Епархија шумадијска

[Guest]

ПРОМОЦИЈА 10. ЈУБИЛАРНОГ БРОЈА ШКОЛСКОГ ЧАСОПИСА „РАСТКО“

„Душа ваша је колевка Бога Живога. Срце ваше престо је Његов.

Ум ваш гора Синајска.“

Основна школа „17. октобар“ из Јагодине, је издала 10. по реду јубиларни број школског часописа „Растко“. Часопис већ пет година заредом излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, по одобрењу директора школе г-ђе Биљане Милановић, а уз сагласност координатора за веронауку Архијерејског намесништва беличког, јереја Миломира Тодоровића. Главни и одговорни уредник часописа је вероучитељ Борис Милосављевић, часопис излази два пута годишње о дану школе и о Савиндану. Опширније...

[Guest]

ДУХА НЕ ГАСИТЕ (1. Солуњанима 5; 19)

У петак 3. фебруара / 21. јануара Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Виноградима.

У својој поучној литургијској беседи Владика нас подсећа да нас јеванђеље опет опомиње речима Христовим. А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 32-33).

Господ од нас тражи да ми своју веру исповедамо јасно, јер није само довољно да веру исповедамо у души својој већ да то посведочимо и својим делима пред људима. Да признамо Бога да верујемо у Њега и да се не одричемо Њега. Ми се Бога одричемо ако упорно остајемо при својој вољи, саможивости, упорности и тада када не окајавамо и не исповедамо грехе своје.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

[Guest]

ГОСПОДЕ, УПОКОЈ И СПАСИ СЛУЖИТЕЉКУ СВОЈУ ЉУБИНКУ

Тихо, без бола, без срамоте, као што се сваког дана молимо и свакодневним јутарњим и вечерњим богослужењима, исто онако, као што је и живела, у својој 86. -ој години, упокојила се у Господу Љубинка Антонијевић.

Рођена је давне 1926. године, у хришћанској породици, од оца Животе и мајке Лепосаве, у подножју Гледићких планина, у селу Жупањевцу. Опширније...

[Guest]

ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА У ГРОШНИЦИ

Благодарећи Богу у Три Лица, Оцу, Сину и Светоме Духу за свако добро које нам даје, као и Светоме Григорију Богослову који се истакао као велики борац и заштитник догмата о Св. Тројици борећи се против христолошких јереси, у уторак, 7. Фебруара, недеље Митара и Фарисеја, прослависмо храмовну славу новог храму у Грошници.

Свету Архијерејску Литургију служило је Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Господин Јован, а саслуживали су Архијерејски намесник лепенички протојереј ставрофор Саво Арсенијевић, протојереј-ставрофор Лазар Јагличић, протонамесник Александар Јовановић, јереј Зоран Митровић, као и ђакон Небојша Јаковљевић. Појали су бивши ученици наше богословије а сада студенти Богословског Факултета у Београду.

У дивној и веома поучној беседи коју је произнео Његово Преосвештенство, посебно је истакао образац којим су се руководили Светитељи цркве наше, и ако су као људи имали слабости, изнад свега су се истицали у љубави према Богу и љубави према човеку... Присутне вернике нарочито је поучио о Св.Литургији као великој тајни и благодати. Св. Литургија своди Целога Бога и све анђеле са неба на земљу... кроз њу спасење задобива благочестиви и православни род наш.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Након резања славског колача, верни народ и свештенство заједно са својим Епископом узео је учешћа у трпези љубави.

Парох 1. грошнички,

Протонамесник Душан Ц. Илић.

[Guest]

САМО СА ХРИСТОМ СМО ИСТИНСКИ ЉУДИ

Најхладније јутро у току године није омело Епископа шумадијског Г. Јована да у четвртак 09. фебруара посети братство Старе Милошеве Цркве у Крагујевцу, и да одслужи Свету Архијерејску литургију.

