Епархија шумадијска

[Guest]

САМО ВЕРА РАЗЈАШЊАВА ТАЈНУ ДОЛАСКА БОГА У СВЕТ

Беседа Његовог преосвештенства Господина Јована,

епископа шумадијског на Литургији у крагујевачкој Саборној цркви,

(Недеља Светих Отаца, 1. јануар 2012)

У име Оца, Сина и Светога Духа!

Срећан дан и срећан празник, браћо и сестре. Ову последњу недељу пред Божић Црква је посветила Светим Оцима. Ова недеља пред Божић најприсније нас доводи на сам праг празника у коме се испуњава она блага вест коју је архангел Гаврило у граду Назарету јавио Пресветој Богородици - да ће родити Сина и Спаситеља нашега; да ће родити Цара свих, чијем царству, како то исповедамо у Символу вере, неће бити краја. Разумњиво је да у ову недељу пред Божић, како и чусмо из родослова Господа Нашега Исуса Христа у Јеванђељу, прослављамо све Свете Оце, Праоце, Праматере Христове, и то првенствено богослужењем, кроз молитве, кроз химне, кроз песме црквене. Прослављајући их кроз молитву и богослужење, Црква нас припрема за сусрет са Рођењем Христовим, најрадоснијим празником. Ми објављујемо Јеванђеље да се Христос уистину рађа у телу и постаје један од нас. То је велика тајна рађања Бога, браћо и сестре, велика тајна доласка Бога у овај свет.

Данашњи празник јесте празник нашег сродства са Христом, јер показује да је Он уистину био син, унук и праунук људи, да он јесте наш брат, јер нас је удостојио да га из милоште зовемо Божић бата. Има ли дивнијег дара од тога да је Он брат наш прворођени међу многом браћом, како кажу Свети Оци и како нам говори Јеванђеље. Да, Он је предвечни Син Божији који се у времену рађа и постаје то мало нејако дете, дете које узима на себе грехе света. Прослављајући овај наговештај кроз богослужење, химне и пеме, ми осећамо радост празника. Хитамо попут оних мудраца да му принесемо исте оне дарове које су они принели Богомладенцу Христу. Они су принели злато, смирну и тамјан, а ми треба да му дарујемо срце наше, да му понудимо молитве наше. Када му будемо приносили веру нашу, да Га замолимо да загреје охладнела наша срца људска. Надајмо се да ће их загрејати оном топлотом Витлејемске пећине, која је загрејала целу васељену. А та је пећина претходно била охлађена отуђењем човека од Бога.

Још од празника Ваведења, празника Увођења у храм Пресвете Богородице, Црква нам кроз своје богослужење, наговештава празник Рађања Христовога. Подсетимо се да први пут на празник Ваведења слушамо ону дивну песму Христос се рађа, славите Га. Тада нам је Црква први пут наговестила ову велику тајну: Бог се рађа, Бог силази у свет, Бог постаје један од нас. Оваплотио се и примио је тело преко Пресвете Богородице од Духа Светога. Ко може да искаже дубину такве тајне? Људски разум то не може. Али, ми то све прихватамо вером. И што је наша вера већа, јача, дубља, тада нам се све боље и боље откривају те тајне, тајне неба и земље, тајне и овога и онога света. И тада ове речи Христос се рађа, славите Га, просто мењају наш живот. Када се удубимо у тајну оваплоћења и када је искрено доживљавамо, она мења наш живот и наше погледе. Тако онај који истински Црквом живи, који истински Христом живи, од тада почиње да преображава своје срце, своју душу и своје мисли. Човек тада почиње да улази у најдубљу тајну, тајну Бога, тајну Цркве Христове.

Рађањем Христовим, светлост је дошла у свет, који је до тада био у тами. И зато ће апостол Павле рећи да се Бог појавио у доба када се испунило време, када је испуњено све оно што је о Христу речено и говорено вековима и вековима. Рађањем Христовим и Његовим доласком као највеће светлости у свет, открива нам се љубав, јер је љубав свела Бога на земљу. Дакле, кроз рађање нам се открива велика милост Божија. То је та велика радост за нас, браћо и сестре. Овакви какви јесмо, слаби и немоћни, грешни, ми се уздамо у милост Божију. Он је ту милост пројавио својим рађањем и доласком на овај свет. То значи да је рађањем и доласком Христовим помирена земља са небом. Васкрсла је сва нада Праотаца и Отаца наших, који су ишчекивали рађање и долазак Христов на овај свет. Обновљена је вера и зацарила се вечна, жива радост, радост коју само Бог може да донесе, радост коју је донео и коју стално даје човеку. Рађањем Христовим осмишљене су све патње оних који су страдали само зато што су исповедали и говорили о долазку Месије. И што је најважније, Његовим рађањем опет су нам отворена врата раја. Опет је, на најсмиренији и најузвишенији начин, враћено наше достојанство, чији је смисао да се поново можемо назвати децом Божијом. То је заиста разлог за највећу могућу радост.

Као што рекох, умом својим, речима својим које су бледе, не можемо да објаснимо и опишемо тајну оваплоћења и рађања Божијега. За тај велики дар, човек треба уздарјем да узврати. А чиме Му ми можемо узвратити за овај превелики дар? Мислим да су највећи дарови које можемо дати Богу - дар слободе и дар љубави према Њему. Да му за Божанску љубав узвратимо нашом људском љубављу. Због тога принесимо љубав нашу Богу као одговор на превелику Његову љубав. Принесимо је Њему и не бојмо се ничега. Зашто кажем - не бојмо се ничега? Јер, ко је са Богом, против њега не може нико. Зашто кажем да принесемо себе Њему? Зато што нам Бог, на шта често подсећа Свети Јован Златоусти, увек говори - дођите сви који сте уморни, натоварени и ја ћу вас одморити. То говори наш Спаситељ, који још каже - ја сам Отац ваш, ја сам женик душа ваших, ја сам обиталиште, ја сам храна, ја сам пиће, ја сам одећа, ја сам темељ и корен. И што год зажелиш то сам ја, каже Свети Јован Златоусти за Христа. Одговор на то приношење себе добијамо кроз Цркву. Она нас стално обнавља и стално нас опомиње. И онда нам Христос каже, ништа вам неће недостајати, јер сам ја глава, отац, мајка, брат. А ми се ником више не поверавамо него најрођенијем. А у Христу су нам сви најрођенији, нема малога и великога. Зато се у Јеванђељу и каже да је и онај мали брат тај прави човек, коме треба да непрестано поклањамо и пажњу и време.

Браћо и сестре, децо духовна, знајмо да што више имамо Бога у срцима нашим, то је више у нама мира и љубави. То је права порука Божића. Али, не можемо имати мира у себи ако се не помиримо са Богом, са собом, једни са другима. Не моможемо имати тог мира. Зато овај празник опомиње све нас, посебно очеве, да буду прави хришћани. Да буду прави учитељи вере Христове, и за себе и за децу своју. И да својим примером, више него речима, показују шта је мир, шта је љубав, шта је то вера, шта је то Црква. Или, шта је то Света Литургија кроз коју нам се Господ даје.

