Зилоти

[marija]

U poslednjih nekoliko godina sve češće se govori o zilotima. Zapravo sa njihovim dolaskom u Srbiju o njima se najčešće priča kao o ekstremnim i ostrašćenim sveštenicima, koji kao najveći greh pravoslavaca uzimaju opštenje sa drugim crkvama.

Ime zilota veže se za starozavetnu braću Makaveje koji su odbijali da prihvate bilo kakve strane uticaje - oni su čuvajući veru od uticaja sa strane, živi pred majkom goreli. Postali su simbol onih koji preterano revnosni u svojoj veri ne prihvataju dijalog sa drugim religijama, mišljenjima ili stavovima.

Mirka Đorđevića pitamo najpre ko su zapravo ziloti, i zašto se o njima toliko govori? Da li su zaista toliko moćni i opasni?

- Male skupine zilota dobijaju na značaju zahvaljujući medijima koji im značaj pridaju. To i nije čudno, s obzirom da ziloti nastupaju skandalozno i agresivno, što je za medije uvek interesantno. Ima ih uglavnom u Beogradu i na Fruškoj gori i uopšte nisu tako uticajni kao što se to katkad čini. Tome u prilog ide i činjenica da ne deluju u nekom od fruškogorskih manastira nego im je 'radno mesto' zapravo u iznajmljenim vikendicama, a u Beogradu se okupljaju po stanovima. Nastupaju pod parolom 'Pravoslavlje ili smrt', a njihova osnovna karakteristika je što smatraju da je najveći greh pravoslavaca opštenje sa drugim verama. U tom smislu oni osuđuju patrijarha Pavla, jer komunicira i sa katolicima i sa muslimanima. O toleranciji kod zilota nema ni govora, i to je njihova osnovna karakteristika - kaže Mirko Đorđević.

Iseljeni sa Svete gore

Došli su sa Svete gore, iz manastira Estingen. Oni su do te mere odudarali od grčke pravoslavne crkve da su predstavljali pravi problem i na kraju su na poziv vaseljenskog patrijarha, uz jake policijske snage iseljeni sa Svete gore, gde ih je inače predvodio monah Simeon Srbin - navodi Đorđević.

Prema tvrdnjama jeromonaha Antonija, starešine manastira Kuveždin, jedinog manastira u zemlji posvećenog sv. Savi, ziloti krstare Fruškom gorom, žive u privatnoj vikendici. Kako nisu pod jurisdikcijom patrijarha, pa ni ovdašnjeg vladike sremskog Vasilija, SPC im ne može ništa. Zapravo, ne može im niko ništa, jer žive na privatnom posedu. Ovu grupu čini desetak sveštenika koje predvodi izvesni Akakije, poreklom Srbin, koji su se pre nekoliko godina iznebuha iz Grčke obreli na Fruškoj gori, i za pet-šest godina uspeli da se prošire na teritoriju cele Srbije. Borave u vikendici Akakijevog oca, koju je krstio kao metoh manastira Esfigmen.

- Akakije vodi ovu grupu koju čini nekoliko jeremonaha, kaluđera, kao i pet-šest iskušenika koje su uspeli da 'vrbuju'. Oni pravoslavlje pogrešno tumače, stavljajući formu ispred suštine. Odlaze u suprotnu krajnost, tvrdnjama da pravoslavni vernici nisu čak ni kršteni 'ispravno', pa se po njima svi vernici moraju ponovo krstiti. Tvrde za sebe da su jedini pravi pravoslavci - navodi otac Antonije.

[marija]

On takođe kaže da ova skupina zabludelih sveštenika forsira farisejske propise, da između njih i drugih sekti koje rade na ovim prostorima nema razlike. Čak su izmislili i svog episkopa, izvesnog Hrizostoma iz Grčke, priča starešina manastira Kuveždin, koji im je navodno dao blagoslov da zabludele ovčice u Srbiji izvedu na pravi put pravoslavlja.

- Bože me oprosti, bolje je biti nevernik nego zilot. Oni se uopšte ne peru, ne šišaju i ne briju. Možeš ih na kilometar prepoznati tako što zaudaraju. Sa njima se ne da razgovarati ni polemisati. Kada sam jednog od tih lažnih mesija sreo u Vrdniku i porazgovarao sa njim, on je tvrdio da je izdaja pravoslavlja to ako pri krštenju vernik nije potpuno potopljen u vodu. Kada sam mu rekao da je to samo spoljašnja forma, ali da je suština krštenja blagodet duha svetoga nad krštenim, a ne to da li neko mora biti potopljen skroz u vodu, zilot nije imao pravi odgovor. Mada tvrde da su ravnopravni i jednaki i među njima postoji hijerarhija, tako da njihov vođa Akakije dane provodi u Novom Sadu deleći brošure narodu u želji da ih prevede u svoju zilotsku sektu. Kada sam mu prijateljski predložio da 'ne luduje' i da ne zaluđuje ni sebe ni druge i pozvao ga na prijateljski razgovor u manastir Kuveždin, on se momentano povukao ne želeći više da razgovara sa mnom. Stalno je ponavljao da je SPC u poslednjih pola veka komunistička, da je od 1945. godine izdato pravoslavlje i da istinsku SPC predstavljaju jedino oni - kaže otac Antonije i dodaje da je Akakije verovatno proteran iz grčkog sveštenstva, ali da ga čudi ko ga finanisira, jer štampanje i izdavanje brošura nije nimalo jeftino. Pita se i šta je njihov cilj u Srbiji.

Otac Antonije nije previše zabrinut zbog mogućeg uticaja šačice zilota.- Slušao sam od naroda da 'špartaju' Srbijom. Skoro mi je pričala jedna žena iz Šida da su joj nudili literaturu o svojoj veri. Krste narod po Sremu na svoj način, uz tvrdnje da je samo to ispravno. Agresivni su i nepristupačni - smatra Antonije.

Po njegovom ubeđenju, Fruška gora nije slučajno odabrana, jer je na Fruškoj gori podignuto čak 18 manastira, a time je ona i centar duhovnosti. Ziloti bi želeli da upravo ovde na Fruškoj gori, u centru duhovnosti i pravoslavlja, koju porede sa Svetom gorom zadaju prvi udarac pravoslavlju, a da se potom prošire i na druge pravoslavne zemlje. Još uvek se ne eksponiraju javno u Rusiji, Rumuniji, Bugarskoj, Egiptu, Japanu, gde takođe ima pravoslavnih vernika i svetinja.

časopis Danas

četvrtak, 17. februar 2005.

[marija]

СРПСКИ ЗИЛОТИ

Темељ новог раскола?