Без обзира на изузетно хладно време, литургији је присуствовао значајан број верних, којима је Владика Јован говорио о најрадоснијој вести за све људе и анђеле, а то је да је Бог постао човек. Све остало извире из овог догађаја. То је доказ неизмерне љубави Божије. Богочовек је основао Цркву Собом и у Себи, те нам се Господ својом Божанском истином даје како би смо испунили назначење свога бића. Бог нам је дао апостоле, светитеље, мученике, пророке... и Св. Јована Златоустог који је као златна труба, трубио не само језиком, већ животом у Христу. Ван Христа, човек није човек, већ као што Св. Јустин Ћелијски каже – „подчовек“. Ван Христа нема савршеног човек, нема праведног, без Христа како каже Ава Јустин, човек пада у нечовека. Апостол Павле нас учи да у Цркви сваки може постати нов човек. Ван Цркве нема бића, зато сваки који устаје против Цркве није, нити ће однети победу над Црквом. Ко разграђује Цркву није на добром путу. Св. Јован Златоусти није бунтовао, није се расправљао, када су га прогонили. Све је прихватао речима: „Слава Богу за све“. Све што је чинио овај велики отац Цркве је доказ да наша вера није осрамоћена, јер је Господ љубав Своју излио у срца наша Духом Светим, Који је дат и нама. Зато је љубављу Бог постао човек и донео свима најрадоснију вест од постанка света.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

протођакон Мирослав Василијевић

[Guest]

СА СМИРЕЊЕМ ИСПУЊАВАЈМО ВОЉУ БОЖИЈУ

На дан Светога Јефрема Сирина (10. фебруара / 28. јануара) Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску литургију у храму Свете Петке у Виноградима.

У својој беседи Владика је указао на труд који је потребан да живимо са Богом и по Богу. А то значи живети јеванђелски и црквено, тада ћемо имати мир, радост, љубав и доброту, Духом Светим испуњавајући вољу Божију. Ако тако чинимо Бог ће нам бити помоћник у сваком добром делу.

Труд наш, наставио је Преосвећени, да буде подвиг одрицања од свега лошега у мислима, речима и делима нашим. А Љубав-Божија ће у том труду учинити да бреме наше буде лако. Бог узима на себе грехе наше, а ставља лако бреме љубави Божије. Таквим трудом ћемо доћи до открића да смо љубљена деца Божија.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

На крају нам свима даје пример смирења које води Богу у примеру Светога Јефрема Сирина кога данас празнујемо. Његовим молитвама да стекнемо дар Духа Божијега и да живимо Њиме.

[Guest]

СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕНА У ТОПОЛИ

У недељу блуднога сина, на дан Света Три Jерарха, епископ шумадиjски Г. Господин Јован служио је свету Архијерејску Литургију у капели света Три Jерарха у Тополи.

Епископу шумадиjском су саслуживали протоjереj-ставрофор Миладин Михаиловић, jереj Александар Петровић са ђаконима Остоjом Пешићем и Небоjшом Jаковљевићем.

Хор "Опленац" предвођен диригентом Мариjом Ракоњац, своjим слаткопоjањем улепшао је службу.

Након прочитаног Јеванђеља о блудном сину, Владика Јован се беседом обратио сабраном народу, подсетивши нас да jе ово jедна од припремних недеља Васкршњег поста.

Његово Преосвештенство нас jе подсетило и на вредности коjе су водиле света Три Jерарха у њиховом животу, и како то мораjу бити и наше вредности.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

По завршетку свете Литургије пререзан jе славски колач. Након резања славског колача, верни народ и свештенство заједно са својим Епископом узео је учешћа у заjедничкоj трпези.

[Guest]

ПОМЕН ДР ЕЛИЗАБЕТ РОС

Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски господин Јован, уз саслужење свештенства Епархије Шумадијске, на Варошком гробљу у Крагујевцу, служио је данас помен др Елизабет Рос и страдалим припадницима страних санитетских мисија у Србији 1914-1918. године. Након помена, поводом обележавања 97. годишњице смрти др Елизабет Рос венце крај њеног спомен облежја положили су градоначелник Крагујевца Верољуб Стевановић, Њ.Е. амбасадор Велике Британије у Србији Мајкл Девенпорт, Њ.Е. амбасадорка Аустралије у Србији Хелена Стадерт, Њ.Е. амбасадор Канаде Роман Вашчук, представници Шумадијског управог округа, представници Гарнизона Крагујевац, представници Српског лекарског друштва Крагујевац, представници Међународне федерације Црвеног крста и Међународног комитета Црвеног крста, Црвеног крста Србије, Градске организације Црвеног крста, Удружења старих ратника 1912-1920 и Субнора као и представници теренске јединице “Др Елизабет Рос”.

