Пад Асадовог режима би био крај хришћанства у Сирији

[Дејан]

 

Хришћанско становништво Сирије у случају пада актуелне владе председника Башара ал – Асада ће бити дефинитивно уништено и протерано из те земље, а потом ће насиљу од стране екстремиста бити подвргнути они који исповедају традиционални ислам.

 

Ово мишљење је изразио у интервјуу за РИА Новости муфтија Фарид Салман поглавар Савета улема Руске Асоцијације Исламског Споразума.

” Парадоксално је да хришћанско присуство на Блиском истоку – представља гаранцију очувања традиционалног и цивилизованог Ислама. После сваког покоља, и истеривања хришћанског становништва са одређеног региона Блиског Истока, почиње уништавање традиционалног ислама . ” – Рекао је муфтија .Он је подсетио да је у Ираку готово цела хришћанска популација у оружаним сукобима протерана или уништена , на тај начин ” је некада милионско хришћанско становништво у овој земљи заправо сведено на минимум “. “Исто се догодило у Гази , иста ствар се тренутно дешава у Либану и Египту”, – рекао је саговорник агенцији.У случају да опозиција у Сирији преузме вођство у тој земљи, како сматра Фарид Салман, ” тамо ће хришћанска цивилизација просто престати да постоји”.” Ово је евидентно по акцијама које тренутно спроводе терористи на окупираним територијама: Минирање и уништавање манастира, цркава, скрнављење хришћанских светиња , светих места, реликвија, насиље над свештенством – отмице , убиства свештеника. Све се ово реализује по најгорем ирачком сценарију”, – рекао је муфтија .

 

По његовим речима, представници западних земаља не спречавају ове догађаје, него још и подстичу хришћане да напусте Сирију. Као потврду овој тврдњи Фарид Салман наводи сведочење врховног муфтије Сирије, Ахмеда Бадр ал – Дин Хасуна, с којим је водио разговоре током вишедневних посета тој земљи.

” Он је посебно нагласио, да тренутно преостали конзуларни службеници појединих западних земаља, између осталих и Немачке, по азбучном списку посећују најзначајније сиријске хришћанске породице, којима упорно предлажу да се обрате конзулату за добијање виза за одлазак у исту ту Немачку . < … > Такав „миран“ излаз, односно принудна емиграција је облик међународног притиска на Сирију, на њено руководство и целокупно сиријско друштво. “,- рекао је саговорник агенцији.

Према његовим речима , у предратној Сирији није било поделе на религијским основама, а ова земља ” била је уопште јединствен модел, како данас истичу, толеранције у узаврелом региону ,какав је Блиски исток “. ” Да, постоје области компактно насељене , али је став владе председника Башара ал – Асада исти према сиријцима – а ово се односи на све сиријце, а не на поједине мањинске или већинске религиозне групације, овај однос је независан од религиозне припадности појединаца. ” – рекао је поглавар Савета улема РАИС.
Превео: Жељко Ињац

Извор: Русија.рс

 

[коЖељ њацИ]

А сад један глобалиста о истом режиму:

 

Бернар Анри Леви: Шта хоће Русија?

03 септембар 2013 Бернар Анри Леви

 

 

Овај текст француског филозофа (можда тачније речено човека који живи од туђе несреће) Бернара Анри Левија, смо поставили на портал да читаоци виде како размишљају о евентуалном рату у Сирији и Русији проимперијални „интелектуалци“ запада

У часу кад предајем овај текст (понедељак 2. 09. пре подне), нема много сумњи око тога ко је у среду 21. августа, на перифирији Дамаска извео напад у коме је дошло до првог хемијског масакра у овом рату против цивила, који траје већ годину и по дана. Изузев уобичајене дружине «национал-комуниста», која не пропушта прилику да силовито разгласи свој непримишљени ревизионизам, сви посматрачи указују на Башара ал Асада и његов режим као извршиоце покоља.

 

Такође нема ни сумње у потребу да се на то одговори; морал то захтева, ствари мира то тражи, преагматизам, espirit de serieux и најелемантарнија realpolitik то налажу. Пре годину дана, Барак Обама је употребу хемијског оружја обележио као црвену линију која се не сме прећи. Дакле, или-или; или његова реч вреди нешто, због чега је обавезан да реагује, или то не чини, двоуми се и само прети у празно се својим разарачима, а тада ни његова реч ни реч његове земље, неће бити достојни поверења. Остаће само да се чека неко ново истребљење људи у Северној Кореји, у Ирану, у клубу земаља које имају или хоће да имају оружја за масовно уништење, и у случају Сирије виде тест за одлучност демократских земаља.

На крају, што се тиче питања легитимитета једна интервенције, блокиране у ОНУ од стране држава-ниткова и њиховог руског кума, сад није час за расправе; зар овде нисмо пред крајње хитном ситуацијом какву предвиђа међународни закон, када је 2005. формулисао принцип о одговорности за пружање заштите? Зар то није иста ситуација у којој се налазио председник Саркози, када је 10. марта 2011. рекао либијским побуњеницима који су дошли у Париз да му затраже да спаси Бенгази, да чека одобрење од ОНУ, али уколико га не добије, биће задовољан неким алтернативним мандатом? Зар нема тренутака у Историји када се оно што су класични философи звали «природним законом», наметне важећим законима и њиховом обавезом према околностима?

Насупрот тога, истинско питање је Русија.

Права и мрачна енигма се налази у разлозима који, наспрам све логике, против читавог света и чак (и ово је ново), против дела сопственог јавног мњења, потресеног као и остатак Планете снимцима деце отроване гасом, могу да наведу руску владу да са толико упорности подржи један јасно криминални режим.

Има оних који кажу; «Чеченија».

Има оних који питају; «Како убице Чечена могу да се прикључе осуди Башара ал Асада а да не ризикују да им међународна заједница затражи да положе рачун за сопствене злочине?»

Такође се говори и о њеном одбијању да се интервенише због принципа да се било шта доведе у сумњу из старог хитлеровско-стаљинистичког адађа; «Свако је краљ у својој кући».

Јасно, све то је непорециво.

Али, то чудно понашање, та склоност, у крајњем случају ирационална, скоро апсурдна наклоност слогану «живела смрт» једног режима, за који хијерархија из Кремља без сумње зна да је осуђен да нестане у једном  мање-више кратком року, има друго објашњење које сам схватио овога лета, у току разговора са једном руском личношћу, чију анонимност морам да сачувам.

Русија је било колос.

Колос на стакленим ногама, али колос на крају крајева, чији се утицај до недавно ширио по Куби, Вијетнаму, централној Азији, по делу Балкана, Индији, Ираку и Египту, између осталог, не заборављајући централну и источну Европу, балтичке земље и Финску.

Али, шта је данас остало од  те нестале краљевине, од те зоне утицаја јединствене и без преседана, од те империје поред које је наводна америчка империја изгледала као бледа и неспретна реплика? Ништа. Ни један посед. Ни један протекторат. Чак ни побуњеничка Украјина. Ни Куба, под утицајем Венецуеле. Ни најмањи остатак. Апсолутно ништа. Можда само управо та несретна Сирија, која у очима Путина, бившег агента КГБ-а, вероватно представља последњи остатак изгубљеног сјаја.

Русија је болесна земља.

Русија је немоћна земља, чији извоз је једнак, на пример, извозу Холандије.

Али, Русија је такође и једна побеђена земља која жуди за силом од које је остала само та Сирија, још више исцрпљена, за коју се држи једнако неразумном енергијом са којом се 50-тих година једна ослабљена Француска држала за Алжир, а за који је знала да је бесповратно изгубљен. 

Свима који не воле да виде једну велику земљу којом управљају реваншисти који се прсе подстакнути злопамћењем, овакво објашњење изгледа узнемиравајуће; и не без разлога.

Али, у исто време, мора да умири оне који такође знају да кад се неко прси тако силовито, да је то у основи зато што нема никакву контролу над током догађања.

И шта ако је Путин тигар од папира? Попај са анаболицима? Уцењивач који неће ризиковати да доведе у питање Олимпијске игре у Сочију? Исувише је рано да би се одговорило. И у том времену очекивања, не постоји сигурно решење, ни одлука без ризика. Према томе, сваком припада да одлучи на свом пољу и да изнесе свој предлог. Мој је да је могуће помоћи сиријским цивилима и спасити оно што још увек може да се спаси од кредибилитета и части међународне заједнице, а да се не изазиве апокалипса којом нам прете.

Превео: Бранислав Ђорђевић

Извор: Ел Паис

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=47858