Нека Господ помогне свима нама, нашим очевима, да препознају дар Божији у себи да се назову физичким родитељима. Али, и да сазнају да физичког рађања не бива без духовног рађања. Обавеза је физичког оца да буде и прави духовни отац. То не може бити ако не зна закон Божији, ако не живи по закону Божијем. Нека Господ помогне свима нама, да ових неколико дана пред Божић проведемо у радости са којом је Бог сишао у овај свет који је постао и Његов свет. Тако је Он сишао и у најдубље биће наше. И нека би Господ био и остао са нама.

Бог вас благословио!

[Guest]

БАДЊЕ ВЕЧЕ У СТАРОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

• Otvori galeriju!
  

[Guest]

БАДЊЕ ВЕЧЕ У САБОРНОМ ХРАМУ У КРАГУЈЕВЦУ

На Бадње вече, у предвечерје рођења Сина Божијег, у Саборном храму Успења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Јован са свештенством саборног храма служио је бденије, уз присуство мноштва верника.

Бденије које је служено састоји се из Великог повечерја и јутрења са првим часом. На великом повечерју свечано се пева песма пророка Исаије: С нама је Бог, разумејте, народи, и покорите се, чујте до крајева земље и ојачавши покорите се...

После бденија Владика Јован, градоначелник Крагујевца, Верољуб Стевановић и председник Епархијског Савета Господин Радиша Пљакић, испред Саборног храма принели су бадњак на ватру, Владика Јован је премазао бадњак медом и залио вином и уз песму Дечијег хора Саборног храма, свима пожелео срећно Бадње вече, речима: Мир Божији – Христос се роди! Јер сви ми окупљени око бадњака као једна духовна породица, треба да будемо окупљени око Христа Богомладенца у миру, слози и љубави.

јереј Срећко Зечевић

• Otvori galeriju!
  

[Guest]

ПРОСЛАВА БОЖИЋА У САБОРНОМ ХРАМУ У КРАГУЈЕВЦУ

Нема веће радости у историји, под сунцем и над сунцем, за православне хришћане, од благовести, од јеванђеља неба земљи са доласком Богочовека, Исуса Христа. Тај долазак је поздрављен миром и радошћу, и речима: Слава Богу на висини, а на земљи мир, и међу људима добра воља.

Брујање звона са звоника Саборног храма у Крагујевцу и речи Божићњег тропара означили су почетак Литургијске радости и славља, Рођења у телу Господа нашег Исуса Христа. Свечану Божићну Литургију је служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, уз саслужење братства Саборног храма. Посланицу Његове Светости патријарха Иринеја, прочитао је јереј Душан Мучибабић.

„Рођење Твоје Христе Боже наш, засија свету светлост разума, и у њему се они који звездама служаху од звезде научише да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе, Исток с висине. Господе, слава Теби.“ Христос, Сунце Правде, долази нам из Царства Божијег, са тих Божанских Небеса и то да нас посети, да постане светован као и сви они који су од света, е да би сјединио Своју Божанску природу са нашом, људском природом.

Свом верном народу желимо срећан Божић, желимо мир Божији и људски, мир Богочовечански, мир небоземни. Благословено свима и наступајуће ново Лето доброте Господње, које нека свима буде лето мира, слободе, и време добре воље.

ХРИСТОС СЕ РОДИ! - ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Срећко Зечевић, јереј

ФОТОГАЛЕРИЈА 1

• Otvori galeriju!
  

ФОТОГАЛЕРИЈА 2

• Otvori galeriju!
  

[Guest]

ДРУГИ ДАН БОЖИЋА СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕН У СТАНОВУ

На други дан Божића, на дан сабора Пресвете Богородице Нјегово Преосвештенство Епископ Шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Пантелејмона у Станову.

Прочитана је посланица Епископа Шумадијског Господина Јована. Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк2, 14), Божићна је порука која нас упућује на три истине.

Прва је да прослављамо Бога, а то може само онај који је открио дубљи смисао живота. Што је дубље знање о Богу као дародавцу свих добара, то је већа човекова животна радост, то је већа и његова спремност да слави Бога.

Друга је истина мир на земљи. Мир је Божије својство, њиме човек постаје син Божији, по речи Христовој. Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт5, 9). Само они људи који се помире са Богом и са људима око себе наћи ће мир у својој души и тако могу постати истински миротворци.

И трећа истина је добра воља међу људима. Добра воља се рађа из Богољубља и човакољубља, из благих мисли, топлоте душе и срца.

Порука Божића нас обавезује да свуда око себе градимо мир. Са тим жељама и молитвама Богомладенцу Христу, Извору мира радости и добре воље, позивамо вас да у миру и љубави са Богом и људима прославимо новорођеног Богомладенца, поздрављајући једни друге радосним Божићним поздравом:

МИР БОЖИЈИ-ХРИСТОС СЕ РОДИ! – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

[Guest]

ШИРЕЋИ МИР ПОКАЖИМО ДА СМО СИНОВИ БОЖИЈИ

“Грех заменимо врлином и правдом, а мржњу љубављу!“, позвао је Владика шумадијски Јован окупљени народ цркве Светог Саве у Крагујевцу, на дан Светог првомученика и архиђакона Стефана. На ово нас Хришћане, по речима Преосвећеног Владике, обавезује силазак Бога на земљу, празник кога су својим славословљем најавили и прослављали Анђели Божији. Њиховим ускликом “Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља!“, дужан је и човек да се са радошћу оглашава, да буде весник ове велике тајне и сведок Христовог спасоносног доласка и искупљења човека и читаве творевине. Празником Рођења Христовог, мир Божији усељава се у људско срце и човека “нагони“ на песму, на слављење Бога, на мир његовог унутрашњег бића, али и на обавезу преношења мира на читаву природу, на целокупну Божанску творевину, јер једино “ширећи мир показујемо да смо синови Божији.“

Ово је порука Божића, силаска Сина Божијег на земљу и Његовог рађања као човека. “Син Божији је сишао са неба, а са њиме и цело небо, да би тако земља узашла на небо,“ речи су Владике Јована, који је додао “На Божић је сишла и правда Божија, али је у исто време устала и неправда да се против ње бори. О овоме нам говори данашњи празник Светог првомученика и архиђакона Стефана. Он је живео са вером, и пре Рођења Христа он је ишчекивао преко пророка обећаног Месију, и доживео да га сретне, и да га страдањем својим и прослави.“ Страдао је за Христа, за истину и правду, а Бог га је заузврат прославио, показавши нам да неправда и зло из ове борбе не могу изаћи као победници. Оставио нам је поуку и залог да се “покајањем вратимо боголиком у себи, препорађамо и обнављамо... и да се не бојимо оних који убијају тело, као што се ни Стефан није плашио, јер нам душу не могу убити.“

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

[Guest]

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЦРКВИ СВЕТОГ ДИМИТРИЈА

Епископ Јован Шумадијски служио је, дана 10. јануара 2012. године, Свету Архијерејску литургију у цркви Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу, уз саслужење презвитера: протојереја-ставрофора Драгослава Сенића и протојереја Милана Беговића, и ђакона Александра Сенића.

