Марко Ковачевић - Приповетке

[Баба]

Марко Ковачевић: Браћа

Знај брате, да је елита без скромности само звоно које јечи или кимвал који звечи

 

 

Браћа

           

И сам мирис хотелског шампона имао је неке заводљиве нијансе, а скупа мермерна декорација под ногама грејала је и опуштала босе и уморне ноге. Виктор се задовољно посматрао у великом огледалу и пажљиво, са пуно нежности, чешљао влажну косу. Ово је заиста врхунац досадашњег живота – мислио је – ово је укус успеха! Коначно је доспео тамо где и припада.

Његовo занимање је једно од оних нејасних, модерних занимања за које не постоји школа нити диплома, које родитељи не схватају озбиљно и за које се никада не деси да неко дете пожели да постане „то“ кад порасте, али које ипак многима доносе славу и новац. Представљао се као блогер – писац блогова.

Увек добро информисан о свим модерним токовима и актуелном дешавањима у друштву, светској економији, еколошким проблемима, а посебно о развоју технологије, писао је кратке али занимљиве и оштроумне текстове које је објављивао на свом интернет сајту. Критичар модерног друштва, самопрокламовани борац за ширење еколошке свести, духовит и прецизан, са више тачних предвиђања, после доста година упорног рада на нечему што је околина сматрала за бесмислено, он  је постајао све читанији и траженији.

Након почетног периода потпуне анонимности, уследила су цитирања у неким медијима, понеке плаћене рекламице на његовом сајту, од којих капне по који динар, а затим и прва гостовања у ТВ емисијама. Испоставило се да човек надарен бистрином ума, упознат са токовима развоја друштва и принципима његовог функционисања, човек који заступа општеприхваћену али недовољно развијену идеју, заједно са мало шарма и пажљиво увежбаним наступом може привући пажњу извесне циљне групе и бити занимљив за медије. Почевши практично „од нуле“, са самог дна друштвене лествице, он је једино својим радом и упорношћу, без икаквих „веза“ толико битних у нашем друштву, доспео до радо виђеног и траженог аналитичара.

Увек је имао нешто ново и неочекивано да саопшти или једноставно да о познатој ствари да анализу из једног оригиналног и само њему својственог угла. Живео је да састави текст, осмисли наступ или само једну звучну реченицу – паролу, који би привукли што већу пажњу јавности, јер је од те заинтересованости ширих маса, за његове текстове и његово мишљење, заправо остваривао једине приходе. Његове објаве су биле присутне на свим познатим и непознатим друштвеним мрежама, неуморно је слао разна саопштења медијима и пажљиво пратио сва дешавања у друштву на која би могао први да реагује. Његов успех се једноставно мерио популарношћу његових објава.

Бити популаран, бити цитиран и објављиван постало је циљ, потреба проистекла из природе његовог посла. Уједно се свагда жива жеља за експонирањем и проверавањем своје присутности у медијима и на друштвеним мрежама, увукла у његов начин живота и размишљања, угнездила се у његов ум и срце и постала његова примарна тежња и потреба. Пре прве јутарње кафе, његов ритуал је био седање за рачунар у пижами и тражење свог имена у медијима.

Постоје разни критеријуми и алати за мерење популарности, и многе агенције које утврђују нечију вредност на тржишту информација. Те бројке добијене истраживањима јавности за Виктора су постале једино мерило његовог професионалног, а и личног успеха. После сваке објаве грозничаво је чекао реакције, сваких неколико минута проверавао је има ли нешто ново објављено о њему и неуморно настављао са писањем, испитивао своју популарност и опет писао и чекао резултате истраживања јавног мнења. За себе је веровао да припада оном малом кругу људи, оној елити човечанства која, поред урођених талената и способности, има и једнако важну особину, ону која обезбеђује да његов траг на земљи не буде невидљив већ да се његово име спомиње и цени кроз генерације; то је посвећеност идеји – спремност да се жртвује сав свој приватни живот, здравље, ако треба и породица, зарад остварења велике идеје, зарад општег добра, зарад спасења човечанства.

