Епархија шумадијска

[Пантелејмон Нови]

АКАДЕМИК ЈЕРОТИЋ - ПРЕДАВАЊЕ О ПАТЊИ У ПРВОЈ КРАГУЈЕВАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ

"Шта са нашом патњом?" назив је предавања које је пред препуном салом Прве крагујевачке гимназије, и уз присуство Његовог преосвештенства епископа шумадијског г. Јована, професора Димитрија Калезића са Богословског факултета и протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, ректора Богословије "Свети Јован Златоусти", одржао академик професор Владета Јеротић, иначе доктор неуропсихијатрије и истакнути публициста из области религиозне психологије и антропологије.

На кључно питање: Шта са нашом патњом, професор Јеротић одговорио је дати јој смисао. Одговарајући на питање откуда патња у нашим животима, осим што се замислио над чињеницом да ли је патња у људски живот ушла са првородним грехом, професор Владета Јеротић нагласио је и разилажење два принципа која делују у нашим животима а то су принцип задовољства и принцип реалности.

Одговарајући на питање о сличностима и разликама патње и очајања, овај предавач је упозорио слушаоце да човек који пати, а патњи је синоним беда и мучење, нарочито онај који преживљава нечију смрт или је тешко болестан треба да тугује неко време, али дуже туговање прелази у очајање што је грех, а дуже очајање у депресију што је болест и што се лечи медикаментима и психотерапијом.

У закључку овог предавања наглашено је да треба преиспитивати разлоге наше патње и нашу улогу у патњи, то јест шта је у нашем животу довело до таквог развоја ситуације да данас патимо, а онда то исто треба разрешавати, уз помоћ Бога свакако, уз кога се, по речима академика Јеротића патња најлакше и превазилази.

Гордана Јоцић                   

одговорни уредник радија "Златоусти"

---

isus-sinai

Изузетно предавање!  Лепо је чути професора уживо! Још више га зготивих после овог предавања! stadaradim

[Зоран]

САБОР СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА У АРАНЂЕЛОВЦУ

Честитајући крсну славу бројним славарима и њиховим породицама, Владика Јован је говорио о ангеоским чиновима, о њихом непрестаном слављењу и служењу Богу, али и о бдењу и чувању свакога крштенога верника од стране ангела чувара. Ми смо овде на земљи позвани и призвани да остваримо идеал анђеоског живота и да постанемо земаљски ангели, управо као што су они небески људи, нагласио је Владика Јован. Овај идеал ћемо најпре и најпотпуније остварити угледањем на анђеле који непрестано славе Бога, тј. остварујемо га увек када се сабирамо у славу Божију приносећи Му највећи и најузвишенији принос- Свету Евхаристију.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Анранђеловцу

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Novembar2010/arandjelovac21112010.wma

На крају Свете Литургије Владика Јован је освештао два нова крста за цркву Св. Архангела Гаврила у Буковику, а након тога је пререзао славски колач старешини петропавловског храма, протојереју- ставрофору Мићи Ћирковићу и остао на славском ручку.

јереј Александар Миловановић

[Зоран]

ТЕМНИЋКО НАМЕСНИШТВО У САСТАВУ КРУШЕВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ

ТЕМНИЋКО НАМЕСНИШТВО У САСТАВУ КРУШЕВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕИНТЕРВЈУ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ Г. ЈОВАНА ЗА РАДИО ЗЛАТОУСТИ ПОВОДОМ ОДЛУКА ЈЕСЕЊЕГ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА

Од Шумадијске епархије је узето цело Темнићко намесништво ради оснивања нове Крушевачке епархије, каже Његово преосвештенство епископ шумадијски г. Јован у интервјуу за епархијски Радио Златоусти, а поводом одлука Светог архијерејског сабора на јесењем заседању.

- Темнићко намесништво по некој природи припада Крушевцу. Крушевац је ту недалеко, односно, ово намесништво се надовезује на Ћићевац. Оно се састоји од 12 парохија и ту смо имали 25 храмова који су у богослужбеној употреби и шест храмова који су у изградњи. Поред тих храмова дата су и два манастира, манастир Светог Луке у Бошњанима и манастир Светог Николе у Својнову. У састав новоосноване Крушевачке епархије ушли су још и делови Жичке, Нишке и  Браничевске епархије. Владика жички Хризостом дао је три намесништва: Александровачко, Бруско и Трстеничко, али је задржао Врњачку Бању, што је и природно, она се наслања на Краљево које је седиште Жичке епархије. Дао је, такође, неколико манастира међу којима је и Љубостиња. Од Нишке епархије је издвојено намесништво Крушевачко, Ћићевачко и Ражањско. Владика браничевски Игњатије је дао онај део парохија које гравитирају ка Крушевцу од Појата као и манастир Плешје.

Шта тачно значи арондација и који је њен смисао?

- О питању арондације епархија Српске православне цркве се  годинама размишља  и разговара, што је на неки начин и природно, јер и када се породица умножи она прави нове куће. Као што знамо, Шумадијска епархија је основана 1947. године заједно са Сремском. Од тада је било оснивања других епархија, али не у Србији, више у Босни, Европи и свету, но сада указала потреба за једном новом српском епархијом, те је то дошло на дневни ред овог, јесењег заседања Светог архијерејског сабора.  На Сабору је било речи и смерница о арондацији епархија у целој Српској православној цркви и код нас и у дијаспори, али је за сада основана само Крушевачка епархија, пошто се сматрало да то сада може одмах да се уради а све остало је остављено за мајско заседање Сабора. Значи, арондација је померање у самој Епархији или парохији, када се даје један део другом делу, имајући у виду првенствено што боље мисионарско покривање неког подручја, јер је познато да тамо где је епископ и мисонарска делатност је јача и боља.

Најављене су и арондације неких других епархија. Којих?

- Разговарало се и о арондацији Архиепископије београдско-карловачке. Такође је разговарано да се оснује и једна нова епархија у Бечу којој ће вероватно бити припојени и српски верници који живе у Италији. Швајцарска ће највероватније бити припојена западноевропској епархији чије је седиште у Паризу. Разговарано је и о оснивању још једне епархије у Аустралији и биће поновна арондација, иако је скоро и била, епархија за северну и средњу Америку. Говорило се и о томе да се оснује посебна епархија за Јужну Америку.

Поменули сте да су два велика манастира Шумадијске епархије, манастир Светог Луке у Бошњанима и манастир Светог Николе у Својнову сада у саставу Крушевачке епархије. Да ли ми верници Шумадијске епархије имамо разлога да жалимо због тога, јер је чињеница да су ови манастири, а, нарочито, манастир Светог Луке, били омиљена састајалишта верног народа?

- Мени као епископу је жао, наравно, јер се одваја један део који је био саставни део једне породице, што јесте Црква у Шумадији, и са те стране природно је да човек осећа жалост. Са друге стране треба да осећа и радост што Црква расте и што се умножава. Споменули сте манстир Светог Луке у Бошњанима. Заиста је требало да човек тамо оде и да види какав је то манстир. Кад су год биле манастирске славе ту је било на хиљаде људи. Верници ће и даље остати верни својим светињама, и ово неће изазвати некакву поделу. Народ ће ићи и даље и у један и у други манастир и Светог Луке и Светог Николе, јер он, хвала Богу, схвата Цркву као своју Цркву и без обзира да ли је она у Крагујевцу, Крушевцу или на Косову, свуда је то његова Црква.

Свети архијерејски сабор позвао је вернике и на солидарност са пострадалим манастиром Хиландар, али и са страдалним народом у Краљеву. Од каквог је значаја за верника бити солидаран са људима који пате?

- Солидарност није црквена реч, али смо је ми наравно прихватили. Ми имамо нашу -  бољу реч – милосрђе.  Ради се о љубави према ономе који страда. Наш народ има лепу изреку: „Помози ми када кукам, кад певам, певаћу и сам“. То је и био разлог што је Свети архијерејски сабор ставио на дневни ред помоћ Цркве манастиру Хиландар и настрадалима од земљотреса у Краљеву. Јесте сада криза и невоља, али ја сам убеђен, да ће наш српски човек који има велико срце и душу, и од својих уста одвојити да помогне онима којима је помоћ потребна.