Тимачећи прочитано зачало из јеванђеља, Владика је истакао огроман значај празника “Рођења Христовог”, нагласивши да се рођењу Христовом зарадовало и небо и земља. Људски род који је робовао смрти избављен је оваплоћењем Господњим.

Осим малог броја људи - Изабраног народа, већина људског рода није пре Христа знало за правога Бога. Када је дошла пуноћа времена послао је Бог Отац Сина свог на овај свет да искупи све. Анђели на небу објављују долазак Спаситељев песмом и речима “Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима добра воља”. Све, целокупна творевина радује се рођењу Христовом. У томе видимо да је и наш главни задатак да прослављамо Бога. Свети Јован Богослов пише да смо и ми од Бога. Поставља се питање како? Због љубави Божије према нама.

На данашњи дан обележавамо и успомену на 20.000 мученика страдалих у Никомидији. Они су пример напоколебљиве вере и истрајности. Страдали су од стране мучитеља али их је Бог прославио и Црква их Божија слави већ вековима.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Закључујући беседу Епископ Јован је још једном напоменуо да је Божић темељ свих празника јер да није било Божића не би било ни других празника.

[Guest]

ИНТЕРВЈУ СА ЕПИСКОПОМ ШУМАДИЈСКИМ Г. ЈОВАНОМ

Са Његовим Преосвештенством Епископом шумадијским Г. Јованом, на Бадњи дан, говорили смо о значају оснивања Епархије шумадијске, с обзиром на то да ове године прослављамо шездесет и пет година њеног оснивања. 2013. је и година обележавања јубилеја Миланског едикта, те смо искористили прилику да на почетку ове године упитамо има ли планова о томе како ће се ова годишњица прославити.

Интервју са епископом шумадијским Г. Јованом

Извор: Радио Златоусти

[Guest]

Александар Шмеман ЕВХАРИСТИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ

Уиздању Богословског друштва ОТАЧНИК објављена је књига Александра Шмемана ЕВХАРИСТИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ. Зборник је приредио Лазар Нешић.

Уколико постоји личност, чије је целокупно богословско стваралаштво и читав живот обележен Евхаристијом Цркве, онда то засигурно јесте блажени отац Александар Шмеман. Управо из тог разлога, наслов зборника Евхаристијско богословље, који потиче од приређивача, на најбољи начин изражава централну мисао коју овде сакупљени чланци и студије експлицитно изражавају: Евхаристија јесте центар, смисао и само биће живота Цркве, хришћана и живота целокупног створеног света.

Колико је нама познато, први чланак оца А. Шмемана преведен на српски језик јесте У трагању за коренима америчке буре – неколико мисли о аутокефалији, црквеном предању и еклисиологији, објављен је још давне 1974. године. У међувремену је преведено готово све што је отац Александар икада написао. Српско богословље се може похвалити скоро целовитим опусом овог колосалног богослова Цркве. Ипак, понешто је остало непреведено. Управо то има прилику да сада изађе на светлост дана, тј. пред српски теолошки и културни публикум. Свакако, у зборник улази и неколицина чланака који су се раније појавили у разним преводима, али смо их опет донели у свежем и новијем преводу.

Зашто о. Александар Шмеман? Зашто данас, након деценија богословског, црквеног и литургијског препорода Православне Цркве у свету и Србији? Неко би питао: зашто изнова текстови оца Шмемана сада кад нам је, наизглед, све у вези са њим итекако познато? Чини се да дугујемо одговор на ова не толико прозирна питања.

Циљ зборника, који је пред нама у оваквом облику, вишеструк је. Пре свега, ради се о жељи да одређени (нама важни) текстови оца Александра буду на једном месту, под једним корицама и на српском језику. Ради се о указивању на Шмеманово целовито и систематско бављење проблемима Евхаристије, Литургије, светих тајни и целокупног живота Цркве.

Као друго, постоји потреба за новом херменеутиком савременог евхаристијског богословља Цркве, као и начина на који исто богословље формира живот хришћана у Цркви и свету. Дакле, оца Шмемана треба изнова читати и тумачити. Потребно је ново вредновање и критичка анализа његових фундаменталних богословских ставова. На многим местима о. Шмеман ће проговорити језиком аутентичног хришћанства, Цркве, Евхаристије и отаца; на другим местима о. Александар ће, пак, преблаго или престрого оценити извесне појаве у богословљу и Цркви. Из тог разлога ће оваква места морати поново да буду читана, коригована, исправљана и добронамерно употпуњена, како би све ишло у корист даљег напретка богословља, Ехаристије и саме Цркве.

Свакако, постоји и трећи циљ зборника. Он се односи према нарастајућем јазу између утопистичких и ескапистичких погледа, философија, теологија и светоназора у данашњој Цркви. Многи ће приговорити да је то стари проблем, да од вајкада постоји у Цркви; и сам о. Шмеман је о томе много писао. Ипак, ради се о нечем сасвим другачијем; Говоримо о утопистичко-ескапистичком читању и тумачењу самих Шмеманових текстова. Тако, са једне стране имамо утопистички, романтичан, нереалан и неживотан покушај „накалемљења“ основа евхаристијског богословља о. Александра Шмемана на свакодневни живот хришћана у Цркви, без истинског разматрања питања да ли, како, када и због чега треба или не треба примењивати исте. Са друге стране, присуствујемо и ескапистичком читању о. Шмемана, чији је циљ у овом случају само пуко образовање, академизам, стручност, научност, итд., без икаквог покушаја да се нешто од прочитаног примени у сопственом животу. У вези са свим наведеним је и проблем идеологије. Реч је о идеологији насталој услед глорификовања или ниподаштавања богословског лика и дела оца Александра Шмемана. Док се једни заклињу у лик о. Шмемана и његову „непогрешивост“, други ће отићи тако далеко да ће на ломачама спаљивати књиге о. Шмемана. Даљи коментар није потребан. Потребно је, међутим, ослободити се фантазама и извући најбоље из текстова који су пред нама. Мислити својом главом, а не главом идеолога, са које год стране они пристизали.

Дугујемо захвалност многим личностима, које су издашно и трудбенички помогле да зборник буде какав јесте. Пре свега, захваљујемо уреднику издавачке куће и богословског друштва „Отачник“, господину Благоју Пантелићу, који је заправо међу иницијаторима овог пројекта. Такође, захвални смо тиму преводилaца: оцу Александру Ђаковцу, господи Ивану Ђунисијевићу, Бојану Теодосијевићу, Стевану Јовановићу, Братиславу Здравковићу и Саши Куриџи, као и лектору госпођи Варји Нешић. Посебно захваљујемо госпођи Елени Силк, библиотекарки Православног института светог Владимира у Њујорку, на уступљеним текстовима у оригиналу, а нарочито на уступању чланака који су до сада били непознати српској теолошкој и културној јавности.