 

Породица? Да, има породицу. У ствари, има жену која је пре пар месеци коначно затруднела. Женица је тиха и једноставна, ради неки незанимљив и неплаћен посао, брине о свим оним кућним стварима о којима он не брине и воли га једноставно и тихо, онако како само савршена љубав може да воли несавршеног човека.

 

Међутим у овом тренутку, Викторове мисли иду ка сасвим другој страни. Коначно је завршио свој први велики јавни наступ, прво гостовање у веома популарној емисији водеће ТВ станице. Смештен је у луксузном хотелу, пространој и богато уређеној соби са великом терасом окренутом према реци. Завршио је туширање и још мокар, умотан само у пешкир, жури до свог рачунара да види има ли већ неких коментара и реакција на његово данашње излагање. Капљице остављају трагове по столици од златног сомота и увлаче се међу дирке на тастатури. У уморним очима које не трепћу, огледа се екран препун ситних знакова. Баш некако у тренутку ишчекивања да се рачунарска веза успостави, да се жељени подаци учитају, њему срце почиње да куца неправилно, без устаљеног ритма, час јако и споро, гушећи га, а час слабије али много брже изазивајући благу бол у слепоочницама. Концентрисаним погледом, пуним стрепње, покушава да одједном обухвати све те бројке и изјаве, све коментаре и утиске, који говоре о њему и његовој нарастајућој популарности. Сав је у грчу и грозници. Мисли су му мутне и несређене, а дрхтавица од стално присутне неутажене глади за новим информацијама и већим бројкама, за новим позитивним коментарима и похвалама, већ почиње да ствара неки горак укус у устима, као да се стомачна киселина, или не дај Боже жуч, подижу уз грло.

Када би случајно видео негативне коментаре, слабу оцену својих текстова или чак неку поругу на рачун свог рада, осећао би се дубоко поражен, разочаран, бесан на незрелу околину која није дорасла његовом прогресивном уму, и болно, болно увређен. Његов свет постале су те бројке и коментари, ти текстови и статистике. Понекад би из екрана, и без неког повода, без видљивих критика, ипак стидљиво провејао осећај  одбачености од тог света за који се бори и у чије име се жртвује, па би се у њему рађала горка фрустрација која би га терала да још више неуморно ради и објављује, да се докаже, заправо „да им докаже“, гурала би га гладног да опет изнова проверава нове коментаре на свој рад и да намерно заборавља неуспехе ако пронађе и малу наклоност публике, или сазна за благи пораст круга својих читалаца. Уплео се у тај затворени круг у којем је свака друга личност била сувишна. Његов сопствени рад, његов рачунар, и његове мреже и медији били су један живи, самодовољни  организам који је свакодневно растао и ширио се, заокупљајући сво његово време, хранећи се (није био ни свестан тога) њим самим.

У том начину живота, заправо у тој бесомучној трци са временом и објавама, постало је очигледно удаљавање од свих блиских људи, од старих пријатеља, породице и колега са којима није комуницирао другачије осим електронским путем. Пријатеље су замениле безличне масе оних који читају његове објаве, дају своје добре или лоше оцене и коментаришу му текстове. Све његове жеље и стремљења биле су усмерене на мишљење многобројних поштовалаца његовог дела, на неколицину оних који га критикују и чије га мишљење узнемирава и пече, као и можда највећим делом на све оне  који никада нису ни чули за њега, а који као неоткривени континент стоје пред очима занесеног морепловца и неуморног трудбеника. И он је био од оних људи који су у својој глави имали већ унапред записану драму коју је требало само одиграти на сцени реалног живота. У ствари он је присиљавао живот да се безпоговорно уклопи у оно што мора бити. Тражио је људе  којима би додељивао припремљене улоге, разне догађаје тумачио по својој задатој матрици и углавном цео свет посматрао кроз једно замагљено, али узвишено окно. Није се мало пута десило да потпуне странце, због неког случајног геста уврсти међу главне јунаке своје драме, а да добри и опробани пријатељи преко ноћи постају негативни ликови. Ако непријатељ заправо и није постојао, требало га је пронаћи, јер сама чињеница да се та драма одиграва непрекидно је била важнија од реалности и од других људи који би и несвесно добијали своје место у њој. Изгледа да је ширина једног човека са таквом свешћу, зависила од броја разних ликова за које има места у његовој драми. Нажалост, код Виктора су постојале само три улоге: он као неприкосновени победник, његова верна публика и  његови многобројни непријатељи. За пријатеље и породицу ту није било места.    