Хиландару, како су нам рекли, прети опасност прекида обнављања, или боље рећи -  васкрсавања манастира после пожара, а ако до тога дође онда ће бити велике и последице. Ако се прекине континуитет обнављања питање је када ће поново почети. Хиландар није у нашој Србији, па да ми можемо да одлучујемо кад ћемо шта радити, он је на страној територији, испречава се ту много административног и свега другог, а оно што је такође важно, како нам је рекао г. Мирко Ковачевић, архитекта који ради на обнови, постоји могућност да људи који су обучени за обнову оду на друго место и после ће нам бити потребна нова обука за друге људе. Зато користим прилику да умолим вернике наше Епархије да помогну и Хиландару и Краљевчанима. Није само реч о помоћи у новцу, има и других начина. О томе дивно говори свети Јован Златоусти: „Ако немаш новца, имаш хлеба. Ако немаш ни хлеба, имаш молитву и сузу.“ А кад човек пусти сузу за неким или нечим, наћи ће онда он начин да и материјално помогне. Зато позивам наш народ да помогне тим људима јер, знате како се каже „Зрно, по зрно погача“. Сетимо се кад седнемо за трпезу да неко нема шта да поједе, или кад легнемо у кревет да неко нема кров над главом, па ће нам то ваљда бити довољно, да се – ето, да употребим и ја ту реч – солидаришемо и помогнемо онима који су у невољи.

У Шумадијској епархији на празник Светог Јована Златоустог прослављамо 10 година постојања Богословије „Свети Јован Златоусти“. У чему је значај богословског образовања и мислите ли да је наша Богословија оправдала своје постојање?

-  Мислим да је прави благослов Божји што имамо такву школу на територији наше Епархије. За ових 10 година потврдила се и сваким даном се потврђује та предивна замисао владике Саве чија је жеља била да се она оснује. Нећу да говорим да ли је ова школа оправдала своје постојање, али сви они који су били меродавни да дају оцене, казали су и кажу и сада -  иако  можда нескромно звучи да ми поновимо - да је Богословија у Крагујевцу једна од најзначајнијих богословија у смислу припреме младих за служење Богу и за пастирску службу. Све генерације које су изашле из те школе у ових 10 година то потврђују. Мени као епископу остаје да будем благодаран првенствено Богу, а онда благодаран владики Сави, и у исто време благодаран и ректору и професорском кадру Богословије што дају све од себе да ова деца узрастају у Христу. Разговарајући са ректорима и професорима ја сам им и сам рекао да оцена јесте мерило знања, и да на критеријумима оцењивања морамо инсистирати, али да је исто тако важно и да се од њих стварају људи, да се изграђује њихов идентитет и да буду упознати са животом и Цркве и народа. И дивно је што поред настваног програма у Богословији постоје и неки други програми кроз које се ученици упознају и са болеснима и немоћнима. Ми имамо Народну кухињу у саставу Богословије, наши ученици посећују затворенике и носе им одређене дарове, све је то добро, јер једнога дана када постану свештеници знаће да не пада све са неба и да је на њима да помогну народу којем је помоћ потребна. И за крај да кажем да ми, наравно, не смемо да будемо задовољни оним што смо до сада постигли, иако имамо све разлоге да будемо задовољни, него увек морамо да тражимо да буде више и да буде боље.

Гордана Јоцић

(Извор: Радио Златоусти)

[Зоран]

МИЛОСТИВ ЧОВЕК ПРЕБИВА У МИЛОСТИ БОЖИЈОЈУ

четвртак 25. новембра

пред почетак Божићног поста, Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој Милошевој Цркви уз саслужење братсва овога храма.

Будући да на овај дан наша Света Црква слави Светога Јована Милостивог, Владика је у беседи поучио верни народ и ђаке Више техничке школе, да није случајно да се Јеванђеље о врлинама блаженствима чита на празник Јована Милостивог који је држао врлине својим животом. Јован Милостиви је све што је имао давао другима, али да не схватимо то ограничавајући се само на материјална богатства. Он је давао много више, дао је целога себе. Зато га Црква наша зове Милостивим. Управо смо чули: Блажени су милостиви јер ће бити помиловани и испуњавајући својим животом ово блаженство човек има прилику да се изједначи са Богом. Чинити милост Божију не значи само чињење доброчинстава, већ и оно када се човек за човека моли, када се радује са другима и када тугује са другима, када делимо себе и дајемо себе другима, баш као што је то Јован Милостиви чинио. Зато нас он и поучава, казао је Владика Јован, ако тражиш благородства, не тражи га у крви, већ у добродетељи, јер милостив човек пребива у милости Божијој.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Старој цркви у Крагујевцу

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Novembar2010/staracrkva25112010.wma

ђакон Мирослав Василијевић

[Зоран]

Промоција књиге о Исламу

Српска православна епархија шумадијска организује у уторак, 7. децембра промоцију књига о исламу проф. др Дарка Танасковића.

О књигама ће говорити доц. др Зоран Крстић, проф. др Радован Биговић, проф. др Ненад Ђорђевић и аутор.

Др Дарко Танасковић је истакнути универзитетски професор из Београда (родом из Загреба) који се већ више година бави орјенталном филологијом и исламском цивилизацијом. Написао је више књига у које спадају и књиге: "У дијалогу са исламом" (1992. године) и "Ислам и ми" (2000 године).

Предавао је по позиву и у Сарајеву, Паризу, Риму, Анкари. Од 1999. године држи предавања и на Универзитету примењених наука "Мегатренд", а од 2008. на Академији за дипломатију и безбедност (Београд). Сарадник је Београдске отворене школе и Института за геополитичке студије. Члан је Удружења књижвних преводилаца, Удружења књижевника Србије, ПЕН клуба. Био је амабасадор у Турској и Азербејџану, као и опуномоћени амбасадор СРЈ при Светој Столици у Ватикану и при Малтешком витешком реду. Поред матерњег говори још шест језика.

Промоција почиње у 19 сати, а одржава се у Епархијском центру, у порти Саборне цркве.

[Зоран]

ЉУБАВ ЈЕ НАЧИН ЖИВОТА

На дан Светог Алимпија Столпника Владика Јован је служио Свету Архијерејску литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу.

Након прочитаног 52. зачала Јеванђеља по Јовану које говори о изабранима из овога света и заповести коју им Господ даје да љубе један другога, Владика Јован је беседи истакао значај љубави говорећи о њој не као емоцији или страсти која уноси немир у неспокојство у биће хришћана, већ о љубави као о начину живота хришћанскога.

Љубав утврђује темељ на коме човек треба да изграђује себе и свој идентитет. Зато је права љубав – жртвена љубав. Када је неко спреман и живот свој да да за другога. Зато је то и љубав Божија. Љубав је у свет дошла доласком Господа Исуса Христа и испуњена је Христом. Прва стварност са којом се човек у свом животу среће јесте свет, али иако нисмо од света, део смо овога света. За човека се поставља питање: ко је он, где је и куда иде? Природно је да човек поставља ова питања, јер је човек слободан и разуман. Уместо да тај разум употреби на славу Божију, људи га чешће злоупотребљавају говорећи о Богу, али немајући никаквог осећаја љубави за Бога. Свет је дат човеку, да управо преко њега буде спасен. Човек има мисију да проноси свету Јеванђеље и Христа, јер чим је крштен, већ је позван на мисију, да делима и вером проповеда Христа, да собом сведочи Христа и врши вољу Божију кроз дела љубави као начин хришћанског живота.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Старој цркви у Крагујевцу

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Decembar2010/staracrkva09122010.wma

По завршетку резања славских колача, Владика је посетио братство Старе Милошеве Цркве у парохијском дому.

ђакон Мирослав Василијевић

[Зоран]

Свети Никола - Житије

Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана.Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.

Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.

Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.

Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вери, ударио је Арију шамар.

Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света места. И Никола је обишао сва света места. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша.

Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запретише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, где се Никола искрца.

Има много прича како је Никола помагао људима у беди и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.

Никола је био и вешт дипломата. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројицу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, где су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.

Никола се појављивао и на местима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: "Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви".

Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човек који је имао три прелепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посетио човека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.

Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.

Много година је његово тело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради излечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.

У једанестом веку Турци су освојили целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.

Године 1096. Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.

Спомен на дан смрти Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се Свети Никола прославља и 22. маја (09.маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.

Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св. Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.

[Зоран]

Свети Никола Слава манастира Грнчарица

Владика Јован – Чинимо добро Христа ради

Празничним бденијем и Светом Архијерејском Литургијом прослављен је празник Светог Николе - славе манастира Грнчарице у Епархији шумадијској. Епископу Јовану на Литургији саслуживали су, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј – ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј – ставрофор Милан Борота и протојереј – ставрофор Радослав Сенић.

Честитајући славу игуманији Домники и сестринству, и свима онима који славе Светог оца Николу као своју крсну славу, Владика Јован је позвао да се угледамо на лик и дело овог великог оца Цркве Христове, да чинимо оно што је он чинио, ради спасења свога и задобијања живота вечног. А Свети отац Никола читавог свог живота чврсто и непоколебиво сведочио је Христа, пружајући помоћ свима, испуњавајући у потпуности речи Христове описане код јеванђелиста Матеја: Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6, 3).

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у манастиру Грнчарица

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Decembar2010/grncarica19122010.wma

Владика је позвао да чинимо добро, тихо и скромно, онако како је то Свети Никола чинио, не себе ради, него Христа ради, громогласно кличући речи Светог апостола Павла: “Све могу у Христу Који ми моћ даје”.

[Guest]

У ЛИТУРГИЈИ ЈЕ ОБНОВЉЕЊЕ НАШЕ, ПРИПРЕМАЊЕ И СУСРЕТ СА БОГОМ

У дан предпразништва Ваведења Пресвете Богородице 3. децембра 2010. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у храму свете Петке у Виноградима.

У беседи на данашње јеванђељско зачало преосвећени нам је указао на свети пример Богородице увек Дјеве Марије као идеал чистога, узвишенога и светога живота као пут сусрета са Богом.

Сваки пост представља ишчекивање празника (сусрета). Божићни пост нас припрема за тренутак када ћемо са најдубљим умиљењем, са захвалношћу дочекати оваплоћенога Сина Божијег. Овај период поста јесте управо време кад очекујемо његов долазак.

И ми сваке године поново доживљавамо ово чудо; међутим, не треба да га доживљавамо као црквени празник, као службу у цркви, већ као догађај светског значаја, зато што Својим оваплоћењем Господ, не само да се ородио с нама, Он је Својом плоћу на известан начин постао Свој целом тварном свету. Нема зрнца песка, нема звезде, нема биљке или планине, реке или облака који својом материјалношћу, својом вештаственошћу нису у сродству са Христовим телом. Цео свет је у Христу. Какво је то чудо, какав је то нови сусрет са светом. Пост и молитва су припрема за сусрет са Богом, собом и људима.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у цркви Свете Петке у Крагујевцу

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Decembar2010/vinogradi03122010.wma

Почињемо са сусретом са собом. Где у себи треба да зажелимо да се загњуримо у дубину нашега бића, наше страшне таме у којој светли светлост Божијег Лика коју тама не може обузети. Видевши светлост истиниту како нас учи свети апостол Павле из корена мењамо живот свој у врлински. Ова светлост Христова откриће нам радост виђења и у другоме човеку само онога што је добро. Ми тада видимо да је сваки човек сасуд у који се излива благодат Божија по мери наше вере. Видимо Духом Божијим озарени да је сваки човек наш ближњи.

                                                                                       Јереј Мирољуб Миладиновић

фотографије:

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1910&Itemid=1

[Guest]

ЧОВЕК СЕ УСАВРШАВА САМО У БОГУ И УЗ БОГА

Владика нас је у својој проповеди пренео у атмосферу винограда који символизује људски род и симбиозе чокота и лозе која осликава везу човека са Богом.

Ако човек нема плодове и праву веру у Бога и не живи са Христом онда не испуњава дужност и улогу лозе. Најважнији плод покајања рађа све остале плодове и врлине које поседује врлински човек.

“Човек се усавршава само у Богу и уз Бога”, речи су нашег Владике. Ми се хранимо и духовно опстајемо живећи животом причешћа, поста, чињењем добра. Зато је неопходно да увек будемо са Христом, да би и Он био у заједници са нама.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у цркви Свете Петке у Крагујевцу

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Decembar2010/vinogradi10122010.wma

                                                                                      протонамесник Драган Брашанац

фотографије:

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1911&Itemid=1

[Guest]

ВЕРА ЈЕ ЖИВО ОПШТЕЊЕ СА БОГОМ, ИСКУСТВО ОПШТЕЊА, АЛИ И ВЕРА ЗБОГ РЕЧИ БОЖИЈЕ

У дан свете великомученице Варваре и светога Јована Дамаскина 17. Децембра 2010. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у храму свете Петке у Виноградима.

У беседи на јеванђелско зачало Преосвећени указује на веру која је основа свега живота нашега, помоћу које се спасавамо. Свети апостол Павле каже да убедљивост апостолске проповеди није у јачини философских аргумената већ у испољавању силе Духа Божијег. Христос се свакоме који се дотакне Њега – Вечнога живота у дубини нашега бића дотиче, буди и покреће све што је способно за вечни живот. Али слушајући речи у којима звучи истина, речи које у нашој души откривају осећање лепоте, оздрављења, очишћења, преображаја, које нам преносе смисао који раније нисмо знали, макар крајичком душе дотичемо искуство ове крвоточиве жене, искуство онога који проповеда, саборно искуство Цркве које се кроз њих изражава. То није лаковерност. Ова вера је икуство породице, то је искуство парохије, искуство Цркве. И у неком тренутку томе се додаје још нешто; у сваком од нас постоји делимично знање о Богу, које се испуњава само једним, као што се у Јеванђељу каже: “Бога нико није видео, али Син, Који почива у недрима Очевим, Он нам Га је показао…” На крају крајева примајући речи једни од других долазимо до максимума, где нико од нас не може да каже последњу реч: Ову реч говори Христос. Али није да Он говори речју – Он јесте Реч (''реци реч и оздравиће слуга мој'').

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у цркви Свете Петке у Крагујевцу

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Decembar2010/vinogradi10122010.wma

                                                                                Јереј Мирољуб Миладиновић

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1912&Itemid=1

[Guest]

БЛАЖЕНИ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЕТИ

На дан преподобног Патапија и светих апостола Состена, Аполоса и других,  21. децембра 2010. године, епископ шумадијски Јован служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу, уз саслужење презвитера: протојереја-ставрофора Драгослава Сенића и протојереја Милана Беговића, и ђакона Александра Сенића.

Беседећи, Епископ је подсетио да је Господ наш Исус Христос препешачио целу Палестину проповедајући свим људима благовест о Царству Небеском. Почетак Његове проповеди, због тога, су и биле речи “Покајте се јер се приближило Царство Небеско”.

Христос се оваплотио,  да би се настанио  у нашем срцу. А срце је централни део нашег бића. То је духовни орган, орган богопознања и огледало Бога у човеку. 

У Блаженствима налазимо Христове речи: “Блажени чисти срцем јер ће Бога видети”, и заиста благо онима који су чистог срца јер Бог хоће само у чисто срце.

Трагично је што је човек упрљао срце, и што оно не жуди и не стреми Богу. У таквом се срцу настањују зле мисли, а из злих помисли и зла и наопака дела. Такво срце бива испуљено мржњом, постаје хладно, студено и у њему нема више љубави.

Међутим, човек не треба да се предаје, мора истрајно и упорно да се бори. Срце човечије је поприште борбе где се непрекидно боре добро и зло. Свете тајне су те помоћу којих се чисти срце, али се срце чисти и светим мислима и светим осећањима.

Сваки хришћанин који пази на своје срце, који носи Христа у срцу, постаје Његов сведок у овом свету, а  оно што је дубоко у срцу, и ако се не објављује, постаје и споља видљиво. 

