Епархија шумадијска

[Зоран]

АМЕРИЧКА АМБАСАДОРКА МЕРИ ВОРЛИК ПОСЕТИЛА ЕПАРХИЈУ ШУМАДИЈСКУ 

У четвртак 26. августа, амбасадорка Сједињених Америчких Држава у Београду, Мери Ворлик, посетила је Крагујевац и Епархију Шумадијску. Уваженог госта дочекао је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован пожелевши јој искрену добродошлицу. Након пријема, амбасадорка је посетила Епархијски радио Златоусти и Богословију Свети Јован Златоусти.

Том приликом Њена екселенција амбасадор Мери Ворлик је упутила речи захвалности на топлој добродошлици. У знак боље сарадње између Сједињених Америчких Држава и Србије Преосвећени Владика Јован је амбасадорки поклонио икону Пресвете Богородице, са жељом да молитве Пресвете Богомајке буду на помоћ и америчком и српском народу.

Посета високих гостију завршена је свечаном трпезом коју је приредио Епископ Јован.

јереј Срећко Зечевић

[Зоран]

РУКОПОЛОЖЕЊЕ У СТАРОЈ МИЛОШЕВОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

У четвртак 02. септембра 2010. године када наша Света Црква слави Светога пророка Самуила, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу, на којој је у чин презвитера рукоположио ђакона јагодинске Цркве Светих апостола Петра и Павла Далибора Сентића. Владики су на Литургији саслуживали старешина Старе Цркве у Крагујевцу протојереј Милић Марковић, старешина Цркве Светих апостола Петра и Павла Небојша Младеновић, јереји Владимир Ћировић и Миломир Тодоровић.

У своме обраћању новорукоположеноме, Владика је очински замолио оца Далибора да благодат коју је примио током рукоположења остане на њему до краја његовог живота.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Старој цркви у Крагујевцу

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Septembar2010/staracrkva02092010.wma

„Данас ти дете моје Црква даје оно што се даје само изабранима и призванима за Службу Божију која је већа и од царске. Нека ти овај дан буде твоја Педесетница, дан испуњен Духом Светим. Знај да је Дух Свети сишао на апостоле и остао на онима који су живели Христом. Зато дозволи да благодат Духа Светога пламти у теби и сагори све твоје недостатке“, биле су речи Владике упућене новорукоположеноме оцу Далибору'', који ће с благословом Владике Јована бити парох у селу Рибаре надомак Јагодине, у архијерејском намесништву беличком.

ђакон Мирослав Василијевић

[Зоран]

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У КЛОКИ

Петнаесте недеље по Духовима, на дан свештеномученика Иринеја, Епископа Лионског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Клоки и освештао темеље новог конака.

По освештењу конака и узидања темељне повеље, Литургија је почела у 8,30. Саслуживало је опленачко свештенство са својим намесником протојерејем-ставрофором Миладином Михаиловићем и протојерејем-ставрофором, намесником младеновачким Драгољубом Ракићем, који је опслуживао ову парохију пре 42 године.

По прочитаном Јеванђељу Епископ је поздравио верни народ. У беседи Епископ је нагласио да је наш Бог, Бог живота. Затим је говорио о начину постојања Божијег, а то је Љубав, и потом, у контексту прочитаног Јеванђеља, говорио о љубави према Богу и људима.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Клоки

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Septembar2010/kloka05092010.wma

По завршеној Литургији, на којој је заједничкој Чаши и Хлебу приступио велики број причасника, уследило је послужење у парохијском дому и трпеза љубави коју је припремио јереј клокачки Дејан Динић са својим парохијанима.

јереј Никола Симић

[Зоран]

ПРИЗИВ СВЕТОГ ДУХА ЗА УСПЕШАН ПОЧЕТАК НОВЕ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ – ЈАГОДИНА

 

„Кажем вам, ако не будете као деца нећете ући у Царство Божије“

По благослову Његовог Преосвештенста Епископа Шумадијског Г. Јована у среду 8. септембра на празник Св. мученика Адријана и Наталије у храму Светих апостола Петра и Павла, координатор за веронауку намесништва беличког Епархије шумадијске јереј Миломир Тодоровић, заједно са јагодинским вероучитељима одслужо је молебан за успешан почетак нове школске године. Молебану је присуствовао велики број ђака млађег и старијег школског узраста из градских школа.

