ИНТРО

[Tanja]

Личност-јединствена креација!

Креација која има свој израз у сопственој креацији. Моја је нашла израз кроз поетику, Хришћанску поетику.

Креација, у тражењу свог савршеног израза, пробија канал, налази свој пут.

Мислила сам да је до сада све већ речено. Двадесетпрви век обилује могућностима, све је доступно, али као начин, средство да кроз лични филтер, личним печатом потврђено, буде на корист.

Ход који извире из Литургије да би се у Литургију слио. Опет и опет. И није исто. Никада није исто. МИ нисмо исти.Себе мењајући, собом мењамо, употпуњујемо и бојимо својим колоритом данашњи дан за сутрашњу зору-Зору Осмога дана.

Пробала сам да пишем и на неки други начин, обичнији, приземнији, али не иде... увек превагне потреба да слова груписана у реч-оживе реч. Да сликом пренесем своје унутрашње стање, ту радост-од јутра до вечери досегнути меру божанског раста-сваког дана, момента.... и то желим да дам, поделим, позовем.

И зато ова тема, и зато ми сада у овој теми и зато вас позивам... ИДЕМО!

Идемо заједно да као Апостол Павле тада, ми данас, сада у нашем времену, данас одамо хвалу, покажемо љубав, ону којом нас ОН воли, ону на коју нас је позвао, коју нам је заповедио да нас по њој позна.

Нек срце проговори, а мисао заћути.

Тања

[marija]

Нек срце проговори, а мисао заћути.

0110_hahaha

[Guest O.Ugrin]

Jer, mislju se trazimo a srcem se pronalazimo...

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[vlada gorski]

MOĆ SADAŠNJEG TRENUTKA

Polako mi se kroz svest promalja, moć sadašnjeg trenutka. Ne mogu osetiti postojanje tog trena, neverovatno sitnog delića vremena, čije prosto sabiranje i čini naš život. Liči na kadar u filmskoj traci u kom je sve nepokretno, a koji nikako ne možete videti u sledu jednog za drugim dok celuloidna traka prolazi ispred lampe u kino-projektoru. Liči na zrnce peska koje prolazi kroz najuži deo peščanog sata. I samo to zrnce, taj kadar, taj tren određuje naš život. Čini mi se da je sve strpano u taj trenutak. Utisci, odluke i reakcije, nekad pravilne a nekad ne.

Sam trenutak u sebi ne nosi nikakvu osobinu, kvalitet ili pripadnost. Potpuno je neutralan, sterilan. Kao nož, kojim mogu odseći parče hleba i nahraniti gladnog ili ubiti čoveka. Zavisi od mene. U svakom tom činu nož ostaje nož. Tako ako vidim kockara, narkomana, alkoholičara, pasionara i ovisnika bilo koje vrste, vidim osobu koja nesvesno želi produžiti trenutak sadašnji. Razvlačiti sadašnjost u beskonačnost, a kako je tren sadašnji nepromenljivog trajanja, to se svaki sledeći tren troši na koporanje onog prethodnog. Jer baš taj tren je onaj za koji kažemo: samo još ovaj put, samo još sada, samo još malo da osetim i uživam...

I samo taj tren sadašnji nosi u sebi naš život, satkan od kombinacije naše i Božije volje, okolnosti, moći naših... Svi ostali trenuci koji su prošli, su nepromenljiva prošlost (sem pokajanja), a oni koji će tek doći su (nama ljudima) nepoznata budućnost.

[vlada gorski]

20. Novembar 2006,

Sećanja. Probuđena zvucima pesama. Probijaju se kao vlaga kroz zidove lobanje. Donose deliće, vredno ih montirajući u celine, u slike. Jedna po jedna, munjevito se kače po zidovima. Slike noći. Jedne od mnoštva budnih noći, mesečnih ili prošaranih svetlošću uličnih svetiljki. Svejedno. Slike sobe u mraku. Slike dečaka stojeći kraj prozora zagledanog u noć. Slike drvoreda okupanog mesečinom. Drvoreda čije senke ne sadrže strah ni utvare, već čisti mrak koji obogaćuje kolorit noći. Slike poljane  posute mesečevim srebrom. Pod pegavim žuto-srebrnim diskom bude se raspoloženja. Neodređena, nezavisna, slobodna, odvode me stazama kroz drvored, ivicom šuma, preko poljana ka horizontu. I odlazim čas trkom, čas laganim hodom neumorno grabim napred, usamljeni mrav pobegavši iz mnošta organizovanih jedinki oduzete ličnosti. Raspoloženja neopisiva, poput ovih slika nikad naslikanih. Slika dečijih slikovnica iste lepote. Sitni titraji vazduha nose tonove i otkrivaju utisak sigurnosti, saznanja da ova slika noći neće povrediti, narugati se, gurnuti na marginu da bi se slobodno smestila neka grubost, glupost, plitkost sujete. Slika osmeha dečijeg lica, oslobođenog pritiska okružujuće vulgarnosti, dok trči raširenih ruku, srebrnkast kao i njegov čarobni prijatelj iznad, na noćnom nebu, praćen tananim smehom radosti padajućih iskrica...

[Tanja]

Dobro dosao Vlado Gorski i oprosti sto smo ovako ocajne domacice pa te nismo pozdravile. Lepo kazes, moc sadasnjeg trenutka trazi noz da bi konacno otplovili u sutra.

Dobro dosao