                                                                                  Протонамесник Небојша Ракић

фотографије:

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1913&Itemid=1

[Зоран]

Недеља Светих Отаца у Саборном храму у Крагујевцу

Последња недеља пред Рођење Христово када, бројимо часе до новог сабрања нашег пред пећином Витлејемском, том скромном појатом пастирском, да се сусретнемо са чудесним житељима тог убогог станишта: Јосифом, старцем праведним, Маријом Дјевом, најсветијом породиљом у свим световима, са Христом чедом Божијим, посвећена је Светим оцима Старог завета, тј. Христовим прецима по телу. Старозаветни оци добили су тај назив захваљујући физичком (телесном) очинству, јер су у питању Христови преци по телу, преко Јосифа и Марије, поменути у Његовом родослову код јеванђелиста Матеја и Луке. Тај родослов Исусов показује сродство Исусово са нама, са родом људским, са људским животом, људском историјом, људским породицама. Бог, својим рођењем од Богородице се ородио са нама.

Сабрана око Трпезе Господње, око Тела и Крви Господње, Црква је и 2. јануара 2011. године, у Недељу Светих Отаца, у Саборном храму, славила Васкрслог Христа и свето име Његово. Са Његовим Преосвештенством Епископом шумадијским Господином Јованом који је предводио ово евхаристијско славље, саслуживало је братство Саборног храма. У својој беседи после прочитаног јеванђелског зачала јереј Зоран Врбашки је на првом месту истакао веру Светих Отаца, као основно начело нашег хришћанског живота . Свети Оци су вером својом одржали завет свој са Богом, и сачували благослов Божији. Благослов Божији је преношен с колена на колено, да би награда за нас људе стигла у послању Јединороднога Сина Божијег, који је откривење благослова Божијег, јер је Бог желео да свет постоји у вечном савезу са Њим, истакао је у својој беседи отац Зоран.

Беседа оца Зорана Врбашког у Саборном храму у Крагујевцу

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Januar2011/vrbaski02012011.wma

Поштујући обичаје везане за Недељу Отаца, Преосвећени Владика Јован је у епископском двору после завршене Литургије, деци поделио пригодне поклоне.

Извор: Епархија шумадијска

[Guest]

АНТИЧКИ СВЕТ У ДОБА ХРИСТОВОГ РОЂЕЊА

                                                                                                                        Ненад Ристовић

Исус Христос је рођен пре нешто више од две хиљаде година као палестински Јеврејин, поданик Римске државе. Ове две чињенице условљавају да свако разматрање историјских оквира Христовог земаљског живота па и времена Његовог рођења има два плана: један је римски и уопште пагански, а други палестинско-јеврејски. И сама еванђеља показју ту амбивалентност. О Христовом рођењу говоре еванђелист Матеј и еванђелист Лука, али као два различита човека – један је хришћанин из јеврејства, а други из паганства – и за различиту читалачку публику и са различитом намером – први за Јевреје да им представи Исуса као очекиваног Месију из старозаветних пророчких књига, а други за пагане да им прикаже Спаситеља човечанства. Кренућемо од другог приступа, односно најпре ћемо осветлити шири, светски оквир Христовог рођења и живота, па се преко јеврејске дијаспоре приближити њиховом јеврејско-палестинском језгру.

У време рођења Исуса Христа добар део света био је под влашћу велике и моћне Римске државе која се простирала од Северног мора до јужних граница Египта и од Атланског океана до реке Еуфрата. Од времена Октавијана Августа, након дугих грађанских ратова, Римска држава (званичног имена „Римски сенат и народ“) постала је од републике монархија. Пресудан припремни момент за то био је диктатура Јулија Цезара која је нагло прекинута његовим убиством 44. године пре Христа у тренутку када је он већ намеравао да озваничи своју аутократију. Уместо враћања на старо уређење које су хтеле Цезарове убице, његови осветници, посинак Октавијан и Марко Антоније, поделили су државу на два дела. Али они нису могли трајно да владају у сагласју. У ратку који су повели један против другог, победио је Октавијан и од поморске битке код Акција 31. године пре Христа, он је био једини господар простране државе. Вешто користећи задовољство народа и аристократије што је коначно дошло до мира након деценија ратних разарања, Октавијан је театрално, враћајући своје заповедништво над војском (imperium и звање imperator) и сва друга ванредна овлашћења која је дотле имао (27. године пре Христа), још театралније сва добио натраг од Сената као њиховог представника. Тако је настао нови облик владавине. Сенат је званично и даље остао највиша власт, али је Октавијан био на његовом челу као princeps („првак“), тиме и на челу државе. Касније је, опет по вољи Сената, аристокрстије и народа, добио и нова звања (pontifex maximus, pater patriae), а сам је себи дао титулу Augustus („Узвишени“), дотле придавану само боговима. Ту титулу ће редовно стављати уз своје име, као и Caesar (коју је још раније узео у спомен на свога поочима када га је прогласио богом); по њој ће првенствено остати упамћен у историји. Отуда, као „Цезара Августа“ титулише Октавијана еванђелист Лука, једини од новозаветних писаца који је имао историографске претензије, када на почетку друге главе свога Еванђеља датира Хрстово рођење:

У оно време догоди се да изађе заповест Цезара Августа да се изврши попис народа у целој земљи. То је био први попис за Квиринијеве управе Сиријом. Сви су ишли да се попишу, и то свако у свој град. Тако и Јосиф из  Глилеје, из града Назарета, пошто је био из Давидовог дома и рода, оде да се поппишегоре у Јудеју, у град Давидов звани Витлејем, заједно са Маријом, женом вереном за њега, која беше трудна. Но десило се да док су били ту њој нступи време порођаја. И она роди сина свога првенца... (Превод како овог, тако и свих осталих навода, припадају аутору текста).

За време дуге Августове владавине (умро 14. године по Христу) извршена су три пописа становништва: 28. године пре Христа, 7-6. године пре Христа и 7-8. године после Христа. Поменути римски функционер, пуним именом Публије Сулпиције Квириније, био је на дужности у Сирији два пута, најпре између 10. и 6. године пре Христа као војни командант са Августовим налогом да угуши једну побуну и 6. године после Христа када је послат као царски легат, дакле да управља том провинцијом. И једном и другом приликом то се поклапало са пописом становништва. Како је Лука нагласио да се Христос родио за време првог, ранијег пописа, из тога је произилазило да је Христос рођен за време пописа 7-6. године пре наше ере, мада еванђелиста није навео тадашње Квиринијево звање, него оно касније, за време пописа који је извршен 7-8. године наше ере. (То је дуго било камен спотицања при одређивању године Христовог рођења јер се за први Квиринијев боравак у Сирији сазнало скорије из једног натписа нађеног у Сирији; несугластице око године Христовог рођења су подстицане и рачунањем времена по ерама које користимо, које је увео монах Дионисије Млађи у шестом веку, али не сасвим тачно, па се само условно каже пре и после Христа.)

Август је водио мудру и умерену политику која је наилазила на свеопште одобравање. Свуда у цаству су подизани нови градови, храмови, позоришта, водоводи, изграђивани путеви. Војна полиција је обезбеђивала путеве од тада уобичајене опасности од разбојника, а водене путеве је од гусара штитила царева флота. Услед тога, процветали су привреда и трговина. Право римског грађанина проширено је изван Италије на заслужне грађане по провинцијама. Сваки грађанин је могао слободно да путује, становништву читавог царства пружан је осећај личне безбедности и имовинске сигурности. Да би учврстио свој утицај и углед, Август је често приклањао ухо многим оптужбама које су до њега допирале из разних делова своје Империје, па је и интервенисао да би се подјармљеним народима показао као добар и кажњавао кривце и смењивао безобзирне намеснике и вазалне владаре. Изнад свега, после дуготрајних ратних страхота, коначно је свуда настао мир и Август који га је не само прокламовао него му, да учини што већи утисак на масе, подигао величанствени олтар у Риму (Ara Pacis), свуда је слављен као владар мира, а у источним провинцијама, у којима је обожавање владара било део традиције, он је слављен и као бог спаситељ.

