Muftija-Nikolicu Necu ti rusiti Srbiju ako ne moram

[R.Žiskar]

 

Пријепоље, 16.10.2013.

Дакле, све односе људске, братске, пријатељске, са поштовањем прихватамо. Ропство, гажење и оно што је било – сто година, НЕ ПРИХВАТАМО!Не покушавајте! Може да се мијењају владе, министри, предсједници, премијери, долазе разне партије, одлазе… Сви ће отићи и проћи. Ево видите колко надживјесмо само ових предсједника држава. Па, што се не, не, овај, не опамете да виде кад се на овај гребен који се зове Санџак и исламска заједница, ко се насади томе, па макар био Титаник, нек науче то… Много је боље са нама. Ко је год био добар са нама ишло му. Ишло му. И они предсједнци док су били добри са нама ишло им добро. Ево видите онај се јадан замјерио против нас, онај прошли предсједник државе, нема га нигдје. Тамо негдје по Америци, на привременом раду у иностранству, ради. То је тако. Што се свађамо, зашто? Зашто је пао? Зато што је хтио изневјерити. Два пута је биран захваљујући бошњачким гласовима у Санџаку, и онда је обећања која је дао – изневјерио.

Зато подсјећам актуалног предсједника, који је такође био нама у зијарет прије избора, и чим је нама дошо у зијарет одма побједио. Али исто тако дао је и нека обећања, да испуни та обећања. Не мора одједном сва. Једно по једно. Нисмо ми нервозни ни халапљиви, ал богами, мора и да испуни. Ко не испуни објећања не ваља му, падне, одмах падне, изгуби неке изборе и тако даље. И зато му је боље нека испуни своја објећања, а ми наша увијек испуњавамо. Ми наша увијек испуњавамо.

Кад је био предсједник Николић, а није био тад предсједник, сад да откријем једну ствар из тог фамозног разговора, каже у првој реченици… каже, кад сам ја изложио наше проблеме, он каже: Све може, под условом да ми не рушиш Србију. Кажем: Ако ме не натјераш – нећу ти је рушити. То је частан договор.

А ми смо двадесет година показали да смо градитељи а не рушитељи. И знају то они. Тај муфтија Зукорлић, „радикални и екстремни“ и све то што ми тамо пишу, па кад је био рат у Босни и на Косову овдје је била плинска соба. Мого сам само упаљачом, овако да урадим, да све изгори, до Чачка да изгори сва. Значи, да сам био душманин Србији, држави, српског народа, палио би кад је било запаљиво.

Према томе мени не пада напамет да се доказујем, и не пада ми напамет да се правдам! И то је њихов проблем, они би да се ја стално нешто правдам, да се ја кунем: нисам, ја сам ваш пријатељ… Ало, па доказао сам се и не пада ми више на памет. Борим се за свој народ и то ми светиња: цркло, пукло, не попуштам.

Али исто тако стално морам да понављам да се не може срећа једног народа градити на несрећи другог. То важи и за нас и за њих. И ево нека сви знају, и ви који сте овде, и они који ће чути касније: Ми, бошњаци, не желимо срећу на несрећи ни српског, ни црногорског, ни било ког другог народа. Не желимо је. И кад бисмо били у прилици, не желимо је. Јер, несрећа је харам, а нема среће на хараму, то је нама забрањено.

Али, исто тако поручујемо тим комшијама Србима и Црногорцима да престану са визијама изградње сопствене среће на несрећи бошњака. Једанаест таласа геноцида је доста. И ево после тога, мислите да ће бити срећни? Па, не могу бити срећни. Па они сви – ескадрони геноцида, па то су основне, то су темпиране бомбе српског друштва. Из тих кућа, су оне вјести из црне хронике: убио оца, убио мајку, убио жену, убио троје дјеце, убио овога… одатле то долази. Србија је земља са највећим степеном породичних, унутарпородичних убистава. То се прикрива и то се социолошки не анализира.

А вирус је и злочин. Не може злочинац да просперира. Ем су, ем су довучене, товари злата и блага опљачканог, па си нахранио своју дјецу која су сад одрасла, од тог харама. Шта од њих очекујеш – па злочинца и криминалца! Како ће завршит – као наркодилер и наркоман!

Ово истичем као лекцију, као тест свима њима и нама. И зато је отето – проклето! И зато ми не желимо да отимамо, али не дамо да нам се отима!

***

 

Да ли је све у томе шта се наглашава у тексту?