Пре почетка молебана када су се окупили у храму, ђаци предвођени својим веручитељима и учитељима отпевали су „химну Светом Сави“ и тиме пре свега молили за благослов највећег српског просветитеља и учитеља Светитеља Саву подсећајући да су они ти који настављају његово дело. Током молебана су сви активно учествовали одговарајући на јектеније тако да је храм заиста изображавао и сведочио радост Небеског Царства. На крају су сва деца целивајући Часни Крст добила свеће да их запале за здравље и спасење свих оних које воле, а били су и почашћени бомбонама, које је прирпремило свештенство храма .

Овај духовни догађај био је свесрдно подржан и од школских управа јагодинских школа јер су на молебану учествоваола и деца која не похађају верску наставу, чиме се још једном показало да наша Мајка Црква брине за спасење свих и да је она заиста „једна, света, саборна и апостолска“.

Борис Милосављевић, вероучитељ[/size]

[Зоран]

УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ ПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ ДУГОГОДИШЊИ ПАРОХ ЈАГОДИНСКИ 

После дуге и тешке болести у петак, 10. септембра, у болници у Јагодини упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Драгољуб Јовановић, дугогодишњи парох II јагодински при храму Светих апостола Петра и Павла.

Опело је у суботу, 11. септембра у 16 часова, у препуном храму Св. ап Петра и Павла, служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење двадесет двојице свештеника и тројице ђакона.

У својој беседи Владика је говорио о својим сусретима са протом Драгољубом који су увек били срдачни и пуни љубави . Прота је често наглашавао да за њега постоје два пута и то, пут у Цркву којој је свесрдно цео живот служио, и у њу долазио на сваку службу све док је његово здравље то дозвољавало, а други пут је пут у парохију. Само прота зна све тајне својих парохијана који су му се исповедали, поверавали и које је водио до Бога у тешким временима за Цркву. Та времена су нарочито била тешка када се он уписивао у Богословију и када је не тако ретко био у животној опасности. Међутим, његово усмерење је увек било према Васкрслом Христу, кога је увек исповедао, а као потврда његове вере је и његов син Срђан кога је дао у Богословију, и који је данас свештеник. Захваљујући тој вери дуго година је носио крст болести, који се последње године још више увећао изненадним упокојењем његовог најмлађег сина Млађана.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Septembar2010/sahranajagodina11092010.wma

Иначе, прота Драгољуб је рођен 1935. године у селу Брзан код Баточине. После основне школе у Брзану, три године Гимназије у Лапову уписао је Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену, коју је завршио 1953. године. За ђакона и свештеника је рукоположен 1954. год. у Крагујевцу од тадашњег Епископа шумадијског Валеријана. Службовао је у селима: Кијеву, Доњим Комарицама, Рибару , Кончареву, Ракитову све до 1978. год. када је постављен за пароха II јагодинског, где је боравио све до пензионисања 1996. године. Оно што је важно напоменути је да је прота својим парохијским радом и делањем оставио дубок траг у Јагодини. Увек је био спреман за службу, био је врстан проповедник, старао се за изградњу нових храмова. Био је љубитељ књиге и стално се код млађих свештеника распитивао о новим књигама и са њима коментарисао о актуелним темама. Зачетник је духовне трибине у Јагодини у оквиру које су гостовали скоро сви познати теолози и предавачи у Српској Православној Цркви. Основао је Коло српских сестара у Јагодини које и данас постоји . Био је дугогодишњи дописник локалног недељника Нови пут, а и познате су његове колумне о разним темама које оптерећују свакидашњи живот човека.

Нека му је вечан спомен и нека свемилостив Господ настани блаженоупокојеног протојереја-ставрофора Драгољуба у Царству Небеском.