У неким старим календарско-литургијским текстовима Римске цркве, наглашава се да су у време Христовог рођења врата бога Јана на римском Форуму била затворена. То је, наиме, код Римљана био знак мира; за време ратова та врата су била отворена, а то је пре Христовог рођења трајало више деценија готово без прекида. Ово симболично повезивање свеопштег мира који је донео Август и мира који долази са Христовим рођењем има своје исходиште у познатим речима песме којом су анђели поздравили новорођеног Спаситеља у Еванђељу по Луки (2, 14): „Слава на висини Богу, а мир на земљи међу људима добре воље!“ Ова парола није промакла великим старохришћанским мислиоцима. Да се Августов земаљски мир (pax Augusta, pax Romana) и Христов небески мир (pax Christ, pax Christiana) нису случајно поклопили, штавише да мир који је Христовим рођењем сишао с неба даје савременом Августовом земаљском миру право значење и пуноћу, мишљење је многих хришћанских писаца, пре свих раних Отаца Цркве. Савременици и сами поданици Римске државе, они су у разматрању историјских оквира Христовог рођења дошли до још једног важног закључка: Божанске предодређености Римске империје за место и време Христовог рођења. Тако један од теолога који је највише утицао на развој хришћанске мисли, Ориген, пише (Против Келса 2, 30):

Бог је, желећи да припреми народе да приме Његову науку, предодредио да  буду под влашћу једног цара, римског, иначе би због многобројности владара и међусобне раздвојености народа било теже да Исусови апостоли изврше оно што им је Исус заповедио када је рекао „Идите и научите све народе“ (Матеј 28, 49). Познато је да је Исус рођен за владавине Августа који је, да тако кажем, удружио многе државе у једну. Постојање многих држава било би сметња да се Исусово учење рашири по целоме свету не само из напред речених разлога, већ и зато што би стално било неопходно ратовати ради одбране отаџбине... Како би, дакле, ово мировно учење, које не допушта ни узвраћање непријатељима, могло да завлада да у време Исусовог доласка прилике у васељени нису за стално постале спокојне?

На исти начин размишљао је Мелитон Сардски још у другом веку, а са христијанизацијом Римског царства у четвртом веку то ће постати једногласно гледиште патристике, и на Истоку (Јевсевије Кесаријски, Григорије Назијански, Јован Златоусти) и на Западу (Пруденције, Јероним, Августин, Орозије). Оно ће у Византији, наледници Августове империје, ући и у литургијско песништво и на тај начин бити свечано прокламовано у званични став Цркве; наиме, једна химна која је саставни део божићне службе песникиње Касије, као и једна цариградског патријарха Германа, имају за тему управо тај Богом предвиђени историјски аспект Христовог рођења

Да су Августова светска империја и општи мир Богом дане претпоставке за Христово рођење први је, заправо, изнео, у уопштеној формулацији, апостол Павле када је у Посланици Галађанима написао (4, 4): „Када је дошла пуноћа времена посла Бог Свога Сина... “ Када се добро проуче историјски оквири Христовог рођења и овоземаљског живота смисао ових речи јесте испуњење потребних религијских, шире друштвених и културних, па и политичких услова за појаву и објаву Божје Речи свим људима и за стварање универзалне религије. Те речи је и написао апостол који је као пуноправни грађанин Римске империје највише од свих хришћанских благовесника прве генерације урадио на ширењу еванђељске поруке докле год је мога да стигне путевима којима су претходно прокрстариле римске легије и тако, крећући се у обрнутом смеру од њиховог кретања, уместо благодати цивилизације донео благодат спасења у Антихију, Ефес, Солун, Атину, Коринт, Рим и на саму границу Запада, у Шпанију.

Додуше, ова одлучујућа чињеница за развој хришћанства не би била могућа да јој нису претходила три века експанзије грчке цивилизације током хеленистичког периода, дуго занемариваног од пручавалаца антике који су одбијали да баце поглед мимо класичног доба старе Хеладе. Велики историчар који ће постати откривач периода грчке светске експанзије и први који је написао њену историју, Ј. Г. Дројзен, био је мотивисан на то и са разлога свог хришћанског убеђења, јер је уочио да без покласичне еволуције хеленске културе успон хришћљанске светске религије не би био могућ. Није само стварање светског царства, које је објединило скоро све народе старог света у једну државу и пружило им мир и просперитет, било плодно тле на које је дошао Божански Сејач (испитај Матеј 13, 8), него и оно што му је претходило и погодовало, универзално прихваћена хеленистичка култура и језик преношења те културе, грчки, који су познавали махом сви становници Римског царства. Римско светско царство је било наследник светског царства Александра Великог. Римљани су најснажније развијали културну симбиозу класичне Грчке и Орјента у науци названу хеленизам којој је темељ поставио Александар, а прихватили су и развијали Сиријци, Египћани па и Јевреји. Христове речи еванђелисти нису случајно забележили на грчком језику. То је у Христово и њихово време већ три века био међународни језик трговине, дипломатије и свакодневне комуникације и језик образованих људи који су читали класичну грчку литературу, обавезну лектиру сваког ондашњег културног човека. Није ни чудо да је најобразованији апостол, Павле, по сведочењу Дела апостолских (17, 28), проповедајући еванђељске истине на атинском Аеропагу, на коме су пре њега беседили толики филозофи, цитирао паганске грчке песнике и мислиоце Арата и Клеанта – толика је била снага културне инерције времена. Велики хелениста У. Фон Виламовиц је рекао да је апостол Павле довршио мисију Александра Великог – мислећи да већ обједињен, политички и културно, свет још једино није био обједињен религијски, а то ће учинити управо хришћанство.

Религијска преграда која је делила Христа и Његово учење од државе чији је поданик био – јер сви људи су тада, осим Јевреја, били незнабошци-идолопоклоници – није остала непремостива јер су се на плану религије, као и на плану политике и културе, стекли потребни услови за Христово рођење. Уствари, пагански грчко-римски свет је и сам ишао у сусрет Спаситељу. Првобитна антропоморфна божанства и обоготворени хероји, добри или и зли богови који показују своју вољу људима по ванредним природним појавама и друга основна обележја политеистичке религије су у поодмакло античко доба била широко сматрана за сасвим преживела и многи се више нису задовољавали низом митова од којих је била исткана многобожачка религија. И док обичан народ своја схватања у религији мења тако што све више своди традиционалне богове који су персонификације природних сила на једно врховно божанство које је персонификација Сунца, извора живота, услед чега настају такозвани соларни култови, образованији кругови античког друштва почињу да траже накнаду за веру у философији. Јавља се неколико смерова у тој философској религиозности. Једни пристају уз Сократа и Платона који су учили да поред материјалног постоји и духовни свет и да је човекова душа бесмртна, штавише да јој се након растанка са телом суди за живот који је провела у телу, те да је стога човеку дужност да тежи врлини која се схвата као добро, истина и правда. Пуно присталица стиче стоицизам. То је мешавина фатализма, пантеизма и материјализма: неминовна судбина управља свиме и пред њом треба сагнути главу, Бог све прожима и обухвата, душа је део тог свеприсутног божанства, а највећа вредност за човека је врлина која се показује у презирању спољашњих добара и сузбијању злих склоности и афеката. Многу су, међутим, скептици и одбацују смисао трагања за истином о Богу задовољавајући се или само бављењем етичким питањима или, као следбеници философа Епикура, који одбацујући утицај божанства на свет након смрти тражи смисао живота и срећу у уживањима, а умереност проповедају само да би могли дуже да уживају.

Живи израз своје слабости налазила је незнабожачка религија у јавном и приватном животу. Док је основ сваког друштва, породични живот, у старо време у Риму био светиња, већ након Другог пунског рата почело је навелико развођење бракова да би у Августово доба „људи мењали жене као одело“. Велика већина људи живела је у ропству. Робови нису ни сматрани људима већ оруђима која говоре (како се изразио прецизни Аристотел) и предметом трговине. Хумана осећања су убијана у народу гладијаторским борбама на смрт људи међу собом и са животињама. Док су имућнији живели само за ужитак, девиза пролетеријата је постала „хлеба и игара“. По Царству се постепено шире и различити орјентални култови који нуде вечно спасење кроз мистерије, односно мистично сједињење с божанством (као што су египатски Изида и Озирис, фригијски Кибела и Атиса и персијски Митра), али они су често аморалног карактера и само још више поткопавају већ нарушене моралне вредности.