Мали фотокопирани плакати привукли су ми пажњу. Испод мени непознатог грба (помало налик византијском) стајало је: ''Православна Црква од 1917. године до данас – предавање у организацији метоха манастира Есфигмен''. Те октобарске вечери 2002. године мали простор Куће Ђуре Јакшића у београдској Скадарлији био је дупке пун радозналог света. Предавач, јеросхимонах Акакије одбио је да очита ''Оче наш'' и помоли се са присутнима јер (нисам поверовао својим ушима!) нисмо православни!? Био је то мој први сусрет са српским зилотима и њихов први јавни наступ у Београду.

О грчким старокалендарцима знамо готово све. Сажет а садржајан историјат овог раскола дао је владика Атанасије (Јевтић) у одличној књизи ''Заблуде расколника тзв. старокалендараца'' (Београд, 2004.) у заједничком издању манастира Жича, Острог, Тврдош и Братства св. Симеона Мироточивог.

Српску делегацију на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. предводили су патријарх Димитрије (Павловић) и научник Милутин Миланковић, чији је стручни предлог о промени календара начелно прихваћен (грчки и румунски су одбачени), а практична примена остављена на вољу помесним црквама. Следеће, 1924. године, ''исправљени Јулијански календар'' прве су усвојиле грчка и кипарска црква као и Цариградска патријаршија. Немали број свештеника, светогорских монаха зилота (''зилоти'' = ревнитељи) и верника одбио је да прихвати новотарију и основао ''Удружење Православних'', касније названо и ''Грчка верска заједница Г. О. Х.'' (''Г. О. Х.'' На грчком значи: ''Истинити Православни Хришћани'').

Побуна старокалендараца свој врхунац достиже маја 1935. када им се на чело стављају три одметнуте грчке владике. Заједничком Литургијом, објављеним Прогласом и оснивањем трочланог Синода они кидају све везе са званичном грчком Црквом – поричу јој благодати Духа Светога и престају да литургијски и молитвено опште са јеладским клиром и вернима. Иако је владика Атанасије прилично истрајан и детаљан, од средине тридесетих година XX века врло је тешко пратити даља цепања и расколе међу самим старокалендарцима. Две главне фракције, Матејевци и Флоринијанци, све до наших дана, уситњене су до апсурда.

Предности ''новог'' над ''старим'' календаром нису у складу са изазваном буром осећања, оба су нетачна, земља се непрецизно окреће око своје осе и тиме спор није више канонске већ астрономске природе. Прихватањем ''новог'' календара ипак није повређен Пасхални Канон – одређивање датума Васкрса (Празника над празницима) и даље је у складу са одлуком Првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године. Свеправославни конгрес у Цариграду (из 1923.) није имао тежину Васељенског сабора, одржан је у врло тешким условима по грчку и руску цркву (патријарх Тихон био је у бољшевичком заточеништву) и прекидан је упадима побеснеле турске руље са улице.

Светогорски монаси у свих 20 манастира остали су верни Јулијанском календару али је канонско јединство са Васељенском Патријаршијом (и ''јеретичким Патријархом'') прекинуо једино Есфигмен, први сусед нашег Хиландара. Овај манастир је 1972. године, као расколнички, искључен из монашке заједнице Свете Горе (од тада нема свог представника у управним телима), претрпевши четири јаке полицијске блокаде, што његовом братству непотребно прибавља ореол мучеништва и изазива симпатије верних.

[marija]

На Бадње вече 2002. године блокирани су им рачуни у банци, манастирска лука и сви прилази манастиру. ''Расколнике'' и ''узурпаторе'' требало је протерати са Свете Горе. Документ о прогону потписало је свих 19 светогорских манастира, али зилоти истичу да су само шест ''слепо оруђе зловерног Фанара''. На Есфигмену се том приликом завијорила црна застава са лобањом и натписом ''Православље или смрт'', а игуман Методије био је у сталној телефонској вези са медијима и ''организацијама за људска права широм света''. Притисак на манастир је попустио – зилоти, иначе заклети противници Новог светског поретка у свим појавним облицима, знали су да ''вешто искористе демократију''...

Ипак, у својим ватреним саопштењима и прогласима ''заборавили'' су да спомену ко их је свих ових година (деценија, чак!) покривао, братски помагао и кроз блокаде им храну дотурао. А како су они узвратили Хиландару? Натписима ''U. Q. K.'' на Крсту цара Душана на путу између Есфигмена и Хиландара! Треба гласно рећи да је схиархимандрит Методије полу – шиптар и да није баш мали број ''покрштених'' шиптара међу 117 монаха Есфигмена...

Срби – зилоти су, до пре неколико година, били махом светогорски монаси – пустињаци и тешко је направити прецизну евиденцију. Наум Миљковић (родом из Браничевске Епархије) био је први, или бар међу првима, пише владика Атанасије. Овај монах – великосхимник дуго је живео у пустињи Каруљској испод Атоса, препун прича о стварним и измишљеним заверама против Православља. Овоземаљски живот окончао је пре неколико година у постељи манастира Сланци код Београда. А за Мајку Србију и Српску Православну Цркву (у даљем тексту: СПЦ), за свога живота, није имао баш пуно лепих речи...

Београђанин Дубравко Мирковић (монах Данило), Доситеј из Белог Манастира, хиландарски искушеник Тома (данас монах Симеон), Драган из Данске (замонашен под именом Сава), ђакон Григорије из Црне Реке код Рибарића и ту није крај списка особа немирног духа којима је Есфигмен био успутна духовна (а некима и физичка) станица. Правећи турнеје по зилотским фракцијама ови људи су по више пута ''крштавани'', ''монашени'' и ''рукополагани'', што само показује зилотско олако и неозбиљно схватање обреда Светих Тајни.

''Јустин Поповић је задњих шест месеци прекинуо заједницу са СПЦ'', ''Иринеј Буловић је на платном списку у масонском клубу'', ''Владика Николај је хтео да оснује зилотску цркву'' – само су неки од ''бисера'' које ови ревнитељи просипају крстарећи Србијом (на Светој Гори све мање и све ређе бораве) врбујући нове присталице, у чему, мора им се признати, имају извесног успеха.

Српски зилоти – старокалендарци организовано иступају од 1997. године под именом Истинска Православна Црква Србије (даље: ИПЦ) и Библијским цитатом као паролом: ''Стојте чврсто и држите предања'' (2 Сол. 2, 15). Под јурисдикцијом су фракције Флоринијанаца – Свештеног Синода Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке, Његовог Блаженства Хризостома II Архиепископа атинског и целе Грчке. Издају лист ''Ревнитељ православног благочешћа'' који излази ''повремено'' са седиштем у Смедереву, а финансиран је из централе у Грчкој. Главни уредник је уједно и водећи зилотски идеолог у Србији – јеросхимонах Акакије, по имену Немања Станковић, млади новосађанин (36 година) врло бурне и несређене духовне биографије. Његова ''десна рука'' је др. Евсевије Петровић, лекар – кардиолог из Сремске Каменице и син познатог професора књижевности Драгољуба Петровића из Новог Сада.