На крају, важно је споменути још један разлог за објављивање зборника, а њега је најтеже одредити речима - ради се о вери; о вери у оно што ћемо овде читати. Наиме, након деценија евхаристијског богословља, еклисиологије, онтологије и есхатологије, као да лаганим растом надолази неизбежно питање: да ли ми заиста верујемо у све што читамо и што нам се даје као аутентично богословље Цркве? Какве везе оно има са нашим животима? Ова питања треба схватити крајње озбиљно, јер ће над свим могућим богословским концептима (ма какви да су они) живот у Цркви бити пресудно мерило. Живот који не чека.

Лазар Нешић

[Guest]

ИДЕНТИТЕТ ЦРКВЕ

Православна Црква постоји и живи унутар историје те пролази кроз њу без губљења свог идентитета. Ово је врло важан аспект Цркве, који при том није напред осигуран. С обзиром да смо сведоци да су неке хришћанске цркве живот у историји започеле истинским идентитетом, а завршиле тако што су промениле свој идентитет, те се с правом питамо да ли су уопште цркве или не, питање идентитета Цркве очигледно захтева велику опрезност.

И за нас православне ово је опомена коју треба да узмемо са озбиљношћу. Јер, чињеница је да у свеукупној нашој активности, која чини да понекад осећамо самозадовољство, постоји и за нас велика опасност да одступимо од идентитета Цркве, те да више у суштини не будемо Црква, већ нешто друго, то јест једно другачије тело.

Када кажемо да идентификујемо једно биће, под тим заправо подразумевамо да указујемо на његову различитост, посебност. Другим речима, ми заправо одређујемо оне елементе који нам не дозвољавају да заменимо ово биће неким другим. Тако, кад кажемо, примера ради, да сваки од нас има своју легитимацију код полиције, то управо значи да држава настоји да установи посебност свакога од нас. Са циљем да не дође до замене међу грађанима, држава уписује име, презиме, као и друге податке сваког од нас, штавише, узима и отисак прста. Све ово има за крајњи циљ да се избегне замена једне личности неком другом. Идентификација, дакле, има за циљ посебност, при чему овај идентитет, посебност, никад не може бити апсолутан, те нам то заправо и ствара потешкоће кадажелимо да говоримо о нечијем идентитету. Наиме, сва имена, или пак елементи распознавања, који се садрже у нашим личним картама (занимање, висина и слично), могу се наћи и код више других људи и то поготово данас, посебно ако имамо у виду генетски инжењеринг и у последње време све актуелнији поступак клонирања. Тако, чак ни отисци прстију неће више моћи да осигурају посебност једног бића. Видимо дакле да је врло тешко одредити апсолутну посебност и идентитет једног бића. То што тражимо приликом идентификације нечега, или то што називамо "суштинска разлика", онај је, дакле, елеменат који се тиче само једног одређеног бића и никог другог.

Mеђу римокатолицима, на пример, постоји тешкоћа идентификовања Цркве пре свега зато што она тамо постоји као пандан државним структурама. На пример, држава Ватикан се појављује као држава у односу на друге државе. Она има своју дипломатију, међународне везе, итд. Штавише, Римокатоличка црква је дошла у искушење да се поистовети политичким партијама, на пример са Хришћанско-Демократском, која је у великој мери исту представљала, како у Италији, тако и у другим земљама. То показује да ова црква верује да може да се поистовети са једном идеологијом, или пак са једним партијским механизмом. Неко, дакле, мисли да ако се црква поистовети са једном политичком снагом, она може да постигне више. Међутим, црква заправо тако само губи свој идентитет. Слично се догађа и са протестантизмом и то управо због његовог бављења актуелним друштвеним и политичким проблемима. Чини се, наиме, да су друштвени проблеми оно што заокупља такозване протестантске цркве, те да је то оно на шта оне усмеравају сву своју активност и интересовање.

За сваког, дакле, постоји велико искушење оличено у дилеми да ли да се укључи у напоре које чини друштво да би решило своје различите проблеме, или не. Рекао бих чак да се и међу нама православнима у последње време јавља искушење да опонашамо ове западне прототипове.

Пре него што пређем на тачно лоцирање идентитета Цркве на основу православне еклисиологије, навешћу неколико приступа овом проблему који су, рекао бих врло уобичајени и код нас православних. Ово чиним пре свега зато да бих указао на проблем те да би смо се замислили над одређеним стварима и тако постали опрезнији да не дођемо у ситуацију да изгубимо свој идентитет, тј. идентитет Цркве, а да тога нисмо ни свесни.

Сагласно ономе што сам рекао на почетку, да би смо дошли до идентитета Цркве, треба да одговоримо на питање који је то, по нашем схватању, централни, најважнији, одлучујући елеменат за Цркву.

Теоретски гледано, можемо рећи да постоји много елемената који су истовремено једнако важни. У пракси се, међутим, јасно види шта је то што је између свега осталог за нас најважније. На ово ћемо одмах указати.

У данашњем православном свету при одређењу идентитета Цркве преовлађује, наиме, неколико тенденција. Прва у овом низу је она коју би смо назвали исповедничком или идеолошком тенденцијом у одређењу идентитета Цркве. Шта заправо подразумевам под овим? У складу са овом тенденцијом одлучујући моменат је догматски. Црква се идентификује са скупом идеја које исповеда једна група верујућих људи. То је заправо оно што је названо исповедањем вере. Историјски гледано, ова тенденција почиње од времена сукоба римокатолика и протестаната (дакле углавном од 17. века), када је постављено питање у чему се они заправо међу собом разликују и кад су у ту сврху предочена њихова "исповедања вере". Свака страна је, наиме, својим исповедањем показивала шта прихвата, а шта не од онога што исповеда супротна страна.

Тада смо и ми православни били принуђени да, под притиском ових околности које су биле доминантне у сукобу између римокатолика и протестаната, изнесемо своја исповедања вере. Тако из тог периода имамо исповедања вере Петра Могиле, Кирила Лукариса, Доситеја Јерусалимског и других. Покушали смо, дакле, и ми да покажемо свој идентитет на основу исповедања вере. Не сумњам у то да је можда било потребно да тако буде. Но, иако су сва ова исповедања важна, питам се ипак да ли је ово основни и одлучујући елеменат који одређује идентитет Православне Цркве. Уз то, ова исповедања вере, као што су то у међувремену и показала теолошка научна истраживања, и нису толико веродостојна. Једна су наиме настала под утицајем римокатолика, као оно Петра Могиле, а друга опет под утицајем протестаната, као што је случај са исповедањем Кирила Лукариса. Коначно, поставља се питање: зар нас и данас не позивају да у оквиру екуменског покрета изложимо и ми наш православни став?

