Krstenjem otvorena vrata Carstva Bozjeg

[Volim_Sina_Bozjeg]

Razmisljam o otvorenim Dverima  Carstva Bozjeg koje je otvorio nama Krstenjem i darom pecata Svetog Duha kao Utesitelja (kvalitet i pomoc) i vecno neprekidan njegov poziv koji nece nikada zatvoriti ni za koga ta ista vrata.

 

Ja recimo mislim da se mozda mozda moze covek Spasiti Njegovom Voljom i onda ako sam taj cin svete Tajne Hristove i nije ucinjen u Crkvi.

 

No dobro ja bi voleo sad da isprobamo moju misao i da zajednicki dodjemo do Cilja.

 

Cilj je Carstvo Nebesko a pitanje moje je sledece da li covek moze da se spasi i van Crkve ali izuzetnim Bogougodnim zivotom?

 

Hristove Tajne bi onda po ovome mom izgledale kao pomoc u nalazenju jednog jedinog cilja a to je Carstvo.

 

Nemojte da me kritikujete niti da se mnome opominjete vec zapisite vasa razmisljanja i iskustva.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ako neko zna se je Sv. Marija egipcanka poslednji dan svog zivota i krstila i pricestila?

 

Bila je i ranije krstena?

[antics]

http://www.srdjanantic.blogspot.com/2013/05/blog-post_21.html

[Volim_Sina_Bozjeg]

http://www.srdjanantic.blogspot.com/2013/05/blog-post_21.html

Hvala za tekst ali ipak imam dilemu , da li covek koji nije krsten a to bude nekako i ne svojom voljom, a ziveo je Bogougodnim zivotom ima verovatnocu da ipak nekako Bozjom premudroscu udje u Carstvo Nebesko?

 

Vrlo jasno pitanje sa konkretnim odgovorom Moze? Ne moze?

 

Inace tekst ima i jasno napisane reci Hristove Ko ne jede Telo i ne pije Krv nece ziveti vecno. Da li je to dovoljno da onaj koji to ne cini a hteo bi nece uci u Carstvo?

 

Marija Egipcanka je Bozjom mudroscu ipak uspela da se pricesti ... Pa me nekako navodi da ce Bog svima koji Ga traze ipak na cudesni nacin darovati Svoje Tajne.

 

Kazem zanima me konkretno DA ili NE?

[antics]

Јудејци су веровали да Господ не делује изван Палестине. Из тог разлога пророк Јона бежи из земље, да га Бог не види како не извршава своје послушање. 

Ми, пак, верујемо да Бог делује унутар Цркве, а да ли делује и изван... то не знамо. Господ је рекао Нико ко се не роди водом и Духом неће ући у царство. Сад, да ли је то педагошки, или је баш баш тако... Ја верујем да јесте, али и да није. 

 

На пример, ја сам имао једног друга... Жика се звао. Био је малтретиран од малих ногу - од родитеља, од учитељице, од система уопште. И постао је лопов. Мажњавао је бакар и тако... није он ту нешто зарађивао, јер би то све одмах отишло на ракију. Али, Жика је био човек који је увек спреман да помогне сваком коме је то било потребно и није тражио никада ништа за узврат. Не сећам се да сам га икада видео љутог, не сећам се да сам га чуо да је било када било кога оговарао или осуђивао. И ето, како су године пролазиле (он је био нешто млађи од мене додуше) схвати он да тако више не иде, и чврсто реши да се поправи. Нађе поштен посао, суочавао се са проблемима... И погине на том послу. 

Није био крштен. Али, ја га ипак помињем у својим молитвама. Много је пропатио и много се покајао. Не знам... Кад (беше) Георгије Флоровски каже да не може да замисли рај без свог пса - како ће онда неки човек да буде изван? (осим, наравно, онога који сâм жели да буде изван)
Ако смо ми - они које волимо, ако они које волимо јесу наш идентитет, онда ће Бог и њих да уведе, јер их ми уводимо у икону Царства - Литургију. Уносим себе, уносим све што сам ја, односно све њих, који после Бога чине да сам ја - ја. 