[marija]

Српској Цркви негирају благодат Духа Светога, своје нове чланове поново ''крштавају'' обредом потпуног потапања (урањања) у воду. У духовној борби увек туку тешком артиљеријом, па је тако и у њиховом издавачком првенцу – књизи ''Погружење истинско крштење'' (Смедерево, 2003.), где Свету Тајну Крштења кропљењем и обливањем називају ''неправославном'', ''душегубном'' и ''латинском'' праксом, поткрепљујући то бројним канонима и светоотачким цитатима: ''Они који нису крштени троструким погружењем и појављењем из воде, или при сваком појављењу није призвана једна од Божанских ипостаси, већ су крштени другачије, имају се сматрати некрштенима када приступају Православљу'' (Томос о крштењу из 1756.); ''Свети свештеници, треба да имате велике крстионице у црквама, у које цело дете може да се урони, а да не остане ни најситнији делић сув, јер и ту ђаво може да се усели, па да вам деца постану епилептична, демонизована, плашљива и злосретна, због тога што нису ваљано крштена (Свети равноапостолни Козма Етолски).

Већ споменути др. Евсевије Петровић у широј православној јавности прочуо се 2001. године отвореним писмом ''Српска црква и време апостасије'', упућеном познатом вероучитељу Владимиру Димитријевићу поводом његове књиге ''Црква и време''. Дванаест густо куцаних А4 страна радо је читано и умножавано широм Србије. Питања календара, свејереси екуменизма, учешћа СПЦ у Светском савезу цркава и заједничког молитвеног па и литургијског општења са инославнима, отворене су ране наше Цркве а јавна реч их, зависно од духовне зрелости говорника, може залечити или још више позледити, што није само ствар тумачења...

Српска Црква се (Богу хвала!) држи Јулијанског календара, али називати српске зилоте старокалендарцима ипак није сасвим без основа. Све чешће се из званичних кругова наше Цркве (па и са највишег места) чују позиви на исправку ''старог'', похвале па и отворени предлози за прелазак на ''нови'' календар. Све је то др. Петровић уредно забележио, наводећи нам познати експеримент кувања жабе постепеним загревањем хладне воде. Ко је ту жаба а ко кувар – није тешко закључити...

Прво упориште српских зилота било је (и још увек је) манастир св. Методија и Кирила на Фрушкој Гори, недалеко од Врдника и манастира Раванице. Акакије Станковић је кућу својих родитеља претворио у храм, у њој врши богослужења а о већим празницима и монашења нових чланова. И у Смедереву су старокалендарци једну приватну кућу прогласили храмом (они кажу: параклисом) св. Краља Милутина. На челу ове парохије је Александар Крстић, бивше војно лице из Смедерева, рукоположен октобра 2001. у Грчкој у чин презвитера под именом Атанасије. Отац Петар (Ненад Тодоровић) држи цркву св. Марка Евгеника у Параћину, храм св. првомученика Стефана је у самом Чачку а храм преподобномученика Авакума Ђакона је на падинама Јелице у близини града. Марта месеца 2003. у зилотском манастиру код града Патре на Пелопонезу замонашена је једна Српкиња, која се као монахиња Ипомонија уселила у први женски манастир ИПЦ на Авали. Ових пет локација (приватних станова и кућа) су у џепном календару ГОХ Флоринијанаца (за 2004.) наведене као ''цркве у Источној Европи – Србији''.

Након опсаде манастира Есфигмена, српски старокалендарци још једном су доспели у жижу јавности у октобру 2003. године. Комплетно сестринство манастира Стјеник код Чачка одметнуло се од Епархије Жичке и СПЦ. Млада игуманија Ефросинија (Драгана Николић, родом из Зенице), три младе монахиње и четири искушенице, под црном ''Православље или смрт'' заставом, уз усклике ''страдамо за веру'', напустиле су порту манастира Стјеник и пришле Акакијевој ИПЦ Србије. Сада су смештене у помоћној згради већ споменуте приватне куће у Чачку.

Током деценија свог постојања старокалендарци – зилоти и Руска Загранична Црква (даље: РЗЦ) имали су готово исте непоколебљиве ставове о важним питањима комунизма, екуменизма, масонерије и непризнавања Грегоријанског календара. Прича о међусобним односима РЗЦ и разних зилотских фракција је дугачка и сложена (консултовати већ споменуту књигу владике Атанасија), али једно је сигурно – дубоко поштовање ревнитеља према ''исповедничком курсу из периода раних првојерарха'' ове Цркве, ни данас не јењава.

Светогорска Православна Мисија у Србији Световознесењског Манастира Есфигмена издала је књигу ''Анђео филаделфијске цркве'' о митрополиту Филарету (+ 1985.), исповеднику Православља и светитељу РЗЦ. Он је имао од Господа дар ''да одвраћа људе од јереси екуменизма и од општења са лажноправославнима'' и зато га и српски зилоти сматрају учитељем и светитељем и ''већ традиционално'' му служе торжествену службу.

Први црквено – народни сабор ИПЦ Србије одржан је у јулу 2002. на Авали. Донета је одлука да се ступи у контакт са новооснованим Синодом митрополита Виталија (отцепљен део РЗЦ након почетних корака приближавања Московској Патријаршији) ради ''будућег сједињења у истини''. Са благословом митрополита Калиника (секретар Синода грчке ГОХ), делегација српских зилота предвођена Акакијем упутила се у Кан владици Варнави, најугледнијем члану новог Синода тврдог крила РЗЦ. ''Патријарх Павле не жели зло српском народу'' а ''у СПЦ сигурно постоји неки православни епископ'', одржао им је слово стари владика, пун речи хвале за краља Александра и патријарха Варнаву (Росића). Уз савет да слушају своје духовнике (из СПЦ!), испратио их је кући. ''Стар је и смушен'' а руска црква у Кану ''прекривена је музејском прашином'' – закључили су млади, надобудни и увређени српски зилоти, сједињење одложивши за неко неодређено будуће време (''Ревнитељ'', бр. 23., стр. 19. – 23.)...

[marija]

Старокалендарци – ревнитељи себе и своју борбу отворено пореде са св. Дамаскином, анатемисаним због поштовања икона (од стране ''339 јеретичких епископа'') на Седмом Васељенском Сабору. Себе виде и као последњу тврђаву истинског Православља јер се у наше лукаве дане под видом официјелног православља протурају разне екуменско – масонске јереси. Зилотска прича, треба то поштено рећи, на много места заиста ''држи воду'', али у праву је и владика Атанасије када истиче њихову секташку свест и менталитет и упорну работу ''забадања трна у здраву ногу''.

Тешко је проценити колико их у Србији стварно има и какву би снагу представљали у случају неке (не дај Боже!) црквене и народне несреће. Српски зилоти остављају јак утисак духовно незрелих људи вреле крви и преке нарави. За сада, они нису способни да за собом повуку веће масе народа и од њих раскол неће потећи. Да ли ће раскола бити и да ли ће му баш зилоти бити темељ – то зависи од духовничке и политичке мудрости водећих људи наше Цркве...

