ОТУЂЕЊЕ ОД ЧОВЕКА: Изопаченост у уметности

[bnenad92]

ОТУЂЕЊЕ ОД ЧОВЕКА: Изопаченост у уметности

 

 

(Ранко Крстајић)

Да ли се уметност отуђила од човека и од саме своје суштине? Прво је из уметности одстрањено мајсторство, затим креативност, онда форма, боја и ликовност, а потом и све остало.

Још у древним ведама је записано да ће 20. век бити век изопачења и да ће се та изопаченост највише одразити у уметности. Нажалост, то пророчанство се испунило. Уметност 20. (а и с почетка 21) века толико се отуђила од човека, и од саме своје суштине, да се људи с правом питају: да ли је то уопште уметност, и шта је све данас уметност?

На та питања покушали су да одговоре многи уметници, теоретичари и историчари уметности, а резултат тих “истраживања” био је крајње поражавајући по уметност. А он је гласио отприлике овако: под одређеним околностима све може бити проглашено уметношћу.

Ову заблуду најбоље су искористили неталенти и манипулатори. Прво је из уметности одстрањено мајсторство, затим креативност, па онда форма, боја и ликовност, па све остало редом. Уместо тих вредности стигле су инсталације, импровизације и перформанси, стигли су презир, мржња и ругање свему што је људско, свему што би требало да буде свето.

Кад је Марсел Дишан унео у галерију писоар, да ли је био свестан да је управо тада отворио Пандорину кутију из које су покуљали сви неталенти овога света, разни инсталатери, концептуалисти, перформансисти, минималисти, који су галерије и музеје широм света напунили отпадом најразличитије врсте, прогласивши ђубре за врхунску уметност, а ауторе тих “креација” авангардом уметности 20. века.

У савременом свету створена је потреба за разарањем свих естетских вредности људске врсте и њених цивилизацијских тековина. Та својеврсна болест се уздиже на ниво универзалности, а њени симптоми се у новијој теорији објашњавају као врхунске вредности креативног ума. Зато и није чудо што је Карл Хајнц Хтокхаузен вандалско рушење Светског трговинског центра у Америци (у којем је смрт задесила хиљаде људи) назвао врхунским уметничким делом, приписујући му, дакле, естетску вредност. Тај вандализам је и Бенито Олива (зачетник трансавангарде), такође оценио као “савршено уметничко дело”.

Тако је и једна серија Хитлерових акварела, на којој су (готово инфантилно) интервенисали близанци Џејк и Динос Чемпак, продата за 815.000 евра. А ту “генијалну” браћу Чемпак, који су се “прославили” када су изложили лутке дечака и девојчица на чија је лица и тела било уграђено мноштво полних органа, препознао је и промовисао нико други до Чарлс Сачи, успешни лондонски бизнисмен и утицајни колекционар.

Јасно је да и ексцентрични ум има своју естетику која му ствара илузију о надмоћи смрти над животом, али заумне сфере у којима се крију тајне креативности нису сфере безумља. Тајна креативног чина не признаје духовну осакаћеност, патологију, стваралачку импотенцију и агресивност. Здрав и хуман човек, који по природи ствари ужива у лепоти, збуњен је тим наглим преокретом у естетском вредновању ствари. Он с неверицом гледа како у суноврат одлазе вредности на којима је утемељена цивилизација, а у први план израњају апокалиптични предмети најразноврснијег смећа, инсталираног на подијумима чак и најпознатијих галерија света, жирираног и свесрдно подржаног саветима галерија и уредницима разних медија – духовном децом мајки депонија.

“Сва дволичност савремене уметности лежи управо у следећем: заступати ништавост, безначајност, бесмисленост…” – каже Жан Бодријар. Зато и није чудо што Џон Кејџ, гуру америчког надреализма, своју “уметност” дефинише: “Без садржаја, без укуса, без лепоте, без талента, без технике, без идеје, без замисли, без осећања…”(?)

За разлику од традиционалне уметности, која се лепотом бори против пролазности и смрти, нова “естетика” кокетира са смрћу и призива ништавило. Наравно, ни таква концепција у уметности није нова; и раније су уметници намерно изазивали скандале, али не због рекламе и интереса, већ зато што нису могли друкчије да стварају а да не издају сами себе.

Али данас је провокација једини креативни чин, а скандал искључиво рекламни аргумент. Зато просечан, добронамеран човек, у немогућности да оствари било какву ближу комуникацију са инсталираним ђубретом, промовисаним у уметност, кривицу приписује себи, као неком ко није дорастао појави нове уметности. А да ли ће оваква, као и дела Џефа Кунца, данашњег краља кича, и у будућности бити препозната као уметност, или је њихова “вредност” само ствар моде и тренда? И како уопште вредновати савремену уметност, кад ионако нема поузданих параметара?

И ту се ствара онај мртви угао, црна рупа, или празан простор за манипулације и прање новца и што је, свакако најопасније, за тотално онечовечење човека.

Уметност, наравно, не зависи од препознавања и преживеће и овај и све друге векове, све док је човек човек, без обзира на то што на крају увек стижу варвари. Напросто: “Уметност је уметност, све друго је – друго.”

 

(Вечерње новости)

 

преузето са: http://srbin.info/2013/09/otudenje-od-coveka-izopacenost-u-umetnosti/