Епархија шумадијска

[Зоран]

1000 ЖДРАЛОВА ЗА ЈАПАН

У холу Друге крагујевачке гимназије у организацији секције за Верску наставу 07. 04. 2011. године организована је акција прављења 1000 папирних ждралова од папира древном јапанском оригами техником који су послати Јапану.

Сходно свакодневним извештајима који до нас допиру о страдањима Јапана, а потакнути истим акцијама које се спроводи широм света, а и Србије, у сарадњи са ђачким парламентом, управом школе и ученицима одлучили смо се да и ми спроведемо исту акцији. Како свакога дана до нас допиру вести о новим невољама које су задесиле ову земљу, у срцу сваког хришћанина се јавља потреба да било чиме помогне овом страдалном народу. Свесни наших материјалних ограничења и немогућности да овом народу помогнемо тим путем одлучили смо се на ову акцију.

Прво смо се сетили Светог Николаја Касаткина Просветитеља Јапана, његовог живота и дела, затим древних и легендарних Самураја нашој деци познатих преко филма “Последњи Самурај” који управо говори о оним самурајима који су у Христу препознали идеал свога живота, и бивши презрени од свог тадашњег система прихватили хришћанство из руке управо Светог Николаја. Поменули смо и занимљивости везане за инкултурацију Јеванђеља међу Јапанцима, сегмент превода Светог Писма Спаситељевих речи “Ја сам Хлеб живота” са “Ја сам Пиринач Живота”, такође смо и путем видео бим пројектора приказали остварења савремене јапанске иконографије (изображени Светитељи са косим очима и жуте пути).

Како је Црква кроз векове говорила људима увек на оном језику који су најбоље разумели, и то првенствено језиком молитве, и ми смо одлучили да управо језиком и формом древне јапанске молитве покажемо и на делу нађе свакодневне молитве Господу да спасе од страдања ову земљу. древно јапанско веровање нам говори да ко направи 1000 ждралова од папира са одређеном прозбом, даће му иста и бити испуњена јер толика жртва неће бити занемарена и без одговора.

Акцију смо спровели у холу наше школе у временском периоду од 11 до 15 часова, уз техничку и материјалну подршку управе наше школе, уступљен нам је видео бим пројектор на коме је непрестано емитован снимак начина прављења ждралова и обезбеђен папир од кога смо правили поменуте ждралове. У акцији су слободно може рећи учествовали у етапама сви ученици школе ис а верске наставе и са грађанског васпитања, као и поједине колеге професори, који су чак и доводили цела своја одељења и уместо својих часова учествовали у нашој акцији. Заиста је остао примећен огроман одзив ученика као и њихова помоћ око саме акције. Ученици ђачког парламента су били задужени за техничку подршку. Од огромне помоћи су били ученици који су већ раније или у току саме акције овладали древном јапанском оригами вештином ( вештином савијања папира) и који су ми заиста попут најпожртвованијих волонтера за сво време акције помагали у анимацији осталих ученика при прављењу ждралова, и још једном заиста морам поменути да је међу њима било како ученика са верске наставе тако и са грађанског васпитања.

Акција је успешно изведена на општу радост ученика који су свим срцем прионули на њено извођење. Нека би Свемилостиви Господ излио Своју обилну милост на страдајући народ у Јапану молитвама Светог Николаја Касаткина, чијим се молитвама придружујемо и ми грешни.

[Guest]

ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА КРАГУЈЕВАЧКОГ У ЛУЖНИЦАМА

У среду шесте седмице Великога поста, 13. априла, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Литургију пређеосвећених дарова у храму Успења Пресвете Богородице у Лужницама уз саслужење свештеника и ђакона Архијерејског намесништва крагујевачког. Сви свештенослужитељи крагујевачког намесништва су се исповедили у саборном храму у Крагујевцу у уторак, 12. априла, после вечењег богослужења, а исповедник је био протојереј-ставрофор Драгослав Степковић.

Учешће на Литургију су узели и полазници веронауке у Лужницама са својим вероучитељем Пеђом Обровићем . После причешћа свештенства пригодну беседу је одржао јереј Горан Мићић, који је поред тога што је говорио о смислу и значају Великог поста, говорио и о животу хришћана у Цркви.

Након одслужене свете Литургије у сали парохијског дома ђакон Александар Сенић прочитао је реферат на тему ,,Фарисејство као трајно свештеничко искушење''. Часни ђакон је у свом реферату је у уводном делу нагласио да су фарисеји појавили као штит од негативног спољашњег утицаја на јудејски народ у тешким временима вавилонског ропства и да је то фракција која је једина наставила да егзистира и после пада Јерусалима под Римљанима. У даљем излагању, ђакон је скицирао лик фарисеја из јеванђелске приче о ,,митару и фарисеју'' (Лк 18, 10-14). Закључак који се могао извести, из овога дела, био је тај да фарисеј не гледа у Бога већ у самог себе, и да му Бог на крају крајева није ни потребан, док је митар и поред своје грешности отишао кући оправдан, од Бога, због своје смирености. Сагледавши основне карактеристике фарисејског лика у причи о ,,митару и фарисеју'', ђакон је, затим, говорио о искушењима која се јављају код свештенослужитеља данас, закључивши да је фарисејство једно од највећих плодова пале људске природе и да као такво преставља трајно свештеничко искушење, које се може исцелити само љубављу према ближњем, ако се он схвати као једини извор спасења.

Након прочитаног реферата развила се богата и плодоносна дискусија на тему прочитаног реферата.

фотографије

[Guest]

ВАСКРШЊИ ЧАС У ЈАГОДИНИ

У сусрет Васкрсењу, празнику над празницима, шести пут по реду јагодиски верочитељи у сарадњи са студентима Учитељског факултета у Јагодини одржли су едукативну манифестацију под називом "Васкршњи час".

Овогодишњи домаћин је била Основна школа ,,Милан Мијалковић", а учествовали су ученици 3. разреда градских школа уз присуство вероучитеља и директора свих школа. Манифестација је започета Васкршњом приредбом, која је организована вредним радом учитеља ове школе, којом је показана добродошлица свим учесницима, а затим је започео Васкршњи час који су држали студенти Учитељског факултета у Јагодини.

Тема ове манифестације је била Васкрсење као највећа победа и обичаји који су везани за Васкрс. Руковођени идејом да се идентитет једног народа чува кроз празнике јагодински вероучитељи су у потпуности испунили свој задатак, а то је да се смисао, пуноћа и значај Васкрсења Христовог приближи и усади у дечја срца. Други део Васкршњег часа је био у стваралачком духу. Осликавани су ликовни радови у којима су се јасно истицали Васкршњи мотиви.

Бојан Матић, вероучитељ

фотографије

[Guest]

ЛАЗАРЕВА СУБОТА - МЛАДЕНОВАЦ

Како и предходних тако и ове године свечано је прослављен празник посвећен великом чуду које је непосредно пред своје страдање учинио Господ наш Исус Христос-Васкрсење четвородневног Лазара.

Празник Лазарева субота-Врбица посвећен је, између осталог и деци, најмлађим члановима цркве која на данашњи дан, славећи успомену на улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим узимају звончиће и освећене гранчице које носе у своје домове, обележавајући тако почетак празновања великог празника Цвети који се слави у недељу.

У присуству великог броја деце школског и предшколског узраста у храму Успенија Пресвете Богородице у Младеновцу служено је празнично вечерње Богослужење, након чега су освећене младе врбове гранчице и подељене свим присутнима.

Деца су се са освећеним врбовим гранчицама у рукама и звончићима сликала заједно са својим парохијским свештеницима испрех Светоуспенског храма, након чега су се разишли својим домовима у празничном расположењу.

фотографије

[Guest]

ВРБИЦА У ЈАГОДИНИ

Данас благодат Духа Светога нас сабра и сви,

узевши крст свој, кличемо: Благословен је Онај

Који долази у Име Господње! Осана на висинама!

Ове речи прве стихире на Господи возвах, на вечерњој служби уочи Цвети, најбоље осликавају како дочекујемо и прослављамо Господа, уједно очекујући Његово страдање, али и оно што је за нас још важније, а то је Његово Васкрсење. Окупљени Духом Светим, држећи у рукама врбове гранчице као знакове победе, знамо да од овог тренутка и ми сами морамо узети крст свој и искусити страдање.

Оно што посебно радује Цркву Божију у Јагодини је велики број деце која су дошла у Петропавловски храм да по угледу на ону јерусалимску дочекају Спаситеља и да Му кличу “Осана на висинама”.

По завршеној вечерњој служби, освећења врбе и свечаној литији око порте Храма уследио је и свечани програм за сву окупљену децу. Трудом вероучитеља, школске деце и фолклорне групе при Петропавловском храму деца су имала прилику да се детаљније упознају са предстојећим празником Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим-Цвети, и да схвате његов смисао.

јереј Миломир Тодоровић

фотографије

[Guest]

ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА МЛАДЕНОВАЧКОГ

У петак 15. априла 2011. године, када наша Света Црква прославља Преподобног Тита Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију Пређеосвећених дарова у Благовештенском храму у Рајковцу.

Светој Литургији је предходила исповест свештенства Архијерејског намесништва младеновачког. Исповедник је био високопречасни протојереј-ставрофор Милан Борота.

Епископу су саслуживали Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Владан Јовановић, јереј Милан Јовановић и ђакони Петар Лесковац и Небојша Јаковљевић. На Литургији је певао хор Благовести под руководством диригенткиње Љиљане Миловић.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Након Светог Причешћа свештенства и верног народа, наш Првојерарх се обратио присутном народу беседом у којој је истакао колико је велики значај молитве за сваког хришћанина, али молитве која излази из чистог срца, која иде из смирења, јер једино такву молитву Господ чује.

Наш Владика је истакао да су дани поста управо потребни да нас приведу познању истине, да спознамо шта је правда и истина, шта је Бог а шта грех. Цео Васкршњи пост је у знаку страдања, распећа и васкрсења Христовог, а то је знак и човековог живота на земљи. Живот човеков је највише у знаку страдања и распећа и добро је докле он схвата да је тако, али таквом животу треба придодати још и у знаку васкрсења.

После Свете Литургије јереј Зоран Алексић је прочитао реферат на тему “Саможртвени Јеванђелски етос наспрам савремене нарцисоидности” након чега је уследила плодна дискусија. На крају се приступило трпези љубави коју су припремили рајковачки пароси протонамесници Александар Марковић и Слободан Раковић.

јереј Ратко Аврамовић

фотографије

[Guest]

ВАСКРСЕЊЕ ЛАЗАРЕВО И УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ

БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ

(Проповед светог Григорија Паламе у Цветну недељу)

Свима је потребно старање, труд и пажња, али не свима у истој мери јер је ово потребније онима који су одевени у славу, богатство и власт, и који су учени и поседују мудост, ако желе да се спасу. То се види из Еванђеља Христовог које је прочитано јуче и данас (на Лазареву суботу и Цвети). Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину ''Да начинимо човека'', и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео.

Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: ''Лазаре, изађи напоље!'' – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Животворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су сви осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носем осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који ''зове непостојеће као постојеће'' (Римљанима 4, 17), који све носи речју силе своје и Који је у почетку једном својом речју све привео из небића у биће.

Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремали, како каже еванђелиста Матеј (21, 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: ''Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Захарија 9, 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковао представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без претње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како сам каже за себе: ''Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем'' (Матеј 11, 29).

Када је, дакле, васкрсао Лазар из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Животворцу и Оном Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега и онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: ''Осана сину Давидову, осана на висини''. Похвална песма ''Осана'' узноси се Богу, јер у преводу она значи: ''Спаси Господе''. Додајући ''на висинама'', показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима.

Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супростављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намеравали да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: ''Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ'' (Јован 11, 47-48). А шта каже народ? – ''Благословен који долази у име Господње'', показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и који је дошао у име Очево, како је и сам Господ говорио о себи: ''Ја сам дошао у име Оца мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет'' (Јован 5, 43; 16, 28). Под речима: ''Благословено Царство Оца нашег Давида који долази'', подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, ''веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе у магарице своје'' (1 Мојсијева 49, 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: ''Ја сам чокот, ви сте лозе'' (Јован 15, 5). Кроз те лозе, Господ је себи присајединио ''младунче магарице своје'', то јест Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана?

Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају: ''Осана сину Давидову'', књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: ''Чујеш ли шта ови говоре?'' (Матеј 21, 16). Како лако би им Господ могао рећи: ''Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?'', јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: ''Да, на невидљив начин ја чујем оне који расуђују о мени, а такође и оне који ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: 'Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу'.'' Било је то велико чудо што и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: ''Слава на висини Богу и на земљи мир'' (Лука 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: ''Осана сину Давидову, осана на висини''.

Браћо, будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени.

Као што у Исусу Христу, како каже Божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици Његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу своме утврђује нашу међусобну љубав.

Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, у да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако ''постадосмо сједињени'', каже апостол, ''са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем'' (Римљанима 6, 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Превела са грчког Антонина Пантелић

Извор: Информативна служба Шумадијске епархије

[Guest]

ПРАЗНИК ЦВЕТИ СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕН У СТАРОЈ МИЛОШЕВОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

Стара Милошева Црква у Крагујевцу традиционално свечано прославља Цветну недељу Великог поста Светом Архијерејском Литургијом, коју је служио Епископ шумадијски Г. Јован уз саслужење протојереја – ставрофора Зорана Крстића, Драгослава Степковића, Сава Арсенијевића, Рајка Стефановића, Милана Благојевића и Александра Бороте.

Будући да Црква прославља долазак Спаситеља у Јерусалим и почетак Његовог Крсног, а за нас спасоносног страдања и Васкрсења, препуном храму верног народа се након прочитаног Јеванђеља по Јовану, обратио Епископ шумадијски Г. Јован који је у својој беседи пре свега нагласио да је Васкрсење Христово фундамент наше вере и да ми без ње губимо хришћански идентитет. Зато ми ту веру на свакој литургији исказујемо и када проузносимо Символ вере између осталог и речима: “Чекам Васкрсење мртвих и живот будућег века“.

Владика је подсетио присутне на библијске догађаје из историје спасења и Христов улазак у Јерусалим: “...Када Га је народ салвама славе дочекао, што је изазавало свејеврсни гнев код фарисеја изазван Христовом љубављу, врлином и Божанском силом. Народ је колико јуче присуствовао чуду које свет до тада није видео – Васкрсењу Лазаревом. Лазареве сестре кажу да верују да ће њихов брат васкрснути у дан суда, односно у будућности, али Христос им каже, Ја сам ту, Ја сам Васкрсење. То је поука и за нас, која нас упућује на превелику љубав Божију где је Христос и пре другог доласка, као Син Божији Васкрсава из мртвих: и праведног Лазара,и Јаирову кћи... Васкрсење јесте смисао и циљ чуда, које данашњим празником славимо, а оно се и на нас односи, да и ми верујемо да ће нас Господ и Спас наш Исус Христос Васкрснути и неће допустити да отпаднемо од Њега и Тајне спасења. Зато је за нас данашњи празник радостан, јер је Бог обеснажио смрт да постане као сан и отворио нам пут у Царство будуће, за шта човек и јесте створен, да телом и душом има живот вечни. Дозволимо Господу и Спасу нашему да уђе у наше срце, у наш разум, у ум наш, као што је ушао у Јерусалим да бисмо задобили спасење и живот вечни Васкрсењем које ћемо заједно прославити“, биле су између осталог речи Владике Јована упућене верном народу.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Стара Милошева Црква је била претесна да прими све који су се причестили Телом и Крвљу Господњом са својим Еписком, након чега је братство овога светога храма приредило за њих пријем у парохијском дому. Ту су се верни окупили да и дружењем, након евхаристијског сабрања у Цркви и уз свога Владику прославе Улазак Господњи у Јерусалим - празник Цвети.

ђакон Мирослав Василијевић

фотографије

[Guest]

ДАНИ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ

                                             

СТРАСНА СЕДМИЦА (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα - Велика седмица)

Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе - Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом.

Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања.

Сава, епископ шумадијски

ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК (грчки: Μεγάλη Δευτέρα)

Понедељак Страсне (Страдалне) седмице посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а после Свога Васкрсења влада светом.

Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26), а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.

Три песме ο целомудреном Јосифу, праобразу Господа Исуса Христа, за службу овога дана написао је Роман Слаткопевац, а остале песме свети Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски.

Сава, епископ шумадијски

ВЕЛИКИ УТОРАК (грчки: Μεγάλη Τρίτη)

Уторак Страсне (Страдалне) седмице својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет девојака учи Хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и добрим делима (јелејем, који се спомиње у одељку који се чита тог дана на Пређеосвећеној Литургији), јер за спасење није довољна само девственост већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном Суду. Песме за службу овога дана написали су Роман Слаткопевац, Косма Мајумски и свети Андреј Критски.

Сава. епископ шумадијски

ВЕЛИКА СРЕДА (грчки Μεγάλη Τετάρτη)

Богослужбене химне овога дана говоре ο жени грешници која је миром помазала Исуса Христа (Лк 7, 36-50). На Велику среду престаје се са служењем Пређеосвећене Литургије као и са читањем молитве светог Јефрема Сирина коју прате велики поклони.

Владимир Вукашиновић

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК (грчки: Μεγάλη Πέμπτη)

Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења Свете тајне Евхаристије и натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22, 19; 1 Кор 11, 24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.

У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.

За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије светог Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Сава, епископ шумадијски

ВЕЛИКИ ПЕТАК (грчки: Μεγάλη Παρασκευή)

Петак Страсне (Страдалне) седмице је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, такозвани Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.

Владимир Вукашиновић

ВЕЛИКА СУБОТА (грчки: Μεγάλο Σάββατο)

Овај дан посвећен је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове Литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Сава, епископ шумадијски

СТРАСНА ЈЕВАНЂЕЉА (грчки: Δώδεκα Ευαγγελίων - Дванаест Јеванђеља)

Ова јеванђеља излажу садржину страдања Христових - зато се и зову страсна; у питању су Христове страсти, то јест страдања. Има 12 страсних Јеванђеља према броју сати ноћи. Одломци ο Христовом страдању узети из сва четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака иду антифони - песме које за овај празник имају велику садржајну сличност с текстовима Јеванђеља. Читају се на јутрењу Великог петка, и она, заједно са антифонима који се певају, треба да верне мотивишу да целу ноћ проведу у молитви - како би се усличили Апостолима, који су са својим Учитељем провели ноћ у Гетсиманском врту. Припев који претходи и следи читању Јеванђеља, није редован, него посебан и садржајно је сагласан и дану и текстовима ο страдању Христовом; он гласи: "Слава дуготрпљењу Твоме, Господе". Њихов избор и употреба за овај дан потиче из раних векова. Свети Јован Златоусти говори ο њима као одређеном појму и пракси за Велики петак, односно Велики четвртак навече.

Димитрије Калезић

ХИМНОГРАФИЈА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ

„Узнећу вас са собом у Небески Јерусалим“

   Господ Који иде на вољно страдање

   Апостолима говораше на путу:

   „Ево улазим у Јерусалим,

   и Син Човечији биће предат,

   као што је и писано за Њега“.

   Хајдемо, дакле,

   и ми мисли своје очистивши, за Њим!

   да будемо разапети са Њим!

   И умртвимо Њега ради животна уживања,

   да бисмо и васкрсли са Њим,

   и чули Га како говори:

   „Не идем у земаљски Јерусалим

   да страдам:

   него идем Оцу своме и Оцу Вашем,

   Богу своме и Богу вашем,

   и узнећу вас са собом у Небески Јерусалим

   у Царство Небеско“.

Хвалитељна Великог понедељка, глас 1.

„Плодове достојне покајања приносимо Христу“

   Побојавши се, браћо, страшне претње

   сасушеној смокви због неродства,

   Плодове достојне покајања

   приносимо Христу

   Који нам дарује велику милост!

Јутрење Великог понедељка, апостих, глас 8.

„О душо моја, пази да не заспиш“

   Гле, Женик долази у поноћ

   и блажен је слуга

   кога затекне буднога,

   а недостојан је слуга

   кога нађе заспалога.

   О душо моја, пази да не заспиш,

   да не будеш предата на смрт

   и изгнана из Царства.

   Већ, прени се и завапи:

   „Свети, Свети, Свети јеси, Боже наш,

   и, Богородицом, Мајком својом,

   помилуј нас!“.

Велики уторак, тропар, глас 8.

„Ко ће испитати бездан мноштва грехова мојих“

   Жена која паде у многе грехе, Господе,

   осетивши Твоје Божанство,

   уброја се у жене – мироносице,

   и Теби миро пре погреба приноси, ридајући:

   „Авај мени! јер ноћ ми је

   распаљивање блуда незадрживог,

   а мрачна и без зрака је жеља греха.

   Али, прими потоке мојих суза,

   Ти Који из облака изводиш морске воде.