Немоћ паганских религија као и пропаст морала буди код племенитијих духова тежњу за избављењем. Већ је Платон био схватио да ваља чекати Бога и Богом надахнутог човека који ће научити људе како им ваља живети. Он је на неки начин предвидео и да ће та божанска мисија бити скопчана са жртвом кад је рекао да ће правичан човек бити бичеван, мучен, бачен у тамницу и после свих мука још и разапет (Држава 362). А само тридесетак година пред Христово рођење римски национални песник Вергилије (70-19. година пре Христа) у својој Четвртој еклоги (Четвртој буколској песми) политички оптимизам карактеристичан за песништво Августовог доба помера у козмички оптимизам – наговештава рођење божанског детета којим ће доћи до повратака такозваног златног доба за човечанство:

    Дође што књиге из Куме прорекоше – последње време –

    Векови почињу изнова велико низање своје;

    Управо враћа се Девица, враћа се Сатурна царство,

    И са небеских висина силази нараштај нови... (4-7)

Према астролошким прорачунима стоичких философа, а у складу са орфичко-питагорејском мистиком, требало је да баш у то време отпочне нова „велика година“ или „велики низ столећа“, односно након много векова (хиљаду или десет хиљада година) завршен је још један ток небеских тела и консталација на небу је иста као некад давно када је владар Италије био Сатурн. Када дође до испуњења овога времена све се изнова рађа. То је време, дакле, истовремено и крај и почетак. Карактеристично је да се ово схватање, исто као и код апостола Павла (у горе наведеним речима из Галатима 4, 4), изражава речју „пуноћа“ (грчки πληρςωμα) када говори о одређеном протоку времена које се овде назива век (αιων). А Вергилијево ново покољење са неба је, по мишљењу једног од испитивача, Е. Нордена, опет у вези са речима апостола Павла (Прва Коринћанима 15, 47): „Први је човек од земље, земљанин, а други човек је Господ са неба. Какав је земљани такви су и земљани, какав је небески такви су и небески.“

У Вергилијевим речима има много нејасности и није сигурно који су све утицаји у њима присутни, а они који су преознатљиви немају међу собом додирних тачака (Хомерова и Хесиодова митска домишљања и питагорејске и стоичке философско-математичке конструкције) или се чак међусобно искључују. (Осим тога, много се, још у време самог песника, спекулисало са њиховом конкретном политичком позадином.) Нарочито је упадљиво да су неке слике у Четвртој еклоги скоро идентичне са сликама у месијанским местима у Старом завету, пре свега у Књизи пророка Исаије:

    Дечко ће имати живот бога...

    Светом што мир је добио владаће очевом силом. (15, 17)

(Испитај Исаија 9, 6 и даље: „Дете нам се роди... Име му је... господар мира, отац будућег века... Велика је власт његова и у миру његовом нема краја.“)

    Говеда лавова великих више се плашити неће...

    Нестаће змија... (22; 24)

(Испитај Исаија 11, 6 и даље: „Лав и бик заједно ће боравити... Нејако детенце увлачиће руку у рупу змијину... “)

    ... нестаће варавог отровног биља...

    Румени висиће гроздови с грана дивљег жбуња,

    Тврди ће храст у обиљу медом капати росним (24; 29-30)

(Испитај Исаија 55, 13: „Уместо трња рашће чемпрес, а уместо коприва мирта.“)

Многи умни хришћани, укључујући и велике апологете (Лактанције) и теологе (Августин), видели су у Вергилијевој Четвртој еклоги паганско пророштво Христовом доласку. Том схватању погодовало је и што је она снажно утицала на цара Константина да донесе своју епохалну одлуку којом је дао слободу хришћанима у Римском царству. По његовом налогу ова песма је преведена на грчки језик како би сви нехришћански становници Империје могли да упознају ово паганско пророчанство о хришћанском Месији. (Вергилију пак овакво тумачење његове Четврте еклоге у круговима западноевропских интелекуалаца средњег века дало је јединствено место међу античким ауторима, што је највиши интелекуални и уметнички израз нашло у Дантеовој Божанској комедији.)

Премда је стара философија садржала многе заблуде, у њој је било и много истина којима се утирао пут хришћанској науци, нарочито Платонов монотеизам и хумана и козмополитска етика присталица стоицизма Сенеке, Епиктета и других. Сточари су имали и неке магловите представе о божанском Логосу преко кога је створен свет. Стога је почетком трећег века учени старохришћански мислилац Климент Александријски, и сам обраћеник са философије на хришћанство, мога с правом рећи да је философија била Хеленима (то јест паганима) путовођа ка Христу (Шаренице 1, 29, 1) као што је то, по речима апостола Павла (Галатима 3, 24), био и Јеврејима Закон, да је она нека врста Старог завета за пагане. А по мишљењу једног од најоригиналнијих модерних промишљалаца историје (и хришћанина по убеђењу) А. Тајнобија, хеленистичка философска религиозност је свету у коме се Христос родио и коме се обратио учинила схватљивим и прихватљивим и „једину новину од стварања света“, оваплоћеног Бога, Богочовека.

Осим „виших“ умовања религиозно настројене философске елите и у народним слојевима грчко-римског света је било широко раширено мишљење да ће очекивани спас од пропасти, повратак среће и правде, доћи са Истока – по оној старој латинској крилатици „ex Oriente lux“ – штавише из јеврејске земље. Израз и потпора тих идеја била су такозвана сибилска пророчанства. Сибиле су биле паганске пророчице од којих је у Риму била нарочито цењена сибила из Куме у јужној Италији чије је прорицање споменуто у наведеним Вергилијевим стиховима. По целом античком свету кружили су текстови пророчанстава који су приписивани накој од сибила, а у њима је било и много месијанских најава по идејама и тону сличних Вергилијевој Четвртој еклоги. Сибилска пророчанства су плод прожимања јеврејства и грчко-римског паганства услед историјских околности, које су, уз већ споменуте, предодредиле испуњење Христове мисије на земљи. Мада су и сами више пута падали у идеопоклонство, Јевреји су незнабожачким народима сведочили веру у једнога Бога и подржавали им очекивање будућег Спаситеља. Томе је погодовало што су се Јевреји били раширили по читавом простору Медитерана. Још пре Александра Великог и епохалних промена које је он унео на простор Блиског истока, а нарочито после тога, Јевреју су, ради лакшег живота, напуштали Палестину  и стварали своје заједнице на широким просторима од египатске Александрије, где их је било милион (тако да је историчар Т. Момзен  рекао да је Александрија била подједанко јеврејски и грчки град), преко Сирије, Кипра, Мале Азије, Грчке, Македоније, а касније и Рима и Италије, Картагине, и све до Галије и Шпаније. Где год би дошли они су подизали синагоге у којима су се сатајали на молитву и читање Светог писма. Тако се и незнабошцима давала прилика да упознају веру у једнога правог Бога и пророштва о Месији, па је било оних који су прихватали јеврејску религију (такозвани прозелити – „дошљаци“). У томе је од великог значаја био превод Старог завета на грчки, такозвана Септуагинта, настао у Александрији, центру хеленистичке учености, у трећем веку пре Христа када су тамошњи многобројни Јевреји били већ заборавили свој матерњи језик служећи се грчким. Штавише, када су први грчки философи дошли у додир са јеврејском религијом, управо у Александрији, у трећем веку пре Христа (као Хакатеј из Абдере, Мегастен и Теофрастов ученик Клеарх из Сола) њихова заједничка констатација је била да су Јевреји „философски народ“. Уостало, тешко да би и Септуагинта икада настала да међу александријским учењацима није било очекивања да ће у љубоморно чуваним јеврејским светим књигама наћи оно што су иначе, не без респекта, називали „варварска филозофија“.