јереј Миломир Тодоровић

[Зоран]

ВЛАДИКА ЈОВАН ОСВЕТИО ШКОЛУ СВЕТИ САВА У МЛАДЕНОВЦУ 

На позив колектива основне школе Свети Сава у Младеновцу, у уторак 14. септембра 2010. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован извршио је освећење школе која једина у младеновачкој општини носи име нашег првог Архиепископа и великог просветитеља.

Директорка школе Татјана Маричић, просветни радници, ученици, челници општинске власти и свештенство дочекали су Епископа Јована са великом радошћу. По старом српском обичају ђаци у народним ношњама Епископа шумадијског су дочекали хлебом и сољу. Владика Јован је при доласку изразио велико задовољство што долази баш у школу која носи име нашег великог светитеља.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Младеновцу

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Septembar2010/mladenovac14092010.wma

После чина освећења, Епископ Јован је у својој беседи позвао ученике да знање које овде стичу удруже са љубављу, јер ако љубави немамо онда нам знање неће много помоћи. "Ако се заиста будемо угледали на Светог Саву, никада нећемо ићи погнуте главе, нити ћемо имати потребу да се за било шта у животу кајемо и да се стидимо",поручио је Епископ шумадијски.

На крају овог значајног догађаја, ученици  школе извели су пригодан културно – уметнички програм, у којем се поред извођења Светосавске химне и фолклорних игара, говорило и  о историјату школе, која с правом носи име највећег срспског просветитеља.

ђакон Петар Лесковац

[Зоран]

ДУХ ХИЛАНДАРА ПОДИЖЕ НАШ ДУХ У СВИМ ВРЕМЕНИМА 

Реч Његовог Преосвештенства

Епископа шумадијског Господина Јована

на отварању изложбе о обнови манастира Хиландара

у Крагујевцу 16. септембра 2010. године

Особита ми је част и велико задовољство да се одазовем молби игумана хиландарског оца Методија да у граду Крагујевцу, у коме столујем као Eпископ, да као некадашњи игуман студенички, отворим ову изложбу. А Студеница је родила Хиландар, те се братство студеничко и хиландарско увек сматрало једним братством. На самом почетку, желео бих да кажем да се значај манастира Хиландара не може сместити, описати, исказати само у неколико књига, па ни изложбама. Његово постојање, опстајање и значај су толико дубоки, високи и широки, да су за његово раумевање потребни не само прошли него и будући векови и не само прошле и будуће генерације и братства манастира, његових поклоника и пријатеља, него много више од овде споменутог. Заиста, о манастиру Хиландару је много казано, написано и испричано. Али, он остаје наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Можда можемо рећи да сви Срби, и многи други, знају о њему понешто, али усуђујем се рећи, нико не зна све. Његова биографија јесте биографија наша и наше Цркве у свету и историји. Његов дух који траје осам векова подизао је и подиже наш дух у свим временима, како прошлим, садашњим, тако и будућим. Он нас уздиже да гледамо горе одакле долази Светлост и осветљава нашу таму; он нас упућује у царство Божије што и јесте његова мисија овде на земљи; он је прво храм Божији који сабира људе жедне и гладне Речи Божије која се у њему изговара више од осам векова, па је тек онда, храм културе, архитектуре, писменост и уметности, што се такође не може и не сме никако занемарити. И зато Хиландар може да осети и доживи само онај који има ту ширину и који у смирењу и молитвеном искању тражи да му се Светиња открије и покаже. Зато они који живе у њему, који походе њега, који проучавају, граде и обнављају, треба првенстено да му приступе кроз служење, ако хоћемо да Хиландар послужи нама првенствено у спасењу нашем, а онда и његовом откривању нама.