Заиста је чудно што је од почетног мотива да „успе“ у друштву, односно да обезбеди себи позицију са које нема страха од одбацивања, са које нема простора бризи да ће бити скрајнут, а његово мишљење неуважено, временом дошао до ситуације да он сам одбацује друге, да су му оптерећујући и непријатни сви позиви ближњих за дружење и виђање, и да сваки такав непријатан и досадан упад у његов свет одбија, са изговором да мора да ради, да сада никако нема времена.

Со је добра у малим количинама, али ако је дуго и упорно, навикнути на њен укус као на нешто без чега се не може, узимамо без мере, ући ће у нашу крв, наталожити се на зидовима вена и на крају ће загушити уморно срце.

(Изгледа да све оно што, посматрано са дистанце изгледа погрешно, можда не погрешно, можда само претерано, а што људи упорно и неуморно раде, о чему маштају и чему теже – од важних одлука главних актера у великим историјским катастрофама до једноставно улудо потрошеног времена у маштању, једног меланхоличног послеподнева, намењеног припреми испита неког сиромашног студента –  долази од човекове потребе да испуни неку стару празнину у својој души, да изазове осећај топле испуњености и остварености. Тај инстинкт, јачи од разума и моћнији од савести, инстинкт да се затрпа  неподношљива унутрашња рупа која тихо разара човеково биће, покреће нас да деламо. Он даје мотив сваком нашем планирању, труду и акцији, гура нас напред, на овај или онај начин и управља нашим животом као мало кормило великим бродом. Питање избора, постављено пред сваког од нас, је да разлучимо којим средствима, којом активношћу да нападнемо ту празнину и угрејемо ледену црну рупу у нама, ширу од свемира и хладнију од мртваца. Нажалост, чини се да људи упетљани у разне обмане и самообмане све чешће прибегавају потпуно погрешним средствима који дају само привид пуноће, али глад и даље остаје. Било да манијак у парку чека своју жртву, сујетни певач поправља детаљ на новој фризури пред наступ, похлепни политичар грозничаво планира освајање власти или обичан, мали човек кришом гледа изазовну комшиницу, можда узима кредит да купи прескуп, њему непотребан ауто, па чак и да једноставна домаћица у одређеном тренутку постаје опседнута чистоћом своје куће  – све долази од њиховог,  најчешће несвесног, али живог, уверења да ће им то што раде испунити душу и донети мир и задовољство; али их не доноси, већ само повећава глад и тера да се још преданије посвете свом одабраном делању, да се са још више „жртава“, одлучније унесу у тај задатак.)

 

            – Фасцинантно излагање драги колега! Била ми је част да Вас слушам и учим од Вас – појавила се порукица у горњем десном углу екрана.

            Име пошиљаоца му није било познато, али сама порука је била мелем за његову уморну душу. Осетио је велику радост први пут после данашњег напора да остане прибран под јаким светлима рефлектора, напора да жустро полемише о тешкој теми са непријатним опонентима и, наравно, после дуге вожње закрченим београдским улицама. Чинило му се да се коначно умио у свежем планинским извору, истински одморио, нашао разлог да живи и скинуо бригу и терет са себе. Читао је много пута ту дивну реченицу и смешио се задовољно. „Ко би то могао бити?“ питао се.