Осим тога, у дијаспори су и сами Јевреји успевали да премосте религијски јаз између себе и пагана не само прихватајући многе паганске спољашње културне навике, него и нека хеленистичка философска схватања и везивали их за библијске истине, али остајући доследни својој вери. Та интелектуална симбиоза се може уочити и у једној од најмлађих књига Старог завета, такође насталој у александријској јеврејској заједници, такозваној Мудрости Соломоновој. Док аутор овог текста само местимично позајмљује појмове и изразе из хеленистичке мисли коју очигледно врло добро познаје, највећи јеврејски интелектуалац из дијаспоре, Филон из Александрије, Христов старији савременик, успео је да систематски изрази библијску теологију на начин и средствима грчке философије. Он је био врло побожан Јеврејин који је изнад свега стављао Богом надахнуто јеврејско духовно наслеђе, али је био и ученик већ поменутих утицајних грчких школа мишљења (платонизма и стоицизма). Оне су му само помагале да старозаветну теологију доведе сасвим на праг Новог завета, нарочито у његовој визији улоге божанског Логоса. А као грађанин једног великог културног центра какав је била Александрија, Филон је био заинтересован и за театар, спорт и друге хеленистичке јавне игре.

И сама Палестина је била изложена свим овим хеленистичким утицајима, мада је ту отпор био велики, нарочито у случајевима када су страни господари хтели да на силу одвоје Јевреје од њихове отачке религије и традиције. Они су ради тога више пута давали и велике жртве као што је то било за време великог устанка браће Макабејаца (Макавеја) против присилне хеленизације од стране сиријских господара у другом веку пре Христа. У последњем столећу пре Христа један део јеврејског народа се настанио на северу, у Галилеји, где су услед непрестаног контакта с трговачким караванима попримили више козмополитски менталитет па постали и мање строги у држању јеврејских верских прописа и попустљивији према странцима многобошцима. Своје детињство и младост Исус Христос је провео управо ту, у Галилеји, у Назарету. Зато су Га, како сведоче више пута еванђеља, Јевреји из Јудеје и звали Галилејац. Примећено је да је реч „лицемер“, коју је Христос често користио, забележена у еванђељима на грчком υποκριτης, метафора из грчке позоришне терминологије. Исус је говорио арамејски, али с правом се може претпоставити да се у својој родној Галилеји, у којој се поред арамејског и јеврејског, као и свуда на хеленизованом Истоку, употребљавао грчки, и Он служио њиме. Томе у прилог говоре и Христови разговори забележени у еванђељима који су морали бити вођени на грчком: са римским капетаном (Матеј 8, 5-13), са Сирофеничанком (Марко 7, 26), са Пилатом Јован 18, 33 и даље). Одакле Христу једна грчка позоришна метафора постаје јасно ако се има у виду да се само „сат хода“ од Назарета налазио велики хеленистички град Сефорис, са базиликом, термама, великим позориштем. Иако еванђеља не спомињу никакву Христову делатност у овом граду можемо слободно претпоставити да су Он и Његова породица имали прилику да више пута посете то место. Јофиф Обручник је у том значајном центру могао наћи посла са својим дрводељским занатом јер су управо у то време у овом граду извођени обимни грађевински радови. У сваком случају, та урбанија глилејска средина ставља Христову личност у козмополитски хеленистички контекст, уједно нам дајући могућност да у овом прегледу историјских прилика у врме Христовог рођења повежемо примарно јеврејско-палестински иторијски контекст са ширим светским.

Од око педесет пет милиона становника Римског царства у време Христовог рођења, Јевреја је било око четири до пет милиона. „Чисти“ Јевреји су настањивали Јудеју, јужни део Палестине, са средиштем верског живота, Јерусалимом и великим Храмом у њему који је првобитно подигао Соломон, а срушили га Вавилонци, па је после изнова сазидан. Између Јудеје и Галилеје у којој су Јевреји били измешани са незнабошцима простире се Самарија, расколничка земља у којој је живео народ кога махом сачињавају колони досељени из удаљених покрајина Римске државе и које Јевреји, иако су прихватили њихову веру и доследно се држали старозаветних прописа, нису признавали за своје. Самарјани су зато себи подигли друго светилиште на брду Герзиму. Христос је напротив узео Самарјанина за пример милосрђа, а на питање жене Самарјанке где се треба молити Богу, у Јерусалиму или на Герзиму, одговорио да ће се убудуће сви молити Богу у духу и истини (Јован 4, 24).

У време Христовог рођења Римљани владају палестинским областима већ четрдесет година. Римској политици, спровођеној у свим провинцијама Царства, одговарало је да врховна власт буде у рукама Римљана, а у осталом да се не мења постојеће политичко и правно стање. Отуда је у Палестини јеврејска држава остала под влашћу Ирода. Њега спомиње Еванђеље по Матеју када говори о времену Христовог рођења кога, како смо већ нагласили, смешта у јеврејско-палестински историјски оквир: (2, 1): „Када се Исус родио у Витлејему, у Јудеји, у време краља Ирода...“ Пошто затим опише како је Христова земаљска породица морала да бежи у Египат због наредбе да сва деца од две године наниже буду побијена, коју је краљ Ирод издао када је сазнао да се родио Христос јер је мислио да ће због тога изгубити власт, Матеј указује на повратак Исуса, Марије и Јосифа из Египта након скоре Иродове смрти. Заиста, Ирод је умро 4. године пре наше ере, дакле неке две до три године после Христовог рођења.

Тројица владара по имену Ирод спомињу се у Новом завету. Овај опаки владар који се спомиње као јудејски краљ за време Христовог рођења прецизније се назива Ирод Велики. Он се постепено учврстио на власти и проширио своју државу. Почео је као један од двојице синова-наследника свога оца Антипатера који се у борби против отимача законите власти династије Хазмонеја (који су до тада владали Палестином више од века) приклонио Римљанима и добио од Јулија Цезара управу над својом јеврејском земљом, а својим синовима поделио власт, при чему је Ирод добио управу над Галилејом. Вешто користећи грешке својих конкурената и приклањајући се увек победничкој страни у току римских грађанских ратова (Цазару, Антонију и најзад Августу) Ирод се учврстио као једини владар над читавом Палестином. Био је притворица и безобзиран, али и смео када треба доносити брза решења и одлучно делати. Противнике своје владавине и свакога ко би му се супроставио Ирод је уклањао, не осврћући се на пријатељство и родбинске везе. Тако је уклонио свога зета, супругу, њене синове из претходног брака, најзад сопственог прворођеног сина и наследника. Забележено је да је Август (који иначе није много волео Јевреје) једном у шали рекао да би пре пристао да код Ирода буде свиња него син – јер Ирод, као Јеврејин, не једе, па према томе и не убија свиње, али убија синове. Са овом сликом Ирода сасвим се слаже еванђељски податак о његовом наређењу да се побију витлејемска деца (Матеј 2, 6). Према паганском становништву своје државе Ирод се поставио као пријатељ и у градовима које су они настањивали неговао је грађевинску делатност. На месту разрушеног града Самарије саградио је нови град који је у част Августа назвао Севастија (Грчка реч Σεωαστις одговара латинској Augustus), а на мору је подигао велики лучки град који је, опет у част цареву, назвао Кесарија. Још је подигао у Јерусалиму високу кулу названу Антонија из које је могао да надзире збивања у граду, на западној обали Мртвог мора неосвојиву тврђаву Масада, а у Јерихону замак за своју зимску резиденцију. Јевреји су били запрепашћени што јудејски краљ показује наклоност према незнабошцима. Међутим, он се старао да придобије подједнако и Јевреје показујући се као прави Јеврејин. Тако је проширио и украсио јерусалимски Храм. Помагао је и Јевреје у дијаспори. Али ипак је остао омражени туђин код већине становништва.