Слушао сам од умних људи и мојих професора, слободно могу рећи заљубљеника у манастир Хиландар, али првенствено у Хиландар као наше светилиште и нашу српску светињу, да, када би, не дај Боже, нестало и задњег слова о нама и нашој историји, култури и духовности, да би на основу онога што Хиландар поседује и чува, могли у потпуности да оживимо. И Богу хвала што је тако. Зато је био разумљив наш страх, туга и жалост оне тужне ноћи, између трећег и четвртог марта 2004. године, када смо чули ту тужну вест о пожару у манастиру. Не знам да ли је могло бити равнодушне душе српске, и не само српске на ову вест. Пожар је захватио и уништио, како кажу, 55 одсто манастирских конака. Наше није да процењујемо зашто се то догодило, већ да се молимо и у границама наших могућности помогнемо да се порушено обнови. Ако има утехе у свему овоме, а наша утеха су Христос и Мајка Божија као стална игуманија хиландарска, још у томе што у пожару није страдало оно што је свето, што је Божије; није страдао храм, ризница, архив. Пожар јесте прогутао ове зграде и монаси су остали без крова над главом, што нам сведочи и ова изложба вечерас овде, као и његова обнова данас. Али, мислим да треба овде рећи, да те наше дивне монахе и трудбенике на светој земљи хиландарској није све то, рекао бих, растужило и да они због тога не очајавају, него напротив, ја мислим да их је то на неки начин духовно ојачало и учврстило у вери и зближило у један дух и појачало њихове молитве и жељу за обновом.

Ова садашња обнова је највећа после Милутинове обнове у 14. веку. О улози и значају манастира Хиландара за Српску Цркву и српски народ вечерашње време нам не дозвољава да опширније говоримо и није прилика за то. Али, у исто време не можемо а да се бар мало не подсетимо те улоге и значаја, бар спомена ради, иако знам, да ништа ново нећу рећи. А и ви, овде присутни, и више знате од мене. Зато ми опростите на овом малом подсећању. Без претеривања се може рећи да је манастир Хиландар био средиште духовног живота средњовековне Србије, а уз то и важан посредник у односима између Србије и Византије, што је од огромног значаја. Без његове посредничке улоге, не може се замислити усвајање византијске цивилизације и античког наслеђа у средњовековној Србији. Најмудрији људи Српске Цркве, књижевности и теологије прошли су кроз манастир Хиландар. Пред Византијом, Хиландар је био трајно и неотуђиво сведочанство српске легитимности, признато и утврђено у царским златопечатним документима. Са статусом византијске царске лавре, Хиландар је, слободан и богат, био најбоље дипломатско представништво Србије у Византији. У најосетљивијим питањима рата и мира, у сложеном грађењу међудржавних споразума и међусобних односа Византије и Србије, Хиландарци су у току 13. и 14. века били са обе стране позивани да буду активни тумачи одређене политике. Хиландар је давао угледне архиепископе на трону Светог Саве и они су често бивали веште дипломате у осетљивим српско-византијским односима.

У Светој Гори су многобројни манасири, али је за мене најлепши и најречитији Хиландар. Можда зато што сам се у Студеници, да кажем тако, а да не будем погрешно схваћен, с гордошћу осетио потомком оних безимених људи који су у самоћи, далеко од властожељства и славе, сматрали својим дугом да потомству оставе сећање и наук тог сећања на збивања свог времена, које дотерано по неком калупу, зовемо историјом. И на крају: нека и наш дуг према обнови Хиландара од пожара буде са оваквим сећањем, да улажући у његову обнову, ми уствари улажемо у себе саме и тако се одужујемо онима који су Хиландар обнављали кроз векове, како бисмо и ми кроз нашу и најмању лепту били, па макар и на мала врата, уведени у оне који се назваше добротворима манастира Хиландара. Ова обнова Хиландара од пожара дошла је некако у време обнове духовности и црквености српског народа од пожара комунизма. И зато ја верујем у мој народ, у његов препород, као и у потпуну обнову Хиландара. Нека Бог молитвама Пресвете Богородице и Светог Симеона и Светог Саве помогне и охрабри игумана оца Методија и његово братство да издрже у овој обнови и на монашком путу спасења.

[Crkvenjak]

Ево опет нашег оца Ивана. "Ало" је данас "избацио" нови текст:

Pop iz sela Duboka traži premeštaj

Sveštenik hoće u „grešnikovu“ crkvu!

