Владимир Кецмановић одговара Вуку Драшковићу

[Ромејац]

Ако је Принцип био скуп, колико је коштао Обилић?

 

Гаврило Принцип јесте скупо коштао Србију и српски народ. Као што је римске робове скупо коштао Спартак, а Чехе атентатори на нацистичког протектора Хајдриха... Као што су Србију скупо коштале демонстрације и пуч 1941, Милоша Обилића да не помињемо...

 

Интервју Вука Драшковића објављен на странама Културе у суботу изазвао је бројне реакције у јавности. Нарочито његов став да су пуцњи Гаврила Принципа у Сарајеву скупо коштали Србију и српски народ. Обајављуемо једно од реаговања.

У историји не постоји херојски чин усмерен против надмоћног поробљивача који није био скуп. Актуелни расправе везане за Гаврила Принципа, међутим, не тичу се питања цене хероизма, него покушаја вредносне ревизије Првог светског рата.

Једноставно речено – и у Првом и у Другом рату поражена Немачка и њени амерички, британски и француски противници, а данашњи савезници, одлучили су да помен на ратне секире закопају објашњењем како су тај рат водиле јер су их у њега увукли „српски терористи”!? Који су, док је требало да крваре за енглеске интересе, били „савезници”. А сада – и до даљег – нису.

Став да је Принципов атентат на аустроугарског надвојводу – као што и јесте – био повод, а никако – као што и није могао да буде – узрок за избијање у дотадашњој историји невиђеног крвопролића, биће замењен ставом како се – да није било српског „реметилачког фактора” – „цивилизоване” „еуропске” нације нипошто не би помакљале.

Ојачалој немачкој царевини, која се осећала скученом без изласка на топла мора, британска краљевина и индијска царевина би, извесно, „мирно” објаснила како је природно и поштено да она под чизмом држи пола света, успут контролишући другу половину, те како, према томе, кајзер нема разлога да се буни, већ има да ужива у „богом даном” поретку ствари.

А пошто не би било Првог светског рата, не би било ни пропасти немачког царства, па самим тим ни Хитлера ни Другог . Вероватно не би било ни Октобарске револуције, па тиме ни Хладног рата.

Свет би, рекло би се, много пре српског књижевника Светислава Басаре спознао да је битка око територија бесмислена ствар, да је борба за посед над изворима енергије обична детињарија, те да ратови представљају чисто губљење новца и времена.

Већ дуже од једног века, земљом би текли мед и млеко, само да није било тог „терористе” Гаврила, који је „мирољубиве” цареве и њихове сувишне армије натерао на невиђен покољ. Ако се ствар посматра тако – као што је тамо где треба одлучено да има да се посматра – онда је, логично, један атентат неупоредиво веће непочинство од бесправног анектирања претходно окупиране територије које је до тог атентата довело. Док је живот двоје људи с круном на глави неупоредиво вреднији од живота деце која су, у знак одмазде због њихових одузетих живота, завршила на бајонетима „хуманих” осветника.

Ма колико деловало апсурдно, савезнички историчари и остали мудраци су, сва је прилика, одлучили да сто година после његовог избијања овај сукоб посматрају на тај начин.

А Сребреница – „као и толики други злочини” којима је, како каже Вук Драшковић, „оптерећена савест српског народа”, па „велики свет” и на Принципа гледа „кроз тај дурбин” – никако не може да буде узрок, него је тек последица историјске ревизије, коју су нам деведесетих година прошлог века уприличили противници из два светска рата, зближени хладноратовским савезништвом.

Пошто су, победивши комунизам, одлучили да унутардржавне, међурепубличке границе које су управо комунисти бесправно установили, а које су тим антикомунистима, гле чуда, по вољи – прогласе богомданим – хладноратовски победници су изазвали рат који је довео до злочина, како над Србима, тако и српских, стање на терену коначно учинивши што је могуће сличнијим оном пре Првог светског рата, све с Принциповом Босном поново претвореном у протекторат.

Пошто су резултати два велика рата поништени на терену, остало је само да се сто година дуга историја избрише на папиру.