Сигурно, Црква је увек имала исповедање вере и увек ће га имати и неопходно је да Црква сачува чистоту своје вере и својих догми. Наглашавајући ово, дакле, не желим да кажем да исповедање вере, као и друге ствари које ћу навести, нису неопходне. Питање је, међутим, да ли исповедање вере представља ону својеврсну посебност, централни елеменат, на коме се заснива идентитет Цркве који треба да се нагласи. Постоји, наиме, тенденција у појединим православним круговима да се истакне овај догматски елеменат те да се уздигне у односу на остала црквена догађања. У том случају, неко би могао, на пример, да на основу догмата буде православан, али да ипак буде расколник, то јест да нема никакве везе са својим епископом на пример. Пошто је сву тежину пренео на исповедање вере, заборавио је оно друго и зато верује да је он у праву и да исправно идентификује Православно Цркву. Хоћу дакле да кажем да постоји опасност од оваквог једностраног пренаглашавања догмата вере.

Други аспект који је свим православним од одлучујуће важности за биће Цркве јест мисионарство. Тако, према овој тенденцији у одређењу идентитета Цркве, догматски аспект није толико важан, колико је важна проповед и стварање свесних хришћана. Тежиште, дакле, овде пада на амвон или слушаоницу - учионицу. Ово је, наиме, карактеристика протестантизма који је усредсређен за проповед, а на штету Св. Литургије. Тако су се код нас, управо зато што је тежиште пренето на проповед, појавиле и одређене литургијске неправилности. Наводим вам као карактеристичан пример премештање проповеди са места које је заузимала у Св. Литургији, после читања Св. Јеванђеља, на место за време Причешћа. То се десило, а и данас се практикује, под изговором да "тада долази народ". Дакле, неко мисли да је циљ Св. Литургије тобоже да се чује проповед. Иако ово није циљ Св. Литургије, ипак се на основу оваквог схватања и праксе добија утисак да је проповед оно што је основно. Нека верник, дакле, изгуби и целу Св. Литургију, али то што је важно, по схватању ових, јесте да не изгуби проповед. Ми смо у Грчкој, сећам се још из детињства, имали проповеднике који су обилазили храмове и проповедали, и то по три пута у току истог јутра. Они су, иако нису ни били присутни на Св. Литургији онако како треба, ипак веровали да чине најважнију ствар тиме што су проповедали.

Пазите, напомињем и сада и напомињаћу и даље током овог свог излагања, да све ово што наводим не значи и да одбацујем. Оно, међутим, што желим да нагласим, то је да не треба ове елементе саме по себи да узводимо на ниво одлучујућих за идентитет Цркве. Но, у сваком случају, оваква тенденција ипак постоји.

Трећа тенденција, то јест угао гледања из кога неко посматра идентитет Цркве, јесте, да је тако назовемо, морална, а назвао бих је још моралистичка тенденција. Сагласно овом гледишту, морал. схваћен у најширем значењу ове речи, а то значи као држање моралних закона и као одређени однос према другима, у преимућству је над осталим елементима у цркви. Продукт ове тенденције је друштвени активизам (наглашавање друштве делатности Цркве) и пуританска побожност (уз готово искључиво наглашавање сексуалног морала). Тако се Црква, по заговорницима ове тенденције у посматрању њеног идентитета, поистовећује са онима који су у друштву "како треба" и који су "морално исправни". Опасност која вреба у наведеном случају лежи у томе да Црква престане да буде та која у својим недрима има и грешнике, при чему још може и да се створи утисак да су одређени људи у Цркви безгрешни. Много је православних који посматрају Цркву управо из овог угла. тако не само црквени људи, већ и они који то нису, сматрају да Црква јесте и да треба да буде место моралног савршенства уз шире значење тог појма.

Коначно, постоји још једна тенденција у савременој православној Цркви у посматрању њеног идентитета коју би смо могли да назовемо терапеутском или психолошком. У складу са овом тенденцијом, подвлачи се својство Цркве као болнице (овај израз се, наиме, данас често чује у Цркви) у којој се спроводи терапија против страсти, даје психички мир и томе слично. Тако се, за разлику од оних за које се идентитет Цркве налази у исповедању вере, проповеди или моралу, за ове суштина Цркве налази пре свега у Св. Тајни исповести и монаштву. Прототип Цркве, њена суштина, за ове је, дакле, монах, а најважнија Св. Тајна исповест. Појам "старца-духовника" постаје важнији и од епископа и од проповедника и од теолога. Управо зато данас на богословским школама имамо студенте који имају своје духовнике које слушају, а имају и своје професоре које не слушају. Тачније, они своје професоре слушају само утолико што присуствују њиховим предавањима да би добили оцену и диплому. У суштини, оно што им говори професор, они ће пренети свом духовнику на разматрање и његов суд, или просто одбацити зато што их то не интересује. Њима је, заправо, важно само оно што каже њихов духовник. Постоји, дакле, и овакав аспект са ког се идентификује Црква. У наведеном случају рекао бих да је присутна наглашена опасност од губљења црквеног идентитета.

Оно што је потребно нагласити у контексту сваког од наведених аспеката јесте то да све што је претходно о њима речено не значи да сваки од њих нема места у Цркви. Напротив, сви они имају места у Цркви. Проблем је, међутим, у томе где ће се поставити њено тежиште. Када се деси да један од ових аспеката постане одлучујући елеменат, и кад добије превагу над осталима, он на тај начин постаје од искључиве важности за свештеника и верника у Цркви. Ове тенденције које сам навео, а које теже да одреде идентитет Цркве, стварају одређене проблеме, те бих на њих управо и хтео да укажем како би смо видели да заиста постоји опасност да Црква изгуби свој идентитет уколико ове елементе употребимо као одлучујуће у идентификовању Цркве.

Узмимо најпре у разматрање исповедање вере. Ако се исповедање вере, везано за догмате, одвоји од осталог живота Цркве, оно тада постаје идеологија. Сви догмати су донешени са једним циљем: да уведу верне у Цркву, у Божанско Причешће. У прилог овоме погледајмо одлуке Васељенских Сабора. Све оне се, наиме, завршавају анатемизмима, то јест одлучењем од Божанскког Причешћа оних који су осуђени. Дакле, јединство у вери није крајњи циљ, него предуслов, док је крајњи циљ заправо евхаристијска заједница.

Што се пак тиче мисионарског аспекта, јасно је да је он одувек био основна карактеристика протестантске еклисиологије. Овај аспект, наиме, потцењује Св. Тајне црквене чинове (епископа и друге).

У односу на морални аспект, опасност која се зачиње и претендује да се развије, јесте опасност од фарисејства и јуридичког односа према спасењу. Овај начин гледања на идентитет Цркве представља Цркву као заједницу "чистих", при чему се заборавља да су у Цркви и грешници, те да је за православно схватање светости карактеристично управо оно што изражава молитва Св. Јефрема коју специјално читамо на богослужењима Велике Четрдесетнице, а која каже: "О, Господе, даруј ми да спознам своја сагрешења и да не осуђујем брата свога".