Њ.Е. амбасадор Велике Британије у Србији, Мајкл Девенпорт захвалио се граду Крагујевцу и његовим грађанима што, како је рекао, већ 97.година несебично чувају сећање на др Елиазбет Рос и чланице британске хуманитарне мисије, напомињући да Велика Британија то изузено цени и да то јача пријатељство међу нашим земљама.

На споменику је написано: ''Народу сте српском даровале срце'' а ја могу да додам да су др Рос и њене колегинице у тим кризнм временима биле праве амбасадорке наше земље у Србији, иако су веровале да само раде свој посао показале су да пријатељство и поштовање међу људима је оно навјредније и најтрајније у односима наших земаља, оне су нам показале прави пут и зато свако од нас треба дати свој допринос у ономе у чему је најбољи - рекао је амбасадор Велике Британије у Србији Њ.Е. Мајкл Девенпорт.

У име града Крагујевца на помену др Рос говорио је члан Градског већа за здравство проф.др Александар Живановић. Др Живановић је рекао да је данашњи дан прилика да се сетимо страдања српског народа и страдања свих оних који су дали своје жиоте да би олакшали тегобе које су га задесиле, али и ода пошта др Рос и њеним сарадницама и осталим хероинама међународних хуманитарних мисија које су током Првог светског рата заједно са српским лекарима изгубиле своје животе борећи се са епидемијом пегавог тифуса. Крагујевац памти, уважава и поштује оне људе који су несебично помагали и давали своје животе за наше добро. Др Рос, једна од првих жена лекара, изузетна интелектуалка и космополита, поред свега остала је верна свом човекољубљу, скромности и као таква сачувана у колективној свести Крагујевчана. Својим постојањем показала је колико је важно бити човекољуб и ризиковати сопствени живот да би се помогло другима - рекао је проф. др Живановић.

Поред председника Српског лекарског друштва у Крагујевцу, др Дракчета Радовановића, почаст др Елизабет Рос, Лорни Ферис, Мејбл Диермер и осталим хероинама међународних хуманитарних мисија одали су и млади волонтери Црвеног крста, чланови теренске јединице ''Др Елизабет Рос'' који својим ангажовањем и пружањем помоћи старим, усамљеним и болесним људима показују да заиста разумеју и препознају храброст, мудрост и моралну снагу почивших докторки.

Пре помена на Варошком гробљу у Свечаном салону зграде Града градоначелник Верољуб Стевановић са сарадницима организовао је пријем за амбасадоре Велике Британије, Аустралије и Канаде и за многобројне госте.

Извор: званични сајт града Крагујевца

[Guest]

СРЕТЕЊСКА ПРОСЛАВА У ОРАШЦУ

Сретењска прослава у Орашцу и ове године почела је Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Преосвећени Епископ шумадијски Г. Јован, уз саслуживање Архијерејских намесника орашачког и тополског и свештенства намесништва орашачког. Служби Божијој присуствовао је и Престолонаследник Александар Карађорђевић са супругом Катарином. Опширније...

[Guest]

ВЕРОНАУКА У СЛУЖБИ ВАСПИТАЊА ЗА ВРЕДНОСТИ

(Са предавања одржаног на семинару за вероучитеље - Крагујевац 11. фебруар 2012. године)

Драге и уважене колеге вероучитељи,

Велико ми је задовољство што се данас налазим међу вама. Примећујем да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима, и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо, и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали нити небитни, и који свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру.

Веронаука и парохијски катихизис

Дозволите ми да вам још за који тренутак задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, док с друге стране уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска православна црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А ипак можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи није и не може бити истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева, јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у тајну Цркве.

Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица, али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација, а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције, и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културне околности које одређују – никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери – свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима.

Савремени друштвени контекст

Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати променом епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо, и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу ни вредности нису јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредно постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност.

Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни, а посебно постмодерни човек окренут је ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном тржишту“ међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити општеподразумеване, за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци – све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава, ка чијем моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, ма које природе он био, укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност.

Али, да се вратимо још за тренутак карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да одшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани на тај начин чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те тако стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се овде усудио да вас замолим да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико ми замишљали да су нека друштва (византијско, античко...) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду, али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епохи која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане, јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став.

Друштво знања или друштво вредности?

Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим.

Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама, али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро а шта лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може дуго да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али, то може да се догоди мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани, забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства.

Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности.

Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или оба, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција, ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију.

Неке од вредности савременог друштва

Да се позабавимо, даље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренције и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других, јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ, који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „лузера“, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни „лузер“. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не?

