Две деценије архијерејскe службе Епископа шумадијског г. Јована

Јун 22, 2009

Braco i sestre,mislim da covek koji je blagoslovio na dan Prenosa mostiju Svetog Nikole ovaj forum,zasluzuje poseban pomen ovde.Zato sto je time blagoslovio sirenje Hristovog ucenja,pronosenje Zivih reci utehe,koje je i Hristos pronosio.Zato sto je blagoslovio pisanje istorije,a ja je svedocim.Zato sto mi je omogucio da se ispune reci iz Molitve pre ucenja da porastem Crkvi i otadzbini svojoj na korist.Zato sto nam je omogucio da ovde pisemo male poslanice.Jer sta su drugo poslanice Svetog Pavla nego pisma nama?

Inace,on je do skora bio najmladji vladika u Sinodu.Njegovo Preosvestenstvo je rodjen kraj Morave,kao najmladje dete u brojnoj i u ono komunisticko vreme veoma poboznoj porodici.Otisao je u manastir sa jedanaest godinica 1960.Vaspitan u duhu pravoslavlja,nadaren,vredan i pozrtvovan,nije obrukao porodicu.Cak sta vise izrastao je u najveceg Zapadnosrpskog sina.Njogov pokojni otac,Bog da mu dusu prepametnu i predobru prosti,mu je na samrti rekao predivnu zivu rec i time mu ostavio amanet.:"Nemoj nikada da se kajes.Nicim me nisi uvredio ili povredio.Ja sam tebe na rodjenju Bogu posvetio!"Sto vam je dokaz da nije cuda radi narodni pripovedac promovisao Eru kao etalon mudrosti srpske.

Vise puta sam imala cast,i ogromnu srecu i zadovoljstvo,neizmernu Boziju blagodat da slusam uzivo besede premudrog i predobrog vladike Jovana.One su nadahnute Duhom Svetim na Trojice.Kao prvo,covek prica srpski da ga citav svet razume.Drugo od njega sam puno toga naucila o veri,srpstvu i zivotu.Glas mu je smiren,produhovljen,aristokratski,kojim deli Zive reci utehe,kojim svedoci Hrista,kojim se raduje Njegovom Vaskrsenju,i tu radost s nama deli,kojim ljude,gladne smisla vodi do Istine.

Bogu hvala,svestenici koje je on rukopolozio su se potrudili da njegove besede podele sa svetom.Mozete ih slobodno ovde preuzeti.

https://www.pouke.org/audio.php?cid=119

Jer ja ne mogu da pronadjem reci u Vujaklijinom leksikonu,ja,koja sam Ciceronu pisala govore,ne mogu da formulisem koliki su one pecat ostavile u mojoj gresnoj i napacenoj dusi.I koliko su mi pomogle.Koliko su me smirile i utesile.Zato vam savetujem da ih licno cujete.

Ne mogu a da ovde ne kazem da mi je vladika Jovan pokazao kako je neizmerna Hristova ljubav i milost Njegova.Hocu s vama,braco i sestre da podelim radost i blagodat Boziju.Vladika me je blagoslovio i pozdravio.Sreca je moja neizmerna,jer shvatih koliko nas Otac voli.Ja nisam dostojna da udjem u portu Sabornog hrama u kome Njegovo Preosvestenstvo obitava ovozemaljske dane.Zato sto sam ja

Hrista prvi put povredila na njegovu krsnu slavu.Svesno i u znanju.

Inace,bilo bi lepo da znate da su i vladikina rodjena braca pravi apostoli.Jer "Poslednji ce biti prvi,a prvi ce biti zadnji!"Oni su se odvojili od svog ognjista i rastrkali po celoj Srbiji,kao sto je Hrist naredio prvim apostolima,i uvode ljude u Majku Crkvu.Mene licno je bas na skolsku slavu Svetog Savu,iz komunisticke formalno-tradicionalno pravoslavne porodice,u Crkvu i to bas u Saborni hram,da budem saborna sa svojom bracom i sestrama,posvecen Svetom Djordju da ubije azdahu,koja me gusila,u trinaestoj godinici uveo njegov brat.On mi je prvi pravi put pokazao.Vecno cu biti zahvalna Bogu,na neizmernoj sreci,sto mi ja dao njih dvojicu.Jer mi se tako Hristos javio dva puta, kad mi je bio najpotrebniji.Jer u vreme dom mi Crkva nije bila Majka,ni Bog napaceni i ranjeni sa mnom nije mogao da mi bude Otac.

Braco i sestre,vladika Jovan je zivi mucenik.A ja sam naivno nekad verovala da je progon hriscana okoncan.Krvlju iz rana,koje mi nanese, nekrsteni i fariseji,ovaj tropar njemu pisem.Bas je nedavno u besedi nakon Liturgije vladika Jovan rekao da u pravoslavlju nema slucajnosti, nema sudbine,nema fatuma,da je sve to Boziji promisao.Nikada pre mature nisam htela da dodjem u Kragujevac.Dosla sam sticajem nesre-

cnih okolnosti.Nikada se nisam uklopila i uvek sam tiho patila.Sada znam sto sam ovde.Da ranama svojim svedocim njegove mucenistvo i stradalnistvo od pobesnelih i nezahvalnih ljudi.Boga molim da Ga i oni spoznaju.Slava i hvala Bogu,pa toliko voli naseg vladiku.Jevandjelje se odigrava u njegovom zivotu.Svaka cast vladiki Jovanu zato sto se Hrista ne stidi.Ne plasi se da ispoveda svoju veru i Svedocenje.

Vase Preosvestenstvo,braco i sestre,oprostite meni gresnoj i nedostojnoj da pomenem ime vladikino,istinskog hriscanina i velikog coveka.

Jer ja nisam dostojna njemu cipele da brisem. Braco i sestre,postujte i slusajte svoje episkope.Oni su to postali Bozijim promislom,zahvaljuci Hristu,koji im je darovao toliko talenata,i njihovim ogromnim trudom,odricanjem,pozrtvovanjem,radom i zalaganjem.I molite se za njih,jer se oni za nas konstantno Bogu mole.

Јун 25, 2009

Patrijarh_Mitr_Amfilohije_Ep_Stefan_Ep_Jovan.avi

Јун 25, 2009

Sahrana_o._Avakuma.avi

Јул 17, 2009

Jован Младеновић, рођен је 11. септембра 1949. године у селу Добрачи код Ариља од оца Радојка и мајке Стане, рођене Караклајић. У родном селу завршио је основну школу. Са једанаест година одлази у оближњи Светоарханђелски манастир Клисуру у којем остаје девет месеци као манастирски ђак - искушеник.

Децембра 1963. године прелази у манастир Студеницу где ће остати пуних тридесет година, прошавши сва искушеничка послушања и монашке чинове - до епископског. Узрастао је поред моштију светитеља студеничких - Симеона Мироточивог, Симона монаха, нашег Првовенчаног краља, Анастасије српске. Напајао се мудрошћу и смиреношћу тако угледних духовника као што су били отац Јулијан (Кнежевић) и отац Симеон (Василијевић).

Од 1967. до 1969. похађа прву послератну Монашку школу СПЦ у манастиру Острогу коју завршава са одличним успехом. Затим одлази на одслужење војног рока у Випаву, у Словенији.

У манастиру Студеници 24. априла 1971. године прима монашки постриг. Сутрадан, 25. априла, од стране епископа жичког др Василија (Костића) бива рукоположен у чин ђакона и постављен за сабрата манастира Студенице.

Јерођакон Јован, по благослову владике Василија, 1971. године уписује се у петоразредну Богословију Светог Саве у Београду, коју као приватни ученик завршава 1974. године са одличним успехом. Током богословског школовања, епископ др Василије жички рукополижио га је 25. јула 1973. године у манастиру Студеници у чин јеромонаха - презвитера.

На Богословском факултету СПЦ студира од 1976. године. Дипломирао је 1980. године. У међувремену био је намесник - заменик игуману студеничком протосинђелу Симеону (Василијевићу).

Трон игумана студеничких преузима 25. јула 1980. године од архимандрита Јулијана (Кнежевића). Одлуку о томе донео је епископ жички Стефан (Боца) након једногласног предлога чланова манастирског братства. За синђела произведен је 1983, за протосинђела 1986, архимандрит постаје 1989. године. Игуман студенички био је пуних 13 година, све до избора за епископа.

Свети архијерејски сабор, на редовном заседању 1993. године, 25. маја, бира га за епископа тетовског, сасвим правима и дужностима епархијског архијереја за епархије у бившој Републици Македонији и за викара српског патријарха. Епископску хиротонију извршио је 25. јула 1993. године у манастиру Студеници Његова светост патријарх српски Г. Павле уз учешће 24 епископа.

Епископа тетовског Јована Свети архијерејски сабор СПЦ на редовном заседању 1994. године бира за епископа западноамеричког. На тој дужности налазио се осам година, до 2002. године, када је на редовном заседању Светог архијерејског сабора изабран за епископа шумадијског.

Као студенички игуман, данашњи шумадијски владика, нарочито се истакао организујући прославу осамстогодишњице манастира Студенице. Молитвене свечаности поводом овог јубилеја увериле су велики део српског народа да му је једини пут у враћању својим коренима - мајци цркви. Тада почињу пуцати обручи комунизма у Југославији, а наш народ на Косову схвата да му предстоји дуга борба за крст часни и слободну златну.

Као епископ западноамерички, владика Јован основао је девет нових парохија и обновио и изградио цркве у Мораги, Лос Анђелесу, Џексону, Јуџину... Под своју јурисдикцију примио је угледне манастире Св. Германа Аљаског у Платини и Св. Пајсија Величковског у Аризони који су данас велико светило Православља. Поред врло плодне издавачке делатности ових манастира, старао се о објављивању Пролога владике Николаја на енглеском језику. Његовом заслугом установљени су епархијски радио и врло успешна електронска презентација црквених догађаја Епархије западноамеричке.

Јул 17, 2009

РАД СВЕТОГ САВЕ НА НАРОДНОМ ПРОСВЕЋИВАЊУ

Још у раним хришћанским временима, један византијски цар је рекао: “Величина једног народа не гледа се по броју тог народа ни по територији његовој, величина једног народа гледа се по томе, колико је тај народ изнедрио из себе Светитеља и угодника Божијих”.

Ако би ово узели као мерило, онда српски народ јесте велики и Богом дани народ. Јер светородна лоза Немањића дала је велике Светитеље и Просветитеље, и тиме српски народ привела Богу и Богопознању.

Родоначалник српске државне идеје је Стефан Немања (Свети Симеон), а духовни и интелектуални творац њен је Свети Сава.

Тако су Држава и Црква настале из подвига и труда оца и сина, два свеца и два путоказа српске националне историје. “И данас још”, писао је Станоје Станојевић, “Србин, када помисли на своју историју он се прво и највише сећа ове двојице Светитеља који су на Христовој науци утемељили и Цркву и Државу, па је на таквој основи Свети Сава почео да просвећује свој народ”.

Рад Светог Саве на просвећењу српског народа започео је његовим доласком из Свете Горе у Србију, односно од преноса моштију свога оца Светог Симеона из манастира Хиландара у манастир Студеницу. Од тог времена Студеница је постала центар српско црквеног и просветног живота. Све се почиње окретати личности Светога Саве, чији лик добија све већу пуноћу, личност све већи значај. У очима народа, коме се он све више приближавао и то сваком човеку као лику Божијем, створена је на основу богоугодног живота Светога Саве, легенда о њему као светитељу, који све може и чија је молитва чудотворна. Његов строги монашки живот нарочито у Испосници Студеничкој, његова мисионарска путовања и неуморно ревновање за веру, чинили су да је народ гледао у њему истинског просветитеља и свеца. Зато његов биограф Доментијан и каже: “За колико времена остаде ту (у Србији), не престаде учећи дан и ноћ, све утврђујући у страху Божијем и казујући, и показујући сам собом узоре врлине, избирајући боље богоразумље и све предлажући деци свога отачаства, и водећи ка богољубљу, а одгонећи превару болести која уништава душу, хотећи по Божјој вољи све уместити у Царство небеско” (Дом. Живот Св. Саве и Симеона, стр. 102).