 

Не знам, Јелисавчић је једном причао да ми нисмо арбитри Духа Светога, па да Му ми можемо забранити где ће да дуне. 

 

Другим речима - не усуђујем се да кажем да се не спасавају они који нису крштени, а склон сам ипак томе да се приклоним, иако је Божија милост неупоредиво већа било од ког греха или пропуста људског.  

 

Знам да одговор не задовољава баш, али... Тема је клизава.

[Volim_Sina_Bozjeg]

I te kako me tvoj post zadovoljava ! 

 

Negde sam ukacio kojim Duhom ispisujes pa bi dodao ja i ovu knjizevnu pricu:

 

-Svestenik grdi pijanca.

 

Pijanac: Oce ja imam zrno vere da ce Hristos doci i ispruziti svoju ruku i pozvati: Hodite i vi braco moja mala koji ste citavog zivota mislili da ste nedostojni Carstva Nebeskog.

[antics]

Не знам, неко од оних старих Отаца је имао теологумену (чини ми се Дионисије Ареопагит) где христијанизује идеју апокатастазе, па каже У последњи дан ће се и ђаво покајати. Сад... то је теологумена, што ће рећи да Црква то није прихватила. Али, с друге стране, чини ми се значајно и што није ни осудила. 

Стварно, може ли се било шта мерити са дубином бездна Божије милости? 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Не знам, неко од оних старих Отаца је имао теологумену (чини ми се Дионисије Ареопагит) где христијанизује идеју апокатаста Istineзе, па каже У последњи дан ће се и ђаво покајати. Сад... то је теологумена, што ће рећи да Црква то није прихватила. Али, с друге стране, чини ми се значајно и што није ни осудила. 

Стварно, може ли се било шта мерити са дубином бездна Божије милости? 

Milost je dao nama da je iskazujemo svetu preko svojih iskustava Istine u svoj Njegovoj premudrosti. Milost prepoznajemo.

 

Delovanjem kroz nas tek covek moze osetiti i sagledati Bozju nedokucivu sushtinu. Ne znam za djavla ali znam da zna sta je napravio i kako mu je u paklu.

[Стево]

Помаже Бог!

 

Можда ће ти део овог цитата помоћи да нађеш мир у души!

 

"...Уместо закључка ћемо навести избор светоотачких цитата везаних за питање које разматрамо, а који нису били укључени у текст књиге. Највећу пажњу ћемо поклонити Светитељима који су директно полемисали са лажним учењем о могућности спасења без истинске вере у Христа, без Крштења, само добрим делима. Пошто се то лажно учење појавило и стекло популарност релативно недавно, њега и критикују Светитељи који су живели у времена блиска нама - свети Игњатије Брјанчанинов, мученик Николај Варжански и свештеноисповедник Лука Војно-Јасенецки. Глас ових Светитеља, управо и представља сведочанство које се може признати за коначно у решавању овог питања. Ово лажно учење не противречи просто Писму и учењу древних Светих Отаца и Сабора, већ су га и нови Свети Оци дефинисали као погрешно.

Али ако је у XIX и почетком XX века ово лажно учење тек почињало да се појављује, при чему не толико у црквеној, колико у блиско-црквеној средини и то више као питање, као још неформулисано, у наше дане се оно представља као целовито учење, са развијеним (иако не по савести) системом аргументације, које се може чути чак и са црквених катедри, које се понекада врло активно намеће. Све то изазива велику узнемиреност, пошто се не говори о неком другостепеном и несуштинском питању, већ о самој суштини наше вере, о ономе што је учинио Христос, што се догодило на Крсту, шта је спасење, шта су рај и пакао, шта је Црква.

О томе колико је опасна и за душу погубна ова заблуда, јасно је говорио свети Игњатије: "Они који добрим делима пале природе дају незаслужено високу цену, ти чине највећу и по душу штетну грешку. Они се упуштају, не схватајући то, у понижавање и одбацивање Христа. Често питају: 'Зашто не би били спасени незнабошци, муслимани, лутерани, и сви слични, отворени и скривени непријатељи хришћанства? Па и међу њима има много веома врлинских људи.' Очигледно је да питање и приговор произлазе из потпуног незнања, у чему се састоји људска пропаст и спасење. Очигледно је да се таквим питањем и приговором понижава Христос и износи мисао да искупљење и Искупитељ нису били неопходни људима, да људи могу да се спасу и сопственим средствима. Укратко: тим питањем и приговором одбацује се хришћанство."