   Пригни ухо своје к уздисању срца мојега,

   Ти Који си савио небеса

   неизрецивим сбисхођењем својим.

   Да целивам пречисте ноге Твоје,

   и убришем их косом главе своје,

   од којих се Ева у Рају,

   у предвече шум ушима чувши, у страху сакрила.

   Ко ће испитати бездан мноштва грехова мојих

   и бездане дубине судова Твојих, о Спаситељу душе моје?

   Не презри ме, слушкињу своју,

   Ти Који имаш неизмерну милост.“

Јутрење Велике среде, апостих, глас 8.

„Просветли одећу душе моје“

   Спаситељу мој,

   свадбену творевину Твоју видим,

   а немам одеће да у њу уђем.

   Просветли одећу душе моје,

   Светлодавче, и спаси ме!

Велика среда, Егзапостилар, глас 3.

„Блажен је онај који верно прими Господа“

   Идите к томе и томе,

   Онај Који све зна унапред

   рече Апостолима,

   и блажен је онај који верно прима Господа.

   Горњу одају срца примивши,

   и вечеру побожности.

Вечерња Велике среде, тропар

„Премудрост Божија која бездане обуздава“

   Премудрост Божија

   која држи неодрживу,

   и горњу у ваздуху воду,

   и бездане обуздава

   и мора укроћава,

   воду улива у умиваоник,

   и ноге слугама пере Господар.

Јутрење Великог четвртка, песма 5, тропар

„Гостопримства Владичиног да се насладимо“

   Гостопримства Владичиног,

   и бесмртне Трпезе, на Горњем месту,

   ходите верни, узвишеним мислима,

   да се насладимо, научивши се

   преузвишеном знању од Логоса,

   Којег величамо.

Јутрење Великог четвртка, канон, песма 9, ирмос, глас 6.

„Гробови се отворише, мртви устадоше“

   Када си у нови гроб положен био за све,

   избавитељу свих,

   Ад свеподругљиви, видећи Ре, ужасну се;

   довратнице се поломише,

   врата се разбише,

   гробови се отворише, мртви устадоше.

   тада Адам благодарно, радујући се,

   клицаше Ти:

   Слава снисхођењу Твоме,

   Човекољупче!

Стиховна стихира на вечерњу Великог петка, глас 2.

„Устаните, молите се“

   Господе, ходећи на страдање вољно,

   говорио си ученицима својим:

   ако не могасте један час пробдети са мном,

   како обећасте да умрете за мене?

   барем Јуду погледајте, како не спава,

   но труди се да ме преда безаконицима.

   устаните, молите се,

   да се ко не одрекне мене,

   гледајући ме на Крсту.

   Дуготрпљиви, слава Теби!

Јутрење Великог петка, антифон, глас 7.

„Просветли ме дрветом Крста свога“

   Доброга си разбојника

   магновено удостоји Раја, Господе.

   Просветли ме дрветом Крста свога

   и спаси ме!

Велики петак, егзапостилар

„Јер си Ти Син и Бог мој“

   Гледајући обчица своје Јагње

   како Га вуку на заклање,

   иђаше за Њим Марија, расплетене косе,

   са другим женама говорећи:

   „Куда идеш, Чедо?

   Ради чега живот свој брзо завршаваш?

   Да није опет свадба у Кани,

   и тамо сада журиш,

   да им од воде вино начиниш?

   Да ли да идем са Тобом, Чедо,

   или радије да Те чекам?

   Реци ми реч, Логосе, не пролазећи ћутке мимо мене,

   Ти Који си ме чисту сачувао.

   Јер си Ти Син и Бог мој!“

Икос канона Распећу Господњем на повечерју Великог петка

„Стичемо бесмртни живот“

   Ми који се напајамо

   двоструком реком,

   изливеном из Твог ребра,

   као из једнога извора,

   стичемо бесмртни живот.

Статија Великог петка, прва, стих 71.

„Засијао си јасно после смрти“

   Сунце јасно сија после ноћи,

   Логосе, а и Ти засијао си јасно после смрти,

   васкрснувши као из ложнице.

Статија Великог петка, друга, стих 27.

„Јер ћу васкрснути, јер ћу се прославити“

   Не оплакуј ме, мајко,

   гледајући у гробу Сина,

   Кога у утроби бесемено заче.

   Јер ћу васкрснути,

   јер ћу се прославити.

   И узнећу у слави, непрестано као Бог,

   све који Те с вером и љубављу величају.

Ирмос Канона, песма 9, глас 6, на јутрењу Велике суботе

„Раздери тапију наших прегрешења“

   Шестог дана,

   у шести час

   приковао си на Крст

   грех који Адам почини у Рају.

   Раздери тапију наших прегрешења,

   Христе Боже, и спаси нас!

Молитва шестог часа

„Умртви страсти наше плоти“

   У девети час

   примио си смрт у телу за нас.

   Умртви страсти наше плоти,

   Христе Боже, и спаси нас!

Молитва деветог часа

„Племенити Јосиф, скинувши с дрвета... “

   Племенити Јосиф, скинувши с дрвета

   пречисто Тело Твоје,

   пови га у чисто платно с мирисима,

   и положи га у гроб нов.

Велика субота, тропар, глас 2.

„Долази да даде себе за храну вернима“

   Нека умре свако тело човечије,

   и нека стоји са страхом и трепетом,

   и ништа земаљско у себи нека не помишља:

   јер Цар царева и Господ господара

   долази да буде заклан

   и да даде себе за храну вернима,

   а испред Њега иду хорови Анђела:

   са свим Началствима и Властима,

   са Херувима многооким

   и Серафимима шестокрилим,

   заклањајући своје лице и певајући химну:

   Алилуја, алилуја, алилуја!

Песма која се на Литургији светог апостола Јакова пева уместо Херувике

„Ово је благословена субота“

   Ово је благословена субота, 11. април 2009

   јер ће Христос, Који усну,

   устати у трећи дан.

Велика субота, стих из кондака

„Неизрециво чудо“

   Неизврециво чудо!

   Онај Који је у пећи избавио преподобне младиће из пламена,

   полаже се у гроб мртав,

   бездихан, на спасење нас који певамо:

   Избавитељу Боже, благословен јеси!

Канон на јутрењу Велике суботе, песма 7, ирмос, глас 2.

Свети Теофилакт Охридски

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

Двадесет седма глава:

Исус пред Пилатом. Јудино самоубиство. Пуштање Вараве и осуда Христа. Мучење и распеће. Хула Јудејаца. Смрт и погреб Христа. Стража на гробу

1-2. ''А кад би јутро, учинише вијеће сви првосвештеници и старјешине народне против Исуса да га погубе. И свезавши га одведоше, и предаше га Понтију Пилату, намјеснику.''

Гледај, како је њима овладао ђаво и тера их да почине убиство у те празничне дане када је ваљало да приносе многе жртве за грехове других, у дане непорочности и чистоте. Уместо тога, они СУ везали Исуса и повели Га намеснику Пилату, пореклом са Понта, који је, као поданик Рима, послан за намесника Јудеје. Предали су, дакле, Господа Пилату под оптужбом да је бунтовник и да спрема заверу против цара.

3-5. ''Тада видјевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и поврати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси.''

Размисливши о ономе шта је учинио, Јуда се раскајао, али не на прави начин. Добро је себе осуђивати, али је ђаволско дело обесити се. Не могући да поднесе срамоту која га је чекала, Јуда је сам себе лишио живота, уместо да је заридао и измолио опроштај од Онога кога је издао. Неки кажу да је Јуда, будући среброљубив, мислио да ће му поћи за руком да добије сребрнике издајом Христа, и да Христос неће бити убијен, већ ће успети да побегне од Јевреја, као што је то чинио у многим приликама. Али, када је Јуда видео да је Исус оптужен и већ осуђен на смрт, раскајао се, јер је све испало онако како није очекивао. Зато се (по мишљењу тих тумача) Јуда обесио како би стигао у ад пре Исуса и тамо Га умолио за своје спасење. Ипак знај, да када је ставио омчу око свога врата и обесио се, дрво се савило, те је остао у животу. Бог је желео да га остави у животу ради покајања или да би га јавно изобличио и посрамио. Кажу да се Јуда касније тако надуо од водене болести да није могао да прође онуда куда су и кола лако пролазила. Потом је, стрмоглавивши се, "пукао по среди", као што каже Лука у Делима Апостолским.

6-10. ''А првосвештеници, узевши сребрнике рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цијена за крв. Него се договорише, те купише за њих лончареву њиву за гробље странцима. Зато се и прозва та њива Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ.''

"Корваном" се називала храмовна ризница, у коју су стављали дарове принешене Богу. Погледај како их Бог изобличава, јавно показујући њихову крвожедност. До дана данашњег, каже, та њива се зове "Крвна њива", како би људе стално подсећала на то да су убили Господа. Такође научи и то да су се Јевреји толико трудили у гостољубљу да су и странцима купили неку њиву на којој би се могли сахрањивати. Посрамимо се, дакле, ми који мислимо да живимо савршенијим животом, а превиђамо странце. Спомиње "Цену цењенога", што значи цену Христа. Јевреји су проценили Њега који се не може проценити, то јест синови Израиљеви утврдили су цену Његову сложивши се да Јуди дају тридесет сребрника.

11-14. ''А Исус стаде пред намјесником, и запита га намјесник говорећи: Јеси ли ти цар јудејски? А Исус му рече: Ти кажеш. И кад га тужаху првосвештеници и старјешине ништа не одговори. Тада му рече Пилат: Зар не чујеш колико против тебе свједоче. И не одговори му ни на једну ријеч, тако да се намјесник дивљаше веома.''

Оптуживши Исуса за злочин против државе, доводе Га Пилату који Га због тога и пита да ли је намеравао да подигне устанак и покушао да се зацари над Јеврејима. Али, Исус му говори: "Ти кажеш", дајући му тако најмудрији одговор. Није, дакле, рекао ни да јесте ни да није цар јудејски, већ нешто између - "Ти кажеш." Ове се речи могу протумачити и на следећи начин: "Ја сам оно што ти кажеш", или: "То не кажем Ја, већ ти." Ништа му друго, међутим, није рекао, знајући да је његов суд неправедан. Пилат се дивио Господу јер је Он презирао смрт, али истовремено и зато што ништа није одговарао нити се обазирао на Своје тужитеље, иако је као речит могао много тога да каже у Своју одбрану. Научимо се, дакле, и ми из овога да ништа не говоримо када се нађемо пред нечастивим судом, како не бисмо створили већу пометњу и тако подстакли на још јароснији гнев оне који неће да слушају нашу одбрану.

15-18. ''А о Празнику бијаше обичај у намјесника да народу пусти по једнога сужња кога они хоће. А тада имаху познатога сужња по имену Вараву. И кад се сабраше, рече им Пилат: Кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса названога Христа? Јер знађаше да су га из зависти предали.''

Пилат је гледао да ослободи Христа, иако се у томе није трудио онолико колико је био дужан као човек који треба да заступа истину. Прво је упитао Господа: "Зар не чујеш колико против Тебе сведоче?" То Га пита како би се Христос оправдао и тако му дао повода да Га пусти. Али, пошто Господ ништа није рекао у Своју одбрану, јер је добро знао да Га не би ослободили ни да се бранио, Пилат иде другим путем и прибегава обичају празника, говорећи: "Чак ако и не ослободите Исуса као невиног, барем Му као осуђенику за празник подарите слободу." Откуда је Пилат могао претпоставити да ће Јевреји затражити да разапну Исуса који је био невин, а на слободу пустити кривог разбојника? Пилат је добро знао да Исус није био крив, већ да је предат из зависти, па је зато питао народ да изабере којег затвореника желе да ослободе. Овде се јасно види какав је он слабић био, јер је требало да себе изложи опасности ради доброг циља. Зато и заслужује осуду због прикривања истине. "Варава" значи "син очев", пошто је "вар" син, а "ава" отац. Јевреји су, дакле, затражили сина свог духовног оца - ђавола, а Исуса су разапели. Све до дана данашњег има њима сличних људи, који су пришли Антихристу, сину оца њиховог, а Христа се одрекли.

19-26. ''А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега. А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе. А намјесник одговарајући рече им: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву. Рече им Пилат: А шта ћу чинити са Исусом названим Христом? Рекоше му сви: Да се разапне! Намјесник пак рече: А какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне! А кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети. И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на дјецу нашу! Тада им пусти Вараву, а Исуса шибавши, предаде да се разапне.''

О, каквог ли чуда! Онај Кога је Пилат судио, у сну је заплашио његову жену. Виђење у сну није имао Пилат, већ његова жена, вероватно зато што он сам није био достојан виђења, или зато што му Јевреји не би поверовали, већ би помислили да брани Исуса. Или би можда он прећутао да је имао виђење у сну, пошто је био судија. Овај сан је био дело Божјег Промисла, и он се није јавио да би Христос био ослобођен, већ да би се жена спасла. Зашто га, онда, Пилат није пустио на слободу? Зато што је то било опасно, пошто је Исус био оптужен за злочин против владара. Ипак, Пилат је требало да затражи доказе о томе да ли је Исус унајмио војнике или је ковао оружје. Уместо тога, Он је допустио да га заведу као мутавца и слабића. Зато он није без кривице, јер када су затражили да пусти на слободу човека који је био озлоглашен, предао им је Вараву, а за Христа пита: "А шта ћу учинити са Исусом?", дајући им тако власт да Му они пресуде. Пошто је био управитељ, могао Га је избавити, као што је капетан избавио Павла. Али, они су повикали: "Да се разапне", не желећи само да Га убију већ да Га тако оптуже као злочинца, пошто је крст био казна за злочинце. Пилат пере руке, како би показао да је чист од сваке мржње, иако су његове мисли биле рђаве. Он с правом Исуса назива праведником, али Га ипак предаје убицама. Народ на себе узима казну за Његово убиство и ова их је казна заиста сустигла када су Римљани уништили њих и децу њихову. Али и све до данашњег дана, Јевреји, као потомци оних који су убили Господа, носе Његову крв на себи. Због њиховог неверја сви их прогоне и пред својим гонитељима они немају оправдања због речи које су рекли , пред Пилатом. Пилат је ишибао Исуса да би угодио народу, или, можда, да би показао како је он тај који је осудио Христа, и да неће распети невиног него осуђеног човека. Тако се испунило и Исаијино пророштво које каже: "Леђа своја подметах онима који ме бијаху."

27-30. ''Тада војници намјесникови узеше Исуса у судницу и скупише на њега сву чету војника. И свукавши га обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим ругаху му се говорећи: Здраво, царе јудејски! И пљунувши на њега узеше трску и бише га по глави.''

Овде се испунила реч Давидова: "Дао си ме безумноме на подсмех." Пошто су били безумни, војници су чинили оно што им је као таквим приличило. Обукли су Му огртач уместо царске порфире, дали Му трску уместо скиптра и на главу ставили трнов венац уместо круне. Клањали су Му се, ругајући се, јер то значе речи "клекнувши на колена." Видиш, како су Му нанели сваку врсту срамоте: лице су поругали пљувањем; главу трновим венцем; руку трском; тело огртачем, а уши Његове, хулним речима. Иако су они ово чинили да би се наругали Христу, ипак, ово можеш разумети и на један тајновитији начин, као слику понижења које је претрпео Господ Својим оваплоћењем.

"Пурпурни огртач" означава нашу природу, склону крви и убиству, коју је Он узео, и обукавши је осветио. "Венац од трња" јесу грехови који долазе од наших житејских брига. Њих је Христос уништио Својим божанством, јер глава означава Његово божанство. "Трска" је символ нашег слабог и немоћног тела, које је Господ узео, како и Давид каже: "Десница Господња, узвиси ме." Слушајући Својим ушима хуле, избавио нас је од змијиног нашаптавања које смо примили Евиним ушима.

31-32. ''И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове и поведоше да га разапну. И излазећи нађоше човјека из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крст.''

Три еванђелиста кажу да је Симон носио Исусов крст, док Јован тврди да га је носио сам Господ. Вероватно је тачно и једно и друго. Најпре је Господ сам носио крст, јер нико други није хтео да га носи, али успут су нашли Симона и крст положили на његова леђа. Такође научи да Симон значи "послушање". Према томе, Христов крст носи онај који живи у послушању (Богу). Кирина је била један од пет градова Пентаполиса, и (символички) означава пет наших чула која морају да понесу крст.

33-37. ''И дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест: Мјесто лобање, дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтједе да пије. А кад га разапеше раздијелише хаљине његове бацивши коцку. И сјеђаху ондје те га чуваху. И ставише му изнад главе кривицу његову написану: Ово је Исус цар јудејски.''

Оно се звало "Место лобање", због тога што је тамо, по отачком предању, био сахрањен Адам. Као што сви умиремо у Адаму, било је потребно да тако сви оживимо у Христу. Немој се смућивати када чујеш Матеја да каже да је Господу дат оцат са жучи, а потом Марка који каже да је то било вино са смирном. Јован, опет, говори о оцту помешаном са жучи и исопом. Много тога су учинили разни људи, пошто је на том месту била ускомешана маса народа, те су једни чинили једно, а други друго. Могуће је да је један Господу дао вино, а други оцат помешан са жучи. Постојале су разне врсте смртне казне, али Христос је ипак пострадао на крсту да би осветио дрво преко кога нам је дошло проклетство и крсном смрћу све благословио: небеса, која означава горњи крак крста; подземље, као његово подножје, и крајеве земље, исток и запад, које представљају попречни краци крста. Такође је тако пострадао како би, раширивши руке на крсту, призвао и сабрао сву расејану децу Божју. Војници су разделили његове хаљине, пошто је био сиромашан и ништа друго није имао. Оно што други еванђелист зове "натписом", Матеј назива "кривицом". Било је, дакле, написано зашто је разапет, пошто је био оптужен као цар јеврејски и бунтовник. Назвали су Га царем како би Га лажно представили (као побуњеника против римске власти). Ипак, њихово сведочанство било је верно, иако је долазило од непријатеља, јер Господ је заиста Цар који је управо ради тога дошао да спасе Јевреје. Међутим, пошто Јевреји по телу нису желели да Он влада њима, Христос је постао Цар Јевреја" по духу, то јест, оних који Га исповедају, јер Јеврејин значи "онај који исповеда".

38-44. ''Тада распеше с њим два разбојника, једнога с десне и једнога с лијеве стране. А који пролажаху хуљаху на њега машући главама својима и говорећи: Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам себе; ако си Син Божји, сиђи с крста. А тако и првосвештеници с књижевницима, старјешинама и фарисејима, подсмијевајући се говораху: Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо у њега вјеровати. Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божји. Тако исто и разбојници распети с њим ругаху му се.''

Желећи да оклеветају Христа, распели су заједно с Њим и два разбојника, како би људи и Њега сматрали за безаконика као и њих. Ова двојица разбојника представљају два народа: јеврејски и незнабожачки, јер су оба преступила Закон и наругала се Христу. Али, касније је један од разбојника познао Христа и исповедио Га као Цара, рекавши: "Помени ме Господе, у Царству Твоме." Тако је и незнабожачки народ исповедио Христа, док је "други разбојник", то јест, јеврејски народ, похулио на Њега. Ђаво их је подстицао да говоре: "Ако си Ти Син Божји, сиђи с крста", како би Га изазвао да сиђе и тако упропасти дело спасења свих које се имало извршити на крсту. Ипак, Христос, који је и Син Божји, није послушао непријатеља, како би и ти научио да не смемо попуштати пред ђавољим лукавствима, већ чинити добро, без обзира колико ће други лоше мислити о нама.

45-49. ''А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога. А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? А неки од оних што стајаху ондје чувши то говораху: Овај зове Илију. И одмах отрча један од дох те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га војаше. А остали говораху: Остави да видимо хоће ли доћи Илија да Га избави.''