Sveštenik Ivan Cvetković, čija je fotografija greškom objavljena u medijima umesto sveštenika za koga se sumnja da je mobilnim telefonom snimio kućni pornić, podneo je molbu za premeštaj u jagodinsku crkvu u kojoj je službovao njegov „razuzdani“ kolega pre nego što ga je vladika šumadijski Jovan raščinio.

On je zatražio da iz sela Duboka, gde je paroh crkve svetog apostola Jakova, bude premešten u glavnu jagodinsku crkvu svetog Petra i Pavla zbog problema sa meštanima, koji ga i pored očigledne zamene identiteta „osuđuju, podsmevaju mu se i prete“.

- Ljudi me gledaju ispod oka, na glas prepričavaju sve što se dogodilo. Koga ću ja posle svega da krstim u ovom selu, koga da venčam, kome da svetim vodicu. Ja sam podneo molbu i zatražio premeštaj, i to u crkvu odakle mi je s jedne strane šteta i načinjena i gde služi sveštenik protiv koga crkva vodi spor oko skandaloznog snimka. To bi bilo pošteno, jer meni mesta više u Dubokoj nema. Moja porodici živi od naroda, a narod meni više ne veruje, jer smo nažalost skloni osuđivanju bez ikakvih dokaza - kaže Cvetković za „Alo!“.

N. I.

http://info-forum.net/index.php?topic=2276.msg4693#msg4693

[Crkvenjak]

Предходни текст сам поставио овде јер нисам могао наћи већ започету тему.  mense0198626478946378946

[Зоран]

СЛАВА КАПЕЛЕ СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА МАНАСТИРА БЛАГОВЕШТЕЊА РУДНИЧКОГ 

 

На празник чуда Светог Архангела Михаила, 19. 09. 2010. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у капели манастира Благовештење уз саслуживање више свештеника и пререзао колач поводом славе манастирске капеле. Честити и побожни народ Рудничког краја заједно са пријатељима манастира из свих крајева Шумадије, дошао је да се помоли у овој великој светињи, која је током првог и другог српског устанка, почетком XIX века, играла веома важну улогу.

У својој архипастирској беседи Владика Јован је указао на значај молитве сваког хришћанина. Света Литургија је врхунац свих наших молитава. Образац молитве, како треба да се молимо, дао нам је наш Господ Исус Христос. Једино молитва која је спојена са вером може донети плода, рекао је Епископ шумадијски.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у манастиру Благовештење

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Septembar2010/blagovestenje19092010.wma

Манастир Благовештење подигнут је око 1400. године на северним обронцима планине Рудник, у клисури Благовештенске реке, шест километара западно од Страгара. Благовештење живи, уз мале прекиде, већ шест столећа. Како се манастир не помиње у сачуваним средњовековним изворима, не зна се ко је био ктитор; једино скромне димензије првобитне цркве упућују на незнатног, скромног ктитора. На време настанка упућују првобитне фреске, испод млађих слојева, које су настале на прелазу XIV у XV век.

[obi-wan]

Crni Zorane, sta ova krava radi u textu?... sHa_sarcasticlol

[Guest]

Crni Zorane, sta ova krava radi u textu?... kafica

[Зоран]

МАЛА ГОСПОЈИНА СЛАВА КАРАЂОРЂЕВЕ ЦРКВЕ У ТОПОЛИ 

Слава Карађорђеве цркве у Тополи Мала Госпојина и ове године прослављена је свечаним Литургијским сабрањем, којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије шумадијске.

Верном народу се после прочитаног Јеванђеља надахнутом беседом обратио ректор крагујевачке богословије др Зоран Крстић. Честитајући славу отац Зоран је рекао да је циљ нашег живота да се обучемо у Христа, а Пресвета Богородица је та која нам је дала Христа, како би се обукли у Њега. Суштина наше христоликости је људска доброта коју нам Господ непрестано саопштава, између осталог рекао је отац Зоран.

Беседа протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, ректора Богословије у Крагујевцу

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Septembar2010/rektortopola21092010.wma

По завршеној Светој Архијерејској Литургији уследила је литија варошицом до Општине где је пререзан славски колач,а потом је литија настављена до споменика пострадалим у Првом светском рату, где је одржан и помен.Светој Архијерејској Литургији је присуствовао г. Драган Јовановић, председник Општине Топола, са својим сарадницима, као и велики број деце из Основне школе Карађорђе и Средње школе Краљ Петар Први.