[Стево]

Опростите мени грешноме...

 

Свети Игњатије Брјанчанинов

О немогућности спасења иноверних и јеретика

 

Достојан је горкога ридања овај призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима очи ретко могу да се зауставе на хришћанину који је то и именом и делом.

Питање које ви постављате сада питају сви редом. "Зашто се не спасавају", пишете ви, "незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божијем... Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!"

Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања. Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повратку општењу (заједничарењу) са Богом. Ово општење (заједничарење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста изгубљених бића. Погибељ је удес свих људи, и врлинских и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху. "Са тугом ћу у гроб лећи за сином својим", говори свети патријарх Јаков о себи и светом сину своме Јосифу целомудреном и прекрасном. Силазили су у ад по окончању земаљског странствовања не само грешници него и праведници Старога Завета. Таква је моћ добрих дела човекових. Таква је цена врлина наше пале природе. Да би се успоставило заједничарење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је Сам безгранични Бог. Казне - судбинa рода људског, замењене су Његовом казном, недостатак заслуга човечијих замењен је Његовим вечним достојанством. Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: "Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?" Господ им је одговорио: "Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла." (Јн. 6,28 -29) Једно добро дело нужно нам је за спасење: вера. Но вера је дело. Вером, једино вером ми можемо ући у општење (заједничарење) са Богом посредством тајни које нам је Он даривао. Али узалуд и погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала. Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне. Црква је свагда сматрала да је једини Посредник спасења Искупитељ. Она је признавала да и највеће врлине пале природе нисходе у ад. Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хоћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством: вером у Искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела. Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења.

"Мислимо, дакле", говори свети апостол Павле, "да ће се човек оправдати вером без дела закона." (Римљ. 3, 28) "И то је правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу." (Римљ. 3,22- 24) Ви ћете приговорити: "Свети апостол Јаков захтева неизоставно добра дела, он учи да је вера без дела мртва." Размотрите шта захтева свети апостол Јаков. Запазићете да он, као и сви богонадахнути писци Светог Писма, тражи дела вере, а не добра дела наше пале природе. Он тражи живу веру, потврђивану делима новога човека, а не добра дела пале природе противна вери. Он наводи поступак патријарха Авраама, дело из кога се пројавила вера праведника: то дело било је у приношењу на жртву Богу свога јединороднога сина. Заклати сина свога као жртву уопште није добро дело по природи човековој. Оно је добро дело као испуњење заповести Божије, као дело вере. Загледајте се у Нови Завет и уопште у цело Свето Писмо. Ви ћете наћи да оно захтева испуњење заповести Божијих, да се то испуњење назива делима, да од тога испуњења заповести Божијих вера у Бога постаје жива, као она која дела. Без њих она је мртва, као да је лишена сваког покрета. Насупрот томе, наћи ћете да су добра дела пале природе од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца недопуштена, одбачена. А баш та тако добра дела вама се и свиђају код незнабожаца и мухамеданаца. За њих ви хоћете да им се да спасење, мада би то било уз одбацивање Христа.