Дејан С. Шуњка

О Светој тајни Крштења

Зилоти - Старокалендарци не прихватају Свете Тајне Новокалендараца, па ни Свето Крштење Јеладске Цркве, за које подругљиво говоре да - иако сви знамо да у Грчкој децу крштавају у крстионицама, погружењем детета у воду - у Грчкој 'право крштење је уствари укинуто од већине клирикâ Цркве Новог календара, јер се тело детета од појаса навише код њих не 'погребава' у воду, него га обливају руком по обичају јеретикâ, те тако дете остаје некрштено'... 'Тако дете остаје духовно мртво заувек, као што је мртво и рођено због првородног греха, пошто су одбили да га 'васкрсну' са три уздизања из гроба (=Крстионице)! Јесу ли, дакле, ови православни или потпуни неверници и убице душâ'.

Овој лажи и безобразлуку 'зилота' не би био потребан коментар, да га не истичу и њихови трабанти српски 'зилоти'. Гледали смо и лично учествовали у крштењу деце у братској Грчкој Цркви, па се чудимо оваквом бесловесном клеветању, заиста демонском подозрењу и сумњи: да та деца нису крштена! Овако, нажалост, говоре и српски приучени од њих 'зилоти' за нас који служимо по Старом календару, тако да и Србе, крштене у крстионици обливањем, они поново крштавају. То српски 'зилоти' правдају тиме што сматрају да сама реч крштење значи погњурење, погружење, тако да, по њима, ако крштавани није сав потопљен у воду, или ако чак остане неки мали део тела непогружен, онда то крштење 'није потпуно и није спасоносно'; јер благодат, наводно, не делује на тим непогњуреним деловима тела!

Тако споменути Атанасије Крстић из Смедерева, у својој брошури 'Погружење истинско крштење', доноси и текст 'проф. књиж. Јевгеније Т.' насловљен 'Етимолошко значење речи Ваптизо (крстити)', који, кроз наизглед филолошки приступ, даје нека недотупава тумачења, која не помажу, него замагљују и изврћу смисао и грчке речи баптизњ, и словенске и српске речи крстити. По том објашњењу, ми Срби, наводно, 'не располажемо изворним текстовим (кирилометодијевским, старословенским), па самим тим не можемо знати ни употребу појединих речи у њиховој изворној структури и значењу'! Тако, по њима, 'реч КРШТЕЊЕ се терминолошки и етимолошки не надовезује на саму радњу, не чини са њом нераздвојиву целину и јединство'. Употребом речи КРШТЕЊЕ 'ми /Срби/ не добијамо јасну и тачну представу о томе шта се приликом крштења обавља... Ако бисмо у пракси уместо КРШТЕЊЕ употребљавали реч ПОГРУЖЕЊЕ или ПОТАПАЊЕ, не би долазило до данашњих недоумица како и на који начин свету тајну треба извршити'.

Одмах треба рећи да ово и овакво нагваждање представља типично схоластичко цепидлачење, својствено 'зилотима' (још један доказ да они, и поред свега свог антизападњаштва, нису се одмакли од западне схоластичко-рационалистичке теологије претходних пар векова). Из њиховог објашњења се такође види да они не знају библијско и црквено-светоотачко мистагошко (=светотајинско) богословље, као ни библијско-црквену (не јелинску) символику свештених речи и радњи. Као прво, нису пажљиво прочитали Нови Завет, јер да су нпр. само погледали сва места где се грчка реч баптизњ и баптисма/баптисмоВ употребљава, видели би да та реч има и друга и другачија значења, негде површнија, а негде шира и дубља, не мање значајна од буквалног значења погружења (Види: Мр.7,14; 10,38; Лк.12,50; 11,38; Рм.6,4; 1Кор.10,2; Јевр.9,10). Тако нпр. у Новом Завету баптизњ, баптисма може значити и: прање, омивање, умивање, квашење, умакање, натапање (као у Мр.7,4; Лк.11,38; Јевр.9,10: кад фарисеји и Јевреји 'перу' руке, 'оперу се', чине 'разна прања'). Или пак, прелазак Јевреја кроз Црвено море и путовање под облаком у пустињи, то Ап. Павле назива крштење (1Кор.10,1-2), иако су Јевреји Црвено море прешли 'непоквашеним ногама', а камоли да су били погружени или погњурени у воду (погњурење, тј. потапање, доживео је фараон и његова војска, па их није спасло то погружење-погњурење). Јевреји су такође ишли под пратњом облака који их је осењивао и заклањао од непријатеља, а не да су били погружени у облак, јер онда не би ништа пред собом видели.

[marija]

Коначно, када Господ Христос говори да Му се 'ваља крстити крштењем', па вели: 'Како ми је тешко док се то не сврши' (Лк.12,50), Он мисли очигледно на Крсно страдање, од којег потиче словенска реч Крштење. Господ слично говори и Својим Апостолима: да ће се 'крстити крштењем којим се ја крстим' (Мр.10,38-39) најављујући њихово 'крштење крвљу', тј. мучеништво њихово и Светих Мученикâ за Христа (које мучеништво, као и Христово, није било 'погружење у крв', него обливање, обагрење, попрскање својом крвљу: 'Неколико капи крви Христове спасло је васељену', вели Св. Златоуст). Било је пак мученичких крштења и без проливања крви (вешање или задављење Св. Мученикâ, и др.). За многе Свете Апостоле не зна се уопште да су били крштени погружењем у воду, или уопште 'са водом', али су они крштени 'Духом Светим и огњем' (Мт.3,11; ДАп.2,3-4), тј. силаском Духа Светога на њих. А благодат Светога Духа и јесте оно главно у Светој Тајни Крштења 'водом и Духом'. Наши етелотифлунтес (=вољнослепи) 'зилоти', кад овако схоластички цепидлаче о 'крштењу као погружењу', уопште и не спомињу благодат Духа Светога. Јер, за њих је важнија 'форма', па се баве схоластичком казуистиком 'колико материје', тј. воде, треба за крштење, и по којим све деловима тела итд? Као да је Дух Свети везан за њихову мртву 'форму' или за 'количину материје'? (Опет падају у латинску схоластику о свршавању Светих Тајни еџ операе операто).

Зато им можемо и требамо слободно рећи, са пуном одговорношћу православне црквене свести и савести: да управо њихово секташко, расколничко крштење, са свом 'формом' потпуног погружења у воду, и није спасоносно благодатно Крштење, јер се обавља ван јединства Цркве, у којем јединству Духа и јединству Крштења је једино спасење (Еф.4,3-5). Црквено спасоносно Крштење је крштење 'једним Духом у једно тело', а не у раскол од Цркве и у противцрквену секту. Зато и каже Апостол: 'Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно Тело, и сви смо једним Духом напојени' (1Кор.12,13). (А шта значи напојени - нека о томе размисле 'зилоти').