Између осталог не треба заборавити ни то да се дешава да критеријуме моралности задовољавају више они који су изван Цркве, него они који су унутар ње. И ово није случа само данас, одувек је то постојало. Кад Св. Апостол Павле пише Галатима и каже: "ако један другога уједате и прождирете. гледајте да се међусобно не истребите"(Гал.5,15), онда можете замислити која је нетрпељивост владала међу хришћанима у Галатији. Другим речима, унутар црквене заједнице се не упражњава увек морално савршенство, какво се понекад може срестимеђу неверујућима. Зато данас неверујући често осуђују Цркву и наводе своје моралне врлине које су веће него што то могу црквени људи да покажу. Ако је Црква једна морална институција, тада засигурно она не оправдава своје постојање, те не може бити да је то њен идентитет.

На крају, са стране терапеутског гледишта проблем лежи у томе што постоји опасност да завршимо у психолошком индивидуализму. Ово је врло опасно. Сведоци сте да се оваквим схватањем Цркве сваки од верника везује за једну одређену личност, за такозване "старце", те да се брине за своје индивидуално спасење, а да запоставља Цркву као заједницу не осећа себе као члана те заједнице. Губи се, дакле, појам о Цркви као заједници, па Црква постаје више једно "лично", тачније индивидуално, психолошко искуство. Пошто на овај начин циљ постаје "да се ја осећам добро, да имам свој мир" и слично, ствара се једна врста хришћана који суштински и нису чланови Цркве. Уосталом, и морал и психолошки мир могао би неко да нађе и изван Цркве, ако би, на пример, отишао неком будистичком гуруу. И није мало оних који уточиште налазе у некој од источњачких религија. Чињеница да источњачке религије данас цветају управо на просторима Запада говори о томе да западно хришћанство није тражило да нађе ништа друго осим индивидуалног, психолошког мира и задовољства. Ако му то не нуди свештеник у његовој парохији, он онда одлази код гуруа који је спреман да му понуди своју помоћ, вршећи на тај начин проселитизам. Дакле, не би требало да Црква постане место "гуруа".

Навео сам вам све ове опасности да би сте видели да проблем идентитета није нимало једноставан, те да је пут до њега исувише опасан и клизав.

Сада ћу покушати да вам представим православни приступ проблему идентитета Цркве, наглашавајући поново да је све ово о чему сам досд говорио, то јест о догми, мисионарству, моралу, проповеди, терапији и друго такође важно. Међутим, ништа од овога не одређује идентитет Цркве. Тачније, ако се све ово не оцрквени, не може бити прихваћено као црквени елеменат.

Суштинско питање заправо гласи: на који начин се оцрквењују сви ови елементи, на који начин постају Црква, на који начин сви ми постајемо Црква? Да би смо одговорили на ово питање, узећемо у помоћ два водича: Св. Писмо и Св. Оце с једне стране, а ја бих додао, и то сматрам веома важним, и свест нашег православног народа.

Верујем да је наш православни народ, на неки начин, боље сачувао своје православље него наши теолози и наши теологија, тачније академска теологија, боље него поједини вођи Цркве, духовни вођи, било да су то проповедници, духовници или било шта друго. Зато хоћу да употребим и ово као извор одакле ћемо црпети одговор на питање како постајемо Црква и како све постаје Црква. Само тако ћемо, наиме, одговорити на питање шта је идентитет Цркве.

У Првој посланиции Коринћанима Св. Апостол Павле употребљава израз Црква, но као што сам и у другим приликама наглашавао, он тамо прави једну интересантну везу између израза Црква и сабрања верних ради приношења Св. Евхаристије. Св. Апостол Павле каже: "када се сабирате у Цркву", и под тим подразумева и објашњава "када се скупљате да принесете Св. Евхаристију". Очигледно да постоји нека веза у схватању Св. Апостола Павла између тога што назива Црквом и онога што назива "сабрање да би се извршила Св. Евхаристија". Зато се израз Црква углавном употребњава да означи помесну Цркву, при чему се, наравно, употребљава и за васељенску Цркву. Међутим, врло јр важно да је и Св. Евхаристија добила име Црква.

Исто се даље примећује и код Св. Игнатија Антиохијског, Св. Иринеја Лионског, Св. Кипријана, Св. Максима Исповедника у 7. веку, и тако све до Св. Николе Кавасиле у 14. веку. код кога први пут налазимо и дефиницију Цркве. У светоотачким списима, наиме, не налазимо дефиницију Цркве. Међутим, Св. Никола Кавасила покушава да нам покаже шта је Црква, па нам каже "да се Црква пројављује", то јест идентификије, "у Св. Тајнама". Он затим детаљније одређује шта подразумева под изразом "у Св. Тајнама", те пише: "ако неко може да види Цркву, неће видети ништа друго до Тело Господње". И категоричан је у томе те зато ставља реч "само Тело Господње", што ће рећи Божанску Евхаристију по наставља: "Уопште није чудно то да неко поистовећује Цркву са Св. Тајнама". Када пак каже "тајне", као што се и види из одељка који сам вам навео, ова реч не значи то што данас подразумевамо када кажемо тајне, то јест не седам тајни, него Божанствену Евхаристију, једнако као што иначе кажемо "животворне Тајне" на Св. Литургији, а то значи да се употребљава у множини оно што данас називамо Тајна Св. Евхаристије.

Ове речи, дакле, значе да се суштина Цркве открива у Св. Евхаристији. Зато је карактеристично и веома важно и то што наш народ каже "идемо у Цркву", подразумевајући заправо под тим да иде на Св. Литургију. Храм је назван Црквом зато што је место на коме се служи Св. Литургија. Стога неће бити претерано ако кажемо да из овог угла посматрано, дакле, кроз евхаристијско сабрање, можемо видети прави идентитет Цркве.

Но, шта значи ово? Конкретније, то пре свега значи да сви ови елементи које смо побројали, - догмати, проповед, исповест, морални живот, мисионарство треба да су усмерени ка Св. Евхаристији, јер у противном немају никаквог смисла, то јест нису црквени елементи, нису Црква. Друго, ово значи да претстојатељ овог евхаристијског сабрања, односно епископу чије се име и служи Св. Литургија по парохијама, постаје центар из кога произилазе све ове активности Цркве. Није нимало случајно да је епископ постао критеријум црквености. Другим речима, епископ је тај који одлучује да ли је неко члан Цркве или не. То при том није због тога што су некада тако одлучили да буде, већ због тога што је он као предстојатељ Св. Евхаристије тај од кога почиње целокупан живот Цркве. Узмите, примера ради, рукоположење. Зашто једино епископ рукополаже? Зато што једино ако је од епископа, служба која се даје рукоположеноме постаје црквена служба.

Да ли сте икад помислили зашто хиротонија, рукоположење, никад не бива мимо Св. Евхаристије? Због чега не може епископ да изврши рукоположење мимо Св. Евхаристије, кад сами често наглашавамо апостолско прејемство, то јест чињеницу да епископ има власт да предаје благодат свештенства и друго? Наиме, када би се овде заиста радило просто и једино о власти, тада би епископ могао да рукоположи неког и у својој канцеларији, те да на тај начин преда некоме благодат коју има добивши је од Св. Апостола као њихов наследник.