Мисионарски рад Светог Саве и његов начин припремања подмлатка открива јасну мисао и одређени циљ. Када је помагао да се среди стање у земљи и када је проучио прилике на терену, он се сав дао на посао на стварање самосталности Српске Цркве. Свети Сава је добро знао шта значи да Срби имају своју, самосталну, Цркву, јер је такође савршено знао да без Цркве нема ни правог просвећења а ни освећења српског народа.

Говорећи о Савиним напорима на добијању самосталности српске Цркве, Стеван Димитријевић каже: “У просветитељском раду његовом, то је било најважније време. Онда је он, још невезан, и канонски неограничен углавном на своју архидијацезу, готово као стални путник – мисионар, обишао сваки кутак своје земље, учећи вери и добрим делима и свему оном чему се Свети Сава научио на Истоку, Светој Гори, Солуну и Цариграду, свему ономе што су његове очи виделе, уши слушале, а из књига научио”.

И тако, без икаквог претеривања, Свети Сава је један од највећих и најсветлијих личности у историји српског народа. Он је велики по свом богоугодном и боголиком животу, по своме раду, и по ономе што је народ осећао у његовим делима. Велики је и недостижан скоро у свим областима нашег националног и културног живота, и то се потврђује не само у писаним изворима и споменицима, већ и у усменом народном предању.

Тако су наши стари историографи представљали живот и рад Светог Саве као прави благодатни дар Божији за цео српски народ. Свети Сава је народни учитељ и просветитељ, саветодавац и лучоноша српског духовног бића. Он обличава све што је најбоље и најузвишеније у српском народу. Иако живи у свакој српској души, ипак је он највише прослављен кроз Цркву и школу, и у тим установама Свети Сава је добио свој прави значај. Према својим заслугама и према свом богопросветитељском раду с правом је назван народним учитељем просветитељем. У црквеним песмама и тропарима, спеваним у његову славу, истакнуто је то најјаче. Свети Сава је приказан у њима као “наставник, првопрестолник и учитељ”, пута који води у живот”, приказан је као наставник Православља, као учитељ побожности и чистоти и као “светилник” васељење који је, “учењем својим просветио Отаџбину, препородивши је Духом Светим”. Ово нарочито наглашавање рада Светог Саве на народном просвећењу, сматрало се од најстаријих времена, као његова највећа заслуга. Тај његов рад и строги монашки живот, уздигао је га и уврстио у ред апостола, и дао његовом телу јеванђелски карактер у изграђивању нашег националног и културног живота.

Својим вредним, преданим и смиреним радом Свети Сава је помагао сиромашне, прекоревао лење, срамотио непристојне, кудио лажљиве и кривоклетнике, па су иза тога произашла правила моралног понашања која су једино исправна на путу у вечни живот.

Просветитељски рад његов и по свом садржају и по својим циљевима и методама по много чему је другачији од онога што се данас подразумева под појмом просвете. Европска просвећеност свела је мање-више просвету на школско образовање, прагматично знање и конкретно учење. Светосавски тип просвете разликује се од овога типа просвећености и схватања васпитања, не само по томе што придаје изузетан значај моралном образовању и обликовању људске личности, него и по самим основама васпитања уопште, као и по поимању људске личности и људске заједнице и њиховог крајњег назначења. Јер је светосавско просветитељско учење, засновано на темељима Христове науке.

Шта се подразумева под појмом просвете у средњовековној Србији, види се из текста монаха Григорија (15 век) у коме се захтева: “не од писаниј или књиг просвештати се, но чист разум имуште Духа благодетију освештати се, и јакоже књиги чрнилом, сице срца наша Духом Светим напасина имети”.

За Светог Саву образовање не значи (као данас) стицање знања него обнављања у нама образа Трисветога Божанства силом Духа Светога”. Отуда су основни темељи Светога Саве у просвећивању народа српскога Вера и Истина. Свети Сава темељи свој рад на Вери и Истини, што нам показују Студеничка и Жичка повеља, где позива браћу и пријатеље, оце и чеда, да приклоне богољубиво срца своја да чују речи светих истина, да их ставе у срца своја, у савест душа својих, пред очи ума свога, те да их разумеју. Потом Светитељ наставља: “Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду на Бога, држимо се пре свега праве вере његове”. Очевидно, полазна тачка за Светог Саву је Истина примана вером, оно што он назива на истом месту “Свете речи”. Свети Сава говори народу да има веру чисту и молитву честу, истину при свему, телесну чистоту и душевно уздржање, чувајући разум Светог Крштења и просвећења Божија, да свагда љубећи покајање и исповедање грехова својих стекну духовни мир. “Јер”, каже он, “духовна наука није игра и нити речи безумља људских мисли, него је то проповедана Света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашим, о коме пророци Светим Духом прорекоше и апостоли научише, и мученици исповедаше, и сви Свети сачуваше...”.

Вера и Истина Светог Саве је огањ који се испуњава и распламсава душу када се ње дотакне. А дотакне је се када их душа огњено зажели и када их заиште. Оне су лични позив на општење, поседују чудесно просветитељско дејство, откривају се као љубав пре наше љубави, јер ми волимо њега зато што он пре заволе нас.

Свети Сава истрајава на “Разуму” Светог Крштења, то јест просвећења; тај разум треба чувати као зеницу ока, јер он открива човековом разуму његов корен, меру и смисао, просвећујући га; открива словесни смисао природе и узводи је њеном богоданом циљу. Тај разум нити је само Божји, нити је само човечији: он је Светотројичан и Богочовечан; скрива у себи тајну Тројичног Бога. Оно што је коначно и несавршено, никад не може бити мерило и критериј онога што је бесконачно и свесавршено. Да би просвећеност открила себе и свој смисао, и да би се сусрела са Вечним, мора примити Вечнога у себе. Нема истинитог просвећења без познавања вечне Истине свега постојећег, а вечне истине света и човека нема и не може је бити без њиховог ослобођења трулежности и смрти. А свега тога нема и не може бити без оваплоћеног и васкрслог Богочовека Христа. Све што се њиме, Богочовеком, просвети и освети, то као просвећење остаје вечно и ничим непомућено.

Ово су, укратко, начела светосавског Предања и Просвете. Та духовна начела остала су, и поред свих промена и историјских недаћа, при пуној снази, и у Србији Лазаревића и Бранковића. Та начела Светог Саве живе у српском човеку и у пркос овој нашој, надамо се и бившој безбожничкој власти, што је Српску цркву и Светосавље, као једини чин просвећења, бацила на маргине, а тиме је настојала да потисне из свести српског човека Светог Саву и Светосавско просвећење. Али као што видимо, све оно што није настало на вечној истини и вери, осуђено је да усахне.

Рад Светог Саве на народном просвећењу пада у сложено време. На самом свом почетку ова мала српска држава суочила се са многим проблемима. У њу неојачану почели су да надиру разни (неправославни) мисионари, па и јеретици. И Римокатоличка црква имала је видан утицај на српске земље, кроз своју тежњу да преко својих мисионара Православље на овим просторима потчини Риму. Овај римски утицај највише је ширен преко Барске надбискупије која је своју власт желела да прошири на “босанску и српску цркву” са жељом да уједини Босну и Рашку са Зетом и Приморјем и да их потчини западном утицају у црквеном погледу.

Пишући о римокатоличком утицају на српски народ, Јосиф Стојановић примећује да је још Свети Сава, “добро запазио да су римокатолички агитатори били развили велику пропаганда у Србији, да је српски народ недовољно просвећен у Православљу и стога што у Србији не беше довољно српских пастира васпитаних у српском духу”. Зато је Свети Сава из Свете Горе уверавао свог брата Стефана, да Србија не може напредовати без Православног просвећења српскога народа.

Осим овог римско-католичког, још пре Светога Саве, била је од јаког утицаја и богумилска јерес. Она је, прилагодивши “Лажне приче” хришћанском учењу и старој словенској митологији о добрим и злим боговима, постала привлачна за народне масе и као таква почела потискивати право црквено учење. И сам Немања, који се и тек како трудио да искорени ову јерес, није у потпуности успео.

За потпуно уништење ове богумилске јереси потребно је било просвећивање народа и борба против “људских незнања”. Таква средства могла је да пружи само просвећена личност какав је био Свети Сава.

Преокрет у животу српског народа настао је са Светим Савом и његовим просветитељским радом. Он је осетио смисао хришћанског учења о изједначењу народа са “живом Црквом”. Свети Сава је схватио сву дубину те хришћанске истине, па се стога и старао, да јачањем и уређењем црквено-просветног живота, створи у народу чврсту основу за његово духовно уједињење, без кога нема ни правог просвећења.

Нови вид народног просвећења настао је онда када је Свети Сава дошао из Свете Горе и донео мошти свога оца Светог Симеона, над чијим телом је Сава измирио своју завађену браћу. Сам чин измирења, као и том приликом одржана беседа, јасно су одредили смисао Савиног рада у Србији. Као архимандрит Свети Сава је десет година управљао Студеницом, која је у то време постала расадник духовне културе у Србији. “У Студеници је”, пише Станоје Станојевић, “Сава постао од испосника радник у народу и за народ, а да при том никад није запоставио своју аскезу”. Као игуман студенички зашао је “по свој земљи свога отачаства” и апостолски “проповедао Јеванђеље”. И тако се његово отачаство “украси обичајима и законом људи, прослављеним Христа ради”. Његови биографи, Доментијан и Теодосије говорећи о томе, кажу да је “отачаство Светог Саве било украшено сваким благовјеријем, као што је небо украшено звездама”. Свети Сава се старао да ниједно место не остане без богомоље. Где није стигао да сагради цркву “ту крст постави”, да се на сваком месту његове домовине “прославља Име Божје”. Сав свој рад на утврђивању “благовјерија”, историјски извори стављају (као почетак његовог рада), у време боравка Светог Саве у Студеници. За ово време Сава је неуморно путовао по српској земљи од села до града, од Испоснице до манастира и учио народ, свештенике и монахе, шта, када и како треба радити да се постигне богоугодан живот и народна просвећеност.

Његови ближи и даљи следбеници прихватили су његову снажну и беспрекорно-моралну личност духовног препородитеља, јер је имао необичан дар да у свакој прилици повеже свакодневне проблеме народне са религиозним животом, да посаветује у раду и поучи у вери. Кад открије слабости људске и примети које их невоље муче, Свети Сава је знао да пронађе топле, братске речи, да утеши и молитвом излечи. Окупљао је народ и уживао његово огромно поверење, јер су начела његовог морала била истовремено и принципи његовог живота.

У просветитељски рад Светог Саве спада и и унутрашња организација монаштва и његов књижевни рад. Познато је да се у оно време просвећивање народа није могло замислити без монаштва. Духовни живот који негују српски монаси, као живот дубоког и узвишеног садржаја, неизбежно доприноси уздизању, осмишљавању и преображају народне свести и савести, народног живота и уметности, просвете, језика и опште културе Православног народа.