На Литургији је певао хор Опленац из Тополе, под вођством диригента Марије Ракоњац. Епископ је одликовао граматом признања господина Будимира Стаматовића из села Божурње крај Тополе, за исказану љубав и помоћ према Цркви.

Цркву у Тополи као своју задужбину подигао је Карађорђе 1811. године. После 1813. године Турци су порушили и опљачкали читав Карађорђев град. Сличну судбину доживела је и Карађорђева црква. Народ је убрзо потом цркву обновио. После трагичне смрти у Радовањском Лугу, 1817. године, Карађорђе је на месту погибије и сахрањен. Тек 1819. године на иницијативу књегиње Љубице, Карађорђево тело је пренето у Тополу и сахрањено у гробницу његове цркве. Данас се посмртни остаци великог Вожда налазе у цркви на Опленцу.

ђакон Остоја Пешић

[Зоран]

Crni Zorane, sta ova krava radi u textu?... 0110_hahaha

Не могу да је истерам ту се заглавила али како ја то не знам?  89898989898989

[Зоран]

ПРОСЛАВА 200 ГОДИНА ОД БОЈА НА ВАРВАРИНСКОМ ПОЉУ 

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је 23. септембра 2010. године, Свету Архијерејску Литургију поводом обележавања 200 година од боја на Варваринском пољу, у Првом српском устанку, у спомен комплексу у Варварину. Овај јубилеј посвећен је успомени на надљудско јунаштво српских и руских војника који су на варваринском пољу поразили три пута бројнију турску војску.

Варваринска битка спада у најзначајније битке у Првом српском устанку јер је том победом Србија значајно повратила изгубљене територије и стабилизовала опште стање. Српским снагама командовао је Хајдук Вељко Петровић (у историји и народном предању познатији као Хајдук Вељко), а руским генерал гроф Орурк, који је као школовани стратег руководио целим током битке и вешто храбрио устанике да се супротставе многобројнијој турској војсци.

Дана 23. септембра. 1810. године дошло је до одлучујуће битке после које је поражени турски војсковођа Хуршид-паша напустио Србију са остатком своје војске. Не смемо заборавити велика дела која су наши преци учинили, не смемо заборавити њихово јунаштво и жртву, поручио је Епископ шумадијски. Њихова дела треба да нас стално подсећају на то ко смо и шта смо, а Српски народ је као ниједан други народ страдао и страда, рекао је Преосвећени Владика Јован у својој беседи, који је са свештенством Шумадијске епархије одслужио и парастос пострадалим српским и руским војницима.

Свечана прослава у организацији Владе Републике Србије почела је у 12 часова свечаним интонирањем химне и откривањем споменика пострадалим српским војницима. Споменик су свечано открили министар одбране Драган Шутановац и председник општине Варварин Зоран Миленковић. Споменик су заједнички финансирали Одбор Владе Србије за неговање традиција ослободилачких ратова и општина Варварин. На њему је уклесано: ''Славом овенчаним прецима, српским јунацима, победницима у боју на Варваринском пољу 1810. године''. У потпису је ''Српски народ''.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Варварину

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Septembar2010/varvarin23092010.wma

Министар одбране Драган Шутановац рекао да је неопходно познавати историју како ''бисмо разумели себе и време у коме живимо''. Министар је додао да је наша обавеза да чувамо светиње, али и да схватимо да савремено доба тражи другачији начин одбране отаџбине. Председник општине Варварин Зоран Миленковић је подсетио да је у боју на Варваринском пољу око 9.000 српских устаника, предвођени Карађорђем и 3.000 руских војника које је предводио генерал гроф Орурк, остварило бриљантну победу над 26.000 турских војника. Свечаности у Варварину присуствовали су и амбасадор Руске Федерације у Београду Александар Конузин, начелник Генералштаба Војске Србије Милоје Милетић, високи званичници и потомци учесника варваринске битке.

јереј Срђан Миленковић