Родољубиве пјесме

[мирођија]

          Војска  Мирнооооооооооооооооооооооооооо!

          Поздрав  за  генерала  Дражу!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

          http://www.micapetrovic.com/p_songs.php

          mipex records, Милана-Миће Петровића, је основан 1976 године са циљем да се спрече од исчезавања и дају у јавност народне родољубиве српске песме пренешене у дијаспору путем српских емиграната.  Већина ових песама је забележена у околини Торонта, Хамилтона и Ниагаре Фалса, Онтарио, Канада.  Када се сазнало о овом пројекту, песме су стизале из Европе, САД и Аустралије.

[мирођија]

8 MAJ 1941

(Milan – Mića Petrović)

Šestoga aprila, četrdeset prve,

na molitvu svetu prva zvona bruje.

Pravoslavlje slavi Svetitelja Tvorca,

Beograd proslavlja vaskrs Spasioca.

Jato crnih Štuka nebo para,

Hitlerova sila Srpstvo ruši, hara.

Prestonica gori, svuda narod strada,

jauci se čuju gore neg' ikada.

Izdajnička ruka širom propast sprema,

a Srbinu niodkuda pomoć nema.

Dal' je majka rodila junaka,

da povede narod iz ovoga mraka?

Već osmoga maja, četrdeset prve,

dok cela Evropa pod Hitlerom trne,

sa vrh Suvobora, silni glas se čuje:

''Ne priznajem ropstvo koje Hitler kuje!''

Biće borbe, biće novih muka,

svuda srpske šume pune se hajduka.

U boj vodi neumorni Čiča,

o kome se danas svud po svetu priča.

2. PLANINO, MAJKO LjUBAVI

(narodna)

Planino, majko ljubavi,

planino, cvete ubavi,

tvoja su nedra mirisna,

a tvoja duša milosna.

Planino, majko ljubavi,

planino, cvete ubavi,

u tebi život provode

sinovi srpske slobode.

Planino, goro zelena,

planino, majko rođena,

čuvaj nam Dražu junaka,

srpskoga borca, prvaka.

A kada bude u zoru,

svi ćemo s' Dražom u borbu,

u ime Kralja i Boga,

da nam se vrati sloboda.

[мирођија]

12. ŠUMADIJO, TI SI NAŠA DIKA

(reči: M. Radovanović, M.M.Petrović – muzika: M.M.Petrović)

Šumadijo šumovita ti si naša dika,

ti si bila i ostaješ zemlja ustanika.

Karađorđe, Šumadijo, Srbe je zakleo,

i sa njima u Topoli ustanak počeo.

I Miloš je u Takovu, baš na praznik Cveti,

otpočeo novu borbu da Srbe osveti.

A Draža s' Ravne Gore, Šumadijskog cveta,

podviknuo celom svetu, ''Sloboda je sveta!''

[мирођија]

 

 

 

Како је дошло до снимања Равногорских и Четничких народних песама ...

Једног недељног поподнева 1976 године у Торонту слушао сам заједно са својом супругом Оливером Српски Радио Час (Српску радио емисију) "Равна Гора". Пажњу нам је привукла музичка жеља упућена једном Четнику који се налазио на лечењу у болници. Његов саратник му је том приликом пожелео брзо оздрављење уз песму "Спрем'те се Четници" у извођењу Раше Раденковића.

Само да напоменем, педесетих година су песме снимане на плочама са 78 обртаја. Ко се сећа тог времена, зна да су те плоче биле врло лошег квалитета и да су и тек донете из продавнице одмах гребале. Поред тога, те су се плоче и врло лако ломиле, па је Организација Српских Четника Равне Горе из Чикага (САД), дошла на идеју да песме са тих плоча са 78 обртаја пребаце на тзв. лонг плеј плочу са 33 1/3 обртаја и тиме сачувају те песме од заборава, а уједно плочама обезбеде дуготрајније коришћење. Међутим, након 20-так година те лонг плеј плоче је било врло тешко наћи, а и оно што је могло да се нађе, било је оштећено, очајно лошег квалитета услед дугогодишњег коришћења.

И тако, док смо супруга и ја слушали песму "Спрем'те се Четници" приметили смо како се темпо музике мењао услед хода магнетне игле по плочи. Имали смо осећај као да је плоча била јајастог, а не округлог облика. По завршетку те радио емисије, супруга ме је питала због чега је песма тако звучала. Прво сам јој објаснио техничке разлоге због чега је звук био лош, а затим сам искористио ту прилику да је детаљно упознам са свим проблемима који су пратили нашу националну музику, па ћу их навести и овде.

