Православно свештенство и наука

[bnenad92]

Преузето са: http://sestodnev.com/2011/11/07/православно-свештенство-и-наука/

 

 

ПРАВОСЛАВНО СВЕШТЕНСТВО И НАУКА

 

 

Од свештеника верници очекују реч од ауторитета, реч дубoку и мудру, која је заснована на знању. Православно свештенство услед многих историјских и социјалних узрока није могло, а често није ни умело да буде утицајно у култури и да предводи културно стваралаштво.

У Француској свештенство је чинило саставни део културног сталежа и њега је слушао тај сталеж. За 300 година постојања Француске Академије у број „бесмртника” ушло је 120 свештених лица (105 пре Револуције 1789. и 15 после). Међу њима је било 15 кардинала, 33 бискупа, 13 чланова Ораторије, један доминиканац (Лa Кордер); неколико језуита и неки парохијски свештеници. У Руску Академију наука ушли су и црквени људи, као на пример: митрополит Филарет Дроздов, митрополит Макарије Булгаков и Платон Лeбшин и неколико свештеника. Међутим, овим формалним признањем не ограничава се културно-васпитна улога свештенства. Па ипак, ако и раширимо ове оквире, нећемо наћи неког искусног предводитеља на пољу културе однегованог у православном свештенству, као што то може да се нађе у земљама Западне Европе.

А имамо много примера који сведоче у корист образованости, јер просвећени свештеници нису заостајали на пољу духовног подвига и пастирског старања. Довољно је споменути такве истанчане мислиоце као што су протојереј Теодор Голубински, архимандрит Теофан Авсенев и архиепископ Никанор Бровкович; чувени синолози, архимандрит Авакум Честној и Паладије Кафгаров; хебреиста о. Герасим Павски; епископ Порфирије Успенски и архимандрит Антонин Капустин, — највећи руски византолози и чувени зналци грчког и руског језика. А тај отац Антонин и његов брат Платон Капустин били су одлични астрономи, док је о. Платон писао чланке из више математике… Наши (= руски) свештеници у емиграцији били су чланови научних друштава у Немачкој, Шведској, Шпанији и Енглеској. У нашој прошлости имамо и такав пример: протојереј Јоан Михејевич Первушин, сеоски парох, смерни и молитвени свештеник, добар и брижни пастир, био је поврх овога још изванредни математичар, познат у научном свету. Бављење математиком није му сметало да буде истовремено и добар свештеник.

 

 

Овај списак могли бисмо продужити. Али треба нагласити да ни чланство у Академији наука, ни бављење астрономијом, философијом и византологијом, ни било којом граном учености и просвете, није спречило ова духовна лица да буду молтвени оци, дивни пастири, смерни монаси —- а најважније, то им није сметало да имају огромни духовни утицај на своје стадо.

Нема веће неистине и клевете против православног свештенства него што је поистовећење тога свештенства са мрачњаштвом и гносимахијом. Опскурантски укус неких духовних лица ни у ком случају не сме се пришивати самом Православљу. Оно с тим нема везе.

Нарочито не треба губити из вида да у ово наше време, када непријатељи Церкве мобилишу све снаге за борбу против ње, присуство просвећених пастира, прекаљених у науцн, спремних да увек дају тачан одговор за наше „надање”, на основу посланнце апостола Петра — највише је потребно. Од пастира се не очекује бојазниво (и тобоже „смерно”) признање своје некомпетенције, но реч са ауторитетом, са тежином и осољено мудрошћу.

Наше свештенство није навикло и не жели да руководи овом облашћу. Па није се чудити што верници духовни савет иду да траже од људи који су далеко од Церкве и духовности. Заразну недуховност интелигенције могу излечити једино свештеници који умеју да се приближе интересима и трагањима те исте интелигенције.

 

 

Гледајући на савремену стварност, треба памтити да су имали огроман утицај на друштво људи као што су митрополит Антоније Храповицки, о. Сергије Булгаков, о. Александар Јелчанинов, Георгије Спаски — зато што су одлично знали световну књижевност и пратили науку, уметност и токове мисли.

У систему образовања овога света има и корисног и штетног за свештеника. Свети Оци одабирали су из Платона и Хомера само оно што може послужити за назидавање својих савременика, а избегавали су све оно што је било развратно и непотребно у тој многобожачкој образованости. Овде није важно да ли нека идеја потиче из овог или оног века, тако да опасност није условљена пуком савременошћу или древношћу. Митрополит Филарет Московски је писао у своје време (1858. године): „Неки војују против савремених идеја. А зар идеје Православља и моралности нису увек савремене? Зар су оне заостале једино у прошлости? Зар смо сви ми до једнога незнабошци? Није време само no себи криво, него мисли неправославне и ненаравне (= неморалне), које неки људи шире око себе. Дакле, треба војевати против неправославних и ненаравних мисли, а не против савремених као таквих” (том IV, стр. 344). Неостваривим прижељкивањем да нам се врате минули дани, нећемо се ослободити разних опасности дана данашњег. Исти митрополит је писао настојнику Свето-Тројицке Лавре, архимандриту Антонију: „Не може се 19. век претворити у четврти или пети, а губернију Вологде у египатску Тиваиду” (том I, стр. 315). У сваком случају велики руски јерарх је умео да цени просвету и увек је знао да брани Православље од неоправданих оптужби да је оно за мрак непросвећености. Митрополиту новгородском Исидору он је писао: „Није у праву критичар када каже да је вера Христова у завади са знањем. Она није у завади са истинитим знањем јер никад није хтела да буде у савезу са глупошћу”. (том V, стр. 48).