Прочитајмо део из једног малог чланка из Политике од прошлог лета (2011), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака, али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип ,Nike‘ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба... Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају... Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у ,Nike‘ дуксерицу или у плазма-телевизор?!“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо, али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „New Age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије – да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама, али и променама типа религиозности.

Карактеристике савремене религиозности

Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидан и заокупљен сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци нпр. о Царству небеском, а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести...“ Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здраво, да што дуже буде младо и безбрижно, да буде лепо и да удобно живи. Али исто то дете, па и одрастао човек, хоће да верује и, уколико је могуће, да веру прилагоди поменутим животним циљевима.

Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека, или ћемо да останемо (или макар да се трудимо да останемо) аутентични хришћани, под условом, наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима са једне стране, и прихватања у љубави и са расуђивањем савремене епохе у циљу њеног преображавања са друге стране, у циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим, јер то није хришћански став.

Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас, али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека, зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може нам се десити да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља.

Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве.

Уколико савремени човек жели да се забавља, да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете му говорити о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у New Age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји, већ представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује нити да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо веру озбиљно преносити деци а да не поменемо све фазе људског живота.

Васпитање за хришћанске вредности

Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике, можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја.

Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво, јер би то спадало у сферу утопије, али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије, представљајући тако пример за шире друштво, места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих, спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета.

Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке – да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она у савременом друштву има изразито друштвену димензију.

Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности, јесте обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена, који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света, већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва, што би било признато и од стране самог тог друштва, макар његових искрених чланова. На тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију.

У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији, али ипак сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука, може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће.

Захваљујем вам се на пажњи.

[Guest]

СЕМИНАР ВЕРОУЧИТЕЉА У KРАГУЈЕВЦУ, 11-12. ФЕБРУАР 2012. ГОДИНЕ

Деценија од повратка веронауке у српске школе представљала је довољан повод, али и временску дистанцу, да се објективнo дискутује о реалности, могућностима и начину њеног остваривања унутар школског система који увек не даје довољно простора. То нас управо обавезује да се ми вероучитељи залажемо за што бољи начин остваривања веронауке у нашим школама.

Како би се тај циљ што боље оствари одржана су је 11. и 12. фебруара текуће године у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу два семинар за вероучитеље Шумаијске епархије, а у њима су као аутори и предавачи, учешће узели предавачи са Православног богословског факултета, затим Богословије Светог Јована Златоустог, али и неких средњих школа са територије Србије као и запослени у Министарству просвете и науке. Сви семинари акредитовани су од стране Министарства просвете и науке и налазе се у редовном годишњем Каталогу програма сталног стручног усавршавања за школску 2011/2012. годину. Учешће у семинару је узело педесет и три вероучитеља са територије наше епархије, а такође је наше мало сабрање својим присуством увеличао наш Преосвећени Владика Јован (Младеновућ) узевши активно учешће у оба семинара.

Први семинар са темом доприноса Цркве образовању у прошлости, садашњости и будућности је био конципиран као четвороделни, где је свако од реализатора имао своје излагање, следећим редом:

Први предавач је био Антонио Арас, катихета у Београду, који је покушао на један практичан начин да нам понуди одговор на питање : како остварити циљ веронауке и притом користити савремене форме и средства? Практично кроз низ радионица нам је показано како побољшати квалитет извођења верске наставе уз помоћ креативних наставних метода, односно како развити сам предмет кроз корелацију са другим предметима у школи, или свеобухватно речено, како сачувати старо вино у новим судоввима, откривајући нам практичне делатне тајне, све у циљу да се преко разних примера, радионица и идеја развије креативна способност вероучитеља и ученика, а на тај начин и побољша квалитет извођења часова верске наставе.

Затим је уследило теоријско предавање Владана Костадиновић, професора патролошке групе предмета у Богословији у Крагујевцу, наглашавајући да је бити хрићанин од самог доласка Месије било изазов. Хришћанство је као вера настало и ширило се у конкретном времену и простору у потпуности користећи форме мисли и изражавања тадашњег света. Почев од Светог апостола Павла, хришћанство је успевало да се надовеже и искаже не потирући постојање античког света. Управо способност преображавања темеља античке мисли била је једна од главних карактеристика великих отаца и учитеља Цркве. Дајући један историјско-патролошки преглед теме, он закључује да је један од категоричких императива савременог хришћанства способност адаптације и артикулације јеванђелских истина кроз савремене форме. Ово може имати благотоворни утицај у свету нетолеранције и растућих деоба по свим основама. Христос није и не сме постати рудимент прохујалих епоха, морални гуру. На нама је да наведено спречимо користећи управо форме које су нам дате, а за то можемо искористити искуство синергије јелинске образовне баштине и откровењске вере.

