

Иначе, Броз је маја 1941. стигао у Земун немачком ратном локомотивом из 1942. године. Ова локомтива је позајмљена из музејског воза „Романтика“ у Београду, где има 7-8 вагона и 10 локомотива. Али, тип пушкомитраљеза и локомотиве, или рецимо црвено слово 7. маја, су детаљи коју су сада најмање важни

Милослав Самарџић / Погледи