Настанком Студеничког типика, настао је, да тако кажемо, и један тип студеничке просвете, који је служио као образац целокупног живота У Студеници, а преко ње и у Жичи, а касније и у другим манастирима широм српске земље. Пишући, пак Студенички типик, или какао је назван “Образник Светог Саве”, Свети Сава нема за циљ да даје само спољну уредбу о устројству и животу у манастиру. Он, пре свега, својом изузетно снажном и препорођеном личношћу, преноси у Студеницу, а преко ње и у целу Србију, живо монашко предање и дух Свете Горе и других духовних центара Истока, нарочито оних у Цариграду, Палестини и на Синају. То је чињеница од далекоснажног значаја, не само за наше монаштво и његов духовни живот, него и за српску просвету уопште. Манастири су кроз цео средњи век, а Богу хвала и данас, били, и јесу жижа културног живота и просвете српског народа. Преко Студенице и других манастира, преко њиховог устројства и живих примера у њима, преко дела духовних писаца и Светих Отаца, превођеним у манастирима и манастирским испосницама, и преко њих преношених до владарских дворова и српских колиба – уткивало се у српско народно биће, и постајало његова “колективна свест”, то јест живо источно православно просветно Предање. Иако типик у себи носи закон и прописе, Свети Сава није био само старешина и законодавац српском монаштву. Он је био и његов истински пријатељ и пример у животу.

Рад Светог Саве на организовању и просвећивању српског монаштва појачао је интерес и за писменост и књижевност у нашем народу. Сам Свети Сава није много писао, он је више утицао да други пишу. Али из тих неколико радова које имамо од Светог Саве, види се да је имао правог књижевног талента. Његови списи: “Живот и служба Светом Симеону”, чине основ наше старе књижевности, па чак и народне поезије, која је српски народ почела све изразитије обележавати као културни чинилац вишег реда. Сем тога, Свети Сава је својим књижевним радом дао правац развоја новог српског правописа.

Рад Светог Саве на народном просвећењу био је разноврсан и компликован. Он је захватао све области народног живота. Али и поред велике разноврсности био је, ипак, сконцентрисан посебно на реализовању надземаљских и вечних добара, на надземаљско и вечно – што је просвећивањем народа требало постићи у животу. Свети Сава се налазио у светости и савршенству, у “ангелском животу Христа ради”. Стога је желео да свој живот саобрази тим вечним идеалима, и да томе и друге научи. Његово светитељство и његов живот “Христа ради” нису се услед тога губили ни у теоријско-мистичким ни практично-рационалним захтевима. Они су били израз његове дубоке побожности, из које је зрачило све што је било потребно за просвећење и унапређење и себе и других људи. Народ, опет, осетио је дух и силу просветитељског рада Светог Саве; осетио је да они долазе са небеских висина и да му пружају само оно, што је “Свето и честито”, па је зато и пошао за њим.

Снагом своје духовности и својим неуморним радом Свети Сава је успео да сједини цркву с народом, да српски народ постане истинска црква. За ово треба заблагодарити Савином родољубљу. Повезана идеја хришћанског братства међу људима, са дубоком вером у вишу правду, даје такав смисао у животу људи да они не познају шовинизам, не знају за хегемонизам, нису ни чули за етатизам и немају појма шта је то унитаризам. Ови појмови нису били у темељима народне српске цркве и државе, јер је српско православље било озарено универзалношћу источног хришћанства. Од профаних, свакодневних брига и послова, Свети Сава је људску мисао окренуо богочовеку Христу и показао да живот земаљски не сме да буде само ради јела и пића, већ да смисао свога постојања човек треба да открије у бићу боголиког свечовека, односно да се оствари јединство Бога и човека.

Светост Савиног живота и плодови његове просвећености у српском народу и свеукупна његова личност, засметала је његовим противницима, понајвише неправославнима, тако да су се трудили да угуше и умање значај Савиног рада, те су зазирали и од његове сенке, па чак отишли толико далеко, да су му и Свето тело спалили, хотећи тим да сатру и веру у чудотворну моћ Светог Саве, али је огањ ломаче још више распалио силнију љубав народа према свом првом учитељу и просветитељу и створио такав култ, да је он вековима негован прерастао у идеју светосавља.

Под светосављем треба разумети остварени идеал православне духовности прожет националним доживљајем, или, једноставно речено: светосавље је српско православље које се у суштини не разликује ни догматски ни обредно од других Православних цркава, јер је у свих исто црквено-догматско учење које проповеда неискривљену реч Христову и уважава сваког човека, јер је Јеванђеље намењено свим народима (Мт. 28,18)

“Знате ли шта значи: бити светосавски православан? “пита о. Јустин и одговара: “То значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе. Са среброљубљем бори се – сиромаштвом; са похотом бори се – постом и молитвом; са гњевом бори се – кротошћу; са гордошћу бори се – смиреношћу; са Ђаволом бори се – Богом. Кад мислиш мисао чисту и свету знај ствараш – светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје анђелско дело, свака твоја добра жеља = неимар је светосавске културе. Свети Сава је у нас највећи неимар. Он је души нашој пропутио пут богочовечанске, православне културе” (Светосавље као философија живота, Минхен, 1953).

Да закључим: у свеукупној личности Светога Саве као преданог монаха, вредног законодавца, значајног књижевника, творца нових идеала, ваљаног државника, највећег просветитеља и хришћанског философа, можемо да сагледамо светлу, кристалну и снажну мисао светосавља, која је само као таква могла да проживи све епохе обезбожења, роботације и дехуменизације човека. Философија светосавља са својом методолошком страном одређује нам пут у решавању животних проблема човека у савршеном друштву, јер изнад свега истиче дужност усавршавања људског бића до Богочовека. Овај аспект српском народу није стран био ни онда када га је снажније запљуснула “западњачка река”, па нека да Бог да данашњи сваки Србин буде прави светосавац и светосавски просвећен.

Јул 19, 2009

МОНАШТВО КАО УЗОР СВЕТУ

Појмови “подвижништво” и “монаштво” јесу синоними. Монаштво није безбрачност ради неке друштвене активности, него подвиг у најизворнијем и најпотпунијем његовом изразу. Дакле, монаштво не представља покрет мимо Цркве или изнад Цркве, него тело од њеног тела и њену похвалу. То значи, монаштво је похвала Цркве.

Подвиг, достојанство и служење монаштва јесу харизматично присутни у Цркви и у свету. Монаштво предстаља образац саборне духовности и установљену вредност за сваког верника. “Ангели су светлост монасима, а светлост, пак, свима људима јесте монашки живот. Због тога нека се монаси подвизавају да у свему пруже добар пример”, кажу Свети Оци. Монах треба да буде узор сваком хришћанину. Јер, ако су мученици следили распетог Христа, монаси-подвижници дословно следе савете Јеванђеља.

Монаштво није нека историјска установа, него дубоко искуство живота Цркве, које чува и изражава подвиг као лични догађај и савесну борбу за уздизање човека над собом, као достојанство његове царске слободе. Монах је “онај који се држи само Божијих заповести и речи у свако време, на сваком месту и у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима”. Монах је стални тражитељ Царства небеског. И зато је стално везан за Христа, јер у земаљском животу нема ништа друго до Христа као јединствену ризницу срца. Стога Исак Сирин каже: “Мудар монах, без ичега ходи кроз живот, док у сени не нађе бисер – Исуса Христа. Нашавши Га, он ништа више не стиче од ствари”. А Свети Симеон Нови Богослов вели: “Монах јесте онај који се не меша са светом и који се стално обраћа Богу. Гледајући Бога, он је виђен, љубећи Бога бива љубљен, и постаје светлост која светли неизрециво. Када га прослављају он себе види сиромашним, и кад му се приближавају он се удаљује”.

Зато манастири на горама личе на сенице пуне божанских хорова који певају, уче, посте, моле се, радују се нади будућих добара и чине милостињу, имајући љубав и сагласије међу собом. Они личе на земљу у којој царује богопоштовање и Правда. Тамо не би смео да постоји нико ко чини или трпи неправду. Тамо не би смео да постоји мотив за осуђивање него постоји мноштво подвижника који сви, сагласно врлини, имају једно мишљење. Отуда монашки живот и заједница називају се “уметношћу над уметностима и науком над наукама”, зато што нам не нуде пролазне уметности, него нам обећавају чудесна и неизрецива добра. Зато монаштво нам открива и наглашава есхатолошки живот у коме се “учи многострука истина, савршена послушност, богоподобна саосећајност, спасоносна милостиња, стална молитва, скрушено покајање, истинито исповедање, непорочна савест и боготворећа љубав и друге врлине.

Данашњи захтев за превазилажењем велике претње секуларизације Цркве, и захтев за обновом њеног послања, неопходност часног сведочења јеванђелске поруке и чистоте хришћанског етоса, међусобне спреге духовног и друштвеног, не може да игнорише присуство монаштва, и то монаштва које се не исцрпљује у клерикализму и које се не крије испод одеће трагично изокренутог безбрачништва, које има за циљ скупљање и црквених и управљачких почасти и чинова. Данас је, рекао бих, као никад пре неопходно присуство монаштва које сведочи о постојаном ишчекивању Царства Божијег и о бескрајној дубини личности, чија жеђ за љубављу и вечним животом не може другачије да се испуни осим у Богу. “Крстоносан” и “духоносан” монах, како га одређује источно Предање, јесте “јуродиви” – луд Бога ради, пророк Другог доласка. његов пример међу мирјанима, везаним за “овај свет”, обнавља “унутрашње монаштво” које својим утицајем даје допринос молитви, неопходној за стицање плодова у Царству Божијем.

ТРИ СУ ОСНОВНА МОНАШКА ЗАВЕТА – Послушност, сиромаштво и безбрачност јесу три монашка завета или врлине које представљају срж монаштва и чине потпуним динамички смисао монашког подвига. У њима се кристалише и свој израз налази монашко искуство и они дају меру и величину његовом утицају на образовање духовности верујућих. Свети монаси, “који жуде за подвижничким животом”, јесу “они који су, ради јеванђелског живота и тајанственим искуством упућени, одбацили стицање новца ( што представља сиромаштво), људску славу (послушност) и телесна уживања (девственост), стигавши тако у меру раста пуноће Христове”. А сва три ова обећања или завета, који чине основу аутентичног живота монаха и које му даје есхатолошки карактер, налазе се у Новом Завету. Оне су одјек одговора Господа на искушења у пустињи. Због тога монашка обећања, управо као одговори и превазилажења демонских искушења, не представљају просто етичка начела и правила, него подвиге и борбе за језгро хришћанског етоса, а “за велике странице човекове слободе” како каже Павле Евдокимов. Монаштво показује сабирни духовни феномен, односно правило живота, Оно је учитељ одрицања и превазилажења без којих не можемо да постигнемо смисао и своје назначење.

ПОСЛУШНОСТ није одбацивање личне слободе, будући да се не поистовећује са сервилношћу или понижавањем који лишавају човека слободе и потцењују га. Насупрот томе, послушност је потврда и мера истинске слободе, могућност да монах или верник постигне висок степен слободе који се поистовећује са чистотом разума. Егоизам је главна препрека да они који чувају заповести Христове стигну у савршенство, док самољубље, свеобухватна страст, јесте извор и центар свих страсти, који умртвљује “страст” слободе, једине која се вреднује у Богу. Послушност Богу је пут да савладамо ове луциферске страсти, ово нарочито ропство и заточеништво.

СИРОМАШТВО ослобађа човека од утицаја материјалних ствари или добара, те побеђује искушење да је хлеб све за човека. Јеванђелски одговор на то искушење је да човек не живи само од хлеба, него пре свега од истине која га ослобађа. Сиромаштво нам даје слободу не да бисмо могли да чинимо све што хоћемо, него да бисмо заволели Бога свим срцем и ближње као себе саме, да бисмо били у истини у љубави и са љубављу. Сиромаштво је подвиг за добијање чисте молитве и уподобљавања Богу. Оно је неугасива жеђ да постанемо слични Христу који “нема где главу да склони”. Сиромаштво је потпуна бестрасност, у којој се ум одваја од земаљског. Ништа толико не умирује ум као добровољно сиромаштво.