Тећи предавач ђакон Златко Матић, професор догматске групе предмета у Богословији у Крагујевцу, је извршио презентацију уџбеника за 7. и 8. разред основних школа аутора епископа Игнатија (Мидић). Ове уџбенике не чини новим само то што су сада први пут штампани уџбеници за ове разреде, већ и сам приступ градиву које је предвиђено за обраду. Они ни по чему не заостају за уџбеницима из других предмета, и не само да доносе огромну користи ученицима који ће из њих учити, већ и нама вероучитељима бивају одличан извор и помоћ при реалиѕацији многих наставних тема.

Четврти предавач, чијим предавањем је и завршен први семинар је био протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Крагујевачке Богословије и професор Православног богословског факултета, покушавајући да одговори на постављено питање идентитета веронауке и важности катихизације, надовезује се на дилему: да ли је циљ образовања и васпитања стварање друштва знања или друштва врлина? Поготово је одговор на ово питање актуелан у тзв. транзиционим временима и друштвима у којима старо већ губи значење, а ново се још није искристалисало. Несигурност која карактерише овај период може бити превазиђена управо развијањем хришћанских вредности, јер савремени свет много више личи на доникејски период, него што личи на постконстантиновски период и на традиционална хришћанска друштва.

Аутор и реалиатор другог семинара је г-ђа Снежана Павловић, саветник у Министарству просвете и науке. Један од основних циљева њеног семинара у првом реду ја де поспеи успостављање јасаног и прихватљивог начин комуникације и сарадње између вероучитеља ученика, како би се развио интерактивни вид комуникације између наставника и ученика, али и препознале нове могућности за развијање православног катихизиса, у духу аутентичног искуства учења Цркве, са посебном пажњом која одговара потребама и одликама нових генерација младих људи, према којима је настава усмерена. У ту сврху реализатор нам је рредставио низ изванредних краткометражниф филмских остварења која нам и у самој настави могу бити од драгоцене користи, посебну пажњу је изазвао филм „Промена парадигме у образовању“, после ког као и свих других који су приказани су развијане дискусије у којима је дошло да међусобне размене драгоцених личних искустава вероучитеља.

Обогаћени једним оваквим несвакидашњим искуством, задобивши неизсказиву корист како на теоријском тако и на практичнм пољу нашег катихетског послања, остаје нам само да задобијено сложимо у нашим срцима и посведочимо ученицима повереним нам од Господа највећу тајну Богочовека Христа говорећи им њиховим језиком садашњице који они најбоље разумеју.

Вероучитељ Никола Милутиновић

[Guest]

ЕПИСКОП ЈОВАН У АРАНЂЕЛОВЦУ

У недељу месопусну, на дан светих Фотија Цариградског и Вукола Смирнског 19. / 06. фебруара 2012. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је са више свештеника орашачког намесништва Свету Архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу. Првојерарх Цркве Божије у Шумадији са љубављу и радошћу долази у град под Букуљом јер свештенство и верни народ са љубављу и радошћу дочекују свог Епископа, што се показало и овог пута.

У беседи након прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ Јован је између осталог нагласио да је темељ наше вере у нади на живот вечни и царство небеско и сходно томе, из овог света постоје само два пута: пут у живот вечни и пут у вечну муку. Од тога како се будемо опходили и понашали према ближњима својима, према нашој малој браћи, зависи којим ћемо путем кренути. Човек у овом свету треба кроз ближњег свог да гледа Бога, а велики човек је само онај човек који је велики на дан Страшног суда.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Након Свете Литургије евхаристијско сабрање настављено је трпезом љубави у дому Архијерејског намесника орашачког и старешине храма, протојереја-ставрофора Миће Ћирковића.

Милован Ранковић, протонамесник

[Guest]

СЕМИНАР СВЕШТЕНСТВА У БАРАЈЕВУ

У уторак 21. фебруара 2012. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Спаљивања моштију Светог Саве у Барајеву. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Зоран Крстић, Љубиша Смиљковић, Златко Димитријевић и јереј Игор Обрадовић. На светој литургији појали су свештеници из три Архијерејска намесништва: бељаничког, колубарског и космајског.

