Српска Православна Интернет Црква и њени верници

[Јаков.]

Можда ће се многи препознати, мода ће одмах осудити овакво писање, можда ће неко чак и потврдити, али једини разлог за све јесте потврда тога да је много путева Господњих. 

 

Овај пут ћу написати о путу који води кроз Српску Православну Интернет Цркву. Намерно сам је написао великим словима, и ако званично таква Црква не постоји, али није важно да ли је заведена у књиге, него је важно стање на терену, а стање је да та Црква има и те како више верника и присталица него званична СПЦ. Неки су верници и једне и друге Цркве. И чини се да СПИЦ има већи утицај на вернике.

 

Шта је Српска Православна Интернет Црква?

СПИЦ је институција која верницима на питања вере и религиозног, одговара путем интернета, кроз форуме, листе, фејсбук странице, блогове о религији.

 

Ко су свештеници СПИЦ?

Као и свака црква и СПИЦ има своју хијерархију. То су не нужно и званични православни свештеници, већ свако ко се нађе прозван и позван да о одеђеним питањима да своје мишљење. Овде се СПИЦ највише и приближава класичним протестантским заједницама, мада се од истих ограђује. 

 

Ко су верници СПИЦ?

Верници СПИЦ су сви људи који посећују православне форуме, блогове, фејсбук странице, и радије одговоре о питањима вере постављају и добијају, на тим страницама, уместо од својих парохијских свештеника у званичној СПЦ.

 

Зашто је СПИЦ толико популарна?

Популарност која се пре свега огледа у бројности, има везе са приступачношћу, неформалношћу и анонимношћу која је на интернету обезбеђена. 

 

Које су лоше стране СПИЦ?

Лоше је то што заиста доста верника СПИЦ не доживе мистику и обожење које је једино могуће кроз непосредно учествовање на Литургији. Долазимо до апсурности, да верници СПИЦ често пута су боље упућени у сва дешавања у православљу, као и да су образованији, али духовно веома неспремнији од традиционалних верника којима је Литургија једно од мерила религиозног живота. 

 

Да ли према томе верници СПИЦ негирају Литургију?

Не. Никако. Проблем је у томе што управо удобност какву имају кроз СПИЦ, у мекоћи своје фотеље пред монитором рачунара, ствара од њих понекад пасивне вернике. Који ће увек радије гледати Литургију на ТВ екрану, при томе читајући Св.Оце и проучавати семантику Светог Писам, али на самој Литургији, па макар им и парохијски храм био близу, неће одлазити, или ће бити прилично нередовни. 

 

Да ли је према томе СПИЦ секта и треба ли прекинути са праксом у њој?

Не. Заблуда. СПИЦ и те како може да помогне људима. Нису сви окружени православном браћом и православним храмовима. СПИЦ је добра као замена свима онима који су из било којих разлога онемогућени да оду у храмове, или онима који желе да продубе своју религиозност. Но треба имати опрез, и никад званичну СПЦ не замењивати у срцу и уму, са такозваном СПИЦ. СПИЦ наравно није црква. 

[Guest - . . .-]

@,

 

Искрено, није ми јасна поента теме... 

[Јаков.]

Поента је у томе да огроман број људи који су верници, своју духовност граде на интернету.

 

Препостављао сам да ћете ово доживети као напад на ЖРУ, што наравно није. У том случају сви би ми били верници СПИЦ.

СПИЦ сам искористио као термин за сва интернет православна места. Наравно да таква Црква не постоји, али чињеница је да ипак постоји. Ако не на папиру, у духовном смислу да.

 

Док је оваква пракса врло битна за људе који су по свету расејани и немају много прилике да практикују своју веру, проблем је са верницима који су окружени православљем. 

 

Није лоше ништа у томе што се реч Божија шири преко интернета, али је лоше што неко интернет форум или блог или фејсбук страницу посматра као Цркву. Док у правој Цркви је релативно лако се оградити од корова и заштитити веру, на интернету је то ипак немогуће. А те ствари трују и од чистог језера праве бару.

 

Због тога је веома битно указивати на лоше ствари овога.