            Убрзо се зачуло звонце на вратима његове собе. Збуњено и радознало, једном је руком придржавао свој пешкир а другом откључао и одшкринуо врата накрививши благо главу. Пред њим је стајала изазовна  жена у раним средњим годинама које најбоље истичу облине испуњене зрелошћу и искуством. У краткој и уској, јарко црвеној хаљини, са дугом, таласастом плавом косом, упадљиво нашминкана, она је сваким детаљем на себи мамила и распаљивала машту мушкараца. Баш тај стилски јефтин и за професионалне заводнице уобичајени изглед, одавно је предодређен да извесно да жељени резултат:  да слуди и омађија пол који се сматрао јачим и доминантијим .

            – Фасцинантно излагање драги колега! Била ми је част да Вас слушам и учим од Вас – рекла је, гледајући га право у очи и загонентно, чак лукаво, смешећи се.

            – Ко сте ви? – упитао је тихо и збуњено, стојећи на вратима понизно и узбуђено.

            Она је, уместо одговора, прешла погледом преко његовог пешкира и још једном се несмешила. И он је спустио главу и одједном схватио у каквој се глупој ситуацији налази.

            – Чекам вас доле у холу за пола сата – рекла је самоуверено, намигнула гестом искусне заводнице и окренула се театрално, запахнувши га мирисом своје бујне, недавно опране косе. Ходала је низ ходник као по модној писти осећајући његов поглед и широм отворена уста. Под хотелским светлом бљескала су се њена гола рамена као крила лабуда који се после лета задихан спустио на воду да би се кокетно шепурио пред осталим барским птицама.

 

Неспремном и запањеном Виктору образи су букнули као булке у Јуну. Па он ни не зна ко је та очаравајућа жена, нити уопште има неког већег искуства са женама. Ух, још удише њен мирис по ходнику који полако улази у њега, опија га, продире у вене, мути разум и голица машту. Задрхтао је скупљајући капке и ширећи задовољни осмех. Сетио се да је ово дан његовог успеха. „Викторе, Викторе мачорчино стара...“ говорио је себи и задовољно гладио браду.

 

Хол је био пун људи који су у разноврсним мањим и већим шареним групицама стајали и живо разговарали. Угледао је жену у црвеној хаљини у друштву са једним отменим господином. Пришао је опуштеним кораком, али се тргао када је препознао Максима Тодоровића, министра за науку и технологију којег је малопре у емисији жестоко напао и оштрумно исмејао.

Тодоровић се осмехнуо топло и из даљине му срдачно пружио руку. Деловао је искрено радостан што га види.

            – Хајде са нама Викторе... идемо мало у провод – рекао је тоном старог пријатеља, благо замахнувши главом према излазу.

 

Виктор је седео на задњем седишту лимузине, док је поред њега плавуша у црвеној хаљини поправљала шминку. Хаљина се повукла толико високо уз обле бокове, да се јасно видело како су зреле и јаке бутине стискале комадић скупе црвене чипке који се указао између њих. Виктор је већ био припремљен за оно што следи као свежи ћевап поред упаљеног роштиља.

Стали су испред једног сплава, уобичајеног београдског сплава за провод и лумповање. Песма чији ритам помера сваки нерв чула се далеко у ноћ. Скупи аути на паркингу, јефтине девојке за шанком, момци широких рамена који се још више „шире“ и шепуре у црној одећи. Виктор је раније у широком луку обилазио оваква места, а сада је, мимо своје воље, уведен директно у „V.I.P.“ ложу заједно са аплаузом масе која се кроз маглу њихала уз музику.

Дуго је цела представа трајала: осмехивања, добацивања, пиће, завођење мазним плесом, дим и магла по целој просторији, ужасна музика, дивља омладина, све у једном магновењу и великом труду да остане присебан и рационалан. Тодоровић је повремено наздрављао, тапшао га по рамену и осмехивао се. Људи су се осмехивали као по неком договору или завери, свима је био симпатичан и привлачан и сви су се кезили пред њим. Цео сплав је личио на рекламу за зубну пасту.