Наравно, све ово не значи да не треба новокрштаванога (а не 'прекрштаванога') крштавати трикратним погружењем - у једно Име Свете Тројице - у воду и благодат Светога Духа, јер је то наше видљиво поистовећење са крштењем Христовим, не само оним у Јордану, него још више оним на Голготи, тј. са смрћу на Крсту и погребом у гроб и устајањем из мртвих, тј. са Крсном смрћу и Васкрсењем. Отуда, словенски назив Свете Тајне КРШТЕЊЕ није ни нетачан, ни једностран, јер једном другом, не мање важном и садржајном речју, везује се наше Крштење за Крсноваскрсно Крштење Христово (најављено у Лк.12,50). Преводиоци, дакле, Света Браћа и њихови Св. Ученици (а не овакви неуки и самозвани 'тумачи' њихови) нису погрешили преводећи грчку реч баптисма са словенском речју Крштење, него су пренели акценат на најважнији моменат целе Св. Мистагогије Крштења. Слично као што је Св. Литургија преведена на словенски и српски са Служба Божија (главна и најглавнија Служба, мада је све у Цркви служба Богу). Или пак то што се у нашем језику ређе среће назив Св. Евхаристија, а чешће Св. Причешће, тиме није та свеспасоносна и свеобухватна Божанствена Мистагогија=Тајноводство Благодарења=Евхаристије сведена само на причешћивање, али је значајно да том речју причешће означавамо наше учешће и заједничарење у Христу у Цркви - у Телу Његовом, што се грчки каже: метоцх, маталхyиВ, коинњниа, од којих је нарочито значајан овај последњи израз, толико присутан у Светим Канонима као израз општења=заједништва са Црквом (којег су општења себе лишили сви јеретици, шизматици, расколници и парасинагоге /канон 1. Св. Василије; канон 7. Другог, и канон 95. Шестог Васељенског/, али којој коинњниа = општењу-заједништву и они могу бити изнова присаједињени покајањем и обраћењем Цркви, о чему опет одлучује Дух Свети кроз Црквену Јерархију, која може применити канонску акривију /= =тачност/ или такође канонску, често спасоноснију, икономију /=снисхођење/, о којој ћемо говорити касније).

Понављамо, дакле, да је правилно и канонски дужно и српско свештенство придржавати се крштења трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем у воду крштаванога, детета или одраслога, јер се тако, по речима Апостоловим и сходно чину Св. Крштења, 'сапогребосмо Христу крштењем у Крсну смрт Његову... да бисмо и васкрснули (=устали) са Њим у нови живот' (Рм.6,3-5). Ово је одувек до данас, а и данас такође, предање и пракса свих Православних Цркава, па и Српске, Светокирилометодијевске и Светосавске Цркве. Усковиди и тесногруди 'зилоти' сматрају да је то и такво крштење погружењем у СПЦркви 'бројчано занемарљив изузетак' (како клевеће Акакије), а не знају, или неће да виде, да су управо последњих деценија све бројније обновљене или новоподигнуте Крстионице широм СПЦркве, и да се, од пада комунизма (под окупацијом којих заиста је примењивана општа Црквена икономија, кад се крштавало тајно у кућама, под грмовима, у постељама, и где све не), Срби масовно крштавају у Крстионицама, рекама, потоцима, базенима, језерима и морима (нпр. у манастирима: Хиландару, Острогу, Студеници, Тврдошу, Каони, Крки, Цетињском, Дечанском и др., и по Епархијама: рашко-призренској, црногорско-приморској, захумско-херцеговачкој, жичкој итд.). Наше 'свете реке' - све Бистрице, Дрина, Лим, Зета, Морача, Требишњица, Неретва, Крка, Сава и Дунав, све три Мораве - постале су последњих деценија свенародне, саборне крстионице за хиљаде и хиљаде Срба, за све оне који имају очи да виде и уши да чују. (О немару пак бројних српских и других православних попова, па и појединих Владика, нећемо сада говорити, али то није садашња 'новина', него траје, нажалост, од како Црква постоји. Тај немар није 'правило', али ни он не укида Св. Тајну и њено благодатно дејство, као што је не укида ни недостојан поп). Зато су Свети Канони стално опомињали и подсећали на много шта занемаривано у Црквеној пракси, али нису никада оспоравали благодат Св. Духа у Цркви, како сада на Св. Духа хуле ови 'зилоти'.

[marija]

Да се вратимо на 'крштење обливањем', које је 'камен саблазни' за 'зилоте' Старокалендарце. Неће бити да је тако, како они мисле, да Крштења обливањем никад није било у Цркви, и неће бити да је то само 'латинско крштење' и 'папистичка новотарија'. Та пракса постоји од најранијих дана и времена Цркве и на Истоку и нарочито на Западу (када није било никаквих 'папа'). Ми ћемо навести само нека недвосмислена сведочанства из прва 3 века живота Цркве, кад је Црква била изван и изнад сваке схоластике и казуистике, јер је веровала и живела реалност свемоћног дејства и спасоносне благодати Духа Светога Утешитеља, посланога кроз Сина од Оца на Апостоле и изливенога на 'свако тело' у дан Педесетнице, у Цркви Бога Живога, која од тада живи непрекидну животодавну Педесетницу, како каже Св. Јован Златоусти. Па као што благодат Духа Светога, давана после трикратног у Име Св. Тројице крштења полагањем руку (пракса настављена надаље на Западу, а на Истоку замењена Св. Миропомазањем) на главу новообраћенога Христу=Цркви, није била умањивана ако је рука дотакла, или Свето Миро помазало, само главу верујућега, него је он сав - душом и телом - бивао њоме испуњен (то је оно напојени - 1Кор.12,13), тако можемо са истом смелошћу и сигурношћу рећи да и трикратно, у Име Свете Тројице, крштење водом и Духом препорађа свецелог верујућег, без обзира да ли је он погружен, обливен или покропљен водом.

Ево сведочанства о крштењу обливањем-кропљењем из ранохришћанског списа апостолског доба, званог Дидахи - Учење Дванаесторице Апостола (дело написано око 80. године I века у Сирији, од тако велике важности, да су га Св. Оци убрајали у канон књига Новог Завета): 'Односно Крштења - сведочи нам апостолски ученик, писац Дидахи - овако крштавајте: Крштавајте у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт.28,19) у текућој води. Ако ли немаш текуће воде, крштавај у другој. Ако не можеш у хладној, онда у топлој. А ако ни једну ни другу немаш, онда излиј воду на главу (крштаванога) три пута (екцеон еиВ кефалхн триВ удњр): у име Оца и Сина и Светога Духа' (глава 7, 1-3).140) Овоме не треба коментар.

