Jump to content

Марко Ковачевић - Приповетке

Оцени ову тему


Баба

Препоручена порука

Знаш Лидо да сам те, кад сам на Сабору хорова код вас у КГ наступао са нашим хором, сво време тражио погледом ал ти изгледа ниси дошла.

Ja sam toliki antisluhista da mi ne daju da pridjem nekom horu na tri kilometra. Just_Cuz_19 Kazu da je moj antisluhizam zarazan ne_shvata

Потпис:

Надање је моје- Отац;

Прибежиште моје- Син;

Покров мој- Дух Свети;

Тројице Свесвета, слава теби.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Стигла пошиљка!

 Стигла и мени јуче ал рано ујутру.. док је још трајала Литургија....оставио поштар цедуљицу, сутра ћу је подићи.

Ваистину Воскресе !!!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ајд пошто видим да ће се ово мало одужити почећу ја са неком критиком или аналитиком овог писанија Марка Ковачевића.

 

Ево рецимо на причу којом почиње ова тема "Браћа"

 

Два су лика један је Милорад а дрруги Виктор, два брата. Можда и нису рођена браћа, можда уопште нису браћа а можда и јесу. У сваком случају писац их је ставио у причи као рођену браћу.

Шта је њима заједничко сем што су браћа?

Писац не наводи неке њима заједничке особености али наводи различитости.

 

Оно што је упечатљиво различито јесте да они живе два стила живота који су по прилично другачији.

 

Виктор како му и име говори је човек победе, али победе овога света, човек који критикујући овај свет постаје управо његова слика и прилика, његов шрафић у механизму. Насупрот њему стоји Милорад, који наизглед побеђен од овога света у лошој материјалној ситуацији, ипак на крају побеђује овај свет .

Значи не Виктор који сјајним анализама разобличава зло овога света, него Милорад који љубављу и молитвом избавља брата из канџи које му је овај свет припремио у знак "захвалности" за излобличавање.

 

Шта је ипак заједничко обојици?

 

Па то што ни један ни други не желе да се помире са овим и оваквим светом "који у злу лежи". Али свако на свој начин се бори.

Борба коју води Виктор је наизглед жешћа и активност је већа, као и његов тријумф који му је уједно могао бити и крај.

 

Виктор и Милорад лично мени су многоструки симболи.

Рецимо оно што би могла бити симфонија државе и Цркве-два брата.

Милорад је класичан симбол хришћанског смирења, које за овај и овакав свет делује као јуродивост, блесавост, одсуство логике, памети, борбености, итд. све оно што данашњи живот чини савременим, Милорад нема ни у траговима.

Виктор управо то све има.

Ми данас какви год да смо и колико год мислили да смо Хришћани ипак резонујемо више као Виктор него као Милорад.

И за већину савремених Хришћана Милорад је класичан лузер.

Попут јунака из романа Достојевског управо онај који је за свет лузер код Достојевског је нарочити јунак.

Такав је и Милорад из ове приче.

Човек који би заправо требао бити неко на кога би се савремени Хришћани угледали.

Мали, непознат, непризнат, и неприметан човек у свету овоме а ипак велики човек у свим световима јер је у очима Божијим велик човек. Управо тог човека Милорада Бог лично чује и послуша и његове молитве услиши.

 

То је оно што старци кажу биће многа изненађења на крају, многи који данас заузимају последње место заузеће прва места пред Богом, јер Бог ипак другачије рангира људе.

 

Није Виктор избегао опасност стицајем чудних и смешних околности, а поготово не неком својом виспреношћу и домишљатошћу, негу буквално молитвама брата.

Да је Виктор био без брата сада би се лечио од сиде.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Тај Виктор ме на први поглед подсећа на Ивана, а Милорад на Аљошу Карамазова. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да ли сте прочитали до сада макар једну причу из књиге приповетки ?

Клинцу смо правили рођендан, тако да смо у суботу месили и чистили а у недељу певали "Данас нам је..." и ђускали... а иначе, једва чекам да видим шта има унутра!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@@Жељко, данас подигла књигу, радила поподне, управо дошла - малкице се стрпи, прочитаћу што пре... (само бих волела да је целу прочитам, а не само неку причу, па тек онда дискутујем - дакле: дан, два).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево, нисам прочитала све - стигла сам негде до пола али мислим да сам стекла утисак о целини, наравно прочитаћу и остатак али бих волела  да прокоментаришем ово док је свеже. Напомињем да сам оштар критичар и надам се да ми се неће замерити (намера ми је добра).

 

Уопштено - писац се латио великог посла: да свету приближи Божије начином који није тако често присутан - кроз прозу. Одлучио се за форму приповетке, а  оне су нарочито тешке за писање. У кратку форму треба сместити много тога: слојевитост радње и ликова, као и поенту на крају. За то је потребно искуство опробаног писца и то овде прилично шкрипи. Конструкције су извештачене, крајности ликова и ситуација, које он  на крају увек мири, су  превише наглашене. Уз претераност коришћења придева, ни стил није довољно изграђен.

 

Ево и појединачне анализе по приповеткама, истаћи ћу и добро и лоше, нећу да препричавам радњу - то ћемо ако се развије дискусија и укаже за потребно: 

 

- СЕЈЛА: фина, савремена ситуација са вечном поруком опирања злу, добро приказана свест колико је онима који су потчињени злу (пример младе, лепе девојке која ради као масерка-проститутка) тешко суочавање са ставовима и понашањем особа које су остале изван. Не ставља ове друге у позицију изнад, нуди пуно саосећање и потребу да заштити угрожене. Чува свакога од учесника (и себе) колико год може - од тога што их је задесило и од још већег пропадања. Обелодањује и убацује у форму приче, што није често присутно у савременој литератури, борбу са телесном страшћу. Због ове свеже идеје, ова приповетка ми се до сад највише свидела. Замерам стил на почетку - сувише eпитета који оптерећују реченице.

 

- КОСИДБА: превише поједностављена, како радњом тако и ликовима. Бави се двоструким проблемом: односом оца и сина и њиховим страдањем на Косову. Праволинијска, штура и  предвидива.

 

- БУЈИЦА: покушајем да радњу измести из реалности, дечак који је главни актер, заокупљен његовим фантазијама -  тешко да делује аутентично. Још кад се прича укрсти са чином насиља чији је дечак сведок, заплет (а и расплет) делује потпуно извештачено.

 

- БРАЋА: огољени у крајностима - један се храни афирмацијом, сујетом и потчињавањем светским захтевима, отуђен од пријатеља и чињења било ког добра, други је крајње богобојажљив и неук у баратању животним ситуацијама али, наравно, максимално смирен и верујући. Овде ми највише писац личи на себе, у овом другом лику, и чини се да је делом исфрустриран том својом несналажљивошћу. Добро које их на крају повеже оправдава усрдност живљења уз Божији скут, али као да је такав епилог неопходан да би се све то тако поставило на своје место. Као доза његове личне несигурности и потребе да докаже исправност својих начела.

 

 

Све у свему: овај велики залогај који је писац загризао, није лак ни читаоцу. Уз напор да се дато сажваће и прогута, укус је ипак на крају добар (због добра које увек побеђује). Закључак за сад: да се врати на књижевне форме које су лакше, да нађе места и за дискретније и префињеније речи као и радње, који би били добри путокази његових идеја.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...