Тама која је наступила није била природна појава која настаје услед помрачења сунца, јер никада не долази до помрачења сунца четрнаестог дана месечевог циклуса, већ се такве појаве дешавају у време младог месеца. Распеће је без сумње било четрнаестог дана месечевог циклуса, дакле у дан када Јевреји прослављају Пасху. Зато је овај догађај био натприродан. Тама је обузела цели свет и није била делимична као некада у Египту, како би се на тај начин показало да читава твар плаче због страдања свога Творца, и да је од Јевреја одузета светлост (истине). Нека сада Јевреји, који су тражили знак с неба, погледају помрачено сунце. Пошто је човек створен шестога дана, и у шести час је окусио од забрањеног дрвета, јер је то било време јела, Господ је прикован на дрво шестога дана недеље у шести час, како би пресаздао човека и исцелио га од прародитељског греха. Исус говори пророчке речи (псалма) на јеврејском језику с намером да покаже како се не противи Старом Завету. Он каже: "Зашто си ме оставио?", потврђујући да је заиста, а не привидно био човек, јер човек има природну жељу за животом и воли га. Пошто се Христос борио и мучио пред крстом, показујући страх који је својствен нашој природи, зато и сада говори: "Зашто си ме оставио?", откривајући нашу природну љубав према животу. Он је заиста био човек и по свему сличан нама, осим по греху. Неки су ово разумели у том смислу да је Спаситељ у име Јевреја рекао: "Зашто си оставио јеврејски народ, о Оче, да почини такав грех и буде предан на уништење?" Пошто је сам Христос био од Јевреја, Он говори: "Зашто си ме оставио?" желећи да каже: "Зашто си оставио Моје сроднике, Мој народ, да учини себи такво зло?" Не разумевајући Његов вапај, људи из народа, који су били прости и неуки у пророчким књигама, мислили су да зове Илију. Сви Јевреји, дакле, нису познавали пророчанства, као што сада можда ни сви хришћани не познају Еванђеље. Напојили су Га оцтом да би брже умро, пре него што дође Илија и помогне му. Зато други кажу: "Остави, да видимо хоће ли доћи Илија да Га избави." Другим речима: "Не дајте Му да умре, да бисмо видели хоће ли Му помоћи Илија."

50-53. ''А Исус опет повика из свега гласа, испусти дух. И гле, завјеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и устадоше многа тијала светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењеу његову уђоше у свети град и показаше се многима.''

Исус је повикао из свега гласа да бисмо знали да је говорио истину када је казао: "Власт имам положити живот Свој", јер Он Својом влашћу предаје душу. Али зашто је повикао: "Оче, у руке Твоје предајем дух Свој". Зато што Свој дух није испустио по принуди, већ добровољно. Отуда користи реч "предајем". Тиме показује да ће га опет узети, јер залог се увек може узети натраг. Хвала Богу, што је умирући дредао Свој дух у руке Очеве, јер се од тада душе светих такође предају у Очеве руке, а не као раније у адске тамнице. Тако је Христова смрт постала наше освећење. Зато Он громким гласом позива смрт, јер се она није усуђивала да Му приступи док је сам није позвао. Храмовна завеса састојала се од платна које је било повешено у средини Храма и одвајала је унутрашњи део од спољашњег као нека врста преградног зида. Завеса се поцепала и тиме је Бог показао да је (до тада) неприступни и невидљиви Храм, чији је унутрашњи део (Светиња над Светињама) био закриљен завесом, толико понижен и оскрнављен, да је постао свима приступачан и видљив. Неки дају додатна објашњења.

Поцепана завеса је означила да је слово Закона укинуто како би се открила пуноћа Закона, која је до тада била прикривена словом као неком завесом, и све оно што је раније у Закону било нејасно и тајновито, сада је откривено будући испуњено у Христу. Може се рећи и то да је код Јевреја постојао обичај да раздеру своје хаљине када чују хуле на Бога. Тако је сада божански Храм, озлојеђен смрћу Божјом, раздерао своје "хаљине", то јест храмовну завесу. О овоме се још може говорити, али ово је довољно. Природне стихије су се покренуле показујући истовремено да је Онај који страда сам Творац, и да ће наступити промена ствари, јер се земљотрес у Светом Писму спомиње да би означио промену у току збивања. И заиста је дошло до промене Божје наклоности, која је прешла с Јевреја на незнабожачке народе. Чак се и "камење", то јест, камена срца незнабожаца, распало да би примило семе Истине, док су они који су помрли у гресима устали и ушли у "свети град", вишњи Јерусалим и јавили се многима који ходе широким путем. Јавивши се њима, они су се показали као образац доброг живота и обраћења, јер онај који види човека који је раније умро у страстима где обраћен узлази у свети небески град, и сам га у свему подражава и обраћа се Богу. Ови догађаји су објашњени прилично детаљно, али ти разуми да је васкрсење мртвих које се десило у време Господњег распећа, такође показало и ослобођење душа из ада. Оне који су у то време васкрсли, многи су видели, како се овај догађај не би сматрао привиђењем. Они су васкрсли ради знамења и очигледно је да су после опет помрли. Неки кажу да су они васкрсли после Васкрсења Христовог и да још нису умрли, мада не знам да ли се ово може прихватити.

54-56. ''А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији. И ондје бијаху и гледаху из далека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му, међу којима бијаше Марија Магдалина и Марија, мати Јаковљева и Јосијина, и мати синова Зеведејевих.''

Незнабожачки капетан и они који су били с њим поверовали су због ових великих знакова, док су Јевреји који су слушали Закон и пророке остали у неверју. Толика је била њихова злоба. Тај капетан је касније мученички пострадао за Христа. Жене које су посматрале ове догађаје и које су заиста највише састрадавале Христу, иако су биле од осуђеног рода (због Евиног греха), прве су удостојене радосног виђења. Ученици су се разбежали док су жене остале храбре и устрајне. "Марија, мајка Јакова и Јосије" је Богородица Дјева, Мајка Божја, јер су Јаков и Јосија били Јосифови синови од његове прве жене. Пошто се Богородица звала "женом" Јосифовом, с правом се назива "мајком" његове деце, то јест маћехом. Мајка синова Зеведе-јевих звала се Саломија. Каже се да је она такође била и Јосифова кћерка.

57-61. ''А кад би увече дође човјек богат из Ариматеје по имену Јосиф, који је такође био ученик Исусов. Овај приступивши Пилату замоли за тијело Исусово. Тада Пилат заповиједи да му даду тијело. И узевши Јосиф тијело зави га у платно чисто. И стави га у свој нови гроб што је био исјекао у камену; и наваливши велики камен на врата од гроба отиде. А ондје бјеше Марија Магдалина и друга Марија, које сјеђаху према гробу.''

Јосиф се раније скривао, али сада се одважује на велико дело, положивши своју душу за тело Учитељево и примајући на себе гнев свих Јевреја. Пилат му даје Тело као велики дар. Пошто је Христос погубљен као бунтовник, било је вероватно да су намеравали да Његово тело оставе несахрањено. Могуће је да је Јосиф, као богат човек, дао Пилату и злата. Потом је узео Тело и одао Му част положивши Га у нов гроб у коме нико раније није био погребен. Био је то Божји промисао, како нико после Христовог Васкрсења не би могао да каже да је васкрсли био неки други мртвац који је тамо раније био сахрањен. Зато је, дакле, положен у нови гроб. Марија Магдалина и "друга Марија", то јест Богородица, која је горе названа "мајком Јакова и Јосије", седеле су наспрам гроба и чекале да утихне бес Јевреја, како би отишле, омотале тело погребним повојима.и помазале миром. Исаија је рекао за ове жене: "Ви жене које долазите од призора овога, идите одавде, јер ово је народ без разума." Очигледно је да говори да разума нема јеврејски народ који је разапео Господа. Он дакле, позива жене да оставе безумни народ и оду апостолима и однесу им благе вести о Васкрсењу.

62-66. ''Сутрадан пак по петку сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата говорећи: Господару, сјетисмо се да онај варалица каза још за живота: Послије три дана устаћу. Зато заповједи да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: Уста из мртвих; и биће посљедња превара гора од прве. Рече им Пилат: Имате стражу (кустодију), идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен.''

Еванђелист суботу не назива "Суботом" због тога што судећи по злоби Јевреја то и није била субота. Иако је Закон забрањивао да се суботом иде из места у место, законопреступни Јевреји су се сабрали код иноплеменика Пилата, уместо да буду на Законом одређеном збору. Подстакнути својом злобом, они одлазе Пилату и обезбеђују гроб. Ипак, то је био Божји Промисао, како би Васкрсење било потврђено сведочанством непријатеља, који су запечатили гроб и пред њим поставили стражу. Занимљиво је откуда су Јевреји знали да ће Исус трећи дан васкрснути, пошто Господ то нигде није рекао јасно и отворено. Може се претпоставити да су то сазнали из примера пророка Јоне, будући да је раније Христос рекао: "Као што је Јона био три дана у утроби кита, тако ћу и Ја бити у утроби земље." Могуће је да су то закључили и онда када је казао: "Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи."

Пре нису разумевали ове речи, већ су мислили да говори о јеврејском Храму. На основу тих речи су га и осудили. Али сада када су разумели да је под "храмом" подразумевао Своје властито Тело, они су се уплашили и назвали Га обмањивачем, не престајући са својом злобом ни после Његове смрти. "Кустодија" је римски назив за стражу, и зато еванђелиста кустодијом назива војнике који су били одређени да чувају гроб.

[Guest]

Архимандрит др Јустин Поповић

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

Деветнаеста глава:

Шибање Исуса. Трнов вијенац. Пилатова осуда Исуса. Распеће. Подјела хаљина Исусових. Старање Христово о Мајци. Посљедње ријечи и смрт. Јосиф и Никодим. Погреб

"Тада, дакле, Пилат узе Исуса и ишиба Га. А војници оплетоше вијенац од трња и метнуше Му на главу и обукоше Му пурпурну хаљину, и говораху: Здраво, царе јудејски! И удараху Га по образима."

(19, 1-3)

Суђење Христу, распеће и погреб Пилат - човек разбијене душе и разорене савести. Типичан просечни Римљанин, саграђен од философоке скепсе и распусничке религије. Ту нема чврстог стожера савести ни карактера. Душа сва као живи песак, у коме се она сама стално дави, гуши и умире: непрекидни процес самоубиства. Пилат три пута изјављује да никакве кривице не налази на Исусу, па то тоне у живи песак његове душе, и он наређује да се Исус шиба. Онда "римско право" долази до свог уметничког израза: војници плету венац од трња, мећу га на главу Исусу, и облаче му скерлетну хаљину; бију га по образима, и исмевају: ''Здраво, царе Јудејски!''.

"Пилат пак опет изиђе напоље и рече им: Ево вам Га изводим напоље, да знате да на Њему не налазим ниједне кривице. А Исус изађе напоље носећи трнови вијенац и пурпурни огртач. И рече им Пилат: Ево човјека!"

(19, 4-5)

Пилат је човекоугодник, као сваки типичан Римљанин, јер је навикао да служи многим боговима, са најопречнијим особинама. Да би угодио Јеврејима, он шиба Исуса, али да би донекле задовољио и своју савест која се дави у живом песку скептицизма, он понова изјављује Јеврејима да на Исусу не налази никакве кривице. Изводи Исуса напоље под венцем од трња и у скерлетној хаљини. Призор какав не виде свет, нити ће икада видети. Показује га Јеврејима са речима: "Ево човека!" - И не слути Пилат какву је божанску и вечну истину изрекао.

Сигурно по промислу Божјем. Пророк као Кајафа. Да би се показало, да људска природа понекад и невољно и несвесно служи Богу; и тиме казује праву себе, иако је искварена и покварена многим гресима и страстима. "Ево човека" - да, ево јединог уствари човека на земљи, правог, савршеног, безгрешног. Ни пре ни после Њега није било, нити ће бити таквог. Све што је најбоље, најлепше, најузвишеније, најбожанскије, најбесмртније, највеселије, најправедније у људској природи сабрало се и дало човека Исуса. Оваплоћење свега најузвишенијег: оваплоћење Бога. Пророчка је реч Пилатова. На Исусу - човеку стоји сва божанска истина о свету, стоји сав домастрој спасења света. Човеком, за човека и у име човека - Богочовек је извршио спасење рода људског.

Богочовек са трновим венцем на глави, зар то није сав пут хришћанске Цркве кроз историју? Увек са трновим венцем, али спокојна и мирна, јер зна да као таква даје спасење свету. "Ево човека" - без кривице и пред људима и пред Богом; другим речима: ево човека без греха. Зато Он и спасава од греха. Јер кад Он има силе да не пусти у себе, и да не допусти у себи грех, онда том истом силом може сатрти грех у сваком другом човеку, и у свима људима. "Ево човека", и то не само без кривице пред Богом и људима, већ без икакве кривице. Сведочанстао незнабошца - многобошца Пилата; а друго је сведочанство изабраног народа: нико га није могао не само ухватити у греху него ни прекорети за грех (Јн. 8, 46). Тако се добило сведочанство о безгрешности човека Исуса од целокупног рода људског.

"Када Га, дакле, видјеше првосвештеници и слуге, повикаше говорећи: Распни га, распни! Пилат им рече: Узмите Га и и распните, јер ја на налазим на Њему кривице. Одговорише му Јудејци: Ми имамо закон и по закону нашему мора да умре, јер начини себе Сином Божијим. Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма. И опет уђе у судницу, и рече Исусу: Одакле си ти? А Исус му не даде одговора."

(19, 6-9)

Како је, са вишег гледишта, беспомоћна римска одбрана човека пред људима, а камо ли спасење човека од греха, смрти и ђавола, показује Пилатова немоћ у одбрани Исуса од богоборних Јевреја. На његове речи: "Ево човека", - "главари свештенички и момци повикаше говорећи: распни га, распни". А Пилат, а претставник римске правне овести, шта ради, како брани и одбрањује човека на коме "никакве кривице" не налази? Ево како: "Рече им Пилат: узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривице". - Претставник римске савести не може да одбрани човека на коме нема никакве кривице; а претставници, самозвани претставници јеврејског закона хоће да убију човека на коме нема никакве кривице: "јер начини себе сином Божјим".

По закону Божјем, израженим преко Мојсија и прорака, хвали се и подржава синовство човечје према Богу. Али они који оставивши Закон Божји "ради предања стараца", оставили су и изоставили су, потрли су и погазили су, све што је Божје у Закону, а остали при прању чаше споља. Они и тврде да Исус на коме нема никакве кривице: "ваља по нашем закону да умре, јер начини себе сином Божјим". "Кад Пилат чу ову реч, уплаши се веома". Зашто се Пилат "веома уплаши"? Њега није везивао јеврејски религиозни закон. Имао је да суди по прописима римског права, и то само политичке кривице. Вероватно да је овом тврђењу Пилат дао чисто многобожачко значење: Августи су били код њих богови, и синови божји. Ако је Исус - Син Божји - да не буде ту неке политичке толеранције? И Пилат улази у судницу, и испитује Исуса: "одакле си ти?" А Исус? - "А Исус му не даде одговора". Зашто одговарати човеку који све зида на живом песку? На живом песку личне користи и многобожачког непознавања истине. Поготову, када је Својим божаиским погледом Спаситељ до дна сагледао и видео Пилатову душу и све шта ће он као римски судија учинити са њим.

"Пилат Му тада рече: Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да Те распнем и власт имам да Те пустим? Исус одговори: не би имао власти никакве нада Мном када ти не би било дано одозго; зато онај који Ме предаде теби има већи гријех. Од тада гледаше Пилат да Га пусти. Али Јудејци викаху говорећи: Ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару."

(19, 10-12)

Увређен Исусовим ћутањем, "Пилат му рече: зар мени ни одговараш? не знаш ли да имам власт распети те, и власт имам пустити те?" - Опет плитко, стојичко, римско гледање на ствари. Пилат и не слути ко је све умешан у Исусову ствар. Када би дубље загледао у змијски сплет јеврејске зависти према Исусу, сагледао би делатност онога што сав уђе у Јуду - Сатане. А изнад те, и око те сатанске игре, Божји промисао који кроз Исусово страдање врши спасење света од греха, смрти и Сатане. Зато Господ Исус и одговара Пилату: "Не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго зато онај има већи грех који ме предаде теби". План о спасењу овета Богочовеком Исусом "одозго" је, Божји је.

Ометати остварење тог плана - грех је, и то: највећи грех. Омета га Сатана кроз људе: кроз Јуду, кроз свештеничке главаре и фарисеје и остале христомрсце. То је све један и исти грех, само неки људи учествују у њему јаче, неки слабије. Пилатов грех у овом случају је мањи од Јудиног, који кроз главаре свештеничке предаде Исуса Пилату. Кротки и неочекивано за Пилата мудри одговор Исусов потстаче Пилата да се озбиљно замисли над целом овом ствари, уколико то може душа - живи песак. "Од тада, вели Еванђелист, гледаше Пилат да га пусти". То није дуго трајало: вика Јевреја је брзо покренула живи песак душе Пилатове, и у Пилата се све изменило. "Јевреји викаху говорећи: ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару". - Јевреји су нашли пут за остварење своје намере. Потегли су питање ћесара, и изјавили да немају цара осим ћесара, када им је Пилат указао на Исуса и рекао: "ево цар ваш". На то "они викаху: узми, узми, распни га. Пилат им рече: зар цара вашега да распнем? Одговорише главари свештенички: ми немамо цара осим ћесара. Тада им га предаде да се разапне".

"Пилат, дакле, чувши ову ријеч изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу, на мјесту званом Литостротон, а јеврејски Гавата. А бјеше ппетак уочи Пасхе, око шестога часа; и он рече Јудејцима: Ево цар ваш! А они повикаше: Узми, узми, распни Га! Пилат им рече: Зар цара вашега да разапнем? Одговорише првосвештеници: Немамо цара осим ћесара. Тада, дакле, предаде Га њима да се разапне. А они узеше Исуса и одведоше."

(19, 13-16)

Пилате, зашто? Ти предаде Исуса да се разапне, а не рече зашто, не објави викакву кривицу Његову. Смртна пресуда, изречена римским правом, заснована ни на чему. Шта се може онда очекивати од таквог права, када у њему нема нимало правде. Право без правде је увек насиље. У овом случају - врховно насиље, јер осуђује на смрт човека - без икакве кривице, човека - без икаквог греха, осуђује Богочовека. Тако се на Исусовом случају показало најочигледније колико је све људско заиста грешно сувише, и колико је сам људски грех, и сав људски грех - заиста "и сувише грешан". Тешко човеку који се узда у човека.

А кроз свету душу пророка, то се извеја у оправдано проклетство: "Проклет човек који се узда у човека".

"И носећи крст свој изиђе на мјесто звано Лобања, а јеврејски Голгота. Ондје Га разапеше, и са Њим другу двојицу, с једне и са друге стране, а Исуса у средини."

(19, 17-18)

Богочовека распињу на Голготи. Голгота = лобања: символ васцеле земље, јер смрт опустошила тело земље, скинула све са ње, и остала од ње сама лобања, сама кост: костурница. То и символика човека уопште: смрт скинула с његоог тела све, остала само лобања; и изнутра однела све: тако од човека остала сама костурница. У црквеном иконопису обично: крст забоден у звмљу, право над лобању. По предању: Адамова лобања. Свеистинито цредање: лобања човечанства, из које је смрт истерала све живо, а крст јој ваокрсењем повраћа живот, и то живот вечни. Коштурница постаје васкрсница. Смрћу је Господ сатро смрт васкрснувши из мртвих.

"Пилат пак написа и натпис, па постави на крст; а бјеше написано: Исус Назарећанин цар јудејски. И овај натпис читаше многи Јудејци, јер близу града бјеше мјесто гдје разапеше Исуса; и бјеше написано јеверејски, јелински и римски. А првосвештеници јудејски говораху Пилату: Не пиши: цар јудејски, него да Он рече: Ја сам цар јудејски. Пилат одговори: Што писах, писах."

(19, 19-22)

Пилат је открио разлог због кога је Господа невиног осудио на распеће: "Пилат написа и натпис и метну на крст: Исус Назарећанин цар Јудејски", и то на три јеаика: јеврејски, грчки, латински, да би свима у васељени било знано зашто је то учињено. Само, Пилат је од Самог Господа Исуса добио објашњење: да царство Његово није од овога свега. Јасно: Пилат је очигледну, и за њега самог клевету примио као разлог да Исуса осуди на смрт. Утолико је грех његов већи. А и од овог греха већи је грех оиих који хоће да подметну Исусу као да је Он сам за себе рекао: ја сам цар Јудејски.

"Војници пак када разапеше Исуса, узеше хаљине Његове и начинише четири дијела, свакоме војнику по дио, и доламу; а долама не бјеше шивена него изаткана изједна. Онда рекоше међу собом: Да је не деремо, него да бацимо коцку за њу коме ће допасти. Да се испуни Писмо које говори: Раздијелише хаљине Моје међу собом, и за доламу Моју бацише коцку. Војници, дакле, тако учинише."

(19, 23-24)

Војници деле хаљине Исусове, а за доламу бацају коцке. Тако, и несвесно за њих, преко њих се извршује пророштво о томе. Божји човекољубиви промисао све окреће на спасење, и када то људи или упорно неће или се несвесно противе томе и раде против тога.

"А стајаху код Исусова крста Мати Његова, и сестре Матере Његове, Марија Клеопова, и Марија Магдалина. А Исус видјевши Матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред Ње, рече Матери Својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи."

(19, 25-27)

У овом свеопштем мраку, у коме из греха у грех посрћу и стропоштавају се људске свести и савести, једину светлост сачињавају жене. То је и једина радост за несрећно биће људско. Јер ниједна жена није учествовала у издавању и мучењу и распињању Исуса. Штавише, ево их и крај крста, иако то претставља очигледну опасност по њих. И, о срећног изузетка за несрећне људе! са њима је и "ученик кога Исус љубљаше". Тако се и људи имају за неког заклонити.