Слично је и сведочанство Св. Свештеномученика Иполита Римског (†236.г.), који у свом Апостолском предању каже о Св. Крштењу: 'Предање Светог Крштења: Прво бива молитва над водом, било да је то вода која тече у фонтани (=чесми), или која тече са висине (=у извору или реци). Тако бива ако није нека друга нужда; а ако има нужде сталне или хитне, тада се употребљава вода која се нађе'.

Ово сведочанство Св. Иполита Римског: да се у нужди крштавало 'водом која се нађе', дакле, и малом количином, тј. обливањем, потврђују и ранохришћанске фреске у Римским катакомбама (почев од 2. века), на којима се види да су крштавања обављана и обливањем. Римска, дакле, пракса обливањем има дугу историју (што не значи да и у тој Цркви није било крштења погружењем, као што показују старе Крстионице по базиликама). Иако су затим Саборски и Светоотачки Канони понављали да треба крштавати трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем у воду, ипак никада није оспоравана римска пракса крштавања обливањем, јер количина воде није пресудна за дејство Божанске благодати. Да количина воде није пресудна за пуноћу благодати Св. Крштења, види се и по томе што су бројни хришћани у затворима и тамницама, у време гоњења, крштавани водом која се и колико нашла, па је то од Цркве признавано као пуноважно крштење.

Дакле, Свето Крштење је ваљано и пуноблагодатно кад се обави било трикратним погружењем, било трикратним обливањем, у Име Свете Тројице, али је црквени поредак на Истоку кроз векове препоручивао и налагао да се оно обавља погружењем, и та пракса је и до данас не само важила, него је и држана и практикована у свима Православним Црквама, па и у Српској. Било је у доба турског ропства, честих ратова, комунистичког прогона Цркве, заиста чешћег крштавања обливањем, по нужди и невољи и журби, али ни тада није пуноћа благодати Духа Светога никада довођена у питање, ако верујемо да 'Благодат Божанска свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује', како се моли сва Црква кад Епископ у Литургији рукополаже или бива рукополаган. Понављамо, да од времена како је пропао комунизам, сведоци смо да је у многим нашим Епископијама, манастирима, парохијама, широм Српске Цркве, васпостављено крштавање трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем, где год је то било могуће, нарочито при групним, саборним крштењима (на Косову и Метохији, у Црној Гори, у Херцеговини, Шумадији, Хиландару, Дечанима, Тврдошу, Жичи, Ћелијама, Каони), па су и бројне крстионице по Србији за то изграђене. Ко има уши да чује, и очи да види - томе не треба више говорити и писати о томе.

Истина, неки Свети Канони кажу да они који су крштени обливањем или кропљењем у постељи, као слаби и болесни (то се називало 'клинично крштење', тј. 'крштење у постељи'), не могу бити свештеници, али и то није речено зато што они тобоже 'немају благодат' Светог Крштења, него што им је вера била слаба, па се нису раније крстили, него су то учинили тек у болести, у опасности да не умру некрштени, те се такви хришћани могу, ако остану живи, надаље показати слабоверни и непоуздани за свештеничко служење. Али, и ту је мудрост Светих Отаца Цркве рекла и ово (у 12. канону Неокесаријског Сабора из 314.г.): 'Ако неко, болујући, буде крштен, не може бити узведен у чин презвитера. Јер није му вера од слободне воље, него од нужде. Осим можда због његове после тога (показане) ревности и вере, и услед немања људи (за свештенике)'. Дакле, ни при тзв. клиничком крштењу обливањем није доведена у питање пунаћа благодати тако обављеног Светог Крштења, јер, ето, и такав може постати свештеник (наравно без поновног крштавања).

За све оне пак, који крштене поново крштавају, као што то раде псевдохришћани, и данашњи антицрквени секташи 'Старокалендарци', овако говори Св. Василије Велики: 'Они који посвећене покушавају поново крштавати, такви поново распињу Господа, распињу Га по други пут, исмевају Божанске Тајне, ругају се светињама, руже Духа Светога, и крв свету (Христову) ниподаштавају као профану'.

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Павла, издаје Информативно-издавачка установа Српске православне цркве. Први број 'Православља' изашао је 15. априла 1967. године

[Дејан]

Али све ово не треба да вас оптерећује јер будала ће увек бити.Владика Атанасије (Јевтић)

[marija]

??? ??? ??? ?? ????? ?? ??? ?????????? ??? ?????? ?? ???? ????.??????? ????????? (??????)

ne znam da li nekoga ovo optere?uje, mene sigurno ne ;)ali dobro je znati, ja volim da ?itam i da saznajem, o mnogim stvarima se šuška a ne pri?a se, ne možemo jednostavno zatvoriti o?i i praviti se da to ne postoji

[Guest Светлана]

Подфорум у који си ставила тему тачно си изабрала и то је довољно.

[marija]

???????? ? ???? ?? ??????? ???? ????? ?? ???????? ? ?? ?? ???????.

hvala Svetlana, ja sam se u startu ogradila da ponekad ne znam gde koju temu da stavim ali zato postojite vi moderatori i administratori da "raspremate krš" koji mi nekada nenamerno napravimo

[marija]

Svetogorski ziloti, pod opsadom grckih specijalaca, spremni zivotima da brane sediste istocnog hriscanstva od ekumenizma

Rat za Svetu Goru:

ziloti protiv EU i Vatikana

Oliver Nikolic

Cak 117 zilota iz manastira Esfigmen, na samom ulazu u Svetu Goru, danima je zabarakidirano unutar zidina - sa eksplozivom! Ziloti, koje neki smatraju pravoslavnim fundamentalistima, opasali su i svoj manastir desetinama kilograma eksplozivnog materijala. Iza zidina najavljuju visegodisnji otpor grckim specijalcima. Navode da su za svoj cilj - ocuvanje autohtone pravoslavne vere - spremni i da umru!

Akcija policije izvedena je u vreme kulminacije sukoba zilota sa vaseljenskim i grckim patrijarhom. Zilotsko visedecenijsko protivljenje ukljucivanju pravoslavne crkve u ekumenisticki pokret ovih dana je na ivici tragicnog epiloga. Partijarsi Vartolomej i Hrizostom resili su da zilote isele sa Svete Gore i deportuju iz Grcke. U pomoc su pozvali policiju.

Globalni luna-park

Grcki policijski specijalci, vezani alpinistickom opremom, vise sa visoke stene nad Egejskim morem. Iz pecine pretvorene u monasku celiju, u juznom delu poluostrva Atos, uvezane konopcima, bez previse obzira, na momente cak i grubo, u camac spustaju cetvoricu uhapsenih kaludjera.

Kaludjeri su Rusi, pripadnici zilotskog reda, a nisu prekrsili nijedan od grckih zakona. Na udaru su policije zbog svojih tradicionlnih, verskih opredeljenja - sebe smatraju poslednjim cuvarima pravoslavlja...  