Владика је после прочитаног јеванђеља о Добром пастиру говорио о Христу као вратима бесмртности. Он нас спсава од греха и од смрти. Све што не уђе кроз Христа нема могућности за вечни живот. Без Христа не можемо наћи праву храну а одувек је налазимо у светој литургији и светом причешћу. То је вечна трпеза која нам дарује истински живот. Човек треба да осети потребу за духовном глађу и та глад се може утолити само кроз свету тајну евхаристије. Зато, наставља Владика, човек треба непрестано да тежи достојном начину живота. Црква се моли за све па чак и за непријатеље али се света литургија служи само за православне хришћане. На крају, Владика завршава са речима да су нам силаском Светог Духа отворена врата ка Христу и вечном животу.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

У току литургије причестио се велики број свештеника, деце и верног народа. Затим је уследио доручак за епископа и свештенство и припрема предавача за семинар.

Тема свештеничког семинара била је Пастирска служба у измењеним друштвеним околностима. Предавачи на поменуту тему су били: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, др Биљана Анђелковић, и крагујевачки свештеници Драган Поповић и Немања Младеновић.

Први од предавача је био протојереј-ставрофор др Зоран Крстић који је у почетку свог предавања говорио како измењене друштвене околности утичу на живот човека па и на свештенике. Многи од свештеника не сазру као личности представљајући се другачије него што заиста јесу и према епископу, парохијанима, деци у школи. . . Проблем почиње већ у богословији где се будући свештеници понашају и говоре на начин који други сматрају пожељним. Главни проблем код свештенства је вера, а наравно да без вере се не може одговорно обављати свештеничка служба. У наставку је отац ректор говорио како се криза одражава на наш идентитет у Цркви. Ту се показујемо да ли нашу службу вршимо из вере или због добити. Али, наставља, Господ све трпи, и лоше свештенике и лоше вернике само ми тешко подносимо и једне и друге. Ми нашим животом треба да дамо ауторитет нашој свештеничкој служби. Прошло је време када је служба давала ауторитет човеку. Зато треба да се прилагодимо времену у коме живимо, савременом човеку јер нова религиозност која је наступила седамдесетих година са хипи покретом (хороскоп, ренкарнација, јога) тражи и нову врсту свештеника.

Други предавач је била др Биљана Анђелковић по занимању психијатар која је говорила о конкретним личностима и њиховим проблемима, а са којима се сусреће у својим психотерапеутским третманима. Докторка је нагласила да је неопходна што чвршћа сарадња свештеника и психијатара да би се добили конкретни резултати и излечили многи људи којима је тај вид помоћи неопходан. Међутим, многим установама фале духовници и да би то дало значајан помак у излечењу многих болести. У наставку је докторка говорила и о проблемима зависности и о конкретним облицима помоћи које пружа Црква у данашље време таквим људима којима је та помоћ веома драгоцена. Затим је докторка направила осврт и о семинару у Истамбулу, где је говорила о психолошком развоју између мајке и бебе и где је као илустративан пример приказала иконе Пресвете Богородице са Христом из наших манастира јер наша вера је пребогата тим искуством.

После краће паузе уследило је предавање свештеника Драгана Поповића о патњи, болу и смрти или боље речено и правилно распоређено смрт, болест и страдање. Смрт је табу тема данашњице. Човек се данас окреће насладама и хедонизму у овом свету и заборавља на смрт. Међутим данашњи човек није спреман да трпи и да се угледа на Христа који све трпи. Отац Драган даље каже да трпљење треба да дође на првом месту. Кад дође болест, тражи се решење и медицина је данас много ефикаснија него пре али и болести данашњице нам статистички говоре да сваки четврти човек у свету болује јер и моћ медицине је ограничена и она данас многе болести само залечи. Болест има онтолошки извор у паду Адамовом и биолошки, јер човек од када се роди путује ка смрти. Имамо и болести на које човек утиче својим животом (сида, карцином). Стерилитет је велика болест данашњице од које пати сваки четврти пар и поставља се питање да ли ће човек моћи на овај начин да се размножава ако настави са оваквим начином живота. Затим отац наглашава да се патња појављује као последица болести и смрти. Она је неодвојива од човека јер конкретно извире из сукобљавања воље Божије и воље човечије. По Свето Максиму Исповеднику, пре сукоба са Богом човек није имао ни способност да пати. Зато је права хришћанска молитва нека буде воља Твоја.