Пригодне приче о „скупоћи” Принциповог геста – баш као и парцијално помињање криваца за „убиство Југославије”, уз прећутну аболицију најјачих, па самим тим и најодговорнијих – смрдуцкају на подршку том насиљу. У Европској унији, или ван Европске уније, с таквим аутодеструктивним ставом Србија никада неће бити „модерна европска држава”, него постмодерна колонија чији лидери ни до тоалета неће моћи да оду без консултације са страним протекторима. А колонијални статус, па макар био и постмодерног типа, не може да доведе ни до чега него до нових „херојских гестова” илити „терористичких актова” – како се коме више свиђа – који ће, опет, „скупо да нас коштају”.

 

Владимир Кецмановић

[zuti car]

Vuk jedno od najvecih djubradi koje se rodilo medj Srbima u zadnh 100 godina

[Batman]

Shizo dijagnostifikovan još u mladjim danima...to naravno nije opravdanje za to što je djubre

[Marjanovic]

Пуцњи Гаврила Прицнипа јесу скупо коштали Србији, као што је скупо коштало и клицање "Боље рат него пакт" или одбијање мировних планова (З - 4, нпр.) током ратова деведесетих. 

Тачно је да би до рата свакако дошло, али тај рат Први светски рат,( као и Други светски рат) у првом реду је био рат великих сила. Није било неопходно да се мала Србија прси кад не мора. 1 200 000 људи погинулих у Првом светском рату и  1 700 000 у Другом светском рату. То су праве демографске катастрофе од којих се Србија није опоравила.

Зашто на Фердинандa није пуцао неки Чех, Румун, Словак, Словенац или припадник неке друге нације која је била под влашћу Аустрије? Зашто је морао баш Србин да га убије?

Јасан је контакст криза 1908. године и анкесија БиХ, али Срби заиста нису у А-У живели као робови у време Спартака или као Чеси под нацистима. А поређење са Обилићем у тексту је тек промашај. Обилић је убио Мурата у току битке између Срба и Турака, а ово је био атентат у миру. Обилић је жртвовао себе, а атентат је довео до рата  у коме изгунио велики број цивила.

Наравно, не треба сад пљувати по Гаврилу Принципу, он заслужује посебно место у нашој националној историји.

Али треба и историју сагледати и извуђи неке поуке из ње. Мудрост и национална одговорност, а не пркошење великим силама и самоубилачке акције. 

[marko_13]

Данин муж је још увек жив!?

[Милан М.]

Пуцњи Гаврила Прицнипа јесу скупо коштали Србији, као што је скупо коштало и клицање "Боље рат него пакт" или одбијање мировних планова (З - 4, нпр.) током ратова деведесетих. 

Тачно је да би до рата свакако дошло, али тај рат Први светски рат,( као и Други светски рат) у првом реду је био рат великих сила. Није било неопходно да се мала Србија прси кад не мора. 1 200 000 људи погинулих у Првом светском рату и  1 700 000 у Другом светском рату. То су праве демографске катастрофе од којих се Србија није опоравила.

Зашто на Фердинандa није пуцао неки Чех, Румун, Словак, Словенац или припадник неке друге нације која је била под влашћу Аустрије? Зашто је морао баш Србин да га убије?

Јасан је контакст криза 1908. године и анкесија БиХ, али Срби заиста нису у А-У живели као робови у време Спартака или као Чеси под нацистима. А поређење са Обилићем у тексту је тек промашај. Обилић је убио Мурата у току битке између Срба и Турака, а ово је био атентат у миру. Обилић је жртвовао себе, а атентат је довео до рата  у коме изгунио велики број цивила.

Наравно, не треба сад пљувати по Гаврилу Принципу, он заслужује посебно место у нашој националној историји.

Али треба и историју сагледати и извуђи неке поуке из ње. Мудрост и национална одговорност, а не пркошење великим силама и самоубилачке акције. 

Зар се нису и Срби наоружавали за рат пре него што је почео? Народна одбрана, прикупљање оружја, обуке и то?

[Solomon Kane]

Данин муж је још увек жив!?

Жив је, оран и спреман за нови флерт са неким потенцијалним коалиционим партнером...нико није више променио партнера од њега. Тако да је овај тип доказ да не само да је политика кур** већ да је он њен стални радни орган.

[marko_13]

Жив је, оран и спреман за нови флерт са неким потенцијалним коалиционим партнером...нико није више променио партнера од њега. Тако да је овај тип доказ да не само да је политика кур** већ да је он њен стални радни орган.

 

Од веома доброг писца, до папучара, плачкавића, шпијуна и наркоманског зависника - пут је кратак

[horatio]

Ма, коментарисати и одговарати ентитету који је написао тај текст је сувишно....