Svetogorski manastir Esfigmen, sediste monaskog reda zilota, nadnet sa visoke stene nad talase Egejskog mora, vec danima je pod opsadom do zuba naoruzanih specijalaca. Dok iza prozora vecine od ostalih, 19 svetogorskih manastira leluja plavicasto svetlo kompjuterskih monitora, ziloti vec vekovima, kao najasketskije pravoslavno bratstvo, bez struje i vode, pokusavaju da ostanu poslednja brana izmedju tradicionalno ustrojenog istocnog hriscanstva i, kako se cini, neumitnog ekumenizma i dijaloga sa rimokatolicanstvom.

U  toku poslednjih nekoliko dana, dok traje opsada Esfigmena, grcka policija uhapsila je i deportovala dvadeset petoricu brace, zilota koje su lovili kao zivotinje po Svetoj Gori. U arsani (luci) manastira Hilandar smesteno je dvadesetak policajaca koji su se tu nastanili i kontrolisu situaciju. Ovo je sramota koja se nije dogodila otkad postoji Sveta Gora - kaze u telefonskom razgovoru za NT otac Serafim, zilot koji se u trenutku opsade Esfigmena nasao van zidina manastira.

Ekskluzivno za NT prenosi atmosferu iz sedista pravoslavlja:

- Partijarh Varolomej je jeretik. Odavno se odrekao pravoslavne vere i prestao da bude pravoslavan. Osim sto se susrece sa papom i rimokatolickim kardinalima, uporno pokusava da demonizuje svete oce kojima se molimo. Pokusava da ih predstavi gresnim zrtvama zmije, a svoje vernike uci da bi za sve te nase pretke, medju kojima je mnostvo kanonizovanih svetaca, trebalo da se molimo i da im spasemo duse iz pakla!  

Otac Serafim u kratkom razgovoru navodi da je situacija i dalje veoma naelektrisana, jer se pojavljuje narod koji je mahom uz zilote - donosi im hranu i podrzava ih. Hajka na monahe jos traje, a 3.000 Grka iz okolnih mesta odrzali su i demonstracije podrske zilotima.

- Prema predanju, Satana je svojim legijama savetovao da, kada dodju na zemlju, ne diraju ostatke onih koji su odani Bogu i veri. To vreme se blizi. Doci cemo do toga da na svetu pravoslavci opstanu u grupicama: jedan patrijarh, jedan svestenik, jedan vernik. Celnici svetske globalizacije realizuju svoj plan. Imam dokaze da posle pustanja zena na Svetu Goru planiraju da od manastira naprave hotele, kazina i javne kuce! Po nekoliko monaha ostavice u manastirima da sluze kao kustosi! To je projekcija buducnosti Svete Gore i pravoslavlja. Posle kazite da smo fundamentalisti!

Nas sagovornik navodi i da se monasi iz ostalih manastira polako bude i pruzaju im podrsku:

- Neki jeromonasi u drugim manastirima su pri sluzenju liturgije izbacili pominjanje imena patrijarha Vartolomeja. Shvataju sta se desava i kuda vodi njegovo zalaganje za ekumenizam. Strasno je sto kaludjeri, noseni tim saznanjem, polako napustaju Svetu Goru i ako se ovo nastavi, moguce je da manastiri ostanu bez monaha. Ako se to desi, nestace i pravoslavlje. Vodi se ogorceni rat za Svetu Goru, a osim nas, zilota, nema ko da je brani.

Ovaj mladi zilot podseca da je razdor medju pravoslavnim crkvama poceo jos 1924. godine, prihvatanjem novog kalendara:

- To je bila veoma opasna odluka. Ukinuto je jedinstvo sa nebeskom crkvom. Ako je na nebesima praznik, i na zemlji treba da se praznuje istog dana. Ili si pravoslavan, ili nisi. Nema tu kompromisa. Potpuna predaja dogodila se 1948. godine stvaranjem Svetskog saveza crkava u trenutku kada je tadasnji vaseljenski patrijarh skinuo anatemu sa katolika. Od tog vremena pocinju progoni zilota sa Svete Gore, ali i progoni Slovena. Propisano je da Srba, Rusa, Bugara, Rumuna moze da bude samo 70 u svim manastirima. Nas Srba, nazalost, i nema toliko, a najvise ima Rumuna. Sada, dok traje ova sramota, mnogi se pakuju i spremaju da zauvek napuste Svetu Goru.

Manastir, koji nikada u hiljadugodisnjoj istoriji nije pao u ruke osvajaca, delom zbog svog, geografski nadmocnog polozaja, a uglavnom zbog zilotske, cvrste resenosti i istrajnosti u ocuvanju vere, nasao se mozda i u najtezoj situaciji od svog osnivanja.

I sam centar pravoslavnog sveta - Sveta Gora, na pocetku novog milenijuma susrece se sa do sada nevidjenim problemima. Ekumenizam, kao deo sveopste unifikacije planete, trend je koji ozbiljnije od svih varvarskih osvajanja moze da ugrozi sediste istocnog hriscanstva i pretvori ga u globalni luna-park, turisticku atrakciju koja znaci i kraj duhovnog podviznistva hiljade pravoslavnih monaha sa poluostrva Atos.

- Rat za Svetu Goru dostize kulminaciju! Aktuelan politicki trenutak u svetu nagovestava da zagovornici ekumenizma, dijaloga katolicizma i pravoslavlja, ali i svih drugih religija: samanizma, budizma, zoroastrizma ili vudu-zombi verovanja u jednu, jedinstvenu svetsku religiju pod jurisdikcijom rimskog pape, vrebaju priliku da unistenjem Svete Gore zadaju poslednji udarac pravoslavlju - tvrdi za NT beogradski vajar Vladan Martinovic, upravo pristigao sa Svete Gore.

U Grckoj se, podseca Martinovic, medju politickim zvanicnicima vodi prava kampanja protiv Svete Gore, a na opste negodovanje vecinski pravoslavanog grckog naroda. Poslanica grckog parlamenta Ana Karamanou prosle sedmice uputila je Evropskoj uniji inicijativu da se Sveta Gora, posle gotovo 1.000 godina, otvori za posete zena. Kao glavni razlog svog predloga navela je nepostovanje zenskih prava. Ovaj zahtev dolazi u trenutku kada je Sveta Gora, kompleks 20 pravoslavnih manastira na grckom poluostrvu Atos, u vanrednom stanju, i samo dodatno pojacava tenziju u sedistu istocnog hriscanstva.