Четврти предавач у низу био је свештеник Немања Младеновић који је веома конкретно говорио о браку и проблемима кроз које пролази данашњи брак. Брак укида различитости и успоставља потпуно јединство. Људи данашњице гледају на брак који има биосоцијални карактер и при том може имати и рок трајања. Зато људи данашњег времена веома лако растурају брекове али при томе растурају и себе. Узрок проблема је световно поимање брака. Неразумевање речи Љубав именице која нас директно упућује на глагол Волети и на функцију Ја – Ти. Љубав је данас погрешно опредмећена. Не може да стоји нпр. „љубав ју је гушила“. Ту је заправо реч о страсти. Даље отац Немања наставља са речима да је данас препрека љубави криза, материјална ситуација, мањак стамбеног простора. Разлог развода је емоцијална незрелост, љубомора, превара, мешање родитеља. Неопходно је промовисати праве вредности, наглашава отац Немања, кроз поуке при предбрачном испиту, при венчању, при првој посети кући после венчања разговоре шта можда фали том браку. Зато Христом као универзалним леком треба да придобијемо наше парохијане да они кроз наше спасење пронађу своје сопствено.

На крају је отац ректор Зоран Крстић истакао да човек сам ништа не може да промени па ни свештеник. Неопходно је најпре да се међусобно ујединимо, а затим да сарађујемо и са другим институцијама да би смо имали конкретне резултате.

После су уследила питања свештеника и одговори предавача, краћа поука епископа и трпеза љубави.

свештеник Владимир Димић

[Guest]

ДУХ СВЕТИ НАС ПРЕОБРАЖАВА И ПРИВОДИ ХРИСТУ

У четвртак 16. фебруара, Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога Светога храма.

У својој беседи, Владика је повукао паралелу узмеђу Св. Симеона Богопримца који је на рукама примио Богомладенца као део Божијег обећања да ће видети Спаситеља и Св. Никодима о коме говори 8. зачало Јеванђеља по Јовану, који је духом примио Господа, речима да је Никодим као учени фарисеј прихватио да се вери научи од самога Сина Божијег Исуса Христа. Вера се учи животом и изискује поновно рођење Духом Светим. То рођење подразумева да човек свим својим бићем полази одозго: разумом, осећањима, вером. Ако човека Дух Свети није просветио и осветио, онда код њега нема правих мисли, осећања, расположења... Ми Духа Светога добијамо на крштењу, али током живота треба да се погрузимо у Њега, јер нас Дух Свети преображава и приводи Христу. Зато смо ми хришћани добили огромну моћ, да будући Духом Светим постанемо део Цркве, задобијемо Царство будуће, Царство Божије и спасење у Христу.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Након причешћа верних, Владика Јован је посетио братство Старе Милошеве Цркве у парохијском дому.

протођакон Мирослав Василијевић

[Guest]

Распоред богослужења Епископа шумадијског Г. Јована – МАРТ 2012. године

2. март (петак), Црква прославља и празнује: Светог Лава Римског; светог Флавијана Цариградског.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће Литургију Пређеосвећених дарова у манастиру Прерадовац, у 9 часова.

3. март (субота), Црква прославља и празнује: Светог апостола Архипа, Филимона и Амфија; светог Теодора Комоговинског – Теодорова субота.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Светог Јована Златоустог у храму Светог великомученика Теодора Тирона у Великим Пчелицама, у 9 часова – храмовна слава.

4. март (недеља), Црква прославља и празнује: Светог Лава Катанског.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Василија Великог у Саборном храму у Крагујевцу, у 8 часова. Поводом Недеље Православља у 16 часова у Саборном храму служиће се свечано вечерње богослужење у част победе Правослвља над иконоборцима. У наставку богослужења, Преосвећени Владика, свештенство града Крагујевца и верни народ кренуће у свечану литију кроз град.

7. март (среда), Црква прославља и празнује: Светог свештеномученика Поликарпа Смирнског.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Светог великомученика Георгија у Чибутковици. Исповест свештенства Архијерејског намесништва колубарско – посавског. Читање реферата на тему: Последице лошег и неодговорног духовништва – духоводитељства (парох чибутковички Жељко Ж. Ивковић).