Српска емиграција, расута свуда по свету има своје цркве, школе српског језика, земљишта у својини, значајне организације, националне радио програме, штампу, књизевна издања итд. Међутим, оно што полако исчезава је снимање националних српских песама, а оне су се искључиво снимале у емиграцији. Разлог томе је што професионални певачи у ондашњој "црвеној Југи" нису смели ни да помисле да снимају родољубиве српске народне песме, а камоли четничке песме. С' друге стране, мада није било забране снимања таквих песама, у Северној Америци је био присутан други проблем: број Срба је био веома мали, а од тога већина људи су били тешки физички радници обзиром да је рат прекинуо школовање читавој њиховој генерацији. Чак и они који су наставили своје школовање у емиграцији, определили су се за каријере које нису биле повезане са музиком. Ретко ко би од наших људи изабрао музичке студије за каријеру, а морам да кажем да и није било таквих који би могли да на прави стилски начин изведу српску народну песму. Затим, потешкоћа је била и та што није било ниједног школованог певача који би могао да чисто говори српски језик.

1/3

http://www.micapetrovic.com/srpmission3.php

[мирођија]

 

 

"Прогањање Срба у дијаспори је опет посебна прича за себе. Вођени су читави досијеји, вршени притисци од стране ондашње амбасаде (црвене тајне службе) и вршена су убијања истакнутих српских родољубивих првака по емиграцији", наставио сам да објашњавам својој супрузи.

Она ме је до тада пажљиво саслушала, а онда сасвим спонтано упитала: "Зашто ти не исправиш стање када си студирао музику а велики си љубитељ родољубиве песме?" У то време сам већ увелико свирао хармонику и забављао наше Србе и сваки пут када бих запевао неку од Четничких песама, једна знатна група присутних би запевала заједно са мном. На следећем скупу на којем сам свирао, обратио сам мало више пажњу на ту групу људи и приметио да су то углавном били људи у поодмаклим годинама.

У том тренутку су ми зазвониле речи моје супруге и истовремено схватио да уколико ја не будем покушао и успео да сачувам Четничке песме од заборава - нико други неће. Ево засто: Није било толико тешко пронаћи људе који су знали и певали Четничке песме, обзиром да су се Срби пореклом из свих српских крајева сакупљали по српским црквеним заједницама, као и свака друга емиграција у свету, већ је теже било стећи поверење тих људи да отворе своја срца некоме са стране и да после 30 година од завршетка Другог Светског Рата то своје знање пренесу без страха да неће бележник песме злоупотребити. Ја сам овде у Канади одрастао међу овим националним Србима - свирао и певао од малена на свим српским националним скуповима. Био сам и остао једини који свира и пева Српску Химну и Равногорску / Четничку песму. Због тога сам и имао и имам непоколебљиво поверење свих родољубивих Срба на овим просторима. Мој тридесетогодишњи предан рад у Канади на очувању српске родољубиве народне музике је веома цењен у нашој српској заједници. Свој живот проводим међу нашим људима и увек остајем њихов "Мића".

Него, да се вратим на сам почетак снимања ових песама. Као што сам напоменуо, обзиром да сам стекао поверење наших људи, долазио сам без проблема до текстова и мелодија песама, међутим како је за снимање потребно више музичара, већ на самом почетку сам наишао на тешкоће. Наиме, могу рећи да ни један гостујући искусни српски музичар нити певач није хтео, нити смео, да учествује на овим снимањима. Због тога сам морао да се сналазим, те сам уз објашњење замолио пријатеље инструменталисте других нација, Руске Јевреје, Кореанце, и Пољаке да ми на неким од мојих албума свирају пратњу. Што се тиче пратећих вокала, ту сам имао више успеха и среће, јер су певачи била деца наших српских родољуба и они су певали онако како су их њихови родитељи научили да треба да се пева Четничка Песма. Морам да кажем да су сви српски учесници ових снимања свесно и храбро помогли да се овај подухват успешно реализује. Овом приликом бих желео свим овим пријатељима, учесницима овог великог подухвата, који су од срца помогли да се Четничка песма чује у оригиналном извођењу широм света, доживотно и од срца захвалим. Њихова имена су наведена на омотима снимљених албума на којима су учествовали.

До тада сам певао и пратио се хармоником, а за потребе снимања сам морао да научим да свирам бас, ритам гитару и фрулу да бих добио потпун звук народне музике јер страни музичари немају осећај за српске народне ритмове.

2/3

http://www.micapetrovic.com/srpmission3.php

[мирођија]

   

 

Како 70-тих и 80-тих година није било посла за моју професију учитеља, а тиме ни материјалних средстава, у периоду 1978. - 1993. године сам ипак успевао да сакупим довољно средстава да снимимо осам албума. И ако сам (уз женину сагласност) финанцирао сва снимања, без добровољне помоћи 26 певача и 18 инструменталиста у позадини, ови снимци неби имали амбијент сеоског прела оног доба.

Тих година, пошто су нам деца била мала, обично сам планирао да снимим песме за време школског распуста и то у раним јутарњим сатима између 3 и 7 часова ујутру, јер се једино у том термину могао наћи понеки студио за изнајмљивање у пола цене. На тај начин сам могао да преко ноћи снимам албуме и да будем са децом преко дана, обзиром да смо и ја и деца имали распуст у исто време. Снимање албума је трајао до 10 дана - шест ноћи снимање инструмената и први глас, једно вече певање другог и трећег гласа у позадини и преостале ноћи да се заврши пројекат. (Тих година уметници су снимали један албум по неколико месеци.)