[Guest - . . .-]

@,

 

Толико неповезано да немам шта да додам.

 

Безвезно је да уопште улазим у било какав разговор јер је тема провокација, написана не знам ни сам зашто и једино што јој предстоји јесте да буде обрисана.

 

Не знам коме ће и шта да помогне.

[Драгана Милошевић]

Тема нема сврху, или је не видим.

[Јаков.]

Уколико покушавате да у неки сукоб или препирку увучете, то вам не вреди. 

 

Тема није провокација, а ви мислите шта желите. 

 

Сигурно да има људи који су спремни да на овој теми разговарају на много пристојнијем нивоу и који не сматрају да је тема провокација. 

[Драгана Милошевић]

@,

Мисли како ти је по вољи. Џаба је мени храм близу ако ме тог дана породица обавеже да идем на другу страну. Знам да то није никакав изговор, ал тако је како је!

[Биљана]

Није лоше ништа у томе што се реч Божија шири преко интернета, али је лоше што неко интернет форум или блог или фејсбук страницу посматра као Цркву.

Живо ме интересује ко су ти који форум, фејсбук и сл. посматрају као Цркву!!? 

[DYNABLASTER]

@,

 

Толико неповезано да немам шта да додам.

 

Безвезно је да уопште улазим у било какав разговор јер је тема провокација, написана не знам ни сам зашто и једино што јој предстоји јесте да буде обрисана.

 

Не знам коме ће и шта да помогне.

Nije tema provokacija, nego zapazanje koje ne mora da bude u potpunosti tacno.

 

Ako je tacno onda daj da obrisemo forum, nista lakse? Ako je nesto lose brise se.

[ZarkoZ]

To je kao da se vratimo na period 1904.godine i postavimo pitanje smisao i svrhu tadasnjeg lista npr. Hriscanski vesnik! Ko su bili autori tekstova: svestena lica i publikovani su svetootackia dela...
Hriscanski vesnik je bio casopis koja je vernicima na pitanje vere i religioznosg odgovara putem novine, kroz clanke, kolumne...
Da li je prema tome list Hriscanski vesnik dok su ga verni pretplatnici i pratioci citali u udobnosti fotelja pretvarala u pasivne vernike....?
Nije nista drugo do pracenje i bivanje u realnosti i priblizavajuci danasnjem coveku isto ono sto je Hriscanski vesnik cinio pre 110.godina....to je ta paralela.... ne znam zasto od internet foruma preoblikovanje u neku paraparohiju mimo Crkve???

[Јаков.]

Рачунајући да у вашим ушима моје форумско име не изазива неки респект у вези православља, пренећу вам интервју са неким кога свако ко се "очешао" о Богословију зна.. и ко је и те како ауторитет.

 

Молитва у виртуелној парохији

Учесници виртуелних сабрања више су повезани са људима са којима су свакодневно на форуму него са онима који долазе на литургију, каже презвитер Оливер Суботић

Оливер Суботић (Фото Драган С. Танасијевић)

Духовник окупља своја духовна чеда на скајпу, парохијски свештеник доступан на фејсбуку, молитвеник на андроиду, верник дугогодишњи члан православних форума. Ништа необично. Део црквеног живота одавно се преселио на интернет, за вернике он је постао не само место информисања, већ и место окупљања, виртуелна заједница. Да ли је следећи корак електронска црква? У западном хришћанству виртуелне парохије већ постоје, а њихово оснивање затражили су и православци: стотинак младих верника Бугарске православне цркве замолило је своју патријаршију да им направе виртуелну парохију са православним храмом у оквиру интернет пројекта „Други живот“. Такав концепт, међутим, највећи је могући промашај, истиче презвитер Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве, који је ову тему разматрао у својој најновијој књизи „Дигитални изазов – Путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода“.

