Novi pogled na Teslu i Pupina?

[Juan Valdez]

 

С друге стране, од првог дана мога искрцања на Касл Гардену почео сам примати свакодневно духовну храну просвећености у којој сам живео, коју сам желео да схватим, али је схватао нисам. Та свакодневна духовна храна сама је помогла да ту просвећеност разумем све више и више. Припремање за колеџ растуривало је ону маглу која је ометала да добијем јасну слику о американској просвећености. Колеџ Колумбија довела ме је у додир са животом младежи на американском колеџу и са људима од великог знања и дивних личних особина. То је помогло да потпуно растерам маглу са очију, и ту, сјајно осветљену знањем тих људи, угледах целу слику онога што сам ја држао да је американска просвећеност: дивна ћерка, дивне матере - англо-саксонске просвећености. Сећање на ову слику увек ме потсећа на ону Хорацијеву оду која почиње овако:

 

O matre pulchra, filia pulchior!

("O лепа мати, ћери још лепша!")

 

Крај проучавања и размишљања о овим двема цивилизацијама - а стара грчка и нова англо-саксонска просвећеност, чинило ми се, да су две највеће цивилизације у историји човечанства - свако друго учење у школи чинило ми се безначајно, и ако сам добио неколико награда за успехе у теоријским природним наукама, и никад нисам напуштао идеју да се њима посветим. 

[Grizzly Adams]

O matre pulchra, filia pulchior!

("O лепа мати, ћери још лепша!")

 

Он бре изгледа иш`о тамо само женске да гледа...

[Juan Valdez]

Он бре изгледа иш`о тамо само женске да гледа...

 

А пази ово:

 

 

Било је лепо јунско после подне када сам, са красног крова брода „Држава Флорида," посматрао како се у даљини губи ниска обала Лонг Ајланда. Са њом се губила и земља на коју сам бацио први жудан поглед оног ведрог јутра у марту пре девет година када ме је у Њу Јорк довезао усељенички брод "Вестфалија." Када сам прилазио тој обали, моја жива машта ми је говорила: да је то ивица на корицама једне велике и загонетне књиге, коју је требало да прочитам и одгоненем Читао сам је за девет дугих година, и уверење да сам је одгонетнуо уливало ми је веру да сам своје знање већ много обогатио; уз то, ту је била моја диплома о свршеном колеџу, па исправа о држављанству и, наравски, ја сам држао да су оне најбоље сведочанство на свету; да се враћам да видим своју мајку обогаћен знањем и одликован академским частима, као што сам јој обећао пре девет година у оном писму из Хамбурга.

 

Небо је било ведро, море глатко и оштар и раван хоризонат према коме је наш брод био управљен обећавао је лепо расположење сила, које господаре ваздухом озго и водом испод нашег брода. Угодности на броду и лепи изгледи да ће путовање бити изврсно, огледали су се на веселим лицима мојих сапутника. Једна група ученица из Вашингтона, која је по први пут путовала за Европу под надзором некога старога професора са дугим седим косама и дугом брадом, личила је на нимфе које се играју око дремовног Нептуна. Они су били стожер око кога су се кретали остали путници. На броду је био и читав број ђака са колеџа. Неки од њих имали су познаница међу нимфама из Вашингтона. На вешт начин удешено је да су ђаци са колеџа, па међу њима и ја, седели за истим столом са веселим нимфама. У почетку се против тога бунио стари професор, кога сам ја прозвао "Тата Нептун" (тај му је надимак и остао,) али је на послетку пристао на овај "одличан" предлог, како су то говориле госпођице, па је седео у челу стола, понашајући се као председник тако достојанствено да је потпуно оправдао надимак "Тата Нептун." Капетан брода, увек готов на шалу, говорио нам је: како на његовом добром броду никад није било толико младости да путује преко Атлантика. А овај садањи Атлантик није био онај страшни Атлантик, који сам ја запамтио пре девет година. Изгледало је као да чини све напоре да задовољи и забави. Као да је то неко удешавао за нас, на овом путу било је много пријатних изненађења. Читави чопори делфина прилазили су нашем веселом броду и ја, у шали, приметих како то они долазе да се поклоне нашем "Тати Нептуну" и његовим лепим нимфама. Ова примедба дочекана је са бурним одобравањем, отварајући слободан пут маштању и веселим разговорима. Од тог часа вредило је само једно гесло: сваки је могао маштати до миле воље, и шалити се, наравски, да сваки на себе прими одговорност ако му шала не успе. Када се делфини одвојише од нашег брода као извидничка коњица, играјући се весело скоковима преко глатких таласа, скачући изнад њих као у каквој гимнастичкој игри, једна ученица живе маште примети како се долфини журе да однесу извештај главном заповеднику њихове војске која, скривена у дубинама стишаног Атлантика, бди над океанским таласима. Она, пророчица, како смо је назвали, прорицала је да ће све ствари горе на небу, и доле у мору изаћи да се поклоне вољи Нептуна и његовог веселог друштва, када ови весници поднесу извештај о томе да њиховим воденим царством победоносно пролазе "Тата Нептун" и његове лепе нимфе. 

 

Једног дана појавише се у даљини два кита, који су бацали воду у вис, и наша је машта одмах пронашла: како су морске силе, пријатељски расположене према нама, послале два ратна брода да се поклоне Нептуну и његовим нимфама, и да послуже као почасна пратња нашем брзом броду. Тако је сваки догађај налазио забавно тумачење у нашој разиграној машти. Па је као победоносна поворка протумачено и наше путовање кроз дуге улице осветљене чаробним фосфорним светлуцањем, јер су се таласи на мирном мору кроз које је наш брод пловио, преливали заносном светлошћу.