Треба заиста, кад смо се дотакли ове теме, упозорити на опасност која вреба пастира на том путу. Понесен жељом да буде „културан” и начитан, свештеник може да падне у замку недуховности и да неприметно и за самог себе изгуби мерило умних, духовних вредности. Када пастир почиње да губи своје небеско устремење — оно што је једино потребно — када своју духовност подреди интересовању за овај свет, када књижевност, философија постају важније од молитве и од састрадалног односа према својој пастви, то значи да је унутарња равнотежа изгубљена и да је пастир одлутао са правога пута. Занимање светским стварима треба, дакле, проверавати: да ли смо сачували пастирску молитвену настројеност и своју духовну устременост. Циљ живота и делатност сваког свештеника је духовно зидање самог себе и ближњих. Интелектуално и светско образовање је само средство којим пастир утиче на друге или додатак своме сопственом унутарњем богатству. Пастир не треба да се плаши интелектуалности, али се мора чувати да му ерудиција не постане важнија од духовности, јер много теже је постићи савршенство на духовном плану светости, него на нижем плану философије, уметности и науке. Као и у другим стварима, једини правилни пут је златна средина где се налази потпуна хармонија и равнотежа свих човекових способности.

 

 

Архимандрит Кипријан Керн, Пастирско богословље, 1957.г.

[marko_13]

Архиепископ и хирург – Свети Лука Војно-Јасеницки

Аутор: Митрополија црногорско-приморска, Број 1038, Рубрика Светитељи

Кружи Русијом необична прича: каже да је у совјетско време живео хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим молитву и нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука, да ли Бог...

„Сумњамо у то“, кажу једни. „Тако је било“, тврде други. Једни кажу: „Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали“. А други им одговарају: „Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ професор, и не обичан свештеник - баћушка, већ прави епископ“. „Професор - епископ? Не, то није могуће“, говоре искусни људи. „Дешава се“, одговарају им не мање упућени. „Тај професор - епископ је још и генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама Сибира“. 

На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства - панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара. 

Професор - епископ је готово наш савременик - проживео је под совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у Архангелском и Краснојарском крају. 

 Једноставно је претпоставити да је професор - епископ, сјединивши у својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила грађане у то да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани жестоки рат. И одједном се појављује он - епископ и професор. Невероватно, но то је факат. 

Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао професора: 

– Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе? 

– Ја режем људе у име њиховог спасења, одговорио је свештеник, а у чије име их ви режете? 

– Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели? 

– Не, нисам Га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао. Значи ли то да они не постоје? 

Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи. Умро 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До 1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније - главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије“, која је доживела три издања (1934, `45, `56.г). Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944.г.), медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату“, (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије“, и „Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја“ (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину архиепископа Кримског и Симферопољског. 

ЖИВОТНИ ПУТ

Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом Завету: „Жетве је много а делатника мало“ (Мт. 9,37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном“ (Мт. 19,21), осетио, да Господ управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики. 

Млади Валентин, чувши призив Божји, уздрхтао је и узвикнуо: „О Господе! Зар је заиста у Тебе мало делатника?!“ Он тада није могао ни замислити да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој. Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи. 

Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком. „Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима“, - сећа се архиепископ. Да цео живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот служи људима, јесте. 

Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу „Огледи из гнојне хирургије“, која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. „И тада, на моје изненађење, пише он, у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: „Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа“. 

„Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но, нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној“, написаће касније свети Лука, већ на заласку својих лета.

Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917.г. пошао је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо деце. Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: „Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци“ (Пс. 112,9). Те речи Псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу. 

Почетком 20-их година, Епископ ташкентски и туркестански Инокентије, рекао је Војно-Јасеницком: „Докторе, ви треба да будете свештеник“. Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор је преседео код куће, радећи на својој књизи „Огледи из гнојне хирургије“, но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне тешке операције. Он се извинио пред колегама: „То се десило кривицом комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону“. 

Многи лекари су причали да се о. Валентин увек са великом љубављу и дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови односи према болесницима били идеални. 

Године 1923. 46-годишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла „црна врана“ (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период његовог страдања по затворима и прогонствима. 

СТРАДАЊЕ ЕПИСКОПА ЛУКЕ

Бог је од младости изабрао светог Луку, дао му крст, под чијом тежином би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку, истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу „Огледи из гнојне хирургије“. На насловном листу је написао: „Епископ Лука, професор Војно-Јасеницки“. 