На смрти Ирод Велики је тестаментом оставио царство тројици синова: Архелају, Ироду Антипи и Филипу. Ово решење је могло да постане пуноважно тек када га потврди Рим. Август је углавном поступио по Иродовој жељи, иако су му Јрусалимљани послали делегацију са молбом да уместо Иродоваца васпостави управу Синедриона, скупштине јеврејских свештеничких и народних првака. Ирод Антипа и Филип су добили титуле тетрарха (то јест малих кнезова) и управу над северним областима, Галилејом, Перејом и Трансјорданијом, а Ахелај је именован етнархом (а не краљем као што је желео Ирод) и добио власт над главним и већим делом земље (Јудеја са Јерусалимом, Самарија и Идумеја). За народ те титуле природно нису ништа значиле па у еванђељима налазимо за сву тројицу назив краљ (односно цар у старијим преводима). Ахелај је постао озлоглашен по суровој владавини. То спомиње и еванђелиста Матеј када говорећи о повратку свете породице из египатског избеглишта након Иродове смрти објашњава зашто се Јосиф одлучио за настањивање у Галилеји (2, 22): „али када чу да у Јудеји влада Архелај на месту свога оца Ирода побоја се да иде онамо... “ Управо због тиранског начина владања, а на поновну молбу Августу народног изасланства, Архалај је убрзо уклоњен са власти 6. године после Христа, а његова територија је стављена под управу римског царског намесника. Отуда су у Христово време Галилејом у којој је живео и осталим северним областима владали јеврејски кнезови, а Јудејом и Самаријом римски гувернер чија је резденција била у Кесарији. Постављањем свога административно-војног управитеља Римљани нису довели у питање традиционалне функције свештенства и Синедриона. Таква сложена политичка слика Палестине Христовог времена се види из дуге формулације којом еванђелиста Лука датира време почетка проповеди Христовог Претече Јована (3, 1).

Још сложеније од политичког било је духовно стање у Палестини у време Христовог рођења. Религиозно стање Јевреја у то време карактерише издељеност на различите фракције које су живеле у жестоком непријатељству: фарисеје, садукеје и есене. Прве две се често спомињу у Новом завету. Фарисеји („одвојени“) испрва су били здушни поборници строгог држања законских прописа, али се касније губе само у спољашњости и ситницама. Поред Светог писма извор вере им је и отачко предање. Противници су грчке образованости и римске власти. Будући да је живот многих фарисеја био тек на око добар, Христос ће их често прекоревати и називати их лицемерима, окреченим гробовима и слично јер нису знали за чистоту срца, већ само за спољашњу, ритуалну чистоћу, а уместо настојања за потпуним и неодвојивим предавањем Богу, самозадовољно су истицали да дају Богу десетак од свега. С друге стране, фарисејима је било недопустиво кршење побожности то што се Исус (који је у многим стварима био близак њима) дружи са цариницима и грешницима, људима које су они, који су се сматрали праведнима, презирали. Садукеји (име им је по родоначелнику врховних свештеника Садоку) су били либерални мислиоци који су живели само да би уживали. За разлику од фарисеја који су били средња класа и било их је пуно, садукеје је чинила виша класа и било их је мало. Ма како различити и у сталном ривалству, фарисеји и садукеји су се једном приликом потпуно сложили – по питању Исуса из Назарета кога су као свог опасног критичара лажно оптужили римским властима као политички сумњивог и издејствовали да га оне казне смрћу на крсту. Садукеји су признавали само првих пет књига Старог завета, а за остале књиге и предања нису марили. Тако су одбацивали веровање у анђеле и демоне, у бесмртност душе, у васкрсење мртвих и у вечни суд, схватања која су се касније појавила у јеврејству. Јевреји су као и пагани имали „praeparatio evangelica“. Првобитне старозаветне представе о вечном блаженству све више су одвајане од свеопштег васкрсења мртвих и повезиване са све јаснијим уверењем да је душа бесмртна и да вечни живот наступа са смрћу сваког појединца и судом након ње који Бог врши за сваког понаособ.

Резултат тог развоја представљају наука и живот есена. Њихово име можда значи „побожни“. Они су живели у самоћи да би могли без икакве сметње спроводити своје верске назоре. По учењу су били близу фарисејима, али су одбацивали њихово тумачење Закона и Божије откривење су схватали мистички. Били су настањени у пределу око мртвог мора и проводили су живот попут монаха, а у своје редове су примали само проверене људе. Добра су им била заједничка, а нису се женили. Бавили су се различитим занатима, обрађивањем земље, лечењем и одгајањем туђе деце. На јеврејска богослужења нису ишли. У Христово време било их је око четири хиљаде. Мада се не помињу у Новом завету, њихова схватања су сродна са хришћанским, заправо представљају својврсну припрему за Христову науку. Она су постала познатија након открића њихових текстова у пећинама крај Мртвог мора средином двадесетог века (познати Кумрански рукописи). Али хришћанство није остало на обалама Мртвог мора као ова њему блиска јудејска религијска заједница, није остало само једна јеврејска секта изолована у свом ексклузивизму. Следећи речи свога Божанског Оснивача хришћанство се окренуло свету, а то значи хеленистичкој цивилизацији и њеном језику и књизи. А окренувши се ка универзалној светској цивилизацији постало је универзална светска религија.

Већина Јевреја није прихватила Христово Еванђеље, није у њему видела испуњење онога што је код Мојсија и Пророка било наговештено, јер је општа религијска клима у јеврејству на размеђу две ере била таква да је већина Јевреја само гледала на слово Закона и на спољашње вршење његових одредби, а није се освртала на његову мисао-водиљу. Јевреји су, истина је, жељно ишчекивали Месију, али нису у њему очекивали свој душевни и морални препород него само спас од своје земаљске беде, нити су могли да се издигну из свог уско националног поимања Спаситељеве мисије и увиде потребу уједињења свих људи не у једном народу већ у једној вери. Проглашавањем Новог савеза јеврејство је своје место требало да преда Цркви. Даљи опстанак Јевреја као богоизабраног народа је био у контрадикцији са хрићанском благовешћу. И како је Христос најавио јеврејским првацима пред своју осуду и муку (Матеј 24, 1 и даље; Марко 13,1; Лука 21, 5 и даље) и како су они приликом Христовог распећа и добровољно прихватили призивајући Христову крв на себе и на своју децу (Матеј 27, 259 дошло је до пропасти јеврејске државе и Светог града у Јудејском рату 66-70. године, а затим и до потпуног расула јеврејског народа након новог, неуспелог устанка почетком Хадријанове владавине. Са разарањем Светог града и Храма и буквално је престао Стари савез. Како је тек неколико месеци пре разарања јерусалимског Храма у Риму изгорео храм Јупитера Капитолског, врховног божанства римске незнабожачке државе, пропала су највећа светилишта двају тадашњих религијских система – јеврејског и паганског. Као да је у томе била нека посебна симболика, јер се управо тада, из пепела тих паганских и јеврејских рушевина, попут птице Феникса, издигла Христова Црква.

Из књиге: Хришћанство и античко наслеђе

Београд 2010.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1927&Itemid=1

[Guest]

БЛАГОДАТ БОЖИЈА НЕМОЋИ ЉУДСКЕ НАДОПУЊУЈЕ

У понедељак 3. јануара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому, уз саслуживање о. Зорана Крстића ректора богословије, старешине овог светог храма о. Рајка Стефановића, о. Бранислава Матића и о. Драгана Поповића.

У својој беседи владика Јован говорио је о томе да циљ Цркве није етичко или друштвено побољшање људи, већ предавање људима обновитељске благодати Божије. Предајући пак ову благодат, она не побољшава површински, већ реално преображава онога ко њу прихвата и њоме живи. Тако Црква постаје со и светлост свету, која даје укус људском животу и отвара му истинске перспективе.

Но, да би се остварило дело Цркве у свету, пoтребна је и сарадња човека. Ово значи да сви чланови Цркве Христове, односно сви они, који су крштени у име Његово и који су светом тајном божанске Евхaристије постали чланови Његовог тела, имају једну веома високу одговорност и послање у свету: они су позвани да својим делима и речима сведоче своју веру. Сви чланови Цркве су позвани, како пише и апостол Павле, да буду “посланица Христова”, коју сваки човек може да чита (2 Кор. 3, 2-3). Само тако људи могу да окусе присуство Царства Божијег у свету и да унапред кушају од радости, мира и слободе. Коју оно пружа њиховим срцима.

Обзиром да смо већ у претпразништву Христовог рођења нека ове речи које данас чусмо буду додатни подстрек и смерница ка Путу Кога је вољан да следи сваки православни хришћанин.

Јереј Немања Младеновић

фотографије и беседа:

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1928&Itemid=1