Чињеница да епископ рукополаже једино на Св. Евхаристији, то јест онда када је народ сабран у Евхаристији а не на било ком другом сабрању, указује управо на то да епископ. службом предстојатеља Св. Евхаристије, као предстојатељ и раздаје дарове Духа Светога.

Други важан закључак који произилази из идентификације Цркве поматране кроз Св. Евхаристију јесте то што на овај начин схватамо Цркву као ону која је у свету, али која није од овога света. То значи да се Црква креће кроз историју, те као што је Св. Евхаристија икона Царства Божијег, икона будућег века, тако и Црква има своје биће, своју истиску реалност, у Царству Божијем. Она, дакле, није просто једна историјска творевина, није производ историје. Она је производ Царства Божијег које се на овај начин одсликава (иконизује) у историји. Зато се Црква у старим текстовима, у Св. Писму, код апостолских Отаца, и назива странствујућом (на грчком "парикија", а на српском парохија). Тако се, на пример, за Цркву у престоници Царства каже да је "странствујућа у Риму". Израз "странствујућа" употребљен за Цркву заправо значи да она није органски део ове историјске реалности, већ да је она нешто есхатолошко, да је она која долази из есхатона и живи ("парики") овде у историји и у свету.

Црква, дакле, треба да схвати да она није једна светска творевина, већ да се њен идентитет налази у есхатологији, у Царству Божијем, те да све што чини у историји треба да има своје усмерење, да добије свој смисао, од крајњег циља за који је и створен, а то је Царство Божије.

Зато за Св. Литургији доминира васкрсни карактер, као да је присутно Царство Божије у свету. Ово и треба да сачувамо са великом пажњом, јер ако изгубимо идентитет Св. Евхаристије, у опасности смо да изгубимо и идентитет саме Цркве. Ова узајамна зависност Цркве и Св. Евхаристије не ствара некакву евхаристијску искључивост, евхаристијски монизам, како то називају многи, то јест наглашавање једног елемента на штету других. Овде се заправо ради о тачки гледишта из које и све остало добија смисао. Наиме, други елементи се не укидају, већ добијају смисао у односу на Св. Литургију, јер се у њој освећују, у њој благосиљају, у њој постају сви Црква. Ако се пак издвоје од Св. Литургије, нису Црква.

Завршио бих указујући на опасност која постоји ако не будемо довољно опрезни као Црква. Та опасност је двојака. Прва опасност је од секуларизације (посветовњачења) Цркве. Другим речима, ради се о опасности да Црква заборави на свој есхатолошки идентитет, то јест да исцрпи свој идентитет у својим историјским активностима, да буде апсорбована од стране ових активности толико да заборави да се Црква не исцрпљује у границама историје. Укратко, друштвено ангажовање, ангажовање на пољу мисионарства, чак и да искоренимо своје страсти и духовно узнапредујемо, како кажу, све то, ако не буде прошло кроз Цркву која ће све ово поставити под призму не историје већ есхатологије, Царства Божијег, остаће само прапорци који звече.

Друга опасност је оно што бисмо могли назвати поистовећењем историје са есхатологијом. То је, на неки начин, друга крајност у односу на секуларизам. Тако у овом случају постоји наиме опасност да се Црква задовољи оним што има у историји, својим Тајнама, својим духовним искуством, те да престане да ишчекује долазак Царства Божијег. У питању је врло велика опасност, присутна код многих православних. Наиме, чини се да данас као да заборављамо да не можемо ми преокренути историју у Царство Божије. Царство Божије ће доћи када Бог то буде хтео, "неочекивано", не можемо рећи кад и како, и зато све што имамо и што поседујемо у Цркви, духовна блага, нису никад довољна.

Потребно је дакле да ишчекујемо Царство Божије. Но, на жалост, ми смо изгубили ту димензију нестрпљивог очекивања Царства Божијег, изгубили смо оно што се садржи у речима "маран атха", то јест "дођи Господе, када ћеш доћи". Није нам стало ни до чега више, свега имамо, и то посебно ми православни који често мислимо да још од сад живимо у Рају, те да зато уопште није потребно да се збуде Други Долазак. То су понеке од девијација које може свако да уочи ако добро загледа куда и како смо се упутили.

Дакле, од секуларизма можемо доћи у другу крајност, у ону у којој је историја већ од сада Царство Божије, те да тако заборавимо да је Црква, њен идентитет, једна непрестана борба, да је оно за шта је Кулман рекао "већ јесте, али још не". Ово заправо значи да је црква стешњена између историје и есхатона, те да све што чини, чини управо у ишчекивању свога пуног идентитета који ће се открити у Царству Божијем.

Коначно, овакав начин гледања на идентитет Цркве утемељиће у нама један другачији однос и приликом нашег случења у Цркви. Он ће нам, дакле помоћи да не мислимо да ћемо, радећи за друштво или на духовном пољу, ми створити Царство Божије у историји, то јест да не мислимо да смо урадили нешто велико. Треба, наиме, увек да осећамо да све што чинимо, чинимо ад ферендум, у односу на Царство Божије које ће установити једино Бог. Конкретно, ово чини релативним и делатност Цркве, чинећи је заправо смиренијом у свету, али истовремено и сигурнијом да неће никада бити понешена историјским струјама, струјама овога света.

Митрополит пергамски

ЈОВАН Зизиулас

[Guest]

ШКОЛА ИКОНОПИСА ПРИ ДУХОВНОМ ЦЕНТРУ СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОСУСТИ ПРЕДСТАВИЛА СВОЈЕ РАДОВЕ СЈАЈНОМ ИЗЛОЖБОМ

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована 2. новембра 2010. године основана је у оквиру Духовно образовног центра Свети Јован Златоусти у Крагујевцу Школа иконописа. Школу водe дипломирани сликар живописа – иконописац Екатерина Кудрјавцева – Милетић и дипломирани фрескописац Миљан Милетић. Школа је основана са циљем да се полазници упознају са средњевековном традицијом црквене уметности и да кроз практични и теоретски рад сваки полазник може да открије тајне иконописа и да упозна православну веру у њеној литургијској димензији која представља темељ и оквир целокупне хришћанске уметности.

Као круна једногодишњег учења организована је изложба која је отворена 10. 01. 2012 године у Епархијском центру Саборне цркве. Том изложбом заокружен је циклус предавања.

Годину дана су полазници курса иконописа вредно и марљиво учили сваким даном тежећи да напредују у изучавању иконописачких начела. Овде се може сагледати цео процес учења у Школи иконописа, од цртежа као основе па све до самостално осликане славске иконе са позлатом. Приликом отварања изложбе Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је поделио свој благослов и сведочанства о завршеном курсу иконописа, који су полазници заслужено добили за свој труд и посвећеност.