И онда се збио божански дирљив призор: Најсавршенији Син препоручује на чување Своју нежну Мајку, Најсавршенију Мајку на земљи, Своме љубљеном ученику. Њему вели: "ето ти матере!" а Њој: "ето ти сина!" Како ли је божански савршен био "ученик кога љубљаше Исус" када се удостојио да постане други син Богомајке, као рођени брат Јединородног. Морало је у њему бити нешто изузетно мило, љупко, божанствено збаг чега га је Господ свељубећи волео изузетном љубављу. Њему је Господ и поверио Богомајку, као да му је са Њом поверио Цркву. Ова дирљива брига Господа Христа о Богомајци, када Он виси у мукама на крсту, чини саставни део богочовечанског домостроја спасења.

Света брига о Мајци: ни у највећим мукама не заборављати иа Њу, па макар та мука била свекосмичка као што је мука спасења света. Јер је еванђелски саставни део те муке: нежна брига о Мајци.

"Послије тога, знајући Исус да се већ све извршило, да се сасвим испуни Писмо рече: Жедан сам! Стајаше пак суд пун оцта; а они напунише сунђер оцта, и натакнувши на трску, принесоше устима Његовим. А када Исус окуси оцат рече: Сврши се! И преклонивши главу, предаде дух."

(19, 28-30)

До последњег часа, до издахнућа Исус остаје прави човек, истинити човек. Ево, Он на крсту жедни. Његова природа људска изјављује: "жедан сам". Тако се испуњују сва света пророштва не само о Његовој божанској природи већ и о Његовој човечанској природи. Њему дају оцат. "А кад прими Исус оцат рече: свриш се. И приклонивши главу предаде дух свој". "Сврши се" - тајна спасења света: Богочовек силази у царство смрти, да смрћу сатре смрт, и васкрсењем изведе род људски из царства смрти, греха и ђавола. "Сврши се" пут Његовог човечанског живота на земљи; сврши се богочовечански подвиг, који је почео рођењем од Свете Дјеве у пећнни, а завршава се на Крсту, опет пред Светом Дјевом и Мајком свенежном.

"А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота, Јудејци замолише Пилата да им се пребију голијени, па да их скину. Онда дођоше војници, и првоме пребише голијени и другоме распетоме с њим; А дошавши до Исуса, кад видјеше да је већ умро, не пребише Му голијени, него један од војника прободе Му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода. И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово, и он зна да истину говори, да и ви вјерујете. Јер се ово догоди да се испуни Писмо: кост Његова неће се преломити. И опет друго Писмо говори: Погледаће на онога кога прободоше."

(19, 31-37)

Гоњени христоборством, сагоревани христомржњом, Јевреји опет чине нешто што изазива остварење месијанских пророштава. Да би се утврдила смрт, да би се они уверили да је Исус стварно мртав, а не привидно или непотпуно, они захтевају да Му војници пребију колееа. А они, ''пошто се уверише да је већ умро, не пребише му колена, него један од војника прободе Му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода". - Све ово виде "ученик кога љубљаше Исус", и посведочи, и зато је "сведочанство његово истинито". Истинито и као остварено пророштво, истинито и као стварност коју је он очима својим видео.

Тако: остварена су сва света месијанска пророштва о Спаситељу, завршен је богочовечаиски подвиг Његов на земљи.

"А потом Јосиф из Ариматеје, који бјеше ученик Исусов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тијело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође и узе тијело Исусово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише Га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле, због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса."

(19, 38-42)

Подвиг тајних ученика Христових: Јосифа и Никодима, потресан је. Они су, иако тајни, чак и до овог страшног тренутка остали верни и истрајни. Штавише, њихова храброст баш у овим часовима поражава. Разбегли се јавни ученици, а састали се тајни, да доврше велико дело. Они сахрањују Господа Христа: помазују га мирисима, обавијају платном, плаштаницом, и мећу у нов гроб.

Како је било у душама ове дивне двојице када су сахрањивали - Бога и Господа Христа? Сигурно се над тајном том запрепастило све у њима. Нема сумње они су овај свети укоп обавили као неку свету тајну. Несумњиво свету, јер је она саставни део оне грандиозне и свесвете тајне, која се назива: Богочовечански подвиг спасења света.

Архиепископ Аверкије Таушев

ТИПИК БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ

Повечерје се поје мало са посебним трипјесњецом Триода и увече се служи Јутрење Великог понедељка. На овом јутрењу Црква нас позива да дочекамо "почетак страдања Господњих", "да са очишћеним разумом и умртвљеним страстима пратимо Господа на путу у Јерусалим", "да се распнемо са Њим и да се умртвимо Њега ради за сласти живота", како бисмо "са Њим живели". На овом јутрењу се после "Алилуја" пева дирљиви тропар: "Се Жених грјадет в полуношчи" "косно и велегласно, и со слаткопјенијем равно" три пута. Затим иду три катизме са сједалнима после сваке од њих, а после трећег сједална возглашава се: "И о сподобитисја нам слишанију свјатаго Евангелија..." ("И да се удостојимо слушања светог Јеванђеља") након чега следи читаное Јеванђеља које садржи повест о делима и речима Господа последних дана Његовог земаљског живота, недуго пре крених страдања, а посебно Његове знамените приче и беседе о крају света и Његовом Другом доласку. Током целе Страсне седмице Минеј се у потпуности одлаже и читава служба обавља се само по Триоду. Службе из Минера светима чији спомен пада у Страсну и Светлу седмицу читају се раније, на повечерјима за време читавог Великог поста. Уместо целог канона узима се само трипјесњец из Триода (а на Велики уторак само двопјесњец), са припевом: "Слава Тебје Боже..." После мале јектеније у све ове дане, до Великог четвртка, пева се дирљиви ексапостилар [светилан] "Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшениј, и одјежди не имам, да вниду воњ: просвјети одјејаније души мојеја, Свјетодавче, и спаси мја" ("Двор Твој видим украшен, Спасе мој, а одеће немам да бих ушао унутра: просветли одећу душе моје, Светлодавче, и спаси ме"). Стихира има и на хвалите (мада се "Всјакоје диханије" не пева) и на стиховње. Велико славословље се не пева него се чита и крај јутрења је великопосни. Затим следи великопосни Први час, али без катизме и са кондаком Триода.

На Велики понедељак служе се великопосни часови трећи, шести и девети са изобразительном, а затим литургија Пређеосвећених Дарова. Трећи и шести час имају катизму, певају се тропари часова, кондак

Триода и на крају сваког часа, као и обично у посту, чине се велики поклони са молитвом преподобног Јефрема Сиријског. На литургији Пређеосвећених Дарова чита се само Јеванђеље, без апостола и прокимена. Главну особеност часова током прва три дана Страсне седмице представља што се на њима прочита читаво Четверојеванђеље, на тај начин што се Јеванђеље по Матеју прочита из два пута, Јеванђеље по Марку такође из два пута, Јеванђеље по Луки из три пута и Јеванђеље по Товану из два путра, али само до почетка описа светих страдања - до речи: Сада се прослави Син Човечији... '' Тако током ова три дана на свакоме од три часа - трећем, петом и деветом, бива по једно читање, а укупно девет читања.

По тој схеми обавља се богослужење у прва три дана Страсне седмице - Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Али сваки од ова три дана има и своје нарочите спомене, те сходно томе и свој садржај богослужбених песама и читања.

У Велики понедељак слави се спомен целомудреног Тосифа, кога су браћа из зависти продала у Египат, као праслике Христове, и тога како је Господ проклео неплодну смокву, као праслику јудејског зборишта које је Господа предало на смрт.

У Велики уторак спомиње се прича Господа о десет девојака и о талантима, други долазак Господњи и страшни суд.

У Велику среду спомиње се како је жена грешница помазала Господа у Витанији, у дому Симона губавога, а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после након догађаја. У песмама се дирљиво и поучно пореди поступак покајане блуднице и ученикаиздајника. У уторак и среду служи се Велико повечерје и носе се црне одежде.

У Велику среду пре Литургије уместо отпуста часова са изобразительном, свештеник чита молитву: "Владико многомилостиви..." која се током читавог Великог поста чита на крају Великог повечерја. Приликом читања ове молитве сви који се моле у храму клањају се до земље. Затим свештеник моли опроштај, као на почетку свете Четрдесетнице. Исто чине сви присутни. На крају Литургије, код "Буди имја Господње..." последњи пут се чита молитва преподобног Јефрема Сиријског са три земна поклона и "потпуно престају поклони који се чине у цркви". Овим се коначно завршава све што је карактеристично за великопосно богослужење и почињу посебна богослужења, везана специјално за страдања Господња ("страдална" или "страсна богослужења").

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

На Велику среду увече облаче се тамноцрвене одежде, као и за Литургију на Велики четвртак. Служи се Мало повечерје са Трипјесњецом, а за њим, обично увече, јутрење Великог четвртка (према Типику у седми час ноћи, то јест у поноћ).

На Велики четвртак спомен је Тајне вечере и смирења Господњег, које се изразило кроз прање ногу Својим ученицима и установљење Свете Тајне Тела и Крви Његове. На јутрењу после "Алилуја" пева се три пута тропар "Јегда славни ученици на умовенији вечери просвјешчахусја..." и одмах после њега, без катизме (Псалтир се одлаже до Томине недеље, осим 17. катизме на Велику суботу), чита се Јеванђеље по Луки, зачало 108, о Тајној Вечери. После Јеванђеља чита се 50. псалам и, без молитве уобичајене за читав пост: "Спаси, Боже, људи Твоја...", одмах почиње канон: "Сеченоје сечетсја море чермноје...". Ексапостилар. "Чертог Твој". Има стихира на хвалите и на стиховње, а Славословље се чита. После "Благо јест", Трисвете песме и "Оче наш" пева се тропар "Јегда славниј...", следи сугуба јектенија и после возгласа и "Утверди Боже..." чита се Час први, са тропаром и кондаком Триода, чију особеност представља то што се између богородичних читају паримеји - "Пророштва Јеремијина" у којима пророк созерцава непријатељство јудејских старешина против Христа, види Његову кротост и незлобивост, са којима Он предаје Себе у руке безаконика и тугује због њих.

Трећи, Шести и Девети час савршавају се просто, без певања, са тропаром и кондаком Триода, којима се придодаје Изобразительна, након чега следи отпуст.

Литургија светог Василија Великог се спаја се са вечерњем, слично као што бива у навечерје Рождества Христовог и Богојављења. Читају се и три пророчка паримеја, затим мала јектенија, Трисвето и даље по реду Литургија на којој се уместо Херувимске песме, уместо причасног, за време причешћа и уместо "Да испољњатсја уста наша..." пева "Вечери Твојеја тајнија дњес, Сине Божиј, причастника мја прими: не бо врагом Твојим тајну повјем, ни лобзанија Ти дам јако Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја Господи во Царствији Твојем". Постоји и нарочит отпуст: "Иже за превосходјашчују благост" (На овој Литургији, ако постоји потреба, припремају се Свети Дарови за причешћивање болесних).

После заамвоне молитве у саборним храмовима обавља се Чин прања ногу. Архијереј излази на Царске двери, да га нико не придржава, без жезла, и стаје на место за облачење; пред њим један ђакон носи Јеванђеље, а друга двојица бокал и лавор. Свештеници, седећи на горњем месту, споро читају 50. псалам. Протођакон, уз певање 5. песме канона Великог четвртка, доводи на средину храма у паровима дванаесторицу свештеника, који сви седају и тако остају све време, чак и приликом читања Јеванђеља. Протођакон произноси Велику јектенију са нарочитим прозбама: "О јеже благословитисја и освјатитисја умовенију сему...", док архијереј чита молитву. Затим протођакон чита Јеванђеље по Јовану о прању ногу, а за то време архијереј чини све оно што се у тамо говори о Исусу Христу и пере ноге свој дванаесторици свештеника који представљају апостоле. Најстарији међу свештеницима представља апостола Петра и са њим архијереј води дијалог јеванђелским речима. Архијереј сам довршава читање Јеванђеља у коме Господ објашњава значење прања ногу које је обавио. На крају он чита молитву да Господ опере сваку прљавштину и нечистоту душа наших.[1]

Током страсне седмице обавља се "мировареније" (кување мира) и освећење мира. Раније је мировареније обављано у Патријаршијској ризници, а освећење мира у Успенској цркви у Москви и у Кијево-Печерској лаври у Кијеву.[2] Свето миро се употребљава: 1. у Светој Тајни Миропомазања, 2. за освећење новог храма - њиме се помазују антиминс, Престо и зидови, и 3. за свечани обред крунисања царева и краљева.

ВЕЛИКИ ПЕТАК

Велики петак је спомен светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је ради нас добровольно претрпео пљување, ударце, шамаре, увреде и смрт на крсту. Зато је одређено да се ноћ уочи Великог петка проводи у слушању Јеванђеља о страдањима Христовим. Повест о Христовим страдањима излаже се хронолошким редом, кроз 12 читања изабраних из сва четири Јеванђеља. Ова Јеванђеља читају се током читавог јутрења Великог петка, које се служи на Велики четвртак увече, а према Типику почиње у 2. час ноћи, то јест у 7 сати увече. Зато јутрење Великог петка носи нарочит назив: "Посљедованије (чин, поредак) светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа". Приликом сваког читања Јеванђеља удара се у звоно, тако да број удараца показује редни број Јеванђеља које се чита. Након што буде прочитано и дванаесто Јеванђеље, удара се 12 пута, а затим кратко звоне сва звона. Читање Јеванђеља сви слушају са упаљеним свећама. Након сваког читања пева се: "Слава долготерпјенију Твојему, Господи". Пре првог и последњег Јеванђеља кади се читав храм, почев од средине. Пре читања јереј или архијереј износи Јеванђеље из олтара на средину цркве, где се оно полаже на налоњ и ту остаје до краја последњег читања. Изношење Јеванђеља обавља се после Шестопсалмија, Велике јектеније, "Алилује" и певања тропара "Јегда славнији ученици..." током кога се кади читав храм. Царске двери све време остају отворене. Читања Јеванђеља распоређена су између песама јутрења. Између првог, другог, трећег, четвртог, петог и шестог Јеванђеља одређена су по три антифона, сједалан и мала јектенија. За време сваког сједална јереј кади свети олтар, па се зато не седа: "певамо га стојећи" - каже Типик. Тако читање Јеванђеља на овом јутрењу као да замењује читање катизми. После шестог Јеванђеља певају се "Блажена" са тропарима, а затим се пре седмог Јеванђеља произноси прокимен: "Раздјелиша ризи Моја себје, и об одежди Мојој меташа жребиј". Пред осмо Јеванђеље чита се педесети псалам и пева Трипјесњец. После трипјесњеца и свјетилна "Разбојника благоразумнаго..." чита се девето Јеванђеље. Затим се пева "Всјакоје диханије" са стихирама, и чита се десето Јеванђеље. Након тога читају се Велико славословлю (не пева се), прозбена јектенија и једанаесто Јеванђеље. Следе стихире на стиховње и дванаесто Јеванђеље. Крај јутрења је обичан: "Благо јест", Трисвето, "Оче наш", пева се тропар: "Искупил ни јеси од кљатви законија" сугуба јектенија и нарочит отпуст: "Иже опљеванија и бијенија и заушенија и крест и смерт претерпјевиј..."

Први час се не спаја са јутрењем.

На Велики петак ујутро, "о другом часу дана", а то је по нашем рачунању у 7 (односно 8) ујутро, служе се Царски часови, на којима се певају посебни тропари, читају старозаветна пророштва о страдањима Христовим, апостолска дела и поново страдална Јеванђеља, тако да се на Првом часу излаже сва повест о страдањима Христовим по јеванђелисти Матеју, на трећем часу по Марку, на Шестом часу по Луки и на Деветом часу по Јовану.

Да не би био нарушен најстрожи пост који је за тај дан одређен, као и из нарочитог побожног поштовања према Голготској Жртви која је тога дана принесена, на Велики петак се уопште не служи Литургија, осим ретког изузетка када на тај дан падне празник Благовести, у ком случају се служи Литургија светог Јована Златоуста.

Око три (односно четири) сата поподне (према Типику "о десетом часу дана"), када је Господ Исус Христос издахнуо на крету, служи се вечерње. На њему се читају три паримеја: из књиге Изласка, у којој је представљен Мојсије како се моли за преступнички јеврејски народ, као праслика општесветског Голготског Заступника; из књиге о Јову, где је представљен праведни Јов који је после изузетних страдања овенчан милостима Божијим, као слика Божанског Страдалника; и из књиге Исаијине, где је у 53. глави овај пророк, прозван "старозаветним Јеванђелистом", тако живо и са трепетом созерцавао понижение Искупительа света. Затим се чита Апостол - Посланица апостола Павла Коринћанима, где се приповеда о Божанској Премудрости и сили које су се откриле кроз крст Христов и, на крају, чита се заједничка повест о страдањима Христовим из три Јеванђеља - по Матеју, Луки и Товану, као и повест о погребењу Христовом. Потом следе сугуба и прозбена јектенија, које су као и увек одвојене молитвом "Сподоби, Господи", и певају се стихире на стиховње. Приликом певања последнее стихире: "Тебје одјејушчагосја свјетом, јако ризоју", свештенослужитељ кади, обилазећи три пута око плаштанице која представља Господа положеног у гроб, и лежи на Престолу. Уз певање тропара "Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело Твоје, плаштаницеју чистоју обвив и воњами во гробје новје покрив положи" ("Благообразни Јосиф, скинувши с дрвета пречисто тело Твоје, обави га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши положи га у нови гроб") сви свештенослужитељи подижу плаштаницу изнад својих глава и кроз северне двери износе је на средину храма, полажући је тамо на посебно припремљени сто, који служи као слика гроба. Ради изношенна плаштанице предстојатељ се облачи у потпуно одјејаније, а испод плаштанице носи Јеванђеље, које се потом полаже на плаштаницу. Након полагања плаштанице у гроб око ње се три пута кади и произноси се одговарајућа поука. Затим се говори отпуст: "Иже нас ради человјеков и нашего ради спасенија..." сви се клањају пред плаштаницом и целивају је уз певање стихире: "Придите ублажим Јосифа приснопамјатнаго".[3]

После вечерња следи Мало повечерје, на коме се пева Канон о распећу Господњем и на плач Пресвете Богородице.

Ако на Велики петак падну Благовести, онда се служи Литургија светог Јована Златоуста, која се по обичају спаја са вечерњем. Но, у Типику није речено када се у том случају обавља изношење плаштанице, па је у пракси ово питање решавано на различите начине. У СанктПетербуршкој епархији било је одређено да се по окончању Литургије, одмах након отпуста, певају стихире на стиховње Великог петка, при чему су се свештенослужитељи за то време преоблачили из празничних у црне одежде, а плаштаница је полагана на Престо и уз певање тропара "Благообразниј Јосиф" изношена као и обично. Сличай распоред дао је и митрополит Филарет Московски, с тим што је одредио да се стихире на стиховње певају после Заамвоне молитве.