–  У оба случаја је реч о изразито ниском нивоу црквене свести и неразумевању суштине бића Цркве. Цела прича око електронске цркве је заправо иронична, с обзиром на то да у виртуелним парохијама верници могу да се информишу о црквеном животу, али им сâм тај живот промиче, ако ни због чега другог, онда зато што се не могу виртуелно причестити. Било би добро да сваки православни сајт на насловној страни и на уочљивом месту има позив са почетка Јовановог јеванђеља „Дођи и види!“. Тиме се јасно даје до знања да је примаран жив физички однос у црквеној заједници. Та порука је симболичка, али веома важна. Свештеници треба стално да указују да право знање није информисање, већ богопознање, а њега нема ван молитве и свете литургије – истиче презвитер Оливер Суботић.

Имитација живота и паралелна стварност какву нуди интернет потпуно је страна духу цркве, пренос уживо никако не може надоместити заједништво у литургији, исповест губи своју смисао ако је у електронској форми, а не у директном разговору са свештеником. То не значи да црква зазире од нових технологија, напротив, она користи њихове предности како би олакшала своју мисију. Не зазире се ни од црквених форума и електронског контакта са верницима, али уз опрез да виртуелни живот не замени подвижничко-литургијски, што се понекад дешава. Презвитер Оливер Суботић наводи да свештеник којем више пастирског времена одлази на комуникацију у електронској сфери, а мање остаје за директан разговор и молитву мора нешто коренито да измени у свом мисионарском раду. С друге стране, примећује да неки верници остављају постове на православним форумима и у време када би требало да су на литургији, али и да усвајају непримерену интернет-комуникацију.

– Данас, међутим, нису проблем само поткултурни речник који се понекад примети у дискусијама о узвишеним теолошким темама и бизарни случајеви форума на којима се упоредо са дубоким теолошким мислима појављују и десетине чудних смајлија и још чудније сличице учесника, што све заједно води ка нарушавању специфичног рељефа и естетике хришћанске поруке. Далеко је већи проблем чињеница да у огромном броју случајева псеудонимни учесници виртуелних сабрања имају већи степен везаности за људе са којима су свакодневно на форуму, групи, друштвеној мрежи, него са онима са којима су сваке недеље на литургијској служби. То је већ питање идентитета и померања његовог тежишта – истиче презвитер Оливер Суботић.

Једна од добрих страна интернета је доступност црквене литературе на светској мрежи. О томе сведочи и један конкретан пример. Верници су на дан када се прославља Свети Серафим Саровски, велики руски светитељ, донели колач у цркву да га пресеку, али свештеник није имао тропар посвећен овом светитељу. Обред је, ипак, обављен захваљујући интернету и руској апликацији за андроид телефоне: тропар је брзо пронађен, а свештеник је са кадионицом у једној и телефоном у другој руци пресекао колач. Наравно, у шали је одмах добио и надимак ај-поп, који алудира на познату марку паметних телефона ајфон. 

– Изразито позитивна ствар је то што су Свето писмо и дела Светих отаца постали апсолутно доступни у глобалном домену. То је поготово важно у случајевима земаља у којима антихришћански и ауторитарни режими не дозвољавају штампање и дистрибуцију јеванђеља. Други веома важан позитиван аспекат огледа се на организационом плану мисије јер је неупоредиво лакше остварити глобални контакт на сваком нивоу црквене структуре и организовати мисионарски рад – каже презвитер Оливер Суботић.

 

ИЗВОР

[DYNABLASTER]

Ako je lose nek se brise.

[antics]

Претерано је да се каже да онај ко се духовности учи на интернету не иде у Цркву, јер му је добро у "мекоћи фотеље". Ако неко има афинитете према мекоћи фотеље, тешко да ће га духовност уопште занимати. 

Верујем да је интернет само други вид онога што је некада за наше неке генерације била црквена штампа - јер је књига много нас привукла Цркви и Богу. Интернет је, како ја то видим, исто то, само мало другачије, и то још од времена кад се појавио пројекат Растко, па разне више-мање верске (или и богословске) html библиотеке и тако даље...

[Баба]

Ја седим на пластичној столици. Ал упорно седим и седим...

[Јаков.]

 

Ово је типичан пример протестантског духа СПИЦ.

 

Слика је узета са једне иначе одличне праовославне фејсбук странице. (Свети Василије).