Једном када су плоче биле снимљене требало их је поштом слати онима који су их наручивали. Због тежине плоча, поштарина је била прескупа да би се нешто од њих могло зарадити. Са почетком коришћења аудио касета и касније ЦД-а трошкови поштарине су се смањили, међутим тада је настао нови проблем - проблем пиратског преснимавања, тако да после подмирења свих трошкова снимања, тешко да сам могао да покријем трошкове.

На крају, морам признати да сам задовољан својим радом и доприносом који сам давао и дајем и даље нашој српској родољубивој народној музици на очувању од заборава Равногорских и Четничких песама. Сматрам да је величина мог рада у томе што се у једној особи (мени) нашао школован музичар, аранжер, љубитељ националне песме, представник испољавања осећања националних Срба у емиграцији, а највише срећан муж, јер сам увек имао и имам подржку своје супруге Крагујевчанке, свог истомишљеника.

Сећам се самог почетка када сам почео сам да текстуално и нотно записујем песме. На моју несрећу, људи од којих сам бележио песме обично су знали само по две - три песме, махом исте, међутим, како су то били људи пореклом из различитих крајева, некако сам ипак успео да забележим око 10 -15 песама. Те песме сам ставио у први албум српскинх националних песама "Цветала ми липа и топола" (1978). После издања овог албума рад на бележењу нових песама је постао тежи, јер људи са којима сам био у контакту нису знали више песама.

Две године касније зазвони телефон. Зове ме бивши активни четник Славко Зубац из Хамилтона (Канада) и каже: "Дођи у шумицу српског имања, имам за тебе Равногорске песме". Тамо ми је отпевао осам песама које је он лично научио за време рата од Равногорца званог "Слепи Кнез" (ђак-редов, слепи В. Кнежевић). Слепи Кнез је био задужен од стране Главног Штаба, а у циљу пропаганде, да са својом малом белом хармоником и два пратиоца иде од групе до групе отпора, одабере најбоље певаче и научи их да певају равногорске песме. Пет одабраних маршева научених од Слепог Кнеза био је повод да 1981. године издам нови Четнички албум, који је са још неколико песама које сам у међувремену успео да сакупим бројао 20 песама. То је било у време 40-годишњице Равне Горе, те албум сам назвао "Ми смо Равногорци". (1981) Једном касније у разговору, Славко ми је смешкајући се рекао да је тада био тешко болестан и да се плашио да ће умрети, те није хтео да песме које он зна оду са њим на "онај свет".

Такав је био почетак.

Касније, када се сазнало за овај подухват, песме су почеле да пристижу из Америке, Аустралије и Европе.

Задњих тридесетак година сам се трудио да забележим, изводим и објавим што је могуће већи број Равногорских и Четничких песама из свих српских земаља, а које су се уздигле у свом снажном покличу - "За крст часни и слободу златну!" До сада је снимљено укупно 103 песме (понегде су две кратке песме повезане у једну ради бољег и лепшег слушања, а и самог ефекта) - 69 Равногорских/Четничких песама, 23 рпдоњубиве песме, и 11 песама концертног типа, користећи део симфонијског оркестра, укључујући и српску химну Боже Правде.

Као што рекох, материјалног прихода од продаје ових плоча никада није било, јер су трошкови снимања били велики, а ниједна дискографска кућа продаје плоча није хтела да снима и пусти у продају националне песме да се не би замерила ондашњој "Југи", овоме или ономе, а делом и због српског емигрантског малог и раштрканог тржишта. Међутим, то није представљало сметњу да се песме шире од домаћинства до домаћинства, баш као у старија времена. Оне су биле прихваћене и певане нашироко, свуда где живе српски родољуби: од Аустралије, Северне и Јужне Америке, Јужне Африке, Европе па опет назад, тамо одакле су и потекле, до светле Србије са обе стране Дрине.

"Еј што Србин још'те живи крај свих зала, песма га је одржала - њојзи хвала!"

(Ј. Ј. Змај)

Милан - Мића Петровић

(1978, 2006)

3/3

http://www.micapetrovic.com/srpmission3.php

[мирођија]

    Било је крајње  време да  упознамо  младе  људе  са  светлим ликом

    Милана-Миће  Петровића,

    који  је  све  учинио  да  ове  дивне  песме  не  припадну  забораву.

    Нека  му  је  вечно  хвала!

    http://www.micapetrovic.com/srpmission3.php

[Милан Меденица :)]

не знам јел било, надам се да знате ко су Владо Шипчић и Српко Меденица 

молим, занемарите слике ...

Vise vredi Sipcic

[мирођија]

[Стефан]

БЕЛИ ОРАО КРУНУ НОСИ:

[Nico]

http://www.youtube.com/watch?v=xbUhRwLmdBE&feature=related

[Драган]

[Драган]

[Драган]

[Драган]