ВЕЛИКА СУБОТА

Богослужење Велики суботе представља побожно бдење над гробом Господњим. То је спомен на пребивање Господа у гробу и Његов силазак у ад. У седми час ноћи по Типику, а по нашем рачунању у један сат после поноћи, служи се јутрење Велике суботе. На овом јутрењу које данас често бива на Велики петак увече, после шестопсалмија, "Бог Господ", тропара "Благообразниј Јосиф...", Слава, "Јегда снишели јеси к смерти, Животе Бесмертниј..." И ниње, "Мироносицам женам..." пева се 17. катизма: "Блажени непорочни", при чему се после сваког стиха ове катизме певају или читају кратке песме које се називају надгробним похвалама и у којима се прославља умрли и погребени Господ. Ово је плач на гробу Божанског Покојника. При томе, Царске двери се отварају, свештенослужитељи излазе на средину храма и стају пред плаштаницу, па се обавља потпуно кађење читавог храма, почев од плаштанице. Ово надгробно појање дели се на три статије, при чему после сваке следи мала јектенија и кађење. После треће статије певају се Васкрсни тропари: "Ангелскиј собор удивисја..." ("Анђелски сабор се задиви..."). Сви стоје са упаљеним свећама. Следи сједалан, 50. псалам и Канон Велике суботе: "Волноју морскоју" ("Таласима морским"), који описује пометњу неба и земље пред страшним призором - како Њихов Господ лежи у гробу. Канон уједно објашњава значење Спаситељеве крсне смрти, Његовог погреба и силаска у ад. Током певања овог канона свештенослужитељи улазе у олтар. Предстојатељ се облачи у потпуно одјејаније (црно), а након последње стихире на Хвалите, док се пева: "Преблагословена јеси, Богородице Дјево..." опет сви долазе на средину храма, пред плаштаницу. Предстојатељ возглашава: "Слава Тебје, показавшему нам свјет" и пева се Велико славословље, за време кога се гроб са плаштаницом кади три пута унакрст. За време последњег "Свјатиј Боже", које се пева надгробним напевом, свештенослужитељи узимају плаштаницу на.своје главе и обносе је три пута око цркве ("идући на исток и савијајући на запад... уз појање 'Свјатиј Боже'"), при чему настојатељ испод плаштанице носи Јеванђеље. Кад се овај опход заврши (за време опхода звоне сва звона), улазе у храм и плаштаницу опет постављају у гроб. Свештеник возглашава: "Премудрост прости", а затим, док се пева "Благообразии Јосиф", три пута кади око гроба. Поменуто ношење плаштанице означава силазак Господа после смрти у ад и Његово нераздвојно пребивање са Оцем на престолу. Црквене песме и читања која одмах следе уливају наду у васкрсење, па тако настаје промена у расположењу оних који се моле. Чита се тропар пророштва и возглашава прокимен: "Воскресни, Господи, помози нам, и избави нас имене ради Твојего". Потом се чита паримеј из пророштва Језекиљиног о сувим костима које су оживеле у пољу, најављујући васкрсење мртвих, а затим иде други прокимен, опет васкрсни: "Воскресни, Господи, Боже мој, да вознесетсја рука Твоја, не забуди убогих Твојих до конца" и чита се Апостол о томе да нас је Господ Исус Христос искупио од проклетства закона, те да је Он наша Пасха (1.Кор. 5,6-8,заједно са Гал. 3,13-14). Возглас: "Да воскреснет Бог и расточатсја врази Јего" са стиховима, подсећа нас на приближавање Васкрса. Затим се чита Јеванђеље по Матеју (исто као и дванаесто светих страдања), о печаћењу гроба Господњег и постављању страже на њега. Након тога се произноси сугуба и прозбена јектанија, отпуст и следи целивање плаштанице, при чему се пева "Придите ублажим Јосифа приснопамјатнаго...". Овоме се придодаје још и Први час.

Литургија светог Василија Великог се на Велику суботу служи касније него других дана у години, према Типику "о десетом часу дана", то јест после три сата поподне (код нас обично у један поподне). Пре ње служе се обични часови, трећи, шести и девети, уз Изобразитељну са тропарима и кондак Велике суботе. Сама Литургија почиње вечерњем које се већ односи на следећи дан, то јест на Васкрс, па се ту зато са песмама Велике суботе сједињују свечане васкрсне песме, тачније прве четири стихире на "Господи возвах" првог гласа. После "Свјете тихиј" не говори се прокимен, него се одмах возглашава: "Премудрост" и чита се 15 паримеја који садрже пророштва о искупљењу људског рода које је остварено смрћу Сина Божијег. Након читања 6. паримеја пева се свечани припев "Славно бо прослависја", а након 15. паримеја - припев песме тројице младића: "Господа појте и превозносите во всја вјеки". Уместо Трисвете песме пева се "Јелици во Христа креститесја, во Христа облекостесја. Алилуја" у част крштења оглашених које је у старини обављано на Велику суботу. После читања Апостола - који објашњава значење Свете Тајне Крштења, кроз коју бивамо погребени са Христом да бисмо заједно са Њим и устали за нови, безгрешни живот у Богу - уместо обичног "Алилуја", пева се, са стиховима 81. псалма, припев "Воскресни, Боже, суди земљи, јако Ти наследиши во всјех јазицјех". Док се ово поје, свештеници и ђакони у олтару свлаче црно одјејаније и облаче бело, васкрсно. Исто тако мењају се покривачи на Престолу, Жртвенику и свим налоњима, да ништа црно у храму не остане. Ђакон затим у светлој ризи излази на средину храма, како би, попут Анђела који се јавио приликом васкрсења Христовог, благовестио о Васкрсломе, и чита Јеванђеље по Матеју, које говори о земљотресу на гробу Господњем, о Његовом васкрсењу, о јављању женама мироносицама, о бекству стражара и о томе како су их првосвештеници поткупили, као и о јављању Господа ученицима у Галилеји, са заповешћу да иду и науче све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Затим следи Литургија својим уобичајеним поретком, само што се уместо херувимске, пева нарочита песма: "Да молчит всјакаја плот человјеча и да стојит со страхом и трепетом..." Како мали, тако и велики вход врше се око плаштанице, а пред њом се обављају и сва читања и произносе јектеније. Уместо "Достојно" (односно "О тебје радујетсја") пева се ирмос девете песме канона: "Не ридај Мене Мати, зрјашче во гробје..." Причастан: "Воста, јако спја Господ и воскресе спасајај нас". После Литургије обавља се благосиљање хлеба и вина (чита се иста молитва као и на литији, али без спомињања "пшенице и јелеја"). Хлебови и јелеј се освећују зато да би верујући могли да се окрепе, јер се у старини после ове Литургије, која се завршавала касно (у Типику је речено: "еклисијарх треба да пази, да када се Литургија завршава, буде други час ноћи"), верујући се нису разилазили по кућама, него су остајали у храму, слушајући читање књиге Дела апостолских све до самог Васкршњег јутрења. Према Типику читава књига Дела апостолских треба да буде прочитана до четвртог часа ноћи, то јест до десет увече, за када је одређена такозвана "Пасхална полуноћница" - служба која у Типику не носи никакав наслов, а састоји се од читања уводних молитава, канона Велике суботе "Волноју морскоју", Трисвете песме, "Оче наш", певања тропара: "Јегда снишел јеси к смерти, Животе бесмертниј...", кратке сугубе јектеније (као на Малом вечерњу) и васкрсног отпуста. За време девете песме канона свештенослужитељи окаде плаштаницу, однесу је у олтар и положе на Престо, где лежи до оданија празника Васкрса.

НАПОМЕНЕ:

1 Чин прања ногу до данас је сачуван само у Јерусалиму, где га на Велики четвртак обавља Јерусалимски патријарх.

2 Миро се кува прва три дана Страсне седмице, што је праћено читањем Јеванђеља; а на Велики четвртак архијереј освећује скувано миро, при чему се у ново миро улива неколико капи раније освећеног мира. Миро освећује патријарх или митрополит за читаву своју помесну Цркву, и то на посебно свечаном богослужењу, уз учешће, по могућству, осталих епископа Цркве. Шесто правило Картагинског сабора забрањује презвитерима да освећују миро - прим. прев.

3 Српски Типик: Стихиру "Тебје одјејушчагосја свјетом, јако ризоју" поје понајвише свештеник сам и износи плаштаницу, те је полаже у гроб насред цркве овако: свештеник узме са часне трпезе плаштаницу, на раширеним рукама је обнесе око часне трпезе, изнесе на северне двери и положи у гроб; ђакон иде пред н>им и носи свето Јеванђеље, а претходе им свећеносци. Затим "Ниње отпушчајеши", Трисвето, тропар "Благообразни Јосиф", Слава, И ниње, "Мироносицам женам". Док се поју тропари свештеник или ђакон каде гроб три пута унакрст, чине две метаније, целивају плаштаницу и опет чине једну метанију. Док народ целива плаштаницу поје се Мало повечерје.

извор

[Guest]

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће.

Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.

Заповедио им је и да љубе једни друге: "Да љубите једни друге као што ја вас љубим" (Јн. 15:12), и отворено говорио о предстојећем Му страдању и свему што има да се збије.

Ту изговара и Првосвештеничку молитву где се моли за своје ученике као и за све оне који због њихових речи буду поверовали. Да их Господ Бог избави од злога и да буду са Њим где је он и да гледају Славу његову (Јн. 17:24).

Те ноћи Христа су се одрекла два његова ученика: Јуда Искариотски и Симон Петар. Христос је пред свима рекао: "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт.26:21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26:25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом" (Мт. 26:35). (Ваља напоменути да је Јуда још на Велику Среду отишао код јеврејских првосвештеника и рекао: "Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника" (Мт. 26:15) чиме је уствари већ дан пре издао Исуса. Због сећања на издајство Господа средом се пости).

Потом Исус одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу своме: "Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти" (Мк.14:36). Јуда је знао за поменути врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Исуса им је показао Целивајући Га јер им беше рекао: "Кога пољубим, тај је" (Лк. 22:47), Исус га је упитао "Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?"(Лк. 22:48). Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.

Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај.

Јуда пак је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање, он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је додао себи и неопростиви грех самоубиства. И тако је за разлику од Петра (који је постао једним од највећих апостола) назван сином погибли.

Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена. Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука, Велики петак.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1061&Itemid=1

[Guest]

СИНАКСАР НА СВЕТИ И ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

(Чита се на јутрењу, после шесте песме)

Стихови на свето прање ногу ученицима:

„На вечери пере ноге ученицима Бог, чија је нога некада навече Едемом ходила.“

Стихови на Тајну вечеру:

„Девојка вечера се поставља: Пасха законита, и Пасха нова - крв и тело Господње.''

Стихови на чудесну молитву:

„Молиш се Христе, и на лицу страхота: зној као капље крви,

молитвом хваташ непријатеља да смрт заиста уништиш.“

Стихови на издајство:

„Зашто вам требаху ножеви, зашто коље, варалице народа,

против Онога који је хтео да умре ради спасења света?“

На Свети и Велики четвртак свети оци, који су добро уредили преузето од светих апостола, светих и божанских Јеванђеља, предали су нам да празнујемо четири догађаја: свето прање ногу ученицима, Тајну вечеру, тј. предавање страшних тајни нама, чудесну молитву и само издајство.

Будући да се јудејска Пасха морала учинити у петак, а пошто је приличило да истина буде у складу са праобразом, тј. да би тада и Христос био принет као пасха за нас, Господ наш Исус Христос је, по речима светих отаца, учинио Пасху са ученицима пре тога, у четвртак навече. То вече и цео петак Јудејци сматрају као један дан, јер они тако рачунају дане. Зато ју је и учинио тада, са ученицима, како кажу неки, међу њима свети Златоусти, по закону, пре свега стојећи, опојасан, у сандалама, ослоњен на жезла: дакле, онако како налаже закон, да не би био преступник закона. То је припремио Зеведеј; он је носио глинени крчаг воде, како говори Атанасије Велики, мада други имају другачије мишљење о томе. Затим, показујући ученицима то што је учињено, предаје тајну и наше Пасхе у великој горњој одаји, када је већ наступила ноћ. ''А кад би увече'', каже се, ''седе за трпезу са Дванаесторицом ученика''. Видиш да то није била законска Пасха: овде се седи, овде је вечера, хлеб и вода, а тамо све печено на ватри и бесквасно. Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: ''Који хоће да буде први нвка буде последњи од свију''. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство. А док су они јели, Христос поведе разговор о томе да ће га издати, али не помену име тог издајника. Пошто те речи збунише ученике, Исус рече тихо самом Јовану: ''Онај коме ја додам хлеб да умочи, тај ће ме издати''. Да је Петар ово чуо, он би, онакав, плаховитији од свих ученика, убио Јуду. Још рече: ''Који умочи са мном руку у здјелу... '' и заиста се десило и једно и друго. Недуго након овога, узе хлеб и рече: ''Узмите, једите''; исто тако узе и чашу и рече: ''Пијте из ње сви, ово је Крв моја новога завета, ово чините за мој спомен''. И сам је, извршавајући то, јео и пио с њима. Обрати пажњу на то да хлеб, а не бесквасне хлебове, назива својим телом, да би се посрамили они који на жртву приносе бесквасне хлебове. Кад је Јуда заложио хлеб, у њега је ушао сатана: он га је и раније искушавао, а сада се потпуно (у њега) уселио. Кад је изашао, каже се, договорио се са првосвештеницима да им изда Христа за тридесет сребрника. Ученици се после вечере упутише на Маслинску гору, у једно место које се зове Гетсиманија. После извесног времена, Исус им рече: ''Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ'' (Мт 26,31 и Мк14,29). Петар му (на ово) одговори: ''Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом!'' А било је већ касно, тј. беше дубока ноћ. Исус рече: ''Пре него што петао запева, три пута ћеш ме се одрећи''. Управо тако се и десило: када је Петра обузео превелики страх, Бог је показао слабост људске природе. Управо зато је њему касније уручио цео свет да би он, искусивши на себи лаку колебљивост људске природе, био милостив према грешницима. Петрово троструко одрицање, дакле, изображава грех свих људи против Бога: прво, заповест, коју је Адам преступио, друго, преступање писаног закона, и треће, најзад, против самог оваплоћеног Логоса. То је касније Спаситељ поново исцелио када је на три пута постављено питање: ''Петре, љубиш ли ме'', три пута исказано исповедање. После овога речима: ''Жалосна је душа моја до смрти'' ставља до знања ученицима да је смрт страшна за све и тиме открива своју људску црту. Затим одступи од њих колико се може каменом добацити, и три пута изговори молитву: ''Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја''. И још: ''Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова!'' Он је ово, с једне стране, говорио као човек, а са друге, у исти мах је вешто одбијао ђавола, да овај последњи, мислећи да је Христос, чим се толико плаши, обичан човек, не би спречио тајну крсне смрти. Кад се врати, и нађе ученике где спавају, обрати се Петру речима: ''Зар не могасте један час пробдети са мном?'' то јест ти, који си обећао да ћеш се подвизавати чак до смрти, тако спаваш заједно с осталима. Кад пређе на другу страну потока Кедрона, где беше врт, Он тамо застаде са својим ученицима. Често је Он имао обичај да долази овамо, зато што је и Јуда знао ово место. Онда Јуда узе неколико војника и у присуству народа приближи се Исусу, пољуби га, и тиме им даде знак да је тај. А ово учини зато што је често задржавани (Исус) неприметно одлазио од њих. Али овде сам Христос први изиђе пред њих, и запита их: ''Кога тражите?'' Они га ипак не познаше, иако их ноћ није у томе спречавала пошто су, каже се, биле упаљене буктиње и светиљке, већ, обузети страхом, одступише назад. А кад поново приђе, сам им се обрати. Када Јуда показа уговорени знак, Христос рече: ''Пријатељу, на то ли си дошао?'' то јест оно ради чега си дошао, Јудо, чини благовремено. И том приликом их опомену: ''Као на разбојника изашли сте с ножевима и кољем да ме ухватите!'' А ноћу су дошли да не би изазвали неко негодовање у народу.

Тада разљућени Петар извади нож, онакав какав су користили за вечером, и удари првосвештениковог слугу, по имену Малхо, и одсече му десно ухо и тиме стави до знања да првосвештеник није добро ни учио, ни разумевао закон. А Христос забрани Петру, јер није добро да следбеник духовног Оца употребљава мач, и исцели Малхово ухо. Кад ухватише Христа, доведоше га свезаног у двориште првосвештеника Ане, чији је таст био Кајафа. Тамо су се већ били окупили сви који су оптужили Христа: фарисеји и књижевници. Овде, пред слушкињом, Петар се одрече Христа, а када средином ноћи петао запева и трећи пут, он се опомену и горко заплака. А кад би јутро, Христа одведоше од Ане првосвештенику Кајафи, где му попљуваше лице и удараху га, и где беху позвани лажни сведоци, а кад освану дан, Кајафа га предаде Пилату. А они који су га довели, каже се, нису ушли у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести пасху. Ово, дакле, значи да су првосвештеници и фарисеји тада поступили противно закону јер су изменили Пасху, како говори свети Златоусти, будући да је те ноћи требало јести пасху, али су они то одложили због Христовог убиства. А да је управо тада требало да је једу, показао је Христос, који је претходне ноћи окусио вечеру, а затим предао извршену тајну, јер је и истина, како је речено, морала бити у складу са законом. И Јован говори да је све то било пре празника Пасхе, у четвртак и четвртак навече. И ми, дакле, празнујмо, и са страхом чинимо спомен на те страшне и неисказане догађаје и дела.

Неисказаном милошћу Твојом, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ ПРВА БЕСЕДА О ЈУДИНОМ ИЗДАЈСТВУ И О ПАСХИ, О ПРЕДАВАЊУ СВЕТИХ ТАЈНИ, КАО И О НЕЗЛОПАМЋЕЊУ (ИЗГОВОРЕНА) НА СВЕТИ И ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

(Чита на Велики четвртак, на јутрењу, после треће песме канона)

Данас морам мало да говорим вашој љубави; мало морам да говорим, али не зато што би вас дуга проповед замарала - знајте да нема града који би, као ваш, с толико љубави био одан слушању духовних беседа. Говорићу, дакле, мало, али не зато што бих вам досадио дугим проповедањем, него зато што данас постоји важан разлог да скратимо говор: видим да многи верници журе да се причесте страшним тајнама. Зато, да не би они остали и без ове и без оне трпезе, храну морам расподелити сразмерно како бисте и са једне и са друге стране имали користи и отишли снабдевени за пут том трпезом и мојим беседама, и приступили страшном и трепетном причешћу са страхом, трепетом и неопходном побожношћу.

На данашњи дан, љубљени моји, предан је Господ наш Исус Христос; ове наступајуће вечери Јудејци су га ухватили и одвели. Немој, ипак, да те савлада униније када чујеш да је Исус био предан, или, боље: тугуј и горко плачи, но не над преданим Христом, него над издајником Јудом, јер Издани је спасао васељену, а издајник је изгубио своју душу; Издани сада седи на небу са десне стране Оца, а издајник се сада налази у паклу и очекује неизбежну казну. Над њим плачи и уздиши, за њим се жалости, као што је и наш Господ плакао над њим. Кад га виде, говори (Свето писмо), Исус се узбуди духом... и рече: један од вас издаће ме (Јн13,21). О, колико је велика милост Господа: Издани се жалости за издајником! Кад га виде, говори (јеванђелист), Исус се узбуди духом... и рече: један од вас издаће ме. Зашто је Он постао жалостан? Да покаже своју љубав и да нас уједно научи да не треба непрестано оплакивати онога који трпи зло, него онога који чини зло. Чинити зло је горе него страдати, или, боље речено, трпети зло није зло, а чинити зло јесте зло. Трпљење зла приводи Царству небеском, а чињење зла предаје паклу огњеном и кажњавању. Блажени, говори Господ, прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско (Мт 5,10). Видиш ли како онај који трпи зло добија плату и награду - Царство небеско? А сада чуј како се онај који чини зло предаје кажњавању и праведном суду. Кад је рекао да су Јудејци Господа убили и своје пророке прогнали (уп. 1 Сол 2,15), Павле је додао: Којима ће свршетак бити по дјелима њиховим (2Кор 11,15). Видиш ли како гоњени добијају Царство, а прогонитељи добијају у наследство гнев (Божији)? Ово што сам сада рекао има свој циљ - да се ни ми не љутимо на наше непријатеље, но да их жалимо, оплакујемо и сажаљевамо: управо они трпе зло тиме што нам чине непријатељства. Кад своју душу тако уредимо, моћи ћемо се и молити за њих. Већ четврти дан разговарам с вама о молитви за непријатеље, а то чиним да би се ове речи поуке укорениле и трајно примиле у вама непрестаним надахњивањем њима. Зато се непрестано и изражавам речима да би спао оток гнева и престала упала, да би онај који приступа молитви био излечен од гнева. Христос је ово заповедио како ради непријатеља, тако и ради нас, који им опраштамо грехе, јер ти сам, чим престајеш да се гневиш на непријатеља, више добијаш него што дајеш. А како више добијам, питаш? Ако ти опростиш грехе непријатељу, онда ће теби бити опроштени греси против Господа. Ови су неизлечиви и неопростиви, а они се лако лече и опраштају. Послушај шта је Илије говорио својим синовима: Ако човек згреши човеку, помолиће се за њега Господу, али ако згреши Господу, ко ће се помолити за њега? (уп. 1 Сам 2,25). Ову рану не лечи лако ни молитва; али, ако се и не лечи молитвом, лечи се опраштањем грехова ближњем. Зато је Христос грехе према Богу назвао десет хиљада таланата, а грехе према ближњем сто динара (Мт 18,23-35). Опрости сто динара, да би теби било опроштено десет хиљада таланата.

2. Доста смо, дакле, рекли о молитви за непријатеље; вратимо се, ако хоћете, на речи о издајству, и погледајмо како је наш Господ био издан. Тада један од Дванаесторицв, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, и рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати? (Мт 26,14,15). Ове речи су, наизглед, веома јасне и не говоре ништа више од онога што је њима речено, али ако сваку реч пажљиво проучимо, наћи ћемо у њима много тема за размишљање и велику дубину мисли. Пре свега време; није без разлога јеванђелист одредио то време и није једноставно рекао: отиде, већ је додао: тада отиде.