Са одбацивањем новца и добара, поседа и ствари, душа монаха постаје безбрижна, и стиче могућност да се окрене себи, те да се, уистину слободна, врати Богу. Сиромаштво је отвореност за планове Божије, пророчко предосећање које не жели ништа да зна, нити хоће да следи било кога у свету осим Бога, и које не жели ни једно друго власништво осим надахнућа Духа Светога. Монах не обећава толико да ће живети у сиромаштву, колико да ће свој дух ослободити од жеље за “поседовањем”. Он то чини у тој мери да се одриче и свог тела, будући да је само у овом стању могуће водити царствен живот. Онај који се свега лишава није ни под каквом влашћу и целосно је слободан. По речима Јеванђеља: “онај који изгуби душу своју, спашће је”. Монах у свом подвигу нема за циљ изнуравање до смрти, него свођење материјалних захтева на минимум, на онолико колико је потребно да преживи.

Љубав према поседовању протерује љубав према Богу и према ближњима, док немаштина и сиромаштво помажу да познамо своју природу, да зажалимо због њене немоћи , и да још више пожелимо богатство Божије, на име да примимо искуство о коме сведочи Апостол Павле: као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све имају.

ДЕВСТВЕНОСТ-БЕЗБРАЧНОСТ јесте живот “по икони” Исуса, завет којим се присједињујемо Христу, у коме се врхуни наш живот, чинећи нас целосним. Предање трезвеноумних Отаца сведочи да је “уздржање заједничко презиме свих врлина. Онај који се бори треба да се увек уздржава. Јер, каква је корист ономе који чува своје тело девственим, а дозвољава да му душа врши прељубу са демоном непослушања? И како ће се овенчати онај који је обуздао стомакоугађању и све телесне жеље, али се не чува од уображености и славољубља.

Предање богоносних Отаца оставило нам је једно сликовито одређење девствености: “Жену нисам познао, али нисам девственик … дар девствености не остварује се само телесним уздржањем, већ освештањем и чистотом душе, којој је назначено да се подвизава у страху Божијем. Није могуће задобити савршену врлину чедности, уколико се претходно не задобије истинско смиреноумље у срцу.

Чедност “превазилази физиолошки ниво и изражава девствени, целосни и недодирви основ човековог духа”. По речима Светог Григорија Нисијског: “циљ душе, која је почаствована девственошћу, јесте да се приближи Богу и постане невеста Христова”.

И поред свега до сада реченог шта монах треба да чини да би задобио Царство небеско, монах ипак није надчовек и монашки подвиг се не тумачи као систем или техника стварања надчовека, што ствара лаж и илузију, лош пример и карикатуру човека.

Монаштво у даноноћном напору се труди да уз благодат промени људско стање после пада, и да се преобрази цео човек. Зато сваки монах – монахиња живећи у заједници – манастиру се труде да помогну другом монаху да се преображава и спасава.

Зато, монашке заједнице или манастири као носиоци хришћанског живота одувек су у Цркви чиниле ону снагу која је била окренута служењу и назидању осталих служби црквене заједнице. Стога, ма колико манастирска заједница изгледала затвореном и самодовољном, она никад у Цркви није представља један одељен и самосталан организам у односу на Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, већ у заједници са Епископом представљала је ту исту Цркву.

Подвижнички или монашки живот је опредељење за Царство Небеско и као такав он изгледа као одрицање од света; међутим, он то у ствари није, већ је зидање на “чврстом темељу”, и борба да се човеку и свету обезбеди вечни живот.

ПОДВИГ И ЉУБАВ

Црквени подвиг је уистину наука и нелицемерно послушање, које са енергијом и сарадњом Духа Светог преображава човека и узвисује га до прве његове славе. Подвиг у Цркви не тежи казни и мучењу, не доводи до одбацивања и укидања људске природе, него стреми ка њеном исцељењу, очишћењу, разрешењу од греха и страсти и ослобођењу од сваке ствари која стоји као препрека истинском животу. Подвижништво је непрекидна и стваралачка слобода, трајни напор који тражи да се уништи и пресеку корени зла, да се савлада и победи ђаво и његови утицаји.

Циљ подвига јесте славословље Божије, неизрециви брак са љубљеним: “Добар је подвиг, али са правим циљем: не треба да га сматрамо циљем за себе, него средством и припремом за постигнуће коначног циља (спасења), нити плодом (за себе), него земљом из које временом и са муком, Благодаћу Божјом, може да изникне биље, од којег је плод, који је чистота ума и јединство са Богом”, каже Свети Петар Дамаскин. Ово јединство са Богом јесте плод силе љубави коју је сам Бог ставио у срце човеку, јаке и незадрживе жеље коју је сам Бог усадио у његову душу. Љубавно јединство са Богом потврђује се у љубави према ближњем, пошто се љубав према Богу и љубав према човеку узајамно прожимају и истовремено представљају усходећи и силазни покрет. Важно је да знамо да љубав према ближњем не представља неко човеково расположење или наклоност, неко човеково осећање или подвиг, него откривење и дар, чудо и тајну Тројичног Бога, Божије распростирање и обитавање у човеку. Позвани смо да сваког човека волимо из дубине срца, али да своје наде не заснивамо ни на једном човеку.

Свети Оци су сагласни да истинити подвиг не отуђује и не води у усамљеност, зато што његово дело није само да помири и уједини човека са Тројичним Богом, него да помири и уједини људе међусобно. “Онај који воли Бога, на земљи живи анђелским животом, пости, бди, поје и моли се и о сваком човеку увек добро мисли”. Циљ подвига јесте да превазиђемо немоћ индивидуализма и границе усамљености, егоистичну жељу и дрскост и да достигнемо степен “на коме човек не ствара теорије него се преображава и постаје дело јеванђелске љубави. Овај трезвени реализам подвижништва сведочи да ни један подвиг без љубави не води у близину Божију. Бићемо осуђени за зло које смо учинили, али пре свега зато што смо занемаривали добро и нисмо волели свог ближњег. Онај који пропусти да помогне човеку у његовој духовној невољи, сматраће се одговорним за његову пропаст. И онај монах (монахиња) или лајик, који у свом срцу има чак и траг злобе, јесте недостојан љубави Христове.

Сваки, дакле, подвиг и борба који не доводе до љубави и смиреноумља, јесу сујетни, а крај њихов бескорисан. Јер, сваки подвиг који нема љубави, постаје стран Богу, каже Свети Максим

Јул 19, 2009

СВЕТИЊА ТЕЛА У ХРИСТУ-О КРЕМИРАЊУ МРТВИХ

Човек је велика светиња. И то не само душом него и телом. Јединствено духовно-телесно биће, јединствена психофизичка природа човека као боголике личности, после Бога највећа је светиња и највећа вредност у свим световима.

И кад човек греши, било душом или телом, било обома заједно, светиња и вредност и достојанство људског психофизичког бића доведени су тиме у питање, па је управо зато грех у хришћанству доживљаван увек као трагично зло, као кобни промашај, као пад и срозавање узвишеног и достојанственост бића човековог, тако великог и светог и од тако непроцењиве и непролазне вредности да је ради њега и сам Вечноживи и Истинити Бог постао човек и јавио се у нашем свету и животу као човек од крви и меса као и ми, у свему једнак нама осим греха.

Хришћанство је управо по томе изузетно ново, и истински човекољубиво и истински хумано, што је Бог постао човек, што је Господ Христос постао потпуно истински човек, не само дух или душа човекова, него је постао тело: Бог се јавио у телу; Бог је Логос постао тело (Јн. 1,14), Вечни Бог, творац света и човека, творац духовног и материјалног света, творац човекове душе и тела постао је човек, постао је материјално људско биће, психофизичко биће од душе и тела. И то постао свагда, и остао неопозиво човек за сва времена и за сву вечност. Ту се налази и садржи тајна и непролазна вредност, и светост, и достојанство човековог бића, човекове душе и тела – у богочовечанској тајни и факту оваплоћења Бога, тајни “отеловљења и очовечења” Бога у Христу Богочовеку, и на тој истини почива сва наша хришћанска православна вера, вера у Бога и у човека и сва наша оцена и процена човека као велике светиње, као вечне и непролазне вредности, јединствене, непоновљиве и ничим незаменљиве. Ту је извор и смисао и нашег поштовања човека, за целог човека, поштовања и душе и тела човековог, и наше љубави и борбе за човека, за целог човека – за душу и тело његово у њиховом интегритету и њиховој непролазној вредности.

Оваплоћени Син Божји, Богочовек Господ Христос, оваплоћењем својим и особито Васкрсењем Својим и телесним Вазнесењем, прославио је тело људско и уздигао га изнад анђела и арханђела, и изнад сваке друге вредности под небом. Христос је Својим Васкрсењем и Вазнесењем обесмртио и уздигао и поставио тело људско с десне стране Богу, у вечну и непролазну божанску славу и достојанство, назначено природи људској Богом и у Богу, од самог стварања света и човека. Ово је заиста превелика тајна човекова о којој тако много говори Свети Апостол Павле у посланици Ефесцима и Колошанима као и многи Свети Оци.

Ради овог и оваквог прослављања и обожења бића човековог, и тела и душе, Христос је и постао човек, и живео као човек, и пострадао за нас, и васкрсао из мртвих обезбедивши тако за човеково и тело и душу и коначно победу над смрђу и бесмртност. Ради тога се ми хришћани крштавамо и душом и телом у води светог крштења, ради тога се и помазујемо и по души и по телу благодаћу Духа Светога кроз Свето миро, ради тога се и причешћујемо и душом и телом Богочовечанским Телом и Крвљу Христовом у Светој Литургији. Ради тога се и пресељавамо с вером из овога света, прошавши на крају земаљског пута нашег кроз капију телесне смрти, да би смо у Христу васкрсли у душом и телом у незалазни дан Христове бесмртности и вечног живота, хранећи се и тамо Богом кроз сву вечност. И још нешто: Ради тако узвишеног схватања и поштовања тела људског ми православни хришћани и поштујемо Свете мошти (нетрулежна тела Светитеља) Светитеља Божјих, јер је у тим истим људским телима њиховим обитавао Дух Свети, а и сада непрекидно обитава и дела (ради) благодат Божја. Тако да та света тела Светитељска помажу и исцељују и нас грешне и двоструко болесне људе, по вери нашој и молитвеном љубавном заједништву. Она (света тела) нам уједно и конкретно сведоче о васкрсењу и наших тела силом и благодаћу Христовом, коју ми као верујући хришћани вером и светим Причешћем носимо у себи као живи чланови живог Тела Његовог које је Црква.

Овакав доживљај ове тајне и светиње и достојанства и непоновљивости тела човековог, чини за нас хришћане оно нехумано учење и веровање о такозваној “метапсихози” и “метеносоматози” човековој, то јест о сеоби човековој у више тела људских или животињских. Овако учење је антихришћанско јер оно презире светињу тела људског. Зато је оваплоћење и очовечење Христово, као истинско спасење целог и истинског човека, једне и јединствене духовно-телесне личности, било истовремено и рушење свих идола и лажних богова, који су се наметали и намећу човеку за усрећитеље, а у ствари само дехуманизују и рашчовечују човека.

Али, осим лажне вере о “сеоби душа”, једна друга погубна и дубоко нечовечна ствар намеће се и натура нама данашњим хришћанима. У ово наше обезбожено време, време преврнутог и посуновраћеног схватања човека и бића човековог, људи су дошли до тога да спаљују тела људска – кремирају их. И то не само тела својих непријатеља, него и тела својих, родитеља, браће и сестара или чак своје деце! Како је језиво бити такав човек и нечовечан који може да преда огњу тело својих родитеља који су га из себе изнедрили? И зар није узалудно и бесмислено и увек лажно свако изговарање таквих људи тобожњим разлозима: “хигијенским”, “економским”, “друштвеним”, “савременим”, или било каквим другим разлозима, бивајући тако недостојни светиње људског тела и људског бића. Зар свето тело људско, назначено Богом за живот вечни, да се упоређује и мери утилитаристичким разлозима потрошачког друштва?