У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923.г. У „столипинском“ затворском вагону до Краснојарска, потом - на коњима у Јенисејск. У то време уопште није био стар, 46 година,  али је већ био веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали. Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовести су га упутили у село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј. 

Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у „органима“ власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима, који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около пустош, глад, но „органи“ нису жалили снаге ни средстава на то, како би нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке, издржавајући огромну армију мучитеља и крвника.

Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли да му је строго забрањено да даје благослов. А он је одговорио да је то дужност епископа и да не може одбити да дâ благослов. Убрзо су га упутили по Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које се састојало од неколико колиба. Живео је у соби где је уместо стакла у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није имао ко да их лечи. 

У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских клешта, зашивајући рану женском длаком... 

Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније, осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је „до крвавог зноја“, и говорио: „Душа је моја жалосна до смрти...“ (Мт 26,38). И управо нам је Он рекао: „Блажени изгнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско“ (Мт 5,10). После осам месеци у изгнанству, пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато му од Бога. 

Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије. Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи и зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они и разликују од нас, маловерних и малодушних. 

Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио да управо страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање благодати, и зато га и воли. 

Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости, послатој од Бога. „Милосрдни отац наш, пише свети Антоније Велики, када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем благодат Светога Духа на утврђивање душа својих“. 

Завршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан. Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом животу, рекао: „Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи“. После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јанисеју у покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега, благосиљајући успут житеље приобалних села, где архијереја никада нису видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут. 

Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори, ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно. 

Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали, не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали и потписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су га послали у изгнанство у Сибир. 

ХИРУРШКИ ПОДВИЗИ

Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу, почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучи парадоксално. У стварности, то је очигледно. И „власти“ и „органи“ схватили су да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштити земљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани, трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свим силама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божијој, нису све погубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни. 

Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био је адресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР Михаила Ивановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складу са постојећим правилима направили записник. У њему је садржај телеграма: „Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство. Епископ Лука“. 

Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетео је авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Ту је он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далеко изван града, јер у Краснојарску није остао ни један храм. 

За време рата, свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници. Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције. После рата архиепископ је био награђен медаљом „За херојски труд у Великом Отаџбинском рату“. Но, то није сметало властима да наставе прогон светитеља - он је био принуђен да се врати у изгнанство. 

Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну слику његовог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су стални сапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тог човека. У једном од писама из тог доба писао је да је заволео страдање, које тако чудесно очвршћује душу. 

После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији, оперисао дању и ноћу - на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварање лобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо се проширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина. Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепце из целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штап дошли у болницу. 

Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавши за смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу шта је тачно учињено за страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарске радње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: „Ма шта говорим! Болесник је свеједно био изгубљен...“ Изгубљен? Величанствен, увек смирен професор буквално се продерао: „Ви немате никаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не смете ни да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Да учините све, чујете?!“ 

Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао. Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или недеља, било да је на годишњем одмору или на боловању - ништа га не ослобађа од обавезе да се хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тај строго успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањег роптаја. 

Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредила систем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у том друштву само при једном услову: ако му сачувају право на веру. Свет без вере, без строгог моралног поретка био је за њега просто немогућ. 

Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални и етички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико извода из његових мемоара: „Најважније у животу је - увек чинити добро људима. Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макар мало“. 

У мају 1946.г. Владика Лука је био постављен на дужност архиепископа Симтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијом Високопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почео је да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многе године је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је у Краснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука је неуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их и листиће са текстом слао по градовима широм земље. „Сматрам својом главном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу“, - говорио је он. 

Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовог тешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразили су се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који је повратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то са добродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда. 

ЕПИСКОП ЛУКА КАО ПРОПОВЕДНИК

За 38 година свештенства Владика Лука изговорио је 1250 проповеди, од којих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцаних томова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је ту збирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословском животу и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који су присуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служио Владика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговарао јасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Велики покајни канон Андреја Критског. 

Док је још видео, трудио се да служи Литургију сваки дан, чак и ако су само две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већ сасвим ослепео. Задивљује Владичин подвиг: јер, не само да га је слепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшну слабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том су још страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службу би долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћивао службе и код куће се јако дуго молио. 

На дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је поломила све препреке и огромна процесија је три и по сата пролазила кроз цео град и певала: „Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас“. И нико их није могао натерати да ућуте. „Ми сахрањујемо свога архиепископа“,  говорили су. Затим су почеле стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцељења. 

Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу. 

Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главног улаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белог мермера. Он је уочљив из далека: по гомилама свежег цвећа, које се не прекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном - златном натпису на мермеру: 

АРХИЕПИСКОП ЛУКА 

(ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ) 

27/IV 1877. - 11/VI 1961. 

Доктор медицинских наука, професор хирургије. 

Кажу да је архиепископ Лука сам саставио тај натпис. И то има дубоки смисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ - хирург.

[marko_13]

Има још интересантних биографија људи који су били свештеници и научници, природњаци.

[obi-wan]

Postavi ako imas jos nesto, ovakvi tekstovi su danas mozda medju najdragocenijim duhovnim tekstovima...