Тада; кажи ми када? И ради чега је одредио време? Чему хоће да ме научи? Није без циља речено то: тада, јер онај који говори Духом, не говори без разлога и без циља. Шта значи та реч тада? Непосредно пре тога, пред сами тај час, приступила је блудница са алавастровом посудом мириса скупоцјенога и излила то уље на главу Господа (Мт26,7). Она је тиме показала велику услужност, велику веру, велико послушање и побожност; изменила је претходни живот, постала боља и целомудренија. И баш тада, када се блудница покајала и задобила милост од Господа, ученик је издао Учитеља. Зато је и речено: тада да ти не би оптужио Учитеља за слабост када видиш да ученик издаје Учитеља. Сила Учитеља је била таква да је и блуднице привлачила да му буду послушне.

А како, питаш ти, онај који је обраћао блуднице није могао да привуче себи ученика? Могао је Он да привуче себи ученика, али није хтео да га примора да постане добар или и привуче себи против његове воље. Тада отиде. Веома важна тема за размишљање садржана је и у тој речи: отиде; нити су га позвали првосвештеници, нити су га прека потреба или сила принудиле на то, већ је сам по себи и у себи смислио такву подлост и спровео такву намеру без саучесника у том безбожничком делу. Тада један од Дванаесторице отиде. Шта значи то: Један од Дванаесторице? И тим речима: Један од Дванаесторице, исказује се највећа осуда против њега. Исус је имао и друге ученике, њих седамдесет, али они су били на другом месту, нису били удостојени толике части нити су имали такву слободу, нису учествовали у толиким тајнама, као дванаесторица ученика. Ови су се посебно истицали и сачињавали су царски сабор служитеља; то је било Учитељево најближе друштво, и одавде је пао Јуда. И да би знао да га није издао обичан ученик, него један од изабраних, јеванђелист говори: Један од Дванаесторице. А свети Матеј се не стиди да то напише. Зашто се не стиди? Да би ти знао да јеванђелисти увек и у свему говоре истину и ништа не скривају, чак ни ово што је понижавајуће, зато што и то, очито, понижавајуће показује човекољубље Господње: издајника, разбојника, лопова Он је удостојио таквих блага и до последњег часа га трпео, поучавао, и на сваки начин показивао да се стара о њему. А због тога што он није слушао није крив Господ; то посведочује блудница: она је почела да пази на себе, и спасла се. Према томе, не очајавај, кад већ видиш шта је било са блудницом; не уздај се искључиво у себе, кад већ видиш шта је било са Јудом. И једно и друго је погубно, и уздање искључиво у себе и очајавање; онога који стоји уздање искључиво у себе приморава да падне, а ономе који је пао очајање не дозвољава да се подигне. Зато је и Павле опомињао: Који мисли да стоји, нека пази да не падне (1 Кор 10,12). Имаш примере и за једно и за друго: и како је пао ученик који је сматрао да стоји, и како је устала блудница која је била пала. Наш ум је склон паду, наша воља лако клоне; зато нам нема друге него да себе са свих страна заштићујемо и ограђујемо. Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде. Видиш ли из каквог је збора он отпао? Видиш ли какво је учење презрео? Видиш ли какво је зло лакомисленост и немар? По имену Јуда Искариотски. Зашто помињеш и град из којег је? Ех, кад га не бих знао!

По имену Јуда Искариотски. Зашто помињеш и град из којег је? Зато што је био још један ученик Јуда, звани Зилот (ревнитељ). Да не би због истоветности имена била учињена нека грешка, јеванђелист је истакао разлику између једног и другог; једног је назвао по његовој доброј особини: Јуда Зилот, а другог није назвао по његовој злоби, није рекао: Јуда издајник. Иако је, кад је већ једног назвао по доброј особини, само по себи следило да и оног другог назове по злој особини, и каже: Јуда издајник, он, да би те научио да свој језик држиш чистим од суђења, поштеђује и самог издајника. Отиде, говори, један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, првосвештеницима, и рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? О, да, несрећних ли речи! Како му се из уста отеше, како се језик покрену? Како се цело тело не скамени? Како се ум не помрачи?

3. Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? Зар те је Христос томе научио, кажи ми? Није ли насупрот томе говорио: Не носите злата ни сребра, ни бакра у појасима својим (Мт 10,9), да би тиме унапред обуздао твоју склоност ка среброљубљу? Зар није непрестано у ово уверавао и уједно говорио: Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други (Мт 5,39)? Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? О, безумље! Зашто? кажи ми. Какву то малу или велику Његову кривицу нађе, те издајеш Учитеља? Зар зато што ти је дао власт над демонима? Зар зато што ти је дао моћ да исцељујеш болести и очишћујеш губаве? Зар зато што ти је дао силу да васкрсаваш мртве, што те је поставио за господара над силом смрти? И за таква добра дела, ти му тако узвраћаш?

Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати? О, безумље, или, боље, среброљубље! Оно је породило све то зло, њему сав предат, он је издао Учитеља. Такав је тај зли корен; он горе од демона доводи у махнитост душе које обузима, наводи их да забораве све - и себе, и ближње, и законе природе, лишава их самог разума и чини безумним. Погледај колико је ствари из Јудине душе уништио: разговоре (са Исусом Христом), пријатељство, општење за заједничком трпезом, чудотворство, учење, саветовање, поучавање; све је то среброљубље тада бацило у заборав. Зато је Павле с правом говорио да је коријен свију зала среброљубље (1 Тим 6,10). Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати? Велико је безумље у овим речима. Зар можеш, кажи ми, да издаш Онога који све држи, има власт над демонима, заповеда мору, и који је Господ васцеле природе? И да би укротио то безумље и уједно и доказао да не би био издан да Он сам није пристао на то, погледај шта (Господ) чини. У само време издајства, када су дошли по Њега са буктињама и свјетиљкама и оружјем, Он им говори: Кога тражите? (Јн 18,з,4) Они нису познавали Онога кога су намеравали да ухвате. Јуда је био толико далеко од прилике да га изда да чак није видео да је ту присутан Онај кога је намеравао да изда ни тада кад су биле упаљене буктиње и бацале толику светлост. На то је указао и јеванђелист кад је рекао: "Имали су буктиње и светиљке, па опет га нису видели."

Господ је сваког дана делима и речима опомињао Јуду тиме што је уливао у његову душу речи да се онај који ће га издати неће моћи скрити (од Њега), али није га укоравао јавно и пред другима да га не би постидео, и није то ни прећутао да овај, мислећи да се може скрити, не би приступио издајству без страха, него је често говорио: Један од вас издаће ме (Јн 13,21), а опет није именовао издајника. Он је много говорио и о паклу огњеном, и о Царству небеском, и у једном и у другом показивао Своју силу, и у кажњавању грешника и у награђивању праведника. Но Јуда је све то одбацио, а Бог га није вукао на силу. Пошто нас је Бог саздао као господаре који слободно бирају између добрих и злих дела, и пошто жели да будемо добри по својој вољи, Он нас, ако ми то не желимо, не приморава и не присиљава, јер бити по принуди добар не значи бити добар. Пошто је (Јуда) био господар својих помисли и пошто је у његовој власти било да им се не повинује и не тежи ка среброљубљу, он је, очито, сам ослепио свој ум и одустао од сопственог спасења чим је рекао: Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати? Јеванђелист изобличава слепило Јудиног ума и његово безумље тако што говори да је, кад су стигли, Јуда стајао близу њих, и рекао: Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати? И није ова околност једино из чега се може видети Христова сила: она се види и из тога што су они, кад им је Христос рекао: Ја сам, одступили назад и попадали на земљу (Јн 18,6). Но пошто они и после овога нису одустали од свог безобразног дела, Он се, напокон, предао, и као да је овако говорио: "Све што се мене тицало, ја сам учинио; открио сам своју силу, доказао сам вам да предузимате немогуће дело; хтео сам да обуздам вашу злобу, али кад ви то нисте хтели, него сте остали при свом безумљу, ево ја вам се предајем."

А ја сам све ово рекао да не би ко осуђивао Христа речима: "Зашто Он није издао Јуду? Зашто није учинио да постане праведан и добар?" А како је требало да га учини добрим? Принудом, или по слободној вољи? Ако је требало применити принуду, он њу није применио зато што га на тај начин није могао учинити бољим, јер нико не може бити добар по принуди: ако је по вољи и слободној одлуци, онда је Он (Христос) предузео све мере које су могле да исправе вољу и намеру. За то што неко неће да узима лек није крив лекар, него онај који одбија лечење. А погледај шта је Господ учинио да би га придобио и спасао: учио га је свакој жељи за мудрошћу, и делима и речима, поставио га над демонима, учинио способним да чини многа чуда, изазивао у њему страховања од опасности пакла огњеног, уразумљивао га обећањем Царства небеског, непрестано изобличавао његове тајне намере а да га није именовао, опрао му је ноге као и осталима, учинио га учесником Своје вечере и трпезе, и није пропустио ништа, ни мало ни велико; али он је добровољно остао непоправљив. А да би се уверио да он није хтео да се промени иако је за то имао прилику, и да је све произашло из његове лакомислености, послушај... Чим је предао Христа, Јуда је бацио тридесет сребрника и рекао: Сагријеших што издадох крв невину (Мт 27,4). Шта је то? Кад си га гледао како чини чуда, ниси говорио: Сагријеших што издадох крв невину, него: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А кад је зло узнапредовало, и кад је издајство учињено, и грех учињен, тада си познао тај грех? Шта из овога можемо да научимо? То, да нам савети не доносе никакве користи кад се препустимо лакомислености; а кад смо на опрезу, онда и сами можемо устати. Тако и овај: док га је Учитељ учио, није слушао; а кад га нико није учио, сама се његова савест пробудила, те се и без иједног учитеља променио, осудио то на шта се дрзнуо, и бацио оних тридесет сребрника. Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му, говори јеванђелист, положише тридесет сребрника (Мт 26,15); понудише цену за крв бесцену. А зашто узимаш, о Јудо, тридесет сребрника? Па Христос је дошао да ту свету крв пролије за васцели свет, ништа не тражећи заузврат, а ти се о њој бесрамно погађаш и уговараш. Постоји ли, доиста, шта срамније од такве погодбе?

4. Тада приступише ученици (Мт 26,17). Тада. Када? Када се ово збило, када је издајство учињено, када је Јуда самога себе погубио, тада приступише ученици Исусу Говорећи му: гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? Видиш ли ученика? Видиш ли остале ученике? Онај издаје Господа, а ови се брину о Пасхи; онај склапа уговоре, а ови се спремају да га услуже. А примали су једна те иста чудотворства, једну те исту науку, једну те исту власт. Па шта је онда узрок такве промене [Јудине личности]? Воља; она је увек узрок свих добара и свих зала. гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? Ово се догодило на данашњи дан, увече; Господ није имао своју кућу и зато му они говоре: гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? Ми немамо одређено уточиште, немамо ни шатор, ни кућу. Нека ово чују они који живе у велелепним домовима, пространим тремовима и широко распростртим оградама, да Христос није имао где да склони главу. Зато (ученици) и питају: гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? Какву Пасху? Не ову, нашу, него засада јудејску: ону су припремили ученици, док је ову нашу установио Он сам, и не само да ју је сам установио него је и сам Он постао Пасха. Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? То је била јудејска Пасха, која је установљена у Египту. Па зашто је њу Христос јео? Да би се испунило све што је тражио закон. Када се и крстио, Он је говорио: Јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт З,15); "ја сам дошао да искупим човека од проклетства закона; јер посла Бог сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, и да престане сам закон" (уп.Гал 4,4,5). А да неко не би рекао да је Он укинуо закон зато што није могао да га испуни, јер је тежак, мукотрпан и незгодан за испуњавање, Он га је најпре потпуно испунио, а затим укинуо. Зато је и пасху јео, јер је и она била законом прописана. А зашто је закон прописивао да се пасха једе? Јудејци су били неблагодарни своме Доброчинитељу и заборављали су на Божију заповест одмах након учињеног добра. Тако су по изласку из Египта, чак и кад су видели да се море разделило и поново саставило, и након других небројених чуда, говорили: Начини нам богове, који ће ићи пред нама (Изл 32,1). Шта ти говориш? Чудеса су још пред тобом, а већ си заборавио на Доброчинитеља? Пошто су били толико безосећајни и неблагодарни, Бог их је установљењем празника обавезао да се присећају Његових дарова; зато је Он заповедио да се учврсти и Пасха да би ти, када те твој син, говори Он, упита шта је то Пасха, одговорио да су наши преци у Египту помазивали некада врата крвљу оваца да се насилник, када дође и то види, не би усудио да уђе и зада ударац (Изл 12,27,28). Тако је тај празник касније постао стално подсећање на избављење. Они су на тај начин, поред користи од тога што их је он подсећао на та древна доброчинства, имали и другу, већу корист од тога што је он тиме дао праобраз онога што долази. То јагње је било праслика другог, духовног Јагњета, овца - Овце; оно је била сена, а ово је Истина. Када се појавило Сунце истине, тада је сема напокон ишчезла, јер кад сунце излази, сена се скрива. Зато се на истој тој трпези извршавају и једна и друга Пасха, и она у праслици и ова у истини, И као што живописци на једној истој дасци повлаче линије и цртају скицу, а онда на даску наносе праве боје, тако је поступио и Христос: на једној истој трпези Он је и преднасликао Пасху у праслици и њој присајединио истинску. Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? Тада је била јудејска Пасха, али када је изашло сунце, нека се светиљка више не појављује; када је наступила истина, нека сенка већ нестане.

5. Говорим ово Јудејцима зато што они још сматрају да празнују Пасху, и, необрезаног срца, с бестидним намерама постављају бесквасне хлебове. Како ти, Јудеј, вршиш ту Пасху? Твој храм је срушен, жртвеник разорен, светиња над светињама погажена и сви начини жртвовања укинути; па како смеш да и даље чиниш таква безаконита дела? Ти си отишао некада у Вавилон, и тамо су ти они што су те поробили говорили: Певајте нам од песама Сионских (Пс 136,3), али ти ниси на то пристао. То је исказао Давид, кад је рекао: На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо... на врбама посред њега обесисмо харфе наше (ст. 1,2), тј. псалтир, цитру, лиру и остало, јер су их стари употребљавали и уз њих певали псалме. Чак и онда када су били одведени у ропство, они су их понели са собом да би их подсећали на живот у домовини, а не да би их користили. Тамо нас, говори, запиташе они који нас заробише за речи певања, а ми рекосмо: Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој (Пс13б,з4)? Шта говориш? На туђој земљи ниси певао песму Господњу, а на туђој земљи вршиш Пасху Господњу? Видиш ли каква је то неблагодарност? Видиш ли какво је то безакоње? Када су их непријатељи присиљавали, они нису смели чак ни псалам да запевају на туђој земљи, а сада сами, без присиле и без наговора, подижу рат против Бога. Видиш ли како су нечисти бесквасни хлебови, како је безаконит њихов празник, како више не постоји јудејска Пасха? Постојала је некада јудејска Пасха, но сада је она укинута, и наступила је духовна Пасха коју је тада предао Христос. Када су они (ученици) јели и пили, говори (Јеванђеље), узе Исус хљеб... преломи га и рече: ово је тијело моје које се ради вас ломи за отпуштење гријехова (уп: Мт 26,26-28). Они који су посвећени у тајне, разумеју ово што је речено. И кад узе чашу, рече: Ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (ст. 28). И Јуда је био ту присутан када је Христос ово говорио. Ово је тијело моје, које си ти, Јудо, продао за тридесет сребрника; Ово је крв моја, о којој си недавно склопио бестидни уговор с неблагодарним фарисејима. О, човекољубља Христовог! О, безумности, о, махнитости Јудине! Овај га је продао за тридесет сребрника, а Христос ни после тога не би одбио да своју продату крв да ономе који га је продао ради отпуштења гријехова, само да је Јуда то зажелео. Јер и Јуда је присуствовао и учествовао у светој трпези. Као што му је, као и осталим ученицима, опрао ноге, тако га је учинио и учесником свете трпезе да не би имао никакав изговор којим би се правдао, ако и даље остане у своме безакоњу. Христос је учинио све што је било до Њега, али Јуда је упорно остао при својој нечасној намери.

6. Већ је, ипак, време да приступимо овој страшној трпези. Приступимо, дакле, сви са неопходном смерношћу, и пазимо; и нико међу вама да не буде Јуда, нико нечастив, нико отров у себи да не скрива, носећи у својим устима једно, а у уму друго. Христос и сада стоји пред нама; који је онда уредио ону трпезу, тај данас уређује и ову. Не претвара човек предложене дарове у тело и крв Христову, но сам за нас распети Христос. Свештеник, који представља Његов лик, стоји и изговара оне речи, а дејствује сила и благодат Божија. Ово је тијело моје, рекао је Он. Ове речи претварају предложене дарове, и као што се заповест: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, (Пост1,28), иако изречена само једном, испуњава без престанка у свим временима и на делу, и даје нашој природи силу за рађање нове деце, тако и ова реч, једном речена, све од тог времена па до данашњих дана и до другог Христовог доласка, чини жртву савршеном на свакој трпези у црквама. Нико, говорим, да не приступа с лукавством, нико ко је испуњен злобом, нико ко отров носи у својим мислима, да му причешће не буде за суд и осуду. А тада, кад је узео дарове предложења, у Јуду је ушао ђаво, али не зато што је презрео тело Господње, него зато што је презрео Јуду због његове бестидности, да би и ти знао да оне који недостојно примају божанствене тајне ђаво посебно напада и непрестано улази у њих, као и тада у Јуду. Тако дарови доносе корист само достојнима, а оне који их недостојно користе подвргавају великој казни. Не говорим ја ово да вас застрашим, но да вас опоменем. Нико, дакле, да не буде Јуда, нико, док приступа причешћу, нека нема у себи отров злобе. Ова је жртва духовна храна. И као што телесна храна, унета у желудац, чији су сокови лоши, још више повећава болест, не због своје природе, но због болести желуца, тако обично бива и са духовним тајнама. И оне, кад се унесу у душу испуњену злобом, више јој шкоде и наносе погибију, опет, не због својства тајни, но због болести душе која их прима. Нико, дакле, нека нема у себи злих помисли, но нека очисти свој ум; приступајмо чистој жртви, учинимо душу светом, а то се може постићи и за један дан. На који начин? Ако имаш нешто против непријатеља, остави гнев, излечи рану, прекини непријатељство да би имао корист од ове трпезе јер приступаш страшној и светој жртви. Постиди се онога што служи као основа самог тог приношења. Предложени дарови су заклани Христос. А зашто је Он заклан? Ради чега? Да помири небеско и земаљско, да тебе учини пријатељем анђела, да тебе помири с Богом свих, да те од непријатеља и противника направи пријатељем. Он је дао своју душу за оне који га мрзе, а ти и даље гајиш непријатељство према слуги, теби веома сличном. Па како онда можеш да приступаш овој трпези мира? Он није одбио да чак умре ради тебе, а ти немаш снаге да ради себе самога зауставиш изливе гнева на теби веома сличног слуту. Који је тај кога то може удостојити опроштаја? Нанео ми је неправду, рећи ћеш, и много тога преотео од мене. Па шта? Штета је једино у новцу: опет те није толико ранио колико је Јуда Христа, па опет је Христос саму своју крв, која је проливена, дао на спасење онима који су је пролили. А шта ти имаш да изнесеш што би било једнако овоме? Ако ниси опростио непријатељу, тада ниси њему наудио, но самоме себи. Њему си у садашњем животу често наудио, а себе самог учинио недостојним опроштаја и без одговора на будућем Суду. Никога толико Бог не одвраћа колико човека који је злопамтило, који има надмено срце и раздражљиву душу. А послушај и шта говори: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5,23-24). Шта рече: да оставим (дар)? Да, ради мира са твојим братом, говори, и принета је ова жртва. Ако је ова жртва принета ради мира са братом, а ти не склапаш мир, онда узалуд учествујеш у овој жртви; бескорисно за тебе постаје ово благо. Испуни, дакле, најпре оно ради чега је ова жртва принета, и тада ћеш је на корист примити. Син Божији је сишао да би нашу природу помирио са Оцем; и није Он сам једино ради тога дошао, но (још забринут над тим) да и нас, који то чинимо, учини заједничарима свога Имена. Блажени, говори Оп,миротворци, јер ће св синови Божији назвати (Мт5,9). А оно што је учинио јединородни Син Божији, учини и ти, по моћи људској, и постани узрочник мира и ради самог себе и ради других. Управо зато тебе, миротворца, Он назива сином Божијим, зато се и у време приношења жртве не говори ни о којој другој заповести сем о помирењу са братом, и тиме се исказује да је то важније од свега. Желео сам да ову своју беседу учиним још дужом, али и ово што је до сада речено довољно је за оне који пажљиво слушају, само ако то и запамте. Опомињимо се непрестано, љубљени моји, ових речи, и светих узајамних целивања, и страшних међусобних поздрављања. То сједињује наше душе и чини да и ми постајемо једно тело, ако ни због чега другог, а оно због тога што се сви причешћујемо једним Телом. Па сјединимо се у једно тело, али не спајањем тела једних са другима, него међусобним повезивањем душа савезом љубави; тако ћемо и ми слободно узимати од предложене трпезе. И макар наша добра дела била неизбројива, а злопамтимо, све ће нам бити ништавно и узалудно, и од њих нећемо моћи добити плод за спасење. Зато, кад то знамо, прекинимо сваки гнев и очистимо своју савест, са свим смирењем и кротошћу приступимо трпези Христовој, коме нека је заједно са Оцем и Светим Духом свака слава, част и сила сада и увек (и у све векове векова). Амин.