Више није ни покуашавао да проникне шта све ово значи, нити га је интересовало. Имао је само  једну мисао – остати будан, контролисати се толико да не уради неки непромишљен ексцес, нешто због чега би доспео на насловне странице таблоида и на стуб срама јавности.

Много је девојака и жена продефиловало поред њега, плешући изазовно и нудећи га пићем. Свакој се обрадовао, добро је осмотрио, додирнуо, очешао, омирисао... Није имао јасан план за даље, али није имао ни разлога да одбије ово понуђено му уживање. Играо је наметнуту му улогу, час са опрезом, а час са уживањем. Чинило му се чак некако праведно и исправно то што се овакво поштовање баш њему указује, ипак је он заслужио мало радости својим самопрегорним радом и упорношћу, својом борбом за бољи свет.

Организам који је функционисао по својим устаљеним навикама и тешко промењивим законима алармирао је да је време за посету тоалету. Извињавао се и пробијао неспретно кроз плешућа тела до белих врата са траженим знаком. Ушавши и закључавши, врхом ципеле је подигао даску и попео се тако да је могао чучнути на ободе прљаве шоље.

 

***

 

Листови личног дневника су били чисти и уредно исписани примерним рукописом. Милорад је седео у тишини и читао своје старе белешке. Деца су малопре заспала, а жена је читала неку књигу лежећи на раширеном троседу и чекајући да он угаси светло и дође поред ње.

            – Хоћеш ли скоро? Сутра имам важан разговор за посао код оног зановетала од професора – прва је проговорила уморна жена.

            – Ма чуј само ово Катарина – одговарао је Милорад, занесен и одушевљен оним што је нашао –  Ово је од августа прошле године: „Мој  син, дечкић од непуне две године, са пеленама и дудом, изгледа покушава да ме научи нечему: Понекад, када одемо на летње купање, са ивице дубоког базена жмурећи скаче мени у наручје. Том приликом он показује колику веру има у мене и моју љубав према њему, у моју спремност да га прихватим и у моју снагу да то учиним. Ни једног тренутка не сумња ни у једно од то троје, већ радосно и са осмехом скаче. Иако постоји могућност да, услед мог пропуста, последице по њега буду фаталне, он о томе ни не размишља, већ сву бригу препушта мени. Ја, одрастао и зрео човек, када дођем до извесне ивице у свом животу, показујем све осим вере у свог Оца. Уместо потпуног поверења и предавања у руке Његове, ја испољавам страх, бригу и ледим се од неизвесности шта све може да ме снађе. Уместо осмеха имам грч на лицу, а у уместо раширених руку, одбрамбени гард. Углавном и не скочим, осим ако ме неко не гурне. Исто тако, гледајући свог сина, примећујем у његовим очима живи страх да не преступи моје забране и не огреши се о мене, сваки пут када се приближава нечему недозвољеном. Овај страх је опет већи, реалнији и има више утицаја на његова дела, него што мој страх да се не огрешим о заповести Божије, утиче на изборе у мом животу. Стварно, мораћу нешто да научим од свог сина, од читаве две године са пеленама и дудом.“… Шта кажеш женице, је л` да је баш лепо срочено? Баш је некако… некако… утешно и ведро… чини ли се и теби?

            Жена га је слушала са пажњом, иако није била одушевљена. Из поштовања је раширила очи као да упија смисао тих речи, али на крају ипак није могла да се суздржи од горког коментара:

            – Боље и ти нађи неки посао Милораде. Знаш да до краја недеље треба платити вртић за ову двојицу.

            Милорад је слушао и скромно прихватао овакве њене речи сваки дан по неколико пута. Заправо, он је имао посао, са којим се поносио да је поштен и важан, да њиме може да помаже унесрећенима, али који ипак није доносио нека значајна примања у кућу. Мирно је наставио да чита, без љутње и жеље да објашњава, као човек који је потпуно уверен у исправност онога што ради, толико јако да нема потребу никоме да се правда.