Тешко је, али је нужно поставити питање: да ли такав хришћанин, који дозвољава и одобрава спаљивање тела људског, било свога сопственога, или других, да ли он верује у Живог и Истинитог Бога, у превелику тајну и светињу Оваплоћења и Очовечења Христовог, у велику наду и радост васкрсења тела људског и његовог вечног причешћа Боготелу Христовом? И постављање овог питања је болно не зато што Бог није у стању да васкрсне и умрло и спаљено, и појеђено, и било на који начин уништено тело, - јер је моћан Бог да из праха сабере и васкрсне свако људско тело, као што је моћан био да га из небића створи, - него зато што човек који даје на кремирање своје или родитељско и било чије друго, и који га подвргава безбожном и нечовечном спаљивању у смрадној пећи вавилонској званој “крематоријум”, што такав човек неће имати изговора за грех свој пред лицем Живога и Васкрслог Христа, него изговор неће имати ни пред лицем самог свог родитеља или сродника којега је спалио, када пред њега изађе у телу у дан свеопштег суда Божијег. Хоће ли тада смети хришћанин говорити о некаквим “хигијенским”, “економским” или “друштвеним” разлозима који су га тобоже “приморали” на грех: да презре и бесмртну вредност тела људског и спали га као да је оно нека крпа, а не свето и неприкосновено и неизменљиво вечно обиталиште душе, свети члан и уд Христовог Тела, свештени храм и сасуд Духа Светога.

Ми православни Срби са болом се сећамо страшног чина Синан-паше тиранина, који је на Врачару безбожно и нечовечно спалио тело Светог Саве. Ми такође памтимо и неизбрисиво носимо у срцу вере своје православне и све свете новомученике Христове, како српске тако и све православне, убијене и спаљене и у ранијим вековима и у ове наше последње дане. Зато се никако не смемо и не можемо као хришћани, као следбеници оваплоћеног Бога, угледати се на антихриста Синан-пашу и његове следбенике, који светињу тела људског подвргавају огњу крематоријском, том јавном наговештају њиховог пакленог огња адског.

Многе су гадости људске пред Богом, многи су греси, безбоштва и нечовештва којима се човек кроз своју дугу историју све до наших дана служио или разметао. Али се ретко који може поредити са овом нечовечном радњом, са овим грехом добровољног спаљивања својих родитеља и својих ближњих, и уопште своје браће људи. То је зато што нас поступак кремирања враћа уназад у тамне векове незнабожачког мрака, у векове идололатријског презирања и ниподаштавања тела људског. И све то ради чега?! – Ради себичне угодности наше и нашег “модерног човека”, услед наше крајње беде и нечовечне саможивости, услед изгубљености здравог осећања за стварну светињу и вредност и достојанство тела људског, достојног Бога и правог човека. Једном речју, све то због нашег у суштини неверовања ни у Бога ни у човека. Ни у његову вечну будућност.

Ми пак верни и побожни православни хришћани клањамо се са вером и побожном, човекољубивом љубављу светињи тела људског, тела које је постало тело Божије и које је искупљено, спасено, прослављено и обожено, оваплоћењем, васкрсењем и вазнесењем Христа Богочовека. Богоугодно поштујемо светињу и достојанство тела човековог, било док је оно сједињено са душом у овоме свету и животу, било када се привремено раздвојило од ње кроз смрт и побожно се плаже у земљу да тамо очекује васкрсење мртвих и живот будућег века. Јер, по речима Светог Апостола Павла, било да смо живи или умрли, ми знамо да смо Господњи и душом и телом. Јер је света и велика богооткривена и богодана истина да је “и тело за Господа, и Господ за тело” (! Кор. 6, 13; Рим. 14,8), како у овом тако и у оном вечном животу човековом. Зато не остављајмо у свом тестаменту да се после смрти спалимо или да то чинимо својим милим и драгим. Јер тада се грешимо о Бога и о човека.

Август 4, 2009

Juce mi je jedan covek ispricao da mu je vladika Jovan spasio zivot,a time i egzistenciju njegove porodice jer ih on izdrzava.

Август 23, 2009

http://www.facebook.com/group.php?gid=120947437759&ref=mf

Август 23, 2009

Jeste li obratili paznju na sinhronicitet da je vladika Jovan rodjen na Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja?Slucajnost?Hm. 0409_feel

Август 24, 2009

О ВЕРНОСТИ БОГУ, ЉУДИМА, О ВЕРНОСТИ СЕБИ

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ГОСПОДИНА ЈОВАНА У МАНАСТИРУ ДРАЧИ О ПРАЗНИКУ СВЕТЕ МАРИЈЕ МАГДАЛИНЕ, 4. АВГУСТА 2009. ГОДИНЕ

У име Оца и Сина и Светог Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре,

Сабрали смо се овде данас, у овој древној драчкој светињи, у којој су се сабирали вековима наши свети преци, а ето и ми данас, да се Богу помолимо, да одслужимо Свету Литургију, то јест Свету Евхаристију, што значи да учинимо благодарење Богу.

Човеку је непрестано потребно, браћо и сестре, да благодари Богу за оно што добија. А ми смо много добили, много добијамо, а могли смо да и не добијемо, и ово све што мислимо да имамо, у исто време и да изгубимо. Зато нас је Господ Христос својим примером увек поучавао да треба да заблагодаримо Богу и Оцу. Тако је и Он чинио, браћо и сестре. Када је год Господ наш Исус Христос хтео да учини неко дело, било да васкрсне мртвога, било да исцели болесника, било да принесе жртву Оцу своме Небескоме и када је принео Принос и установио Свету Тајну Причешћа, а то сваки пут чујемо на Светој Литургији када се каже: и узевши у своје руке, заблагодари, благослови, освети, преломи, даде својим ученицима апостолима рекавши, узмите, једите ово је Тело моје, узмите и пијте, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и многе излива на отпуштење грехова.

Значи, основ нашег хришћанскога живота јесте управо да благодаримо. Та благодарност, када благодаримо Богу, одржава нас у јединству, она нас у исто време одржава и у смирењу, јер када човек има осећај да некоме благодари, он увек прилази са смиреношћу, ако жели да му та благодарност буде примљена. Ако не благодаримо, онда постоји велика опасност да се отуђимо, да постанемо егоисти, да постанемо себични, да постанемо саможиви, и што је још најгоре, да мислимо да све од мене постоји. Све што је било – ништа је, само од мене постоји, и после мене неће ништа постајати. То је опасност, само зато што не умемо да будемо благодарни. А за много што шта треба да заблагодаримо Богу. Ако ништа друго, да му заблагодаримо што смо данас осванули. Могли смо да не осванемо. Многи су данас желели да угледају дана и Сунца Божијега, али нису угледали. Али нама, којима је дато да угледамо и Сунце и дан Божији и да угледамо лица Божија, људска, а тиме и лица Божија, да му заблагодаримо јер нам је подарио дар, не за злобу, не за мржњу, не за пакост, не за оговарање, осуђивање, него нам је подарио да му заблагодаримо што нас греје својим Сунцем и што нас науком својом обасипа и што нас науком својом учи да без Бога не можемо ништа чинити.

Управо ми данас служимо то благодарење, браћо и сестре, а то је Литургија. Да, то је Литургија, а овде смо се управо сабрали да ту благодарност одслужимо и да се молитвено сетимо Свете Марије Магдалине којој је капела манастирска овде посвећена, да се сетимо њене верности према Христу. А у чему се састојала верност свете Марије Магдалине, браћо и сестре? У томе што је она целу себе предала Христу, у томе што она више није живела себи, него је живела Христу. А када човек живи Христу, онда живи и другом човеку. Кад не живи са Христом, верујте ми, обмањује себе да живи за другога и да воли другога. Не може се волети човек без Бога, браћо и сестре, нити се пак Бог може волети без човека. Дакле, њена верност је била у томе што је она сва живела у ишчекивању сусрета са Христом. Зато је предала и своје срце и своју душу, своје мисли, све је предала Хисту. И очекивала Га, и ишчекивала Га и дочекала Га је као правог Женика душе своје.

Да, ми данас овде јесмо да чујемо управо о њој, о светој Магдалини и да проверимо себе и нашу верност, и према Богу и према човеку. Јер, бити веран само Богу – то у мислимо можемо да постанемо колико-толико. У исто време, не бити веран другоме, е то не може никако. Ту није хришћанство. Врност не може бити у једном правцу. Она мора имати онај повратни смер, то је Бог, то је љубав. Бити веран Богу само у речима и бити веран према човеку кога убеђујемо да смо му верни, да смо му одани, али само на језику, а не потврдивши то својим животом и својим делима, узалудно је такво осећање да смо верни и одани.

Света Магдалина је имала ту састрадалну љубав Божију. Била је под Крстом Христовим када је Христос разапет, заједно је туговала и плакала са Пресветом Богородицом због тога што неблагодарни људи, ето видите где неблагодарност може да одведе човека, мислили да могу да убију Бога. Тако и неблагодарност наша може да нас одведе у највећи грех. Она је том састрадалном љубављу била и на Крсту и зато ју је Бог удостојио да буде и весница, да буде и апостол и проповедник Васкрсења Христовог. Зашто је удостојена она, жена, да види Васкрслог Христа и да се њој лично јави и да се јави осталима које су са њом заједно славиле и хвалиле Господа. Да, то јављање њој, то јој је била награда за верност и према Богу и према другима. То је била њена награда. И наша данашња награда овде биће ако наше благодарење и наше молитве буду баш управо у том правцу усмерене. И то ће бити наша награда, али она ће се потврдити уколико са на Литургији сјединимо са Христом кроз свету Тајну Причешћа.

Браћо и сестре, нећу престати да вам говорим, и молим вас да знате да се Литургија искључиво служи ради Причешћа и где нема Причешћа не треба да постоји Литургија, јер где нема Причешћа нема заједнице ни човека са Богом ни човека са човеком. Зато ми данас овде и јесмо, да одслужимо Литургију, да се сјединимо са Христом. Али, да би се сјединили са Њиме кроз Свету Тајну Причешћа, потребна нам је та верност, ако ништа друге да не лажемо, опростите на изразу, и себе и Бога и другога. Ако се само од тога будемо уздржали, онда ће нам и награда заиста бити од Бога и она ће бити и примљена. И да, ми смо овде на заједничкој служби да се молтвено подсетимо на сва она добра дела која је Света Марија Магдалина чинила у своме живота.

Служећи свету Литургију, браћо и сестре, ми тиме чинимо оно што је најпотребније за наш живот и за наше спасење. Молећи се Богу, ми тиме управо потврђујемо да признајемо Бога за свог Створитеља, за свог Спаситеља, за свог Искупитеља. И зато је молитва неопходно потребна сваком човеку. Но, које се молитве примају? Само оне које иду из верности и само оне које излазе из смирености човекове. Где нема смирења, ту нема ни молитве, па таман престојао не само двадесет четири сата, него четрдесет осам сати, и годину дана, да не прекида да се моли, ако нема смирења нема ни плода од тих молитава које чинимо. Зато су живот и молитва потуно неодвојиви. Живот без молитве, браћо и сестре, то је живот којем недостаје она права, права вредност; и најважнија вредност, а то је да се молимо у смирењу онако како се и Господ Христос молио Оцу своме Небеском, увек, а посебно пред своје страдање када је пошао у Гетсимански врт и када се тамо управо молио у смирењу.