СВЕТОГ ЈЕФРЕМА СИРИЈСКОГ СЛОВО О СПАСИТЕЉЕВИМ СТРАДАЊИМА

Чита на Велики четвртак, на последовању светих мука Господа нашег Исуса Христа, после читања седмог јеванђеља)

Страхујем да говорим и говором дотакнем ово страшно предање о Спаситељу. Заиста је страшно приповедати о овоме. Господ наш предат је на данашњи дан у руке грешника. Због чега је предат Он, свети и безгрешни Господ? Предат на данашњи дан, а ни у чему није згрешио?

Приђите, и познаћемо ради чега је Христос, наш Спаситељ, предат? Ради нас безбожних предат је Господ. Па ко се неће задивити? Ко неће прославити? Слуге су сагрешиле, а Господ је предат да би својом смрћу ослободио грешне синове. Синови смрти и деца таме дошли су да у мраку задрже сунце, које у једном трену може све да спржи. Кад је видео њихову безочност и гневно комешање, Господ се кротко и добровољно предао у руке безбожника. А безаконици свезаше Пречистог Господа и почеше да се ругају Ономе којег су чврсто везали неразрешивим ланцима, а који је нас разрешио од ланаца греха. Сплели су венац од свог трња, тог плода јудејског винограда. Ругали су му се, називали царем јудејским, пљували безаконици у лице Пречистога, од чијег погледа уздрхтавају све небеске силе и анђелске чете. И опет моје срце стежу и туга и сузе кад помислим да Господ трпи од слугу такве увреде и поруге, шибање, пљување и ударање по образима. Приђите, и познајте преобиље дарова, трпљење и милост најслађег Господа. Имао је Он корисног слугу у рају сладости, и он је сагрешио и био предат мучитељима. Но Благи виде да је слаб духом, смилова се на слугу, сажали се на њега, и даде Себе самог да га шибају уместо њега. Пожелео сам да занемим због превелике збуњености ума, па опет се побојах да својим ћутањем не уништим Спаситељеву благодат. Са страхопоштовањем, дакле, говорим вама, јер моје кости дрхте кад замислим да заједнички Саздатељ свих, сам Господ наш, стоји сада пред Кајафом као осуђеник, и један од слугу удара га по образима. Срце ми се стеже кад помишљам на све то. Слуга седи, а Господ стоји пред њим (παρέστηκε); онај који је испуњен безакоњима изриче пресуду Безгрешном. Задрхтала су небеса, ужаснули су се темељи света, сви анђели и арханђели су запањени, Гаврило и Михаило су покрили своја лица крилима, херувими су се сакрили иза точкова престола, серафими су ударили крилима један другога у часу у ком је слуга ударио Господа по образима. Како, доиста, темељи земље издржаше и љуљање и дрхтање у том часу кад се наругаше Господу? Замишљам то, и дрхтим, и опет постајем скрушен чим посматрам дуготрпељивост благог Господа. И ево, сва моја утроба дрхти док говорим да је Саздатеља, који је по милости створио човека од земље, та земља ударила по образима.

Приђимо са страхом, браћо, и не слушајмо просто све то што је Спаситељ претрпео ради нас. Кажи, слуго жалосни, зашто си Господа ударио по образима? Сваки слуга, кад га пуштају из ропства, за стицање привремене слободе добија ударац по образима; али ти си, несрећниче, сам неправедно ударио по образима Ослободиоца свих! Шта си очекивао да ћеш добити од Кајафе као награду за то ударање по образима? Или ниси чуо, ниси ни од кога сазнао да Исус јесте небески Господ? Ударио си по образима Господа свих, и постао за векове векова слуга слугу, предмет поруге и омражености, заувек осуђен да се мучиш у огњу неугасивом. Велико је чудо, браћо, видети кротост Христа Цара! Мудро, кротко и са сваком побожношћу одговара Онај којег слуга удара по образима. Слуга негодује, Господ трпи; слуга је гневан, а Господ испуњен благошћу. Ко ће у часу гнева задржати у себи гнев и пренераженост? Но Господ наш учини све то својом благошћу. И ко ће моћи да изобрази Твоје дуготрпљење, Господе!

Приђите, ви које Христос живо жели и љуби, ви који сте задобили Спаситељеву скрушеност и љубав, приђите да познате шта се десило на данашњи дан у Сиону, Давидовом граду, шта је на данашњи дан учинило љубљено и изабрано Аврамово семе. Оно је на данашњи дан предало смрти Пречистог Господа. Христос, Спаситељ наш, рукама безаконика неправедно је распет на крсту. Приђимо сви, и са уздасима обливајмо своје тело сузама јер је Господ наш, Цар славе, предат смрти ради нас безбожних. Кад неко изненада чује за смрт вољеног сродника, или исто тако изненада види пред очима свог вољеног како лежи мртав, зар се неће променити у лицу, зар неће згаснути светлост његовог погледа? Тако се и јасно сунце, чим је с небеских висина угледало како се ругају Господу на крсту, променило у лицу, задржало зраке своје светлости: није могло да даље гледа како се ругају Господу, па се обукло у тугу и таму. Исто тако и Свети Дух, који је у Оцу, кад виде Сина љубљенога на крсту, раздрије завесу, тај украс храма, од врха до дна, и одмах се удаљи у облику голуба. Све твари биле су у страху и дрхтању када је страдао Спаситељ, небески Цар. А ми, грешни, ради којих је и предат Једини Бесмртни, још увек остајемо немарни. Смејемо се свакога дана кад чујемо за Спаситељева страдања и ругања која је поднео. Уживамо сваки дан, и сву своју бригу улажемо у украшавање својих одела. Кад је видело да су се Господу наругали, небеско сунце је претворило своју светлост у таму да бисмо се и ми, видевши то, на њега угледали. Ради тебе су се наругали Господу на крсту, а ти, жалостан, не престајеш да додајеш све више украса на своје хаљине. И не дрхти твоје срце, не ужасава се твоја мисао, кад оно чује. Ради тебе безбожног Једини Безгрешни предат је смрти, ругањима, срамоћењу, а ти расејано слушаш све то.

Целокупно разумно стадо треба да непрестано гледа у свог Пастира, и да га увек воли и поштује, јер је Он, бестрасни и пречисти, пострадао за своје стадо. Творцу треба угађати подвизима и свиме честитим, а не хвалисањем пропадљивим хаљинама, живљењем у раскоши, световним јелима. Нећемо се угледати на Јудејце; то је немилосрдан и непослушан народ, који је увек одбацивао Божије дарове и доброчинства. Свевишњи Бог је, ради Аврама и свог завета, склопљеног с њим, од самог почетка трпео злоћудност тог народа; дао им је за храну ману с неба, но они су, недостојни, желели храну која заудара - бели лук (акороба). Дао им је и воду из камена у пустињи, а они су му за ово, распевши га на крст, дали оцат. Приложимо старање, браћо, да не бисмо били саучесници с Јудејцима, који су распели Господа, свог Саздатеља. Приступимо са страхом, и имајмо увек пред очима Спаситељева страдања. Увек размишљајмо о Његовим страдањима. Јер ради нас је пострадао бестрасни Господ, ради нас је распет Једини Безгрешни. Чиме ћемо вратити за ово, браћо? Пазимо на себе саме, и не презиримо Његова страдања. Приступите сва децо Цркве, која сте откупљена часном и светом крвљу пречистог Господа. Приступите - предаћемо се мислима о страдањима са сузама и уздасима, и своје мисли преиспуњавати страхопоштовањем, трепетно приступати размишљању, и сами себи говорити: "Ради нас, грешних, предат је смрти Христос, Спаситељ наш."

Схвати, брате, шта значи ово што си чуо. Безгрешни Бог, Син Свевишњега, предат је ради тебе. Отвори своје срце, упознај тачно Његова страдања, и кажи у себи: "Безгрешни Бог на данашњи дан је предат, на данашњи дан је исмејан, на данашњи дан је наруган, на данашњи дан је ударан по образима, на данашњи дан је трпео шибање, на данашњи дан је носио венац од трња, на данашњи дан је распето небеско Јагње." Нека задрхти твоје срце, нека се ужасне твоја душа. Сваки дан лиј сузе док овако размишљаш о Господњим страдањима. Те сузе постају слатке, а душа која непрестано размишља о Христовим страдањима постаје светлија. Тако увек размишљај и плачи свакога дана, и благодари Господу за страдања која је претрпео ради тебе да би се на дан Његовог поновног доласка твоје сузе претвориле теби у хвалу и прославу пред судом. И ти поднеси зло, и при томе размишљај о страдањима благог Господа. Поднеси искушења, и захваљуј од срца. Блажен је човек који пред очима има небеског Господа и Његова страдања, који је распео себе самог за све страсти и за све земно, и почео да се угледа на свог Господа. Ето благоразумности, ето добре воље богољубивих слугу увек кад се угледају на Господа у добрим делима. Видиш, човече, пречистог Господа, који виси на крсту, и усуђујеш се, бестидниче, да у насладама и смејању проводиш све време које живиш на земљи! Или не знаш, несрећниче, да ће распети Господ тражити одговор за сав овај твој немар, због кога ти, и кад то чујеш, ништа не предузимаш, смејеш се и уживаш, и проводиш време у разним забавама? Доћи ће онај страшни дан када нећеш престати да плачеш и вичеш у огњу због мука које будеш трпео, и нико ти неће дати одговора, нико се неће сажалити над твојом душом.

Клањам се Теби, Господе, благословим Тебе, Благи, молим се Теби, Свети, припадам Теби, Човекољупче, и прослављам Тебе, Христе, јер си Ти, Јединородни, Господ свих, Једини Безгрешни, ради мене недостојног, грешника, предат смрти, и то крсној смрти, да би ослободио душу грешника из окова греха. И чиме ћу ти вратити за ово Господе? Слава Теби, Човекољупче! Слава Теби, милосрдни! Слава Теби, дуготрпељиви! Слава Теби, који опрашташ све грехове! Слава Теби, који си сишао да спасеш наше душе! Слава Теби, који си се оваплотио у утроби Дјеве! Слава Теби, који си понео окове!

Слава Теби, који си ишибан! Слава Теби, који си исмејан! Слава Теби, који си распет! Слава Теби, који си погребен! Слава Теби, који си васкрсао! Слава Теби, који се проповеда! Слава Теби, у којег верујемо! Слава Теби, који си се узнео на небо! Слава Теби, који си са великом славом сео са десне стране Оца, и који ћеш поново доћи са славом Оца и са светим анђелима да судиш свакој души која ниподаштава Твоја света страдања! У том трепетном и страшном часу, када се покрену небеске силе, када пред Твоју славу са страхом и трепетом приступе заједно анђели, арханђели, херувими и серафими, када се још потресу темељи земље, и када се све што дише задиви Твојој несравњиво великој слави - у том часу нека ме закрили Твоја рука, и нека се избави моја душа од страшног огња и шкргута зуба, и таме најкрајње, и вечног плача, да бих и ја, благословећи, могао да кажем: слава Ономе који је хтео да спасе грешника по великом милосрђу свога доброг срца!

Свети владика Николај Жички

БЕСЕДА НА ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

''Рече Господ: Који једе моје тијело

и пије моју крв има живот вјечни,

и ја ћу га васкрснути у последњи дан.''

(Јов. 6, 54)

У данашњи дан поставио је Спаситељ света трпезу која се не диже. У томе је слава овога дана. Ево има близу 2000 година како је он поставио ту трпезу, и још стоји постављена; нити се икад дигла нити ће се дићи до скончања времена. Чудеснија трпеза никада није била постављена од створења света, ни у Рају ни на земљи. Ни у Рају наши прародитељи нису видели тако чудесну трпезу, још мање потомци њихови изван Раја. У Рају је било дрво живота, од кога ко би јео имао би живот вечни. Адаму и Еви није било забрањено јести од тога дрвета, но они ипак нису јели од њега. Окусили су од забрањеног дрвета, но од дозвољеног дрвета живота од кога се вечно живи нису окусили. Када су пак згрешили и јели од забрањеног дрвета познања добра и зла, онда им је Бог забранио јести од дрвета живота, да не би као грешници вечно живели. То дрво живота усред Раја било је праслика Христа Господа.

У данашњи дан, браћо, поставио је Спаситељ света трпезу која се не диже. На ту свету трпезу Своју ставио је јело, које Адам у Рају није јео, и које никад нико од људи није окусио од Адама до апостола. Поставио је Домаћин трпезу и ставио на њу право Дрво Живота. Поставио је Христос трпезу и ставио самога Себе за јело и пиће на трпезу.

О, браћо моја, како је све бескрајно тајанствено и чудесно што Бог твори? Када Јевреји беху гладни у пустињи викаху на Бога и с ругањем говораху: ''Може ли Бог зготовити трпезу у пустињи'' (Пс. 78)? Али свемоћни Бог разгневи се на народ неверни, и зготови му заиста трпезу у пустињи. По вољи Свемогућега дуну ветар од мора и донесе препелице у пустињу. ''И као прахом засу их месом, и као пијеском морским птицама крилатим.'' И пусти ману с неба и нахрани их као хлебом. И храњаше их тако 40 година у пустињи. Но ипак не марише за Бога својега, нити осетише љубав Његову, нити запамтише свемоћ Његову. Па када се јави Син Божји на земљи, када сиђе с небеса као Хлеб Живота, и најави том истом народу да ће он поставити сада нову трпезу у пустињи људској, они му се наругаше и рекоше: ''како може овај дати тијело своје да једемо?'' Како може? На то им је Христос одговорио: ''заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијела сина човечијега и не пијете крви његове, нећете имати живота у себи''. Но заборавни и безбожни одмахивали су главом и говорили један другом: како може? како може? Може онако како Бог може! Онако како је нахранио оце ваше у једној пустињи месом и хлебом, - онако може и сада поставити трпезу у другој пустињи; у пустињи смрти и духовне суше и моралне блудње. У пустињи где нема ништа зелено осим зеленог једа зависти ваше; и где нема никакве друге висине осим гробних хумки гордости ваше; и никаквог пута осим преплетених стаза блудњи ваших - у тој другој пустињи, страшнијој од оне прве пешчане пустиње под Хоривом, може Он, само Он поставити чудесну трпезу од тела и крви Своје. Како може? како може? Може онако како може само небеска љубав, за коју сте ви отврднули срца ваша и затворили очи ваше.

О, браћо моја, како је неисказано тајанствена и чудесна љубав Божија? Мајке могу ту љубав донекле разумети. Јер мајка држи постављену трпезу за чедо своје на прсима својим. Чедо се храни телом и крвљу мајке своје. Чедо сиса млеко матере своје, а у млеку је крв, у крви је душа, у души је љубав. Нека не даје мајка своје чедо дојкињама; нека га сама доји. Јер дојкиња ће му давати своју крв - а у крви је душа - у њеној крви није душа матере него најамнице. И то ће се показати на души детета, на судби његовој. Мајке, дакле, могу донекле разумети ону тајанствену и чудесну трпезу на коју је Христос Спаситељ ставио људима за јело Своје тело и Своју крв.

И сва деца одојена на прсима матера својих могу донекле разумети ону Христову трпезу љубави. Она су се хранила млеком матера својих, а у млеку је крв, у крви је душа, а у души је љубав матере - праве матере, а не најамнице. Љубав даје нарочито својство души, душа даје то исто својство крви, а крв преноси то својство ономе ко пије крв у виду млека. Зато кад мајка храни дете својом крвљу, она не храни само тело детиње него и душу детињу. И дете расте у љубави матере своје, и враћа јој љубав за љубав кроз цео живот. И браћа могу донекле разумети ону Христову трпезу љубави. Јер су везана крвљу једне исте матере, сједињена својством душе њене, и загрејана љубављу њеном. Јер је у млеку крв, у крви душа, у души љубав, у љубави живот.

И обични лекари нашега времена могу донекле разумети ону чудесну Христову трпезу љубави. Нарочито баш лекари нашега модерног времена, који врше пренос крви из човека у човека, такозвану трансфузију крви. Нејака крв или болесна крв једнога човека лечи се уношењем у њ крви здравог човека. На тај начин нејака се крв појачава, а болесна крв оздрављава. Но ту се мора пазити на расположење онога лица које даје своју крв болеснику, на душу његову мора се пазити. Ко даје, треба да даје по љубави, а не по сили или за плату. Зато је најбоље при трансфузији крви узимати крв сродника или пријатеља, а не најамника. Јер крв никад није сама; у крви је душа, а у души или љубав или пакост; у љубави је пак живот, а у пакости отров за душу. Огромна пракса преноса крви у наше модерно време јесте символ огромне потребе људи нашег времена за крвљу Христовом, то јест за крвљу најздравијег и најмилијег Пријатеља; Онога који је из љубави ставио своју крв на трпезу свима који ју желе примити и здрави бити.

Још и сви учени људи нашега времена могу донекле појмити ону чудесну трпезу са телом и крвљу Христовом у виду освећеног хлеба и вина. Баш учени и вешти људи успели су да претворе многе ствари из једнога стања у друго стање. Тако се дошло до млека у виду прашка и до ваздуха у виду течности. Постоји, дакле, прашак који је на очи прашак, а у ствари је млеко; и постоји течност која је на очи течност, а у ствари је ваздух. Тако и на трпези Господњој постоји хлеб и вино које је на очи хлеб и вино, а уствари је тело Христово и крв Христова. Могло би се рећи за сваки хлеб и за свако вино да су тело и крв човечја, јер треба само да дођу под утицај стомака па да се у истини претворе у тело и крв човечју. Како да Творац стомака не би могао учинити оно што стомак учини? Кад је Спаситељ света благословио на трпези Својој хлеб и вино, и рекао за хлеб: ''примите, једите, ово је тијело моје'', хлеб је онога часа постао телом Његовим; и кад је рекао за чашу: ''пијте из ње сви, ово је крв моја'', вино је онога часа постало крвљу Његовом. То се исто догађа и дан данас када свештеник на светој трпези Господњој благослови хлеб и вино. Не питај, како то свештеник може учинити? И Мојсије је некада у Мисиру претворио воду у крв. Уствари, није то Мојсеј учинио силом својом него Бог кроз Мојсеја. Тако и кроз свештеника Христова Бог Дух Свети дејствује на постављени хлеб и вино на светој трпези и чини од њих тело и крв Христову.

О, браћо моја, како је све чудесно што Створитељ наш твори! Колико је чудесна моћ Његова, љубав Његова чини нам се још чудеснија. По тој чудесној љубави Својој Он је као нежна мајка привио на прси Своје гладне синове човечје да их нахрани крвљу Својом. По тој чудесној љубави Својој Он је као здрави брат пренео Своју здраву крв на болесну браћу Своју. И ево кроз 19 векова Он то чини непрестано, и није Му се досадило; и чиниће до краја времена, и неће Му дотужити. Напротив, што год су људи гладнији и болеснији и грешнији и слабокрвнији, то Он с већом журбом и бригом нуди им Своју крв са Своје трпезе љубави, са свете трпезе Своје, која како се поставила никада се више није ни дигла ни испразнила.

[Guest]

Архимандрит Јустин Поповић

БЕСЕДА УОЧИ ВЕЛИКОГ ПЕТКА

Велики Четвртак... Велики Петак... Велика Субота. Све велико и све страшно. Шта се то збива на земљи? Људи неће Бога, људи хоће да истерају из тела Сина Божјег, Господа Христа!

Гле, Он је дошао у овај свет, родио се као Човек, био мало Детенце, па Дечак, па зрео Човек. Тридесет три и по године живео као Човек у овоме свету. Узео на Себе све муке човекове, све муке рода људскога. Узео на Себе највећу муку, грех људски. ''Јагње Божје, гле узима грехе света на Себе''[1] грехе света - то је најтежи терет. Нема већег терета у роду људском од греха. Зато је грех људски Господ Христос узео на Себе родивши се у овом свету.