            – Е, чуј ова ми се свиђа. То је кад смо били код кумова на крштењу малог Милоша: „Деда је осенио крсним знамењем  тек крштено дете које је баш у том тренутку нагло и гласно заврискало. „Плачи, плачи тежак је крст.“ Рекао је мудри старац без много узбуђења.“  Сећаш се како је било свечано и лепо? Тако сам уживао тада.

            – Мммм…. Да, сећам се. Мали је био прилично грлат. Јуче сам се баш чула са кумом, ишли су да купе апарат за прање суђа. Каже да су узели неки немачки.

            – Уопште не знам од када је ово. Чудно да нема датум, али добро звучи:  „Чини ме се да скоро свака моја молитва, може да се замени са једном реченицом: „Боже, ако може, да ме мимоиђе ова чаша“. На том страху од искушења, душевних и физичких, не могу да кажем страдања, већ само непријатности, лежи мој мотив да се обраћам свом Творцу и Спаситељу, и да од њега прво тражим спасење свог Ја, а потом и све остало“. Не знам када сам то записао, али мораћу да препишем на цедуљицу за исповест у суботу. Да, да… ово је заиста важно… – задубио се Милорад у своје забелешке.

            – Уморна сам већ. Немам више снаге да те слушам. Па, знаш да ће се беба будити за пар сати да сиса.

            – Извини, срећо. Ево долазим.

 

Милорад је био неуобичајен човек. За многе из своје околине, који су свет мерили успесима и постигнућима, људе описивали бројевима и вредновали цифрама на банковним рачунима, он је заправо био један животни губитник, тешки занесењак и вероватно фанатик. Рећи да је једва састављао крај са крајем је заиста мало да би описали муке оца породице, чија је незапослена жена рађала једног за другим,  три детета и никада није ни стигла да тражи посао. Живе као подстанари у једној скученој и влажној прикућници. Телевизор, рачунар, аутомобил или мобилни телефон су за њих недостижни луксуз, а највећа брига им је платити грејање када дођу јануарски петоцифрени рачуни за гас. И поред свих недаћа, тај Милорад је увек ведар и насмејан, има времена за јадање било кога, и никада не прича о својим проблемима, већ у сваком разговору наводи само неке цитате и поуке из религиозне литературе. Он је заправо био од оних људи који свим својим бићем живе у цркви и за цркву. Није се стидео никада да то своје животно опредељење покаже, али га никоме није наметао нити проповедао. Волео је тих и скроман начин живота.

            Пошто је угасио светло и легао, жена се досетила да има још нешто да му каже и помало се уздигла у кревету да се мало разбуди.

            – Гледала сам код комшинице Виктора. Добро је говорио. Свашта је изнео о оном министру Тодоровићу. Било је стварно смешно, али ипак толико га је раскринкао да се овај неће појављивати у јавности неко време.

            – Да…. – причао је одмерено и споро -  Он уме лепо да говори, али ја стварно не знам чему све то… Ионако ништа не можемо променити. – завршио је замишљен и задубљен у нека ванвременска питања.

            – Па он бар може променити стари ауто са новим! – тргла се Катарина жустро - А ми никакав немамо! Борио се и успео је. Није се затворио у четири зида као ти.

            – Немој тако љубави, биће све добро… Даће Бог. Никад нас није остављао.

            – Ма пусти ти те твоје приче, Бог па Бог… боље сутра зови брата и питај га има ли неки посао за тебе. Нешто нормално, са сталном платом. Он је сада важна особа, сви га знају. Питај га, брат ти је… помоћи ће. Знаш да овако више не можемо.

            – Добро де, зваћу га сутра. Писао сам му прошле недеље. Спавај, одмори… видим да си уморна.

            – Само, знаш… пожури, стигло је обавештење да ће нам искључити телефон.

            – О, Господе....