Чудно је ваше расуђивање о здравом разуму. Откуд га, с каквим правом, налазите и препознајете код себе? Ако сте хришћани, онда треба да имате о овом питању схватање хришћанско, а не какво друго, самовољно или прихваћено ко зна где. Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, да разум пале природе наше, какво год урођено достојанство имао, ма како био изоштрен ученошћу овога света, очувава наслеђе стечено падом, остаје лажно названи разум. Њега треба одбацити и предати се руковођењу вере. Под тим руковођењем, у своје време, после знатних подвига у побожности, Бог дарује верном слуги Своме разум Истине, или разум духовни. Овај је разум могуће и дужно сматрати здравим разумом, он је објављена вера, тако ненадмашно описана од светог апостола Павла у 11. глави његове посланице Јеврејима. Темељ духовног расуђивања је Бог. На овом тврдом камену он се зида и зато се не колеба, не пада. A то што ви називате здравим разумом ми, хришћани, сматрамо разумом толико болесним, толико помраченим и заблуделим, да се његово излечење друкчије и не може остварити него одсецањем свих знања која га сачињавају, мачем вере, и њиховим одбацивањем. А ако се сматра здравим и признаје таквим на некаквом темељу неизвесном, климавом, неодређеном, који се непрестано мења, онда ће он, као "здрав", неминовно одбацити Христа. Ово је доказано искуством. Па шта вам то говори ваш здрави разум? Да је сматрати погибију добрих људи, који не верују у Христа, противно вашем здравом разуму. И не само то, таква пропаст врлих противна је милосрђу тако свеблагог Бића, какво је Бог. Разуме се дошло вам је откривење свише о овом предмету, о томе шта је противно а шта није противно милосрђу Божијем? Није, него здрав разум показује ово.

Ах, ваш здрави разум!... Међутим, будући при вашем здравом разуму, како то мислите да можете сопственим ограниченим човечијим умом да схватите шта је противно и шта није противно милосрђу Божијем? Дозволите да кажем наше мишљење. Јеванђеље, односно Христово учење, или Свето Писмо, друкчије још речено, света Васељенска Црква, открили су нам све што човек може знати о милосрђу Божијем, које превазилази свако умовање, и оно је недоступно сваком људском поимању. Узалудно је заношење ума човековог када настоји да дефинише безграничног Бога, када настоји да објасни необјашњиво, и да потчини својој уобразиљи... кога? Бога! Такав подухват је прегнуће сатанско!... Носиш име хришћанско, а не знаш учење Христово! Ако се из овог благодатног, небеског учења ниси научио да је Бог несазнајан, пођи у школу и чуј чему се уче деца. Њима објашњавају предавачи математике у теорији бесконачног да се оно, као неодређена величина, не потчињава оним законима којима су потчињене одређене величине - бројеви, да резултати његови могу бити сасвим супротни резултатима бројева. А ти хоћеш да ограничиш законе дејства милосрђа Божијег и говориш: ово је у складу са њим, ово му је противно. To је у складу или у нескладу са твојим здравим разумом, са твојим схватањима и осећањима. Следи ли из тога да је Бог дужан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? А управо то и захтеваш од Бога. To је сасвим неразуман и крајње горди подухват. Па не окривљуј расуђивања Цркве за недостатак здравог смисла и смирења: то је твој недостатак! Она, света Црква, само постојано следи учење Божије о дејствима Божијим, која је Сам Бог открио. Послушно за њом иду истинска њена чеда, просвећујући се вером, потирући разметљиви разум, који устаје на Бога. Верујемо да можемо знати о Богу само оно што је Бог благоволео да нам открије. Ако би било другог пута ка Богопознању, пута који бисмо могли прокрчити (уму своме) сопственим напорима, не би нам било даровано откривење. Оно је дано зато што нам је неопходно. Пуста су и лажна самоизмишљања и скитања ума човечијег.

Кажете: "Јеретици су такође хришћани." Откуд вам то? Зар ће неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства: богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, a јерес зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха богохуљења. Ко прочита пажљиво "Одлуке Сабора", тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када им се пружи прилика, решавају на све најстрашније преступе и злодела. Нарочито је приметна њихова непомирљива мржња према чедима истините Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, упорно се одржава у души њоме зараженој и тешко је човека исцелити од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење. Свети Флавијан, патријарх константинопољски, који је запечатио крвљу исповедање истините вере, произнео је одлуку помесног Константинопољског сабора према јересијарху Евтихију следећим речима: "Евтихије, до сада јереј, архимандрит, потпуно је разоткривен и у прошлим својим поступцима и у садашњим својим изјашњењима о заблудама Валентина и Аполинарија, у упорном слеђењу њиховог богохулства, тим више што он чак није ни саслушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И зато, плачући и уздишући због његове коначне погибије, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохулство, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром, дајући на знање свима који од сада буду општили са њим, или га посећивали, да ће сами бити подвргнути одлучењу." Ова одлука је образац заједничког мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; то опредељење је признала сва Црква, a потврдио га је Васељенски Халкидонски сабор. Евтихијева јерес састојала се у томе што он није исповедао две природе у Христу по оваплоћењу, како исповеда Црква, већ је допуштао једино природу Божанску. Рећи ћете: само то!...