Ниједан дан, ниједна ноћ Његова није била радост, све мука до муке, жалост до жалости гледајући људе. А сваки човек у овоме свету пред очима Господа Христа шта је него један бујни извор, водоскок из кога бију греси, греси, греси, значи муке човекове. Нико тако дубоко није сагледао, и није знао, и није осетио каква је мука грех, као Господ Безгрешни. Шта зло, шта правда, шта неправда, шта живот а шта смрт, шта рај а шта пакао, шта Бог а шта ђаво? Људи са свих страна хрле к Њему, гомиле и гомиле људи хитало је Њему са свих страна, и Он је по великом човекољубљу Свом исцељивао људе од свих болести, од свих напасти, изгонио духове нечисте, уводио у Царство Небеско и Царство Божје из овога царства греха и смрти.

Колико је чудеса чинио Господ, колико добра, да када су се људи трудили да пронађу у њему ма какав најмањи грех, нису успели. Најопаснији вребачи, најопаснији шпијуни срца људских нису могли у Њему пронаћи ни трунку греха. Зато их је Он смело питао: "Који ме од вас кори за грех?"[2] Нико од људи није Га могао прекорети за грех.

Он, чули сте из данашњег Светог Еванђеља, када су наишли војници да га ухвате и старешине јеврејских првосвештеника, сви су попадали пред Њим[3]. Само у том тренутку Он је допустио да његов божански вид .испусти из себе један божански зрак, и сви су попадали на земљу. И допустио је Спаситељ силна исмевања, чули сте из данашњег Светог Еванђеља, Еванђеља страдања Господњег, какве све муке, каква погшжења, какве је увреде Он поднео, и шибања, и пљувања, и шамаре? А Црква на то (пева) ...[4] Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Он је речју васкрсавао мртве, та Он је Лазара, који је почео да смрди у гробу, васкрсао једном речју Својом[5], Он је васкрсао из мртвих сина Наинске удовице[6], Он је губавца исцелио речју, погледом, сенком[7]. Шта се сад збива? Он ћутке подноси све, све муке, све увреде, За сва добра људи му узвраћају разноврсним залима.

Прошао је Он кроз сав људски живот, показао какав треба да је човек, како треба да живи у овоме свету: да живи Божанском Истином, Божанском Правдом. Зато Свето Еванђеље тражи од нас хришћана ''да ми живимо као што се пристоји Богу у телу''[8], као што приличи Богу у телу. Бог у телу - то је Господ Христос! Ето, Он човек, показао је како треба ми људи да живимо у свету: да живимо без греха, да живимо у Вечној Истини Његовој, у Вечној Правди, у Вечној Љубави, у Вечној Доброти. Ради тога је створен човек. А гле, ми пригрливши грех пригрлили смо лаж, пригрлили смо неправду, пакост, све пороке, пригрлили смрт, а кроз све грехе пригрлили и ђавола.

Он је дошао у овај свет, Господ Благи, да све узме на Себе, све те страшне муке наше, да узме и грехе, и смрт, и да нас од њих ослободи. И кад су Његови непријатељи фарисеји и садукеји ликовали, пролазили поред Његовог крста и ругали му се; "Ако си Син Божји сиђи с крста, па ћемо ти веровати"[9], када су они то радили, Он је ћутао. Та они су видели безброј Његових чудеса. Сами су говорили: "Та овај човек чини толика чудеса, шта ћемо радити с Њим, сав народ оде за Њим, сви људи одоше за Њим".[10]

Поднео је сва ругања, сва понижења - ради чега? Ради тога, браћо моја и сестре, да би ушао у нашу смрт, да би и њу узео на Себе, да би и њу разорио као Бог. Зато је Он истрпео све. Зато је примио крст да би силом Божанства Свог као Богочовек разрушио смрт. И вели се у једној данашњој дивној црквеној песми: "Господ је примио све поруге, и шамаре, и пљувања, и сва страдања, да свима нама дарује васкрсење из мртвих". Ето, ради тога је Господ ушао у смрт нашу, спустио се у смрт људску, да ту најтежу и најстрашнију муку узме на Себе, да је разори и да нама људима подари васкрсење из мртвих, да људима подари бесмртност и Живот Вечни, да тело људско учини бесмртним, а душа је већ створена бесмртном.

Сатана је ликовао када је ушао у Јуду,[11] када му је Јуда отворио врата срца свога. Ликовао је што ће Исуса предати на смрт преко Јуде. И мислио је: Тај Исус из Назарета, Који ми је толике муке задао, ено човек је, тело људско носи, смрт, смрт ће га сатрти! Као што је све милионе људи сатрла од почетка света до данас, до самог Господа Христа.

Уствари, ових светих великих дана води се борба за човека, борба између Бога и Сатане, између Господа Христа и Сатане, који улази у Јуду и из њега дела кроз слободну вољу Јудину. Страшно је, браћо, што је Јуда допустио да буде оруђе Сатане. Вели се у једној песми данашњој, да Јуда по делима својим показа се други ђаво, по делима својим показа се други ђаво. Причестио се Јуда на Тајној Вечери, Господ га причестио и он изашао, отишао непријатељима и продао свога Учитеља Божанског.[12]

У једној тужној црквеној песми данашњој вели се : ''Јуда са Светим Причешћем у устима издаде Господа". Каква страшна слобода, какав страшан пад! Већи је ово грех, браћо, него Адамов грех у рају. Јудин грех је већи од свих грехова људских. Он Бога издаје, Бога чијом је силом васкрсавао и сам мртве и чинио безбројна чудеса са осталим Светим Апостолима. Колико зла у њему, колико злобе, колико злоће! Свесно издаје и продаје Бога!

Господ Христос ћутке прима све. Јер Он, Он ратује и бори се за човекову душу да човека ослободи од смрти. И кад је распет на крсту и издахнуо, Он је онда сишао душом Својом Божанском[13] у царство смрти, у ад, и силом Божанства Свог разорио ад, разорио царство смрти и извео душе свих праведника, свих људи из ада у Царство Небеско.

Зато је Господ поднео смрт, зато је Господ поднео и крст, да нам свима да васкрсење из мртвих, да нам свима да победу над смрћу. А ђаво то знао није. Мислио је ђаво: Ја ћу њега сатерати у смрт и онда у царство моје, у царство смрти. Али кад је Господ сишао у царство смрти, сишао је душом својом човечанском у којој је био сав Бог, и Он је, како се вели у једном дивном црквеном тропару, Он је сишао у ад, и Божанством, силом Божанства Свог разорио ад и извео из ада душе људске.

Тако је Господ узео на Себе смрт људску, победио је и разорио и тиме обезоружао - кога? Ђавола, Сатану, онога Сатану који је кроз Јуду мислио да уништи Господа Христа! Јер Сатана држи род људски у власти својој грехом, држи га смрћу, а грех и смрт јесу сила његова, две руке његове, две руке Сатанине. Те је руке Господ одсекао и ослободио човека од смрти, од робовања смрти, од робовања греху и дао нам силе, васкрсне силе, да и ми побеђујемо смрт, побеђујемо грех, а победивши њих да победимо и ђавола.

Зато је после Крста Христовог и Вазнесења[14] Његовог ђаво немоћан и неспособан пред људима. Сваки хришћанин са вером у Господа Христа и крстом Његовим светим побеђује вражју силу, сваку вражју силу. Испуњују се Спаситељеве речи изречене Светим Апостолима: "Ево вам дајем власт да стајете на змију и на шкорпију и сваку силу вражију и ништа вам неће наудити."[15] Ништа! Ни ђаво, ни грех, ни смрт! Ето победе, ето свепобеде!

Ми хришћани ту победу славимо данас, сутра, прексутра, а потпуну победу на дан Васкрсења Христова. Ми смо хришћани тиме што живимо Господом Христом, што доживљујемо непрекидно Њега. Велики Четвртак, Велики Петак, ми доживљујемо сва страдања Господа Христа која је Он поднео за нас, доживљујемо их као своја. Плачемо за Њим и са Њим, плачемо и молимо за Њега.[16] Али исто тако ми доживљујемо са Њим и Васкрсење Његово, и заједно с Њим васкрсавамо у великој љубави Његовој и у Његовом човекољубљу. Побеђујемо смрт по дару и милости Његовој. Јуче је велики Григорије Богослов распет са Господом Христом на Велики Петак, а ево са Ускрсом васкрсава са Њим[17]. То погађа сваког хришћанина. Ми тугујемо тугом Христовом, ми тугујемо грехом и због греха нашег људског, знамо да је Господ поднео смрт ради нас, ради страшних грехова наших, ради ужаса наших и страхота наших, али Његово је човекољубље неизмерно.

Он, Он сажали се на створења своја у греху нашем, и ето, дарује нам васкрсне силе, дарује нам Своју Божанску силу да и ми побеђујемо све што је смртно у нама, сваки грех, да побеђујемо ђавола, творца греха и смрти! Зато, пред нама хришћанима отворена су сва Небеса. Смрт - склања се и бежи од нас; смрт тела - то је спавање за нас хришћане. Привремено заспи тело док чека дан Страшнога Суда, и васкрсне из мртвих, и споји се са својом душом, и уђе у вечно Царство Љубави Христове, или демонског зла, зависи од тога шта је човек радио за живота на земљи: је ли био Христов или је био против Христа.

И ми, браћо моја драга, сваке године прослављајући ове велике и свете дане, ми подмлађујемо себе и вером опролећујемо себе. Ми доживљујемо све што је Христово: Његову Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот Његов доживљујемо као свој. И зато нема страха у нас. Пред нашом вером падају сви непријатељи наше вере, а највећи непријатељ наше вере то је ђаво и све слуге његове. Непријатељ наше вере је грех, сваки грех. Али ето Господа Који узима грехе света на Себе[18], узима и грех мој и грех твој по великом човекољубљу Свом, даје силе и мени и теби кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне да побеђујемо у себи све што је смртно и све што је греховно.

Вера ~ каква сила, каква моћ, какав пожар за сваки грех, за трње греха! Па молитва, па љубав, па милостиња, па пост, све су то велике силе, Божанске силе које Господ Христос дарује свакоме од нас да ми побеђујемо непријатеље душе наше и непријатеље спасења нашег.

Зато, браћо моја, ове велике и свете дане да проводимо у светој тузи, да дочекамо радосно Васкрсење и да нашој радости не буде краја. Васкрсење Христово - радост над радостима, вечна радост која никад не престаје! Ето, ту вечну радост треба сваки од нас да има, сваки да је носи у срцу свом, и кад на њега наиђу искушења, невоље, и муке, и тмине, и помрчине, и ноћи овога света, безбројне, кад нападају на њега кроз рђаве људе, или кроз страшна збивања у овоме свету - он нека ту буктињу небеске радости држи високо у савести својој, души својој, нек се не плаши ни греха, ни ђавола, ни смрти, никакве смрти, никаквог ђавола, никаквог греха, него нека смело иде и гази свако искушење, сваку змију, сваку шкорпију. Ништа вам неће наудити! Не бојте се никаквог зла овога света, никаквог гоњења овога света, никакве смрти овога света, никаквог ђавола овога света! Јачи је Господ наш Спаситељ од свих, од свих смрти, од свих ђавола, од свих грехова!

Њему слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1 Јн. 1,29

2 Јн 8,46

3 Јн. 18,6

4 Неколико речи нејасно на траци. - Прим. препис.

5 Јн 11,1-45

6 Лк. 7,11-15

7 Лк. 5,12-14

8 1 Сол. 2,12; Кол. 1,10

9 Мк. 15,32

10 Јн. 11,47-48

11 Јн. 13,27

12 Јн. 13,30; Лк. 22,36

13 Можда је беседник рекао: И Божанством, јер то каже у следећем пасусу. - Прим. уредн.

14 Вероватније: и Васкрсења. - Прим. уред.

15 Лк. 10,19

16 Вероватније: молимо се Њему. - Прим. уредн.

17 Текст ове реченице вероватно није добро чувен и преписан са траке, јер смисао је овај, како дословно каже Св. Григорије Богослов: Јуче (на Велики петак) се ја разапех са Христом, а данас (на Ускрс) васкрсавам са Њим (Беседа 1,4). - Прим. уредн.

18 Јн. 1,29  

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1062&Itemid=1

[Guest]

Васкршња посланица епископа шумадијског Г. Јована - о Васкрсу 2011. године

                                     

                                                               ЈОВАН

                      ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ

                                                                                      И  

                                  АДМИНИСТРАТОР ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ

                 СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВОМ ВЕРНОМ НАРОДУ ОВИХ БОГОМ ЧУВАНИХ ЕПАРХИЈА,

     БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ ВАСКРШЊИ

                                                                  ПОЗДРАВ:

                                                          ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Христос васкрсе из мртвих,

смрћу уништи смрт и

онима који су у гробовима живот дарова.

Овако Црква Христова пева на дан Васкрсења. Овај тропар говори да нам је Христовим Васкрсењем дарован живот вечни и да је смрт побеђена. На самом почетку Светога Писма читамо да је кроз грех Адама смрт ушла у творевину и нема тог бића коме је могуће да избегне и побегне смрти? Ни једно једино! Ко може, питамо се, решити овај проблем? Наука? Не! Зато што она каже да у свету владају природни закони који су неопходни и неизменљиви, па је и смрт неоходност. Али, наука тиме не решава проблем већ га само констатује и афирмише. Но ако је смрт неоходност, онда људски живот губи свој најдубљи смисао. По природном закону човек се рађа и умире, али по Божијем није тако: Бог где хоће побеђује законе природе и чини шта хоће. И тако је Христос Својим Васкрсењем победио смрт, тог највећег непријатеља човековог и даровао нам живот вечни. Отуда свако ко верује у Васкрсење Христово, може са ап. Павлом да каже: Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа? А жалац је смрти грех, а сила је греха закон. А Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа (1 Кор 15,55-58). У Адаму сви умиру а у Христу сви оживљавају. Те, ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера наша (1 Кор 15,13-15).

Без вере у васкрслог Господа Христа, без живота у Васкрслом Господу Христу, човек остаје у сенци смрти и остаје радионица смрти. А када човек свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом уђе у Христову истину, и огради себе њоме, и утврди себе у њој, и она се оплоди у њему, и срасте са њим, и постане једно са душом и вољом његовом, онда у души таквог човека нема места за сумњу у Васкрсење, онда је душа сва Христова, сва од Њега, сва у Њему, сва у Царству Божијем, сва у Вечности, сва у правди Његовој. Онда човек постаје Божија радионица.

Кроз Адама су људи постали робови смрти. А робови смрти претварају себе у радионицу смрти. А људе, ослобођене и освећене Васкрсењем, Христос преображава у радионицу вечности и светости, у којој се изграђује живот вечни кроз мисли свете, кроз осећања света, кроз жеље свете. Зато нам је вера потребна јер њоме чекамо васкрсење мртвих и Живот будућег века.

Чиме ће човек показати да је данас Христов, иако јуче није био Његов? Несумњиво вером у Васкрслог Христа. А то значи у новим мислима место старих, новим осећањима место старих, новим жељама место старих, једном речју: новим животом место старог, и то животом јеванђелским, богочовечанским, животом Цркве. У суштини, Црква и није друго до Божанска радионица у којој се непрестано подмалађује, освежава, окрепљује човеково осећање и сазнање личне бесмртности и бесконачности по дару Христовом. Зар молитва не обесконачује душу сједињујући је са Богом? Зар љубав не обесмрћује душу уздижући је до Бога? Зар милосрђе, зар доброта, зар смиреност, зар праведност не обесмрћује човека, преносећи његово биће у Царство Истине Христове? Сваком јеванђелском врлином човек помало савлађује смрт у себи, док је најзад сасвим не савлада и не осигура себи бесмртност и живот вечни. А све то даровао је роду људском Богочовек Христос својим Васкрсењем. Сва истина свих светова, сав смисао свих створења, сва радост свих бића дати су роду људском кроз васкрсење Богочовека Христа. Зато је васкрсење Христово најсудбоноснији догађај у историји света; од њега зависи непролазна, божанска вредност не само сваког човека посебно, већ и свих људи скупа. Јер сваки човек и сви људи у Христу постају нови. Јер ко је у Христу, нова је твар. Старо прође, гле, све ново постаде (2 Кор 5, 17). Прође стари начин живота, и настаде нови – јеванђелски; прође стари начин мишљења, и настаде нови – богочовечански; прође стари човек, и настаде нови – јеванђелски.

Само са свима светима, по речима ап. Павла (Еф 3, 18), може се познати чудесна тајна личности Христове, а то значи: може се истински и правилно веровати у Васкрслог Богочовека Христа. Једино живећи са свима светима у саборном јединству вере, човек може бити прави хришћанин, прави следбеник Богочовека Христа. А живот у Цркви је увек саборан, увек у заједници са свима светима. Отуда истински члан Цркве живо осећа да је једне вере са апостолима, мученицима и светитељима свих векова, да су они вечно живи, јер су веровали у Васкрсење Христово и у саборност Цркве. Отуда нема саборности мимо црквености јер само стварно живљење у Цркви ствара у човеку осећање саборности вере, истине и живота са свима члановима свих времена.

Васкрс је празник не само радости, него и наде за сваког верника. Јер васкрсење Спаситеља јесте залог и почетак нашег васкрсење. То је оно што је заувек променило историју човечанства, оно што мења историју живота сваког верника у сваком тренутку. Васкрсење Христово је, пре свега, историјски догађај. Кад не би био историјски догађај не би од Савла, гонитеља Христовог, постао Павле, нити би мали број устрашених ученика Христових икада добило такву храброст и снагу да обајављује јеванђеље живота и васкрсења, нити би икада постала Црква хришћанска. Васкрсење Христово, даље, јесте символ сваке победе добра над злом, истине над лажи, правде над неправдом, доброте над насиљем – и символ и јемство. Јер Онај који је био у стању победити смрт – сатрти жалац смрти у стању је био, и јесте, однети победу над сваком другом немани, над сваким злом.

Још је васкрсење Христово гаранција нашег васкрсења, општег васкрсења. Пошто Христос васкрсе, васкрнућемо и ми, јер Он није победио само своју смрт него и нашу. Није васкрсао да би само Он живео после смрти, него да би и ми васкрсли и живели после смрти. Царство Његово није царство од овога света, то јест царство умирућих и умрлих, него је царство Његово царство победиоца смрти, царство живих и бесмртних.

Све што је Христово, васкрсењем Његовим потврђено је као вечно и богочовечовечно. Потврђено је и тело и дух, и учење и рад. Својим васкрсењем Он органски сједињује небо са земљом, горње са доњим, од небеског и земаљског ствара једно недељиво Тело, богочовечански организам – Цркву (Еф 4, 8-16; Кол 1, 15-28). Црква има нову власт, благодатну и вечну. Зато Он при вазнесењу Свом храбри своје ученике да Он има сву власт на небу и на земљи: даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа... и ево ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт 28, 18-20). Присуство Васкрслог Господа је неопходно за проповед Хришћанства, јер је Он не само пут у срца људска, и истина за срца људска, и живот за бића људска, већ и Реч којом Бог казује Себе људима.

Присуство Васкрслог Христа лишава нас очајања. Христос је увек поред нас и врло је важнио да у сваком часу нашег живота осећамо присуство Живога Бога. Он није апстракција и умишљена форма, него је стварно присутан са нама. То много помаже и кад се молимо и кад грешимо. За наш живот је од пресудне важности да схватимо и прихватимо да је Христос ту и да живи са нама. Ми, људи, често заборављамо на Христово присуство и зато падамо у очајање. А Он је увек ту, спреман да дође кад Га призовемо. Он стално стоји пред вратима нашег срца, а често пута се дешава да му затворимо врата и хоћемо да живимо некако тајно, мимо Њега и против Њега. Живети као да Бога нема је пут који води у очајање. Насупрот томе, присуство Божије у животу одгони очајање.

Светлост Христова просвећује све. Просвећује и осветљава свакога човека који долази на свет. Чиме? Светлошћу из гроба Господшег, светлошћу Васкрсеша Христовог. Зато се у црквеној песми каже: Христос као сунце засија из гроба, данас грану пролеће душама. Јер Христос као сунце засија из гроба и одагна мрачну зиму греха нашег.

Нека би нас та светлост из гроба Христовог стално обасјавала и осветчавала у нама веру, наду, љубав, честитост и поштење.

                        Христос Васкрсе - Ваистину Васкрсе!

[Guest]

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК – САБОРНИ ХРАМ

У Саборном храму у Крагујевцу у јутарњим часовима Великог Четвртка, са почетком у 7:30 часова, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење свештенства саборног храма, служио је Свету Литургију Светог Василија Великог. Евхаристијска радост је употпуњена причешћем великог броја верника.

У поподневним часовима Великог Четвртка са почетком у 18. часова служено је јутрење Великог Петка, на коме је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован са свештенством Саборног храма читао дванаест јеванђеља која говоре о страдању Христовом.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

На крају јутрења Епископ Јован са свештенством и верним народом целивао је и поклонио се Часном крсту, који су свештеници у току богослужења изнели на средину храма.

јереј Срећко Зечевић

фотографије