Прича о блудном сину (разговарајмо о њој)

[Guest свештеник Иван]

                                        Прича о блудном сину (Лука 15, 1:32)

1. И приближаваху се к њему сви цариници и грјешници да га чују.

2. И викаху на њега фарисеји и књижевници говорећи: овај прима грјешнике и једе с њима.

3. А он им каза причу ову говорећи:

4. Који човјек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе?

5. И нашавши дигне је на раме своје радујући се,

6. И дошавши кући сазове пријатеље и сусједе говорећи им: радујте се са мном: ја нађох своју овцу изгубљену.

7. Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једнога грјешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.

8. Или која жена имајући десет динара, ако изгуби један динар, не запали свијеће, и не помете куће, и не тражи добро док не нађе?

9. И нашавши сазове другарице и сусједе говорећи: радујте се са мном: ја нађох динар изгубљени.

10. Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијима за једнога грјешника који се каје.

11. И рече: један човјек имаше два сина,

12. И рече млађи од њих оцу: оче! дај ми дио имања што припада мени. И отац им подијели имање.

13. И потом до неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у даљну земљу; и онамо просу имање своје живјећи беспутно.

14. А кад потроши све, постаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи.

15. И отишавши приби се код једнога човјека у оној земљи; и он га посла у поље своје да чува свиње.

16. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше.

17. А кад дође к себи, рече: колико најамника у оца мојега имају хљеба и сувише, а ја умирем од глади!

18. Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! сагријеших небу и теби,

19. И већ нијесам достојан назвати се син твој: прими ме као једнога од својијех најамника

20. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и цјелива га.

21. А син му рече: оче, сагријеших небу и теби, и већ нијесам достојан назвати се син твој.

22. А отац рече слугама својијем: изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.

23. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.

24. Јер овај мој син бјеше мртав, и оживље; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити.

25. А син његов старији бијаше у пољу, и долазећи кад се приближи кући чу пјевање и подвикивање.

26. И дозвавши једнога од слугу запита: шта је то?

27. А он му рече: брат твој дође; и отац твој закла теле угојено, што га је здрава видио.

28. А он се расрди и не шћадијаше да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.

29. А он одговарајући рече оцу: ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповијести, па мени никад нијеси дао јарета да бих се провеселио са својијем друштвом;

30. А кад дође тај твој син који ти је имање просуо с курвама, заклао си му теле угојено.

31. А он му рече: сине! ти си свагда са мном, и све је моје твоје.

32. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживље; и изгубљен бјеше и нађе се.

[Лидија Миленковић]

S jedne strane,kao roditelj,identifikujem se sa ocem iz price i rasplacem,reflektujuci (hipoteticki) je u svoju porodicu.

S druge strane,identifikujem se sa sinom (i rasplacem) kad god posrnem,pa pohrlim Gospodu,potrazivsi oprostaj,utehu,nadu i ljubav,i,naravno,nasavsi ih.

Sve u svemu,ova prica me prozme kroz celokupno moje bice kad god je citam ili mislim o njoj.

[Toma]

Poistovećujem se sa starijim sinom. I on je na svoj način, bio daleko od oca.

Nije sa poverenjem uzimao od oca sve ono što je ovaj hteo i mogao da mu da.

Takav je i moj molitveni život.

Osim toga, kada se vratio njegov brat, on ocu kaže "a kad dođe ovaj tvoj sin..."

kao da mu to više nije brat. Ljutnja zaista distancira ljude jedne od drugih (kao

što ih i ljubav približava). I tu sebe nalazim - spolja gledano, 'sve je OK', ali

osećam u sebi tendenciju ka ne opraštanju.