 

***

 

Виктора су већ озбиљно болеле ноге од чучања над шољом. Тражио је свуда око себе папир да се обрише али га нигде није било, само празан средишњи део ролне бачен на под и умазан тамним мрљама. Покушао је да нађе марамице или било какав папирић по својим џеповима. Ништа осим  новчаника. У њему је било нешто новца, али тај папир није баш био погодан за брисање. У једном џепићу носио је писмо од брата Милорада. Размотао га је и кренуо да прелази погледом по њему оцењујући да ли би оно могло да послужи. Писмо је стигло пре више од недељу дана, али Виктор никако није имао времена да га прочита. Стално је радио. Носио га је дуго у џепу јакне, у почетку се надајући да ће наћи времена, а после једноставно заборавивши за њега. Коверта је била једноставна и груба, али исписани папир и није био толико лош. У полумраку се чинио некако мекан, велик и спасоносан. Кренуо је да га цепа на два једнака дела, али је ипак стао да прво прочита шта му је брат писао. „Помаже Бог, драги брате. Ми смо сви добро, што и вама желимо...“

            – Ма не могу сад да читам ова његова срања – љуто је шкргутао зубима.

            Ноге више није осећао. Ставио је једну половину папира на раширен длан и пошао да га завуче назад. Ипак се одједном растужио и предомислио. Па то је његов смотани брат њему писао. Не може тек тако да уништи братово непрочитано писмо. Вратио је писмо у џеп, опсовао, устао, навукао панталоне и гегајући се кренуо низ ходник. Провирио је у ложу. На његовом месту, нервозно чекајући, седела је плавуша у црвеном, сада већ свученог горњег дела хаљине тако да је само скупи чипкани грудњак сакривао бујне, неговане груди са истетовираном осом.

            – Ма, како ћу овакав тамо – бесно је шапутао, ходајући као пингвин – Јој, Милораде, сунце ти твоје... уф!

            Извукао се на задњи излаз и нашао неки такси да га вози назад у хотел.

Таксиста га није препознао, возио је опуштено и причао као навијен.

            – Видим ја, друже, да ти и ниси баш овде чест гост. Нисам те раније возио. Ниси ти брате од оних што ту долазе. Видим ја све, …некако си ми поштен за ово место. Свашта се ту баћко мој дешава, свашта сам се ја нагледао, али боље да ћутим. Само то ми је и спасило главу што увек ћутим и никоме ништа не говорим… Је л` ја теби досађујем? Видим нешто си се узврпољио. Као да те нешто сврби одпозади. Да ниси можда у некој, како оно кажу... кризи... болан? Ха, да ниси можда и ти од ових што се боду? Ма не, не би` ја то рекао за тебе. Некако си превише фин…. А да ниси ти можда од оних... кукала им мајка... знаш ти добро од којих од оних других,  код оних што их мало чешће засврби позади. Немој то, ако Бога знаш. Немој у то да се петљаш, брате мој, тако си ми деловао поштен кад сам те угледао помислио сам `Е, ево га још један што мора да бежи док га нису спанђале оне, оне... бештије.` А има их овде гомила. Немо`ш знат` која је која, а све су ваљда так`е... далеко им лепа кућа.. Многе сам ти ја одавде возио, па су ме после звали и на суд да сведочим, да сам као нешто видео, а ја како ћу сведочит` кад ништа нит сам видео нит` знам, а и како ћу да видим кад се не сме гледати, и... и... и како ћу знати кад је боље и да не знам. Мада сам ти ја мало као оно... знаш... истражив`о, знаш, има ту свега па и мени нешто западне за око. Многе сам ја тако са задњег излаза повезо на брзину, и све се осврћу да л` их је неко видео, да л` иде неко за њима. Ма боље да ти и не причам. А неке сам и у читуљама после препозн`о. Да, да имам ја добро памћење. Иш`о сам ти ја у школу за полицајца, ал` се нешто није дало на оној задњој години, па сам баталио, ал` ми је нос остао тај... полицајски. Све ти ја, буразеру, намиришем и снимим. Многе сам ти ја тако у новинама нашо, и за све кажу... пази ово што ти велим, ово није случајно, за све кажу да су заражени... неком, неком аспидом… ма не бре… сидом, ваљда тако некако. Није ти то тек тако, видим ја да си ти поштен човек, па боље да ти кажем ако си и ти нешто синоћ, а опет... боље за тебе да ниси... Знаш, баћко мој, има једна ту… има једна од које боље да… зову је „Црвена оса“...