9. март (петак), Црква прославља и празнује: Светог Тарасија Цариградског.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Силаска Светог Духа у Баћевцу. Исповест свештенства Архијерејског намесништва бељаничког. Читање реферата на тему: Свако да чини оно што је на корист њему и другоме (парох други лесковачки Горан Ракић).

10. март (субота), Црква прославља и празнује: Светог Порфирија, епископа Гаског.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће Литургију Светог Јована Златоустог у храму Светог великоуменика Кнеза Лазара Косовског у Белушићу, у 9 часова.

11. март (недеља), Црква прославља и празнује: Преподобног Прокопија Декаполита.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Светог Василија Великог у храму Светог великомученика Димитрија у Сушици – Крагујевац, у 9 часова.

13. март (уторак), Црква прославља и празнује: Јована Касијана.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован учествоваће у раду седнице Светог Архијерејског Синода у Патријаршији у Београду.

14. март (среда), Црква прославља и празнује: Свету преподобномученицу Евдокију.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Вазнесења Господњег у Сопоту, у 9 часова. Исповест свештенства Архијерејског намесништва космајског. Читање реферата на тему: Вера у доба кризе – од чега живи човек (Архијерејски намесник космајски протојереј – ставрофор Љубиша Смиљковић).

16. март (петак), Црква прославља и празнује: Свете мученике Евтропија, Клеоника и Василиска.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Светог Архангела Гаврила у Баничини, у 9 часова. Исповест свештенства Архијерејског намесништва јасеничког. Читање реферата на тему: Вера и сујеверје (парох први азањски Дејан Ненадовић).

17. март (субота), Црква прославља и празнује: Преподобног Герасима Јорданског.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служиће свету Литургију Јована Златоустог у манастиру Драчи, у 9 часова.

18. март (недеља), Црква прославља и празнује: Светог мученика Конона; преподобног Марка.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Василија Великог у манастиру Каленић, у 9 часова.

20. март (уторак), Црква прославља и празнује: Светих седам свештеномученика Херсонских.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Светог Василија Великог у Маршићу, у 9 часова. Исповест Архијерејског намесништва лепеничког. Читање реферата на тему: Мисионарска природа Цркве (парох први грошнички Душан Илић.

21. март (среда), Црква прославља и празнује: Светог Теофилакта Исповедника.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Свете великомученице Недеље у Десимировцу, у 9 часова. Исповест свештенства Архијерејског намесништва крагујевачког. Читање реферата на тему: Икона, црква, литургија (парох други аеродромски Драган Поповић).

22. март (четвртак), Црква прославља и празнује: Светих 40 мученика Севастијских – Младенце.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Пређеосвећених дарова у манастиру Никоље, у 9 часова.

23. март (петак), Црква прославља и празнује: Светог мученика Кодрата Коринтског.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Светог архангела Гаврила у Јарушицама, у 9 часова. Исповест Архијерејског намесништва рачанског. Читање реферата на тему: Црква и савремени начини комуникације (парох четврти лаповски Горан Живковић).

24. март (субота), Црква прославља и празнује: Свете мученике Агапија и Плисија.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће Литургију Светог Јована Златоустог у храму Преображења Господњег у Смедеревској Паланци, у 9 часова.

25. март (недеља), Црква прославља и празнује: Преподобног Симеона Новог Богослова; светог Григорија Двојеслова.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће свету Литургију Василија Великог у храму Светог Саве Српског на Аеродрому – Крагујевац, у 9 часова.

28. март (среда), Црква прославља и празнује: Светог мученика Агапија, Плисија (Прво бденије).

Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Г. Јован служиће свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Рођења Пресвете Богородице у Глоговцу, у 9 часова. Исповест свештенства Архијерејског намесништва беличког. Читање реферата на тему: Сиромаштво као изазов за наше човекољубље (ђакон јагодински Далибор Нићифоровић).

30. март (петак), Црква прославља Светог Алексија Човека Божјег (Друго бденије).

Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Г. Јован служиће свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Светих Мироносица у Винчи, у 8 часова. Исповест свештенства Архијерејског намесништва опленачког. Читање реферата на тему: Добро и лоше сведочење пастира (парох јунковачки Никола Илић).

31. март (субота), Црква прославља Светог Кирила Јерусалимског.

Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Г. Јован служиће свету Литургију Јована Златоустог у манастиру Дивостин, у 9 часова.