Полазници Школе иконописа који су завршили једногодишњи курс су:

• Агатоновић Јелена
  
• Банковић Сања
  
• Васовић Марија
  
• Весовић Драгана
  
• Гудурић Весна
  
• Јовичић Небојша
  
• Маринковић Анастасија
  
• Маринковић Јелена
  
• Марић Момир
  
• Миковић Мира
  
• Милић Бојан
  
• Петровић Слободан
  
• Поповић Бранислав
  
• Ракита Верица
  
• Стевановић Јасмина
  
• Стевановић Лазар
  
• Танасијевић Михаела
  
• Ћурчић Петар
  

Позивамо заинтересоване да се придруже Школи иконописа и да присуствују првом часу наредне генерације полазника курса иконописа који ће бити одржан 2. фебруара 2012. године у 19 сати у згради Богословије “Светог Јована Златоустог” у насељу Аеродром.

• Otvori galeriju!
  

[Guest]

НОВА ЉУБАВ НЕ УБИЈА ГРЕШНИКА ВЕЋ ГРЕХ

У четвртак по Божићу 12. јануара, Епископ шумадијски Г. Јован служо је Свету Архијерејску литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства Светотројичког храма.

О Божићу је, беседећи, Владика говорио у контексту суштине откривења Божијег свету љубављу према истом и старањем за свет. Владика је подсетио верне да прослављамо празник љубави и снисхођења Божијег. Када се Реч оваплотила, излила је на свет благодат своју. Ми празник прослављамо уздржавајући се од греха, пакости и мржње, а љубав је та која је свела Бога на Земљу. Рођење Христово је темељ свих осталих празника. Св. Јован Богослов каза: “У томе се показа љубав Божија, што Сина свога посла да живи заједно с нама“, а даље да смо и ми дужни да љубити Бога, као што Он љуби нас. Образац љубави - човекољубља Божијег је управо сам Господ Исус Христос. Будући да нисмо ничим заслужили ту љубав, онда смо дужни љубити Бога и људе.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

То је Нова љубав, јер пред Вазнесење своје Господ исус Христос каже апостолима да љубе једни друге. Нова заповест је она која љуби човека у греху његовом. Нова је, јер милује грешника, а осуђује грех. Нова је, јер не убија грешника већ грех. Богочовечанска љубав је она која нам даје да спашавамо себе кроз друге. Зато је Божић празник пре свега оних који имају љубави у себи за Бога и друге људе.

протођакон Мирослав Василијевић

[Guest]

РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА - СТАРА ЦРКВА У КРАГУЈЕВЦУ

СУБОТА-(14. јануар) – ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ И СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

09.00 – СВЕТА ЛИТУРГИЈА

СРЕДА-(18. јануар) – КРСТОВДАН

07.30 – ЦАРСКИ ЧАСОВИ

08.30 – СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ВОДООСВЕЋЕЊЕ

17.00 – ВЕЛИКО ПОВЕЧЕРЈЕ

ЧЕТВРТАК -(19. јануар) – БОГОЈАВЉЕЊЕ

08.00 – СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ВЕЛИКО ОСВЕЋЕЊЕ ВОДЕ

17.00- БДЕНИЈЕ

ПЕТАК-(20. јан) СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ

09.00 – СВЕТА ЛИТУРГИЈА

ПЕТАК-(27. јануар)- СВЕТИ САВА

08.00 – СВЕТА ЛИТУРГИЈА, У НАСТАВКУ ДЕЧИЈЕ РЕЦИТАЦИЈЕ

[Guest]

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ДЕСИМИРОВЦУ

На оданије великог празника Божића, Црква Свете великомученице Недеље у Десимировцу код Крагујевца, прославила је успомену на великог исповедника Божијег, Светог Доситеја митрополита загребачког.

То је уједно и била прилика да се генерације млађих десимировчана упознају са ликом и делом овог великог јерарха Српске Цркве, који је заједно са Епископом жичким Николајем и Епископом шабачким Симеоном, освештао 1937. године цркву у Десимировцу.

Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ шумадијски Јован, а саслуживали су: aрхијерејски намесник крагујевачки протојереј – ставрофор Рајко Стефановић, протојереј – ставрофор Драгомир Кеџић, пароси чумићки протојереј Милан Томић и лужнички јереј Гојко Марковић, као и ђакон Иван Гашић.

На Светој Литургији певао је октет под управом професора Марка Нешића из Крагујевца. Владика је у беседи говорио о значају Свете Литургије, причешћа коме треба да предходи љубав као свеза савршенства. Том љубављу је живео и Свети Доситеј, кога је Црква с правом уврстила у ред светитеља Божијих.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

После Свете Литургије, освећења и резања славског колача, прешло се у црквену салу за трпезу љубави, коју су припремиле вредне Марте из Десимировца.

Протојереј ставрофор Живота Марковић

[Guest]

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ СЛАВА ЦРКВЕ У МАРШИЋУ

Првог дана Нове Године по јулијанском календару, Црква Божија у Маршићу је прославила своју храмовну славу Св. Василија Великог. Свечана прослава је почела дочеком Владике Јована испред црквене порте од стране мештана Маршића и ученика маршићке Основне школе “19. Октобар“, који су дочекали Епископа заједно са својим вероучитељем и директорком.

Након свечаног дочека, Владика Јован је осветио нови парохијски дом, а у продужетку је служена Света Архијерејска Литургија. У својој беседи Епископ шумадијски је најпре говорио о Светом Василију Великом, о немерљивом значају који је овај велики богослов Цркве Христове дао не само у оном времену, него и данас, када се с правом сећамо његовог учења, увек актуелног и корисног, за све нараштаје и за све генерације. Сав његов Епископски живот је био брига и старање да помогне другима, али истовремено и да успавалог човека у вери, пробуди Христом, Јеванђељем и Црквом. У будућу календарску годину улазимо сa пуно неизвесности, али ми хришћани не смемо да поклекнемо и посустанемо ако имамо Христа у себи. Наше је хришћанско да се сећамо да је Спаситељ свагда са нама. Господ је дошао да проповеда пријатну годину Господњу, а још више је донео мир и добру вољу међу људе. Што нема мира и добре воље није од Бога већ од људи. Зато је као што каже ап. Павле у Посланици ефесцима, сад време најбоље - сад је дан спасења. Након причешћа верних преломљен је славски колач, а свечаност је настављена у новоосвећеном парохијском дому културно уметничким програмом који су приредили ученици маршићке Основне школе. Након тога се скупу по благослову Владике Јована обратио, најзаслужнији за изградњу ове вредне грађевине, парох маршићки протојереј Бојан Димитријевић, који се захвалио Владики на благослову.

Градња парохијског дома започета је у у јануару 2009. године, и у рекордном року, за мање нешто од три године је завршена. За то време никла је велелепна грађевина на спрат са црквеном салом, парохијским станом, канцеларијама и магацинским просторијама са преко 300 квадратних метара. Протојереј Бојан није штедео личног труда, због чега је и његова породица поднела жртву, али је такође, као парох Цркве у Маршићу то исто тражио и од других. Овом приликом се захвалио свим радницима коју су приложили више стотина бесплатних сати рада, свим одборницима, Основној школи, Месној заједници и свим оним субјектима без којих ово здање не би било подигнуто, а Црква Божија у Маршићу не би била средиште црквеног живота у селу.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Народно весеље поводом Нове године и освећења парохијског дома, настављено је до вечерњих часова.