 

***

 

Мамурног Виктора је пробудило упорно звоно телефона. Непознат број. Јавио се унезверен Милорадов глас:

            – Брате, јеси ли добро… овде твој брат Милорад. Немам много времена, зовем са поште, јеси ли добро?

            – Да, добро сам Милораде, све је у реду.

            – Ма, јеси ли сигурно добро?

            – Да, добро сам бре, шта ти је, шта си се успаничио?

            – Синоћ сам осетио... некако... некако ми се јавило у сну... да си баш у великој опасности и... и ја сам онда... устао сам брате да се… да се, ма знаш… да се  помолим за тебе, брата мог. Прочитао сам акатист Богородици и онда после још и Светом...

 

Виктор је сео на под отворених уста и спустио слушалицу поред себе тако да је ударила о паркет.

 

Баш поред њега је лежао прецепљен папир што је синоћ случајно испао из јакне. Са неравне површине читао је примерни рукопис: „…Некада си демон у мојој глави, демон што узнемирава и упорно, непрестано горчи мисли саопштавајући ми да сам неуспешан и безвредан, морећи ме упоређивањем и меркањем, гушећи ме завишћу и увређеношћу, а некада си заиста звезда водиља, човек који поставља стандарде, мерила вредности и утврђује путеве којима само храбри и одважни иду. Некада си жива нада да има неко посебан и одлучан, неко вредан и благословен да нас уморне и малодушне поведе, подигне и извуче из блата. Веровао или не, осећам сваки трептај твоје братске душе.   А моје срце бира коју ћеш од ове две улоге играти само у зависности са колико гордости и надмености или пак искрене смирености бојиш своје успехе и које од ова два настројења оно препозна у теби. Знај брате, да је елита без скромности само звоно које јечи или кимвал који звечи.“

 

            (За посао Милорад је, наравно, заборавио да пита од силне радости што му је брат жив и здрав, али… нека… даће Бог.)

[Баба]

[Баба]

Сајт Поуке.орг поклања по књигу првој петорици форумаша који оставе на овој теми поруку да желе књигу.

[obi-wan]

Evo jednog, ocu ja knjigu... ako urednici mogu da apliciraju, naravno...

[Биљана]

:4869:

Ево јављам се и ја!

[Баба]

Evo jednog, ocu ja knjigu... ako urednici mogu da apliciraju, naravno...

 

Mogu само не могу админи

[Баба]

:4869:

Ево јављам се и ја!

 

Мораш ми објаснити како се шаље књига за Р Српску

[Биљана]

Мораш ми објаснити како се шаље књига за Р Српску

 

Ма скупа је поштарина за овамо, не исплати се послати!

[Баба]

Ма скупа је поштарина за овамо, не исплати се послати!

 

Послаћу некоме твом у Србији па ти кад дођеш покупиш може и тако.

[Andre Williams]

аплицирам

[Биљана]

Послаћу некоме твом у Србији па ти кад дођеш покупиш може и тако.

 

Ееееееее..........немам ја никог свог у Србији. Мислим, осим вас форумаша

Можемо питати Милана Николића да пошаљеш њему па кад ја будем долазила у Бг ја ћу се свакако јавити њему, јер и он ми је обећао једну књигу па може заједно

[nana]

 Htela bih  i ja tu knjigicu..

[Баба]

Још један да се јави и то је то

[Баба]

Ееееееее..........немам ја никог свог у Србији. Мислим, осим вас форумаша

Можемо питати Милана Николића да пошаљеш њему па кад ја будем долазила у Бг ја ћу се свакако јавити њему, јер и он ми је обећао једну књигу па може заједно

 

 

Таман може и Милан да је прочита док је ти не покупиш.

[Баба]

Иначе приповетке Марка Ковачевића су писане по заиста реалним догађајима из живота неколико ликова између осталих и самог аутора књиге.