Забаван је по своме недостатку истинског знања и горко жалостан по своме својству и последицама одговор неког лица, коме је поверена власт овога света, светом Александру, патријарху александријском, о аријанској јереси. To лице саветује патријарха да сачува мир, да не започиње препирке, толико противне духу хришћанства, због неколико речи. Пише он да не налази ништа за осуду у учењу Аријевом, само понеку разлику у обртима тек толико речи! Ти обрти речи, примећује историчар Флери, у којима "нема ничег за осуду", одбацују Божанство Господа нашег Исуса Христа - само то! Оповргавају, значи, сву веру хришћанску - тек толико! Приметно је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се смењивале, тежиле једном циљу: одбацивале су Божанство Логоса (Речи) и изопачавале догмат о оваплоћењу.

Најновије понајвише настоје да одбаце дејства Светога Духа: са ужасним хулама оне су одбациле Божанствену Литургију, све свете Тајне, све, све оно где је Васељенска Црква свагда препознавала дејство Светога Духа. И све су то назвале установљењима људским, дрскије: празноверјем, заблудом! Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божији, тамо је одбачен и похуљен Дух Свети - само толико! Онај ко је прихватио богохулно учење и држи га се, онај ко произноси богохуљење, не отима, не краде, чак и чини добра дела пале природе - он је предиван човек! Како може Бог њему да ускрати спасење!...

Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, a са учењем сатанским. Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити. А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа. Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог Завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Тереза, не Фрања и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце). Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање које је Бог дао на дар свим људима посредством хришћанства.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ja znam da se bez Boga ne može ali verujem da istinsko pokajanje može da bude i bez odlaska u Crkvu. Naprimer, Marija Egipćanka nije mogla da udje u Crkvu zbog svojih nepokajanih grehova ali je ona nasla Spasa u pustinji i On je uredio da dan pre smrti sretne sveštenika koji ju je pričestio da bi dusha osvetljena primila Carstvo.

 

Pa u tom smislu mislim da je ona našla Spasioca , Crkvu(sveštenika) i u pustinji. 

 

Dakle bez Svetih Tajni se ne može niti bi Crkva mogla da postoji tako. Dobro slažem se onda.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ne nisam na ovoj temi uopšte pomišljao na inoverne i jeretike.

[Стево]

Ako neko zna se je Sv. Marija egipcanka poslednji dan svog zivota i krstila i pricestila?

 

Bila je i ranije krstena?

Помаже Бог!

 

Била је и раније ( пре одласка у пустињу) крштена!

 

Део из Житија Светих - Свете Марије Египћанке:

 

..."А она се онда окрену старцу, подиже га, и рече му: Аво Зосимо, зашто те помисли смућују и говоре ти да сам ја привиђење и дух, и да се претворно молим? Молим те, оче блажени, буди сигуран у ово: ја сам жена грешница, но светим крштењем ограђена; и нисам привиђење ни дух, већ сам земља, прах и пепео, и заиста тело које никада ништа духовно није помислило. И рекавши то, она осени крсним знаком чело своје, очи, уста и груди .говорећи овако: Аво Зосимо, нека нас Бог избави од лукавога, и од замки његових, јер је тежак рат његов против нас."...

 

http://www.youtube.com/watch?v=qeSLXRLi9_w

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0401.htm

[Volim_Sina_Bozjeg]

Hvala.

pogledacu veceras kad se uspavaju klinci.

[Баба]

Ako neko zna se je Sv. Marija egipcanka poslednji dan svog zivota i krstila i pricestila?

 

Bila je i ranije krstena?

Била је крштена