 

Пут нас је водио ка Шкотској, а северно од Ирске. И што смо се више приближавали северним ширинама, бљештава северна светлост Северног Атлантика чинила је да смо скоро сасвим заборавили на ноћи пуне мрака. Добри стари Нептун имао је свако вече много муке да нагна своје нимфе да у касно доба ноћи забораве на радости које пружа дан и да их замене благословом које дају ноћи са одмором. И ти његови напори били су безнадежни, када би се у поноћи појављивали млазеви северне светлости, који су остављали силан дојам на нас. А то се догађало врло често. И ти призори сами довољни су па да се човек крене на пут преко Атлантика. Тих вечери она лепа младост из Вашингтона и они ђаци са колеџа остајали су дубоко после пола ноћи будни, дивећи се оним млазевима светлости из поларних крајева који су се стално мењали. Ћеретали су и певали школске песме.

 

 

Ове вечери су ме много потсећале на седељке у мом Идвору. Једна од тих вечери била је посвећена причању. Сваки од нас морао је испричати по нешто своје. Мојој причи дао сам наслов "Францискус из Фрајбурга." А у њој је било речи о Билхарцу, грчком гуслару из улице Кортланд. Разочарена у његовој раној младости, повученост у којој је провео своје зрелије дане на највишем спрату фабрике у улици Кортланд, па покушај његов да у латинској и грчкој песми нађе разоноде својој души - све то учинило је дубок утисак на моје слушаоце. Највише ме је изненадило то што код наших необично слободних нимфа не приметих ни један подругљив осмејак.

 

То је била прва прича коју сам ја дотле срочио. Учинила је леп утисак али, нажалост, тај утисак пропаде када, из пусте скромности, приметих: да све младе девојке узимљу озбиљно и ганутљиво сваку причу која говори о разочареној љубави. На ту моју примедбу, ученице необично бурно и живо изразише своје негодовање. Поколебах се, признадох да сам нарушио ред и мир у нашој дружини. Сместа се образова суд. Председавао је "Тата Нептун." Нађоше ме кривим и пресудише: да сместа, и без принреме, испричам другу причу. Тада опричах прву своју беседу о Светом Сави, о њеном неочекиваном утиску на моје несташне школске другове, од пре неких тринајест година. Тај утисак упоредих са неочекиваним утиском моје приче о Франциску. Та ме прича скупо стаде, јер виле из Вашингтона навалишe са многобројним питањима о Идвору и мом путу тамо. Никад пре нисам имао тако лепу прилику да посматрам оне дивне односе који постоје између американских момака и девојака. Тек тада сам увидео да је суштина тих односа у овоме: момак је велики брат чији је посао да чува своју сестру, да се брине да јој буде што угодније, да се осећа срећном. А о тој идеји, идеји о таквим односима између момака и девојака, певају српске народне песме. За време овог нашег сјајног путовања преко Северног Атлантика низали су се пријатни догађаји један за другим. Управо онако као што је прорекла она наша лепа вила из Вашингтона. Када се пред нашим очима указаше стене Шкотске, потсећајући нас да смо на крају нашег пута, не чу се она радост која се чује када се усељенички брод, који је и мене некада довео у њујоршко пристаниште, приближи обали Лонг Ајланда. Чак ни они многобројни галебови, који су кружили над мрким стенама и својим пиштавим кликтањем поздрављали нас добродошлицом у гостољубивој Шкотландији, нису били у стању да разагнају оно осећање нелагодности, које обузе сваког члана нашег друштва око Нептуновог стола, када спази земљу. Сваком од нас, у овом тако спријатељеном друштву тешко падаше растанак са нашом добром лађом, са златном атмосфером срећно расположеног Атлантика. 

 

***

 

 

Вратар на старој капији у Кингс колеџу обавести ме да је господин Оскар Браунинг отпутовао на летњи одмор. Боље среће био сам на колеџу Тринити. Вратар на још старијој капији колеџа Тринити одведе ме господину Нивену, који ме је много потсећао на професора Мериема, великог класичара на Колумбији: исти пријатан израз врло интелигентног лица, иста нежна светлост из два умна ока. Када сам гледао у те очи, чинило ми се као да загледам у свет пун дивних ствари ради којих је вредно живети. Обавестио сам Нивена да желим доћи у Кембриџ да учим код професора Џемс Клерк Максвела, творца нове теорије о електрицитету. Нивена то изненади, па ме и упита: ко ми је причао о тој новој теорији? Споменух му Ротерфорда, а он ме упита: што ми је о томе Ротерфорд говорио? "Да ће та теорија, можда, дати прави одговор на питање: шта је светлост?" — одговорих ја и застадох мало да чујем шта ће он на то рећи. "Зар вам није Ротерфорд казао да је Клерк Максвел умро пре четири године?" упитаће Нивен. И када му казах да то нисам чуо од Ротерфорда, он ме упита: Зар нисам то видео у, предговору другог издања Максвелове књиге, коју је сам Нивен уредио. Ово ме питање збуни и ја отворено признадох да ми је Ротерфордов син, мој друг Винтроп, поклонио ту књигу истог дана када сам се укрцао у брод, да се та књига налази негде дубоко у мом ковчегу. На лађи нисам имао времена да је прочитам, јер сам био и сувише запослен забављајући дванајест лепих ученица из Вашингтона, које сад по први пут путују за Европу. Нивен се слатко насмеја и, шалећи се, додаде како дванајест лепих девојака из Вашингтона свакако више привлаче него ма која теорија, не изузимајући ни Максвелову велику, теорију о електрицитету.

 

 

[Grizzly Adams]

Опасан је био Мајкл...

 

А одма` се види и да је вутра била легална - виле, нимфе, нептуни...