[marija]

„Pravoslavlje ili smrt" 

Vladan Martinovic nasao se u jednoj od svojih mnogobrojnih poseta Svetoj Gori bas u trenutku kada je istekao rok za iseljenje iz manastira koji je vaseljenski patrijarh Vartolomej dao zilotima. Pred polazak za Beograd, Martinovic je na Atosu posetio nekolicinu svojih starih poznanika medju zilotima, koji su u trenutku opsade bili van manastira, pa je video i samu blokadu Esfigmena. Ekskluzivno za NT prenosi svoja iskustva:

- Oni su ne pod grckom, nego pod direktnom jurisdikcijom Vaseljenske patrijarsije. Medjutim, vec 10 godina, od prvog susreta carigradskog patrijarha sa papom, vise nego ostro protive se svim oblicima saradnje istocnog i zapadnog hriscanstva, a rec ekumenizam ne sme ni da se izgovori u njihovom prisustvu. Logicno je da njihove optuzbe - da ujedinjenjem sa katolicizmom dolazi do unistavanja pravoslavlja, koje su pri tom i bolno tacne - ne prijaju njihovom patrijarhu i da je, uz pomoc svetovnih, grckih vlasti, resio da ih „disciplinuje".

Zilote, navodi Martinovic, neki smatraju pravoslavnim fundamentalistima, ali svako ko je ikada posetio Svetu Goru morao je uvideti da je to fama i nerealno podgrevan stereotip. Njihov moto: „Pravoslavlje ili smrt" i dalje se pogresno tumaci kao spremnost zilota da svakom ko nije pravoslavne vere - stave noz pod grlo!

Ziloti nas Srbe bas i ne vole

Ziloti u svom manastiru zive po izuzetno strogim pravilima. U goste ne pustaju vecinu namernika, vec samo one koji priznaju stari, julijanski kalendar, i to veoma dobro znaju da procene. Kada je prvi put, pre nekoliko godina, Vladan Martinovic stigao pred kapije Esfigmena, koji je od Hilandara udaljen „30 minuta setnje", prosao je kroz specijalnu proveru:

- Videli su da celivam ikone uz nas, specificno srpski nacin metanisanja. Jedan monah porucio mi je da se sklonim iz crkve i sacekam sa strane. Objasnio sam mu ko sam, odakle sam i kakvi su mi pogledi na pravoslavlje. Onda je otisao kod igumana i vratio se uz osmeh i ponudu da prenocim u konaku. Za razliku od ostalih svetogorskih manastira, gde sam priman za trpezu sa monasima, dobio sam neku kasicu i vise nego neudobno mesto za spavanje. To je bilo upoznavanje sa njihovim asketizmom. Za razliku od uvrezenog verovanja da nas Srbe nesto posebno vole, uverio sam se da nam zameraju stremljenje ka ekumenizmu. Vrlo su dobro informisani i znaju za sve poteze nasih crkvenih velikodostojnika.

http://a41655540.web.aplus.net/esphigmenou/news/nedeljnitelegraf-02-05-03.html

[marija]

Pravoslavlje ili smrt je poteklo monaškog  reda zilota koji  vodi poreklo iz Grčke.

Ono što je zapanjujuće i necerovatno da se na netu sve više može čuti ta parola od  neobičnoobičnih mirjana.

Kažu babe , narod najbolje zna, a babama valjda treba verovati na reč

Koliko uopšte Parola Pravoslavlje ili smrt ide uz Pravoslavlje?

U kom kontekstu se danas ta parola upotrebljava  0409_feel

I zašto?

I protiv koga?

Ruski Patrijarh Kiril

8.marta 2009. godine, u prvu nedelju Velikog posta

TRIJUMF PRAVOSLAVLJA. ZBOG ČEGA SU OPASNE REČI "PRAVOSLAVLJE ILI SMRT"

Šta je to jeres? Kako se jeres može razlikovati od u Crkvi dozvoljenog različitog mišljenja? Kako razlikovati jeretika od revnosnog pravoslavnog hrišćanina, koji želi da zaštiti i čuva čistotu svoje vere», - pita Svjatijejši Patrijarh Kiril i daje odgovor: «Postoji samo jedan način. Svaka jeres radja raskol, a gde je raskol tamo nema ljubavi. To mi dobro znamo iz našeg života: porodica se raspada, supruzi se razilaze, deca se odvajaju od roditelja tada, kada iz porodice nestaje ljubav ...Tamo gde nema ljubavi, nema čistote odnosa i nema jedinstva. To se isto dešava i u Crkvi».

«Ako se sretnemo sa čovekom, koji tvrdi da se bori za čistotu Pravoslavlja, ali je u njegovim očima opasni oganj gneva, njemu se čude jeretici, on je spreman da ide u boj i za podelu Crkve, spreman je da pokoleba osnove crkvene zajednice, tobože stiteći Pravoslavlje; kada u čoveku ...ne nalazimo ljubav, već samo gnev, - to je prvi znak jeretika, «vuka u ovčijoj koži», sličnog Ariju, Nestoriju i mnogim drugima, koji su plameno propovedali nemajući ljubavi u srcu i koji su bili spremni da radi dokazivanja svoje ispravnosti idu na podelu crkvenog života», - rekao je dalje Predstavnik Ruske Pravoslavne Crkve.

«Ako od takvog čoveka čujemo mnogo toga prljavog, što se obrušava na Crkvu i njene služitelje, ukoliko čujemo plamene pozive na borbu, podelu i spasavanje Pravoslavlja čak do smrti, kada čujemo slogan: «Pravoslavlje ili smrt!», - «treba da se pazimo sličnih propovednika», - uveren je Svjatijejši Vladika.

«Nikada Gospod nije govorio: «Moje učenje ili smrt!». Nijedan apostol nije uzvikivao: «Pravoslavlje ili smrt!» jer je Pravoslavlje – život večni, radost u Svetom Duhu, lepota života. Smrt je – trulež, posledica grehovnog pada i djavolskog delovanja», - podvukao je Predstavnik Ruske Crkve i dodao da se u naše dane s vremena na vreme pojavljuju lažni učitelji, koji sablažnjavaju narod pozivima da se spasava Pravoslavlje i njegova čistota i ponavljaju tu opasnu, lažnu i unutrašnje protivurečnu lozinku: «Pravoslavlje ili smrt!».

«U očima tih ljudi nećete naći ljubav, tamo gori djavolski oganj gordosti, težnje ka crkvenoj vlasti, rušenju crkvenog jedinstva, iako spolja sve može da se odene u dobre odežde, blagočestivu spoljašnost», - nastavio je njegova Svetost primetivši da nekada i na parohijama nastaju podele izmedju duhovništva i mirjana; oni su često povezani sa borbom za neko prvenstvo i vlast u parohiji: «Znamo kako mogu da se razdvoje vernici grupišući se oko jednog ili drugog sveštenika. Poštovanje ovog ili onog pastira i ljubav prema njemu je zakonska, ali podela u ime ljubavi je – grehovna, jer tamo gde ima ljubavi ne može da bude podela».

http://pravoslavniforum.com/site/index.php?topic=2185.0