Живот без молитве је површан живот. То је живот без дубине, то је живот без смисла, да, живот без молитве нема свој смисао. Зато, ми молитвом осмишљавамо свој живот и чинимо га лепшим. Молитвом омекшавамо своју душу, браћо и сестре, омекшавамо своје срце. Молитвом и смирењем чинимо вреднијим живот него што јесте. Зато свети Оци кажу да је молитва побожан разговор човекове душе са Богом. Престанеш ли, брате и сестро, да се молиш, ти престајеш да разговараш са Богом, а онда уствари разговараш са самим собом. Још када би разговарао са самим собом о односу Бог – човек, човек – Бог, то би било корисно, него почињеш да разговараш са својом сујетом, почињеш да разговараш са својом гордошћу, са својом себичношћу, почињеш да се удаљујеш од Бога и да се удаљујемо једни од других. Молитва је, како бих вам рекао, вертикала. А та вертикала која је уперена Богу, одржава нашу хоризонталу - овоземаљски живот. И ако нема те вертикале, хоризонтала пада, нема шта да је држи, браћо и сестре. Молитвом су се чинила чуда, а и данас се чине чуда. Ево, имали смо недавно прославу Светог пророка Илије, који је молитвом затворио небо, да не падне киша три године и шест месеци. Дакле, молитву Бог слуша, али не сваку, већ само ону која извире из љубави, из смирења, из побожности, из уверења да молитвом тражимо само оно што је на првом месту потребно, а то је Царство Небеско. И зато Господ у Јеванђељу каже: „Него иштите најпре царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Матеј 6, 33). Ми се често молимо за нешто што нам је конкретно потребно за данашњи дан. Чак неки ће и данас у цркви говорити, кад се молимо да нам да хлеб насушни, да је то само овај хлеб који нам је потребан за одржавање тела. Јесте, и за тај хлеб, али у ствари то је молитва за онај Хлеб без којег нема живота, а то је Христос, то је Причешће, драги моји. И зато се ми молимо свакодневно за тај небески хлеб, јер је Господ рекао: „ако не једете тијело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јован 6, 53). И рекох, човек кад се не моли, он не разговара са Богом и са светима Божијим, разговара, рекох, сам са собом.

Док сам био у Студеници, имао сам двојицу монаха у студеничким испосницама Светога Саве и сваки је од њих ишао ка Христу онако како је могао, уз благослов и послушност старијима. Али, сваки је био свет за себе, два различита света, сваки је ишао својим путем, али су обојица имали исти центар – Христа. Када би долазили међу братију у манастир, а то треба да чине да се не би отуђили, радо су се сусретали, јер су се волели истинском хришћанском љубављу. И једном таквом приликом, отац Гаврило из једне испоснице каже оцу Михалу из друге испоснице, који је чешће долазио у манастир – лако је теби, брате, ти одеш горе, намолитваш се горе, намолитваш горе, па дођеш доле међу људе па све то просипаш, као вино из бурета без чепа.

Дакле, браћо и сестре, и ово је пример зашто су свети Оци увек говорили да се човек може молити и кад разговара са другима. И када човек тако разговара са другим, душа осећа да он не прича само језиком, него да прича својим срцем и својом душом, јер му је и срце и душа и тело све везано за Христа. Тако и ми да се помолимо Богу и светој Магдалини, да нам Бог помогне да будемо верни Њему. А ако смо верни Њему, онда ћемо бити верни и себи и другима. Нећемо онда обмањивати не себе ни друге. Молитва обуздава човеков језик да не говори свашта, а поготово да не осуђује, поготово да не оговара. Ми смо, нажалост, томе јако склони, па још долазимо у такво стање, па нам се чини - кад оговарамо другога да чак и молитву чинимо Богу. И увек изговор имамо, као што сваки грех тражи изговор, ето ја то не оговарам њега што га мрзим, него што сам чуо да је то тако. Ама шта си чуо брате, иако си чуо, моли се за њега ако је згрешио, а немој му и ти још стављти камење о врат и бацати га низбрдо, него се помоли за њега. Због тога ће те Бог примити. То што га оговараш, мислиш да га тиме исправљаш, уствари себе бацаш у провалију, јер уствари само слушаш себе и себе истичеш над другима.

Нека нам Господ помогне да имамо смирења и да имамо верности и да будемо и ми сапутници у животу ка Царству Небеском.

Бог вас благословио.

Август 24, 2009

НОСИТЕ БРЕМЕ ЈЕДАН ДРУГОГА (Галатима 6, 2)

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ГОСПОДИНА ЈОВАНА НА ДАН ПРОСЛАВЉАЊА СВЕТОГ ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА У СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОМ МАНАСТИРУ ПАВЛОВЦУ НА КОСМАЈУ

У име Оца и Сина и Светог Духа,

Помаже вам Бог, браћо и сестре, нека је благословен дан и нека је благословено наше сабрање овде, око ове наше древне светиње манастира Павловца, где смо се сабрали да се Богу помолимо, да одслужимо Службу Божију која се зове Евхаристија, или боље речено, која значи – благодарење.

Учествујући данас овде на Светој Литургији, треба прво да видимо какво је наше срце, да ли је оно спремно да данас прими Бога у себе кроз Свету Тајну Причешћа и кроз молитве које овде приносимо данас, браћо и сестре?

Вековима су преци наши долазили да траже у овој светињи утеху; и сваки онај који је дошао са јаком вером, правом вером, чистом вером – не сујеверјем, не маловерјем, не ради врачарства, него оном истинитом вером, која и горе премешта, како каже Јеванђеље, налазио је утеху; они су долазили и заиста налазили утеху, јер су знали на која врата да закуцају да траже Бога и знали су за шта да замоле Бога! Преци наши молили су се за себе, али ништа мање и за друге. Они су желели себи срећу, као што и ми желимо, али су исто тако желели и срећу другом човеку, јер су знали да Бог неће себичност нашу, да Бог неће саможивост нашу, да Бог неће самољубље наше. И знали су да Бог није дошао једног човека да усрећи, него је дошао да усрећи цео род људски.

Све ово говорим да се и ми подсетимо, кад се молимо за себе, за своје најмилије, најдрже, да се молимо и за друге, браћо и сестре. Само ће такву молитву Бог примити. Себичну неће никако. Само ће Бог примити ону молитву и дати срећу оном човеку који исто гледа на друге као и на себе. И зато нам се често чини, кад се молимо – некако као да нам Бог не одговара... Па не одговара зато што зна боље шта нама треба, него што ми сами мислимо да знамо. Зато што Он зна боље моје среце, него што га ја знам! Бог даје свакоме од нас онолико колико смо ми дозволили да се Бог усели у срце наше. А основ да се Бог усели у срце свакога од нас јесте вера, јесте љубав, јесте жртва, али она жртва Христова, Васкрсна, Крсноваскрсна којом је Бог жртвовао себе ради свих нас, браћо и сестре.

Зато нам је потребна молитва, као што сам рекао на почетку, али молитва искрена, молитва у смирењу, молитва са осећањем да је Бог слуша, али ако је само из чистога срца. Без молитве нема правог човека, ни потпуног човека, а без Светог Причешћа нема нам ни спасења, ни вечнога живота. И ето, ми смо управо данас дошли овде да то све примимо, да дамо прво од себе молитву, да дамо чисто срце, душу, колико је то могуће огрховљеном човеку, па да онда примимо Христа у себе кроз Свету Тајну Причешћа.

Да, рекох, без Причешћа нема вечног живота. А то уствари рече Христос у Јеванђељу: „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јован 6, 53). Да, браћо и сестре, Тело и Крв које примамо оживотворавају нас, они нас оснажују, они нас крепе, они чине да заиста будемо иконе Божије. А без тога, не можемо никако да будемо то што треба да будемо, драги моји.

Али, нам је потребно, да би све то имали у себи, да знамо да без заједнице са Богом и Црквом Његовом, као и без заједнице са другима, нема нам ни среће, ни благослова, ни вечног живота. Зато се та заједница остварује једино кроз заповест Светог Писма, браћо и сестре, која каже: „Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов“ (Галатима 6, 2). Ово јесте уствари порука Светог апостола Павла казана свим људским покољењима, а не само онима за које су написане пре две хиљаде година. То је порука и нама, хајде тако да кажем, савременим хришћанима – да бремена једни другима носимо.

Драги моји, сво Јеванђеље, сва истина о Богу, о Божијем односу према нама људима, сва истина о нашем признању и призвању је управо у овим речима – да бремена један другога носимо. О браћо и сестре, када бисмо само испунили ову апостолску заповест која није људска, него је Христова, онда би испунили све оно ради чега постојимо овде на земљи. И заиста, само онај који бреме другога носи, само он знаде што значи имати праву истинску љубав, и према Богу и према човеку. Носити своје бреме, то је природно, али то спада у самољубље. Међутим, узети бреме другога, узети његова искушења, узети његове слабости, узети његову рану и носити је као своју, то је управо право ношење бремена једни другима. И то је оно што нас води на пут спасења, на пут Христов; и то је оно што нас води у праве односе између нас самих.

Такву веру и такву љубав и та бремена других, имао је у себи и на себи Свети деспот Стефан кога данас овде прослављамо, а који је управо на данашњи дан овде, у непосредној нашој близини, предао душу своју Богу. Зато је он био сав Христов и Христос је био његов, зато што је и он, попут Христа, носио бреме и бремена свога народа у оним тешким и претешким временима. А то је порука и свима нама хришћанима. Он је, браћо и сестре, послужио Богу, љубио је Бога свим срцем и свом душом, и носио, као што рекох, бремена свога народа.

Жртвовао се за свој народ, јер је добро знао да је истинска вера у љубави и жртвовању себе за другога, за оне који су Христови. Колико је он саосећао са својим народом, колико је знао да тугује са својим народом и да се радује са својим народом, најбоље нам говори, чини ми се, једно дивно предање. Ви добро знате да је остао као дете без оца, када је Свети кнез Лазар погинуо. Мајка је преузела улогу да води државу, и каже један хроничар, да је Милици, коју такође данас прослављамо као Свету Евгенију, колико год било тешко као жени да води државу, толико јој је исто било тешко да васпитава, да храни, да научи своје дете, да оно прузме бригу о народу своме. Предање даље каже, када је деспот Стефан пренео престоницу из Крушевца у Београд, на данашњи Калемегдан, да се трудио да га нико не препозна као владара. Био је изузетно леп, како га описују савременици, али не само физички, него је био леп духовно, јер је био, као што сам рекао, Христов и Христос је био његов. Па је, кажу, као млад, имао неку одору од раскошне свиле. А и онда је било, као и данас, оних који су се бунили против оних који су на власти, па су му говорили: какав си ти владар, носиш ту одору свилену, а ми немамо хлеба да једемо. Он их је смиривао и говорио да није човек оно што носи, него га човеком чини оно што је унутра и важно је ко носи то. Тако је и даље покушавао да их умирује, али му то није пошло за руком. Једног дана сабере народ и показа им хаљине због којих га осуђују. Онда је откопчао одежде и показао своје тело. Када су га видели, почели су да плачу и да га питају зашто себе тако мучи. А шта је он урадио? Када је, као врло млад, постао владар, кажу да је узео гвоздене ланце и опасао их себи око тела. И да би њихову душу спасио да га више не критикују, рече им да је ове ланце сам ставио да не би као млад почео да бесни на свом високом положају, него да га ти ланци подсећају како је његов народ у ропству. Замислите, како је он растао, ланци су урастали у његово тело. И увек су га подсећали када би се окренуо, да је његов народ у ропству, а и да се не би погордио. Погледајте, каква дивна хришћанска врлина!

Ево још једног примера: прича се како се деспот Стефан често облачио у просијачко одело и на једна тајна градска врата излазио из двора. Пре тога би припремио по неколико свежњева новаца које је стављао у просијачке хаљине. А испред двора је увек било много сиротиње. И тако је у просијачком оделу пролазио поред правих просијака и стављао им у руке новац. Затим је одлазио даље. Свима је давао и то је чинио често. И шта се догоди једног дана? Један просијак који је примио тај свој део, док је деспот обилазио око града, претрча на место да опет добије, мислећи да га деспот неће препознати. А и деспот Стефан је мислио да га нико не препознаје да је владар. И када је Стефан препознао тог просијака, благо га је прекорио уз питање, зашто то радиш, па ти си своје исе (део) добио вечерас, зашто узимаш део другога? И на крају му рече, како те није срамота да тако чиниш? Али, како ништа не бива без Божијег провиђења, браћо и сестре, онда овај просијак каже деспоту: а како тебе није срамота да као владар на нама просијацима зарађујеш Царство Небеско? Тада се деспот Стефан окренуо истоку и да би узвикнуо: Све ли је истинито Боже, што си рекао у Јеванђељу - ништа нема тајно што се неће открити!

Браћо и сестре, неће остати ни наша тајна неоткривена. Ако је неоткривена за нас, не може остати неоткривена пред Богом, јер је пред Богом све наго, све отворено. И зато размишљајмо о нашем животу: шта радимо, како се трудимо, у чему проводимо живот. И овај дан када се сећамо свете успомене и светога спомена деспота Стефана, као и ово што сам рекао је повод да замолимо светог деспота, да се моли Богу за нас, да се моли за род људски.

Потребна нам је данас молитва и молитва не припада само онима који носе мантије, владикама и свештеницима, монасима, него свима нама, браћо и сестре. Нема једне заповести за владике и свештенике, а друге за вернике, него су једне заповести, да се молимо сви скупа за себе и за друге. Нисам скептик, верујем у победу, Хришћанин мора да верује у победу, али ми се чини, да се овај наш Српски народ и данас налази у оним истим временима, у временима као пред пресудну битку на Пољу Косову. Чини ми се да се и данас пред нас, пред Српски народ, поставља питање, коме ћемо да се определимо, за које царство, земаљско или небеско. А знамо за шта су се определили и Свети кнез Лазар и деспот Стефан и царица Милица – за Царство Небеско. Зато их данас и спомињемо, зато се данас и окупљамо око ове деспотове задужбине, да га замолимо да нам Бог буде милостив, да нам да мудрости, да нам да крепости. А дао нам је и мудрост и крепост и разум, све нам је то дао, али на шта смо то употребили ти и ја, то је наш пропуст, а не Божији, браћо и сестре.

Нека би Господ, молитвама Светог деспота Стефана и свете царице Милице, монахиње Евгеније, чуо нашу молитву и примио је као благодарност нашу из које треба да извире и молитва наша и смирење наше.

Бог вас благословио.

Амин

Август 24, 2009

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ Г. ЈОВАНА У ВИНОГРАДИМА

ИДЕМ ДА ВАМ ПРИПРЕМИМ МЕСТО!

(Беседа Господина Јована, епископа шумадијског, у храму Свете Петке у Крагујевцу-Виногради, појутарје Вазнесења 2009. године)

У Име Оца и Сина и Светога Духа!

Господ се, четрдесетог дана након свог Васкрсења, вазнео на Небо, на Гори Јелеонској, недалеко од Јерусалима, а пред својим апостолима. Сваки растанак за човека је тужан. И то је људски, то је земаљски став, јер кад се растајемо са милима и драгима, ми тугујемо. Али, браћо и сестре, има један растанак који није изазавао тугу, него радост, а то је растанак Господа Христа са својим апостолима, када се Он, на јучерашњи дан, вазнео на Небо.

Зашто се њихов растанак одвија у радости, и зашто апостоли не тугују? Зато што су они истински поверовали у Христа! Све оно што је Он говорио, што је творио, што је чинио, за њих је то била права и једина истина. Иако су, као људи, показивали тугу на растанку, Господ их је утешио када им је рекао: „ево, ја сам са вама у све дане до свршетка света“ (Матеј 28, 20). И још је додао Христос: „И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас: а ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“ (Лука 24, 49) Та Христова реченица, коју је Он изговорио апостолима, не односи се само на њих, него на свакога од нас, на све оне људе који верују у Христа, на све оне људе који испуњавају закон Христов. А живот који нам је дат овде на земљи, дат је са задатком да овде започнемо вечни и непролазни живот. И зато, Господ у Еванђељу каже: „Нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога, и у мене вјерујте“ (Јован 14, 1).

Христос је рекао својим ученицима да их ништа лепо неће чекати на овом свету, што се и догодило. Прогањали су апостоле још за време Христа, али су их тек после тога мучили, убијали. Ниједан од апостола није завршио природном смрћу, осим апостола и еванђелисте Јована. Свети Оци кажу да је и он имао мученичку смрт, као и остали апостоли, јер је својим очима гледао распеће Христово када је био под крстом - и то му се, заиста оправдано, узима за мучеништво. Господ је рекао: и кад вас убијају и кад вас гоне, немојте да се збуњује срце ваше, јер ће непријатељи устајати на оно што је свето. Погледајмо и данас, браћо и сестре, зар се то исто не понавља, само у другом виду? И данас људи устају на оно што је свето. Зашто? Зато, јер су навикли да живе у тами. А живот у тами, у мраку, јесте, у ствари, живот у греху. И ми данас, ако тешкоће подносимо, а радујемо се, подносимо их Христа ради, правде ради, истине ради. Тада ће нам се благодат и те како излити, али да гледамо, да случајно, ако страдамо, не настрадамо због нашег личног немара према животу и према светињи. Зато Господ каже, и кад вас сто гони, онда верујте у мене. „У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако зар бих вам рекао: Идем да вам припремим мјесто“ (Јован 14, 2).

Браћо и сестре, све што је Господ наш Исус Христос чинио, почевши од рођења, страдања на земљи, васкрсења и вазнесења, казао нам да је то и наш пут којим ћемо проћи. На Голготу не можемо се попети без клецања, без страдања, без прогањања. И Христос је клецао када је носио крст. Али, шта је страдање за верујућег човека, када зна, да ако овде и мало пострада, да ће због тога задобити вечни живот?

Може неко помислити да се хришћанство састоји само у страдању. Не! Ми страдамо зато што смо хришћани, зато што смо православни, јер када је Симеон Богопримац узео малог Христа, рекао је - ово ће бити знак против кога ће се борити они који нису примили науку Христову, они који се нису дотакли науке Христове. Такви се боре против истине. У Светом Писму се каже: „И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви“ (Јован 14, 3).

Где је Господ после Вазнесења? Сео је са десне стране Бога Оца. И ти и ја, сешћемо, ако будемо веровали. И не само веровали, него животом доказивали и показвали ове еванђељске речи. Има ли веће утехе, имали веће радости за човека, да ће и он бити онде где је Христос? Свети Атанасије је рекао, да се Бог очовечио да би се човек обожио. Христос је постао истинити човек и остао истинити Бог, да би човек кроз то сазнање и то обожење постао бог по благодати. Видите, Господ ништа није задржао за себе, а што да није дао нама, драга браћо и сестре. У црквеној песми коју ћемо певати наредних седам дана, Христос ће, између осталог рећи: („Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас.“

Дакле, имајмо Христа у себи и не бојмо се ничега, осим непокајања и греха. Имајмо Христа, а кад имамо Христа, ми имамо све. Кад имамо Христа, ми смо највећи богаташи! Али, кад немамо Христа, или кад се Христом само поштапамо, онда смо највећи духовни сиромаси. Ко има Бога, он има све. Али ко има Бога, он треба да зрачи: и светошћу, и праведношћу, и честитошћу и љубављу. Све речи изговорене на овом свету могу само да се сведу на једну реч - Бог. А Бог није ништа друго, него љубав. Он је из љубави све учинио за нас и припремио нам је место. Хоћемо ли ми бити на том месту, поред Њега, зависи искључиво, и пре свега, од нас и од благодати Божје коју човек у себи умножава и размножава. Будимо са Христом, а Он ће увек бити са нама. Амин!

Август 24, 2009

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ Г. ЈОВАНА НА ОТВАРАЊУ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА У ЈАГОДИНИ

Говорити о апостолу Павлу значи говорити о једном од најобразованијих људи тога времена; човеку који је имао сасвим супротно мишљење о животу и његовим вредностима него што су то имали тадашњи хришћани. Будући да је био незнабожац, од Хришћанства ништа није хтео да прими. Напротив, он Хришћане није могао ни да смисли. Зато је био један од највећих гонитеља и прогонитеља Хришћана, како нам то казује Јеванђеље. Но, тако је то било, али и јесте, све док се човека не дотакне Бог. Тако се Савлу, како се звао раније, када је био на врхунцу своје мржње према Хришћанима, јавио сам Господ наш Исус Христос и рекао му: "Савле, Савле, зашто ме гонииш''. "Ко си ти Господе", пита Павле, да би добио одговор: "Ја сам Христос кога ти гониш, тешко ти је противу бодила праћати се". Тако Павле, познавши Силу Божију, крсти се од апостола Ананије и Савле постаде Павле; и постаде и остаде до краја свога живота ревносни следбеник Христа и Његовог Јеванђеља. Павле заиста постаде "сасуд изабрани", који је сво своје знање употребио на идење за Христом. Он је заиста сав живео Христом и сав се уподобио Христу, да је с правом могао рећи, а тиме и нама препоручити: "Не живим ја више, него живи Христос у мени".

Апостол Павле се назива Апостолом народа, док је апостол Јован, Апостол љубави. Он је сву своју мржњу према Христу и Његовим следбеницима претворио у љубав према Христу и Цркви. Зато апостол Павле свуда ставља љубав Божију као узрок свега учињеног ради нас, свега што се догодило и онога што ће се догодити. А за њим, тако чине и други свети Оци, конкретно свети Јован Златоусти, који каже: "Љубав Божија је спојила земљу са небом; љубав Божија је посадила човека на Царски престо; љубав Божија је показала Бога у телу на земљи; љубав Божија је Господара учинила слугом; љубав Божија је за непријатеља дала Љубљенога, за мрзитеље - Сина, за слуге - Господара, за људе - Бога, за робове - Слободнога. И није се на томе зауставила, него нас је позвала и на веће ствари."

Та љубав Божија, по Апостолу, излила се и излива се на нас кроз Љубљенога, "у Љубљеноме", како он каже у Посланици Ефесцима. Једино кроз Њега, и у Њему, и ради Њега, љуби нас Вечни Отац, и зато у Њему почива све благовољење Божије за нас, и сабира се сва човекољубива Икономија = Домострој Његов за нас. Зато у изразу Апостоловом "у Љубљеноме" можемо видети сву Икономију спасења. То је разлог што се и Христос, кога проповеда апостол Павле целим својим бићем, у Светом Писму често назива "Љубљени" и "Вољени".

Говорити о Павлу, значи говорити о Христу и Цркви. По њему: Црква је Христос. Не само Божанска природа, или само људска, него сједињење двеју природа; то сједињење управо јесте Оваплоћење Логоса - Христа. Тако, по Павлу, Црква је тело Христово управо зато што се у њој догодила, једном за свагда, и продужује се кроз векове, кроз Свете Тајне, потресна тајна мешања тварнога са нетварним, обесмрћења и овековечења свега. То је та "нова твар" - Црква. И зато апостол Павле и каже: "Ко је у Христу нова је твар". Због тога, када Оци Цркве говоре Христос, истоврсмено подразумевају и Цркву; када говоре Божанска Евхаристија, Крштење и уопште свете Тајне, опет подразумевају Цркву. Али, и поред успешног еклисиолошког истраживања, данас постоји опасност да се Црква посматра и изучава споља, као један "објекат" изван нас. Зато нам је за све потребно искуство Православне Цркве.

Овај став Цркве представљен је и на иконама Православне црквене традиције, на којима нема перспективе која од гледаоца улази у слику, као што је то случај у западњачкој традицији. Уместо тога, перспектива је из лика са слике према гледаоцу. Ово би се могло назвати и обрнутом перспективом Православне иконографије, и без сумње, за оне уметнике који су прошли сликарске школе, ово може изгледати једна врло наивна врста перспективе. Али, оно што треба овде схватити, када говоримо о иконама, то је да Бог и светитељи на иконама "долазе" да нас поздраве, да нас сретну, као да је небо овде присутно да би обогатило наш свакодневни живот. Кроз ово и овакво схватање можемо да схватамо и разумевамо време.

Свете иконе јесу и уметничка дела и споменици културе и опште-човечанско културно наслеђе, али и много више од тога: оне су документа хришћанске вере, вере у тајни и непролазни смисао и боголикост лика људског, хришћанске личности светитеља као истинских људи. Први такви истински људски лик пројавио је сам Христос. Уметнички лик на светим иконама је достојаније наше љубави и поштовање и кроз њих се видљиво испољава непролазна лепота и достојанство у личности човекољубивог Господа Христа као Богочовека, и такође, неприкосновена вредност и лепота непролазног Христолика у личности човека. Свете иконе нам на видљив начин пројављују ту боголикост и христоликост, то јест, оно што човека управо и чини човеком - дивном и боголиком живом личношћу, вредним и способним за вечну лепоту, за вечни истински живот у љубави са Богом и другим људима. Људско биће је у назначењу створено боголико и богоподобно и управо је зато Син Божији постао човек, оваплотио се и очовечио, да би лично показао и у Себи пројавио боголепоту човека као најмилијег створења Божијег, назначеног за вечног пријатеља и сина Божијег. Свете иконе, у храмовима и по домовима, стално нас видљиво подсећају на истину човекољубља Божијег и боголикости људске. Као свети уметнички ликови, пред којима са љубављу и поштовањем стојимо, посматрамо их, молимо се; црквене иконе нас литургијски узводе ка светом Прволику, прослављеном на небу светим људима, како је то рекао свети Василије Велики.

Гледајући иконе, сећамо се побожног живота оних који су на њима представљени, и то нас побуђује да се угледамо на њих, да и ми испуњавамо хришћанске врлине као они, и просто нас нагоне на топлију и усрднију молитву. Истина је да се човек може молити и без икона, али оне боље задовољавају људску природу, јер је човек састављен из душе и тела, па му је потребно нешто видљиво да би у њему изазвало представу невидљивог и створило веће молитвено расположење. Свете иконе су као отворена књига из које се уче сви, а посебно неуки. Свети Јован Дамаскин каже: "Икона је као учитељ за просте, који не знају читати, а књига за писмене; она говори погледу, колико реч слуху. Икона је као књига која нам помаже да се сетимо дела Божијих и светитеља Његових". Зато, иконе треба поштовати. А поштујемо их ако их стављамо у храмове, куће и друга места, ако им се поклањамо, ако их целивамо, поштујемо, кадимо и свеће пред њима палимо.

Нека и ово наше вечерашње сабрање овде, и пред иконама посвећеним апостолу Павлу буде свећа воштаница за ових сто десет година постојања цркве посвећене Светим апостолима Петру и Павлу овде у Јагодини.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована на отварању изложбе у Јагодини

Август 24, 2009

ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО Г. ЈОВАН –Интервју Радију “Златоусти”

Радио је као црквено звоно

Ово је велики дан за Епархију шумадијску и биће уписан у летопис Епархије. Не очекујемо чудо од Радија, али очекујемо да он буде мост који ће помоћи човеку да дође у Цркву, рекао је Владика шумадијски на отварању првог црквеног радија у Шумадији и Крагујевцу на Петровдан.

- Желео бих да кажем да сам благодаран Богу, Мајци Божјој и Светом Јовану Златоустом под чијим се покровитељством налази овај наш радио, што је дошло до реализације овог, надам се богоугодног дела, да Епархија шумадијска може и на савремен начин да проповеда реч Божју. Ово је велики дан, рекао бих и значајан дан, који ће бити уписан у летопис Епархије шумадијске, јер смо доживели да постоји епархијски радио што се деценијама није могло ни замислити, рекао је у поздравној поруци поводом отварања Радија „Златоусти” Српске православне епархије шумадијске Владика шумадијски г. Јован. Радио је, иначе, почео са емитовањем програма на Петровдан, тачно у подне.

Потом је заблагодарио Богу, и свима онима који су учинили и допринели да се у Епархији започне ово богоугодно дело, а захвалио се и Републичкој радиодифузној агенцији која је Епархији отворила могућност да се и из Шумадије, као центра и срца Србије, Црква огласи и на овај начин. Поздравио је и слушаоце епархијског програма са жељом да слушају оно што ће се емитовати и не само да слушају „него и да се потруде да то преточе у живот”.

Поводом отварања Радија „Златоусти” Његово преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован дао је и први интервју новинарима овог медија.

Ваше Преосвештенство, прошле су две године од како сте дали благослов за оснивање црквеног радија кога смо заједнички назвали Радио „Златоусти“. Ево данас почињемо са емитовањем програма. Верујем да се многи у овом тренутку питају шта је то што Црква има да каже преко електронских медија. Како би сте Ви одговорили на ово питање?

- Најпре, Епархијски радио треба да се разликује од других радија, али не да буде различит у смислу да буде потпуно нов - то не треба ни очекивати - него да се разликује по поруци, по томе што треба да говори о оним сегментима живота који су јако потребни и појединцу и породици и друштву и Цркви. И то и мислим да треба да буде првенствен циљ да се преко овог нашег радија говори о смислу и циљу живота, да се говори о Цркви и њеној суштини, јер колико год мислимо да познајемо суштину Цркве као и суштину самога Бога, не познајемо је ни изблиза. Суштину Бога не можемо никада у потпуности ни спознати, нити суштину саме Цркве и њене поруке, али можемо спознати онолико колико нам је потребно за спасење, да се као људи који живе по Богу разликујемо од оних који мисле да не треба да живе по Богу. То ће и бити порука нашег црквеног програма, да говоримо о Богу, о Цркви, о души, о спасењу. То јест, да наш радио програм буде преносни начин истине, а јеванђеље нам каже: „Познајте истину и истина ће вас ослободити”.

Да ли су потребу за јавном речју Цркве могли да задовоље грађански медији? Другим речима, колико сте задовољни тиме како грађански медији, јавни сервиси и приватни медији извештавају о вери, верским и црквеним питањима и Епархији?

- Мишљења сам да грађански медији не могу у потпуности да задовоље мисију Цркве. Можда је то и разумљиво, јер је њихово да говоре о једној другој стварности, мада треба бити опрезан са овом поделом, јер хришћанин је хришћанин и у свету и у Цркви. Али по природи посла грађански медиј има други циљ док црквени медији треба да допуне оно што грађански медији не могу да дају. Да би неко говорио о Цркви потребно је да сам зна шта је Црква, шта је њена суштина и што је најважније да живи животом Цркве.

Цркви се често приговара да није довољно отворена за медије – за новинаре? Многи саговорници из реда свештенства не желе без Вашег благослова да дају изјаве, а процедура добијања благослова зна да потраје. Шта се у Епархији ради да уопштено та комуникација између новинара и Цркве буде отворенија?

- Са првим делом Вашег питања би се сложио – Црква заиста није довољно отворена за медије и за новинаре. Управо зато овај наш Епархијски радио треба да поради на обостраном поверењу. Да поверујемо једни другима. Шта значи веровати? Дати поверење и прихватити поверење. У том смислу сам малопре поменуо и истину. Што се тиче онога да свештеници не могу да дају изјаве без мог благослова, није то учињено ни због чега другога него да би се знало ко говори. Различити су дарови у Цркви, неко је обдарен за једно, а неко за нешто друго. С обзиром да се обраћамо народу, потребно је да онај ко говори, говори смислено, да би га слушаоци на прави начин и разумели.

Мислите ли да отварање већег броја црквених радио и телевизијских станица у Србији може да доведе до повећања броја верника Цркве, односно да повећа број оних који ступају у заједницу са Христом? Је ли то циљ постојања црквених медија?

- Ми не можемо очекивати чудо од радија, али можемо очекивати да он буде мост који ће помоћи човеку да дође у Цркву. Да би нешто спознао човек мора да заволи, да доживи, он мора, као што каже апостол - да опипа, као што су апостоли видели и опипали васкрслог Христоса. Оно што су слушали и оно што су виделе њихове очи што су опипале њихове руке, то су проповедали. То је и данас записано и ми то проповедамо. Није Радио „Златоусти” једини пут који треба да доведе вернике у храм, ако сте мислили на богослужење, јер знамо да ово средство некада и није постојало, па су људи ипак долазили у Цркву. Али радио треба да упути тај зов, да га позове у Цркву. Он би требало да буде нека врста црквеног звона, да се онај верник који га чује, сети да треба да уђе у Цркву и да се сретне са Богом и другима.

На крају желим да Вас питам реч-две о Епархији шумадијској. Чини ми се да је отварање Радија „Златоусти”, радија Цркве као електронског медија велики искорак Епархије. Волела бих да нам кажете шта се још ради у Епархији што се, можда, на први поглед не види, али што заправо развија цркву у Шумадији?

- Ако мене као Епископа шумадијског питате шта радимо у Епархији кратко ћу вам одговорити – ја служим Литургију и молим се Богу. Јер, једино у шта сам убеђен јесте да само обожен и олитургисан човек може да спозна шта је живот и шта је Црква. Моја жеља је да се сви ми просветимо знањем богопознања, да се просветимо и осветимо литургијом. У Шумадијској епархији покушавамо да осмислимо црквени живот. Није он никада био бесмислен ни овде ни у нашем народу, али је био због много чега потиснут. Мени је врло важно да се у мојој епархији живи црквеним животом, да се литургише. Могу са задовољством рећи да немам парохију у Епархији у којој се не служи празником и недељом. Богу хвала Епархија шумадијска има и другим стварима да се похвали. Градили смо храмове, градили смо и парохијске домове, парохијске центре. Ја сам овде седам година. Кад сам дошао у Крагујевац, у приступној беседи сам рекао да ако не могу ништа да унапредим бар ћу подржати оно што су моји претходници: Владика Валеријан и Владика Сава учинили. А много су учинили и премного. За ових седам година осветио сам и сам 30 нових храмова. У овом тренутку гради се 52 храма као и 47 парохијских домова, да не говорим о звонарама. Ништа ми то не чинимо у своју славу, него у славу Божју и то је прека потреба наше Епархије. И овом приликом хоћу да се од срца захвалим свима онима који помажу да се и грађевинска делатност у Епархији обавља како ваља. Благодаран сам и мом свештенству и монаштву, а посебно народу Шумадије који могу рећи од уста одваја да сагради своју богомољу. Понекад се и сам чудим колико наш народ задобија Немањићки дух градитељства и живота. Нека да Бог да се то и даље чини, и нека да Бог да овај наш радио помогне да у целом свету, у нашем роду српском и, наравно, у Епархији шумадијској процвета љубав без сенке, нада без поклекнућа и вера без сумње.

Гордана ЈОЦИЋ

(Извор: Радио „Златоусти” - www.radiozlatousti.rs)

Пријави се

Две деценије архијерејскe службе Епископа шумадијског г. Јована

Препоручена порука

Guest Izida

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

marko_13

Guest Alefshin

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Alefshin

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Izida

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Izida

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Izida

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Izida

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Izida

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Izida

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Izida

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Izida

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Izida

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Izida

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Izida

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest Izida